SEMINARSKI RAD OSOBINE NARODA, Završni rad' predlog Odnosi sa javnoscu. Evropski Univerzitet (EU)
goran003
goran003

SEMINARSKI RAD OSOBINE NARODA, Završni rad' predlog Odnosi sa javnoscu. Evropski Univerzitet (EU)

DOC (97 KB)
18 str.
67broj poseta
Opis
RELIGIJA TEMA SEMINARSKOG RADA
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 18
ovo je samo pregled
3 prikazano na 18 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 18 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 18 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 18 str.
preuzmi dokument

ВИСОКА ШКОЛА ЗА ПРИМИЈЕЊЕНЕ И ПРАВНЕ НАУКЕ П Р О М Е Т Е Ј БАЊА ЛУКА

СЕМИНАРСКИ РАД ПРЕДМЕТ: ОСОБИНЕ НАРОДА

ТЕМА: РЕЛИГИЈА Професор: Проф. Др ТИХОМИР ГЛИГОРИЋ

Студент: ................................... Број индекса: 172-1/2008.

САДРЖАЈ:

• ПОЈАМ РЕЛИГИЈЕ

• ИСТОРИЈСКИ НАСТАНАК РЕЛИГИЈЕ

• ДРУШТВЕНИ КАРАКТЕР РЕЛИГИЈЕ

• МИТ И РИТУАЛ

• ТЕИЗАМ

• АГНОСТИЦИЗАМ

• АТЕИЗАМ

• ЈУДАИЗАМ

• ХРИШЋАНСТВО

• ПРАВОСЛАВЉЕ

• РИМОКАТОЛИЦИЗАМ

• ЕКУМАНИЗАМ

• ИСЛАМ

• БУДИЗАМ

• 2 –

ПОЈАМ РЕЛИГИЈЕ

Религије проповиједају да би човјек требао вољети своје ближње и сва створења. Сви подстичу своје сљедбенике да буду добри, чине добро, виде добро. Све религије су подједнако велике. Оне су само различите стазе које воде до истог циља.Све оне истичу братство човјека и Очинство Бога.

Циљ свих религија је, у суштини, само тај да учини човјека божанским, боголиким омогућивши му да изрази божанске квалитете, као што су универзална љубав, самилост, милосрђе, несебичност,толеранција, стрпљење, храброст и друго.

Религије би требали да третирамо као пријатељске партнере у узвиђеном задатку његовања моралног и духовног живота човјечанства.

Поријекло саме ријечи реглија до данас није у потпуности дефинисано и представља предмет сталних спорења. Професор Бечког иниверзитета Ервин Ман наводи три тумачења могућег поријекла ријечи религија:

• Прво тумачење дао је Цицерон, који ријеч религија везује за латински глагол релегере (поново читати, опет скупити). Смисао самог глагола Цицерон покушава извући из његове супротности, из глагола религере, што се може превести као занемарити, запустити.

• Свети Аугустин Нипонски ријеч религија изводи се из глагола реелигере што значи поново изабрати, а под тим је мислио на обавезу хришћана да пронађу Бога кога су заборавили.

• Треће је тумачење проф. Мана, по којем ријеч религија потиче од латинског глагола релираре, што значи повезати. Повезати

• 3 –

видљиви и невидљиви свијет у коме постоје тајанствене силе чију наклоност треба стећи. Повезати људе међусобно, унутар исте групе, предлажући им исте законе и вриједности. Повезати садашњост са прошлошћу, присјећајући се обичаја, прича о почецима, узвишених дјела предака.

У основи сваку религију одређују три премисе:

- теоријско увјерење човјека у постојање натприродног свијета и у томе највишег бића, - вјеровање у могућност односа између натприродног и природног свијата, - човјеково стварно успостављање односа са натприродним свијетом

Потребно је појмовно разликовати култ од обреда и ритуала, јер је култ за разлику од ритуала и обреда сложенији феномен, с обзиром да истовремено обухвата практичку активност вјере и духовну страну. Култ је објективна или стварна основа мита, док је идеја Бога субјективна и мисаона представа. Према томе, мит не може без култа, с обзиром да мит представља сликовито приповиједање или култну дјелатност.

Религија има више корисних функција, а три основне функције религије су:

• религија у функцији социјалне интеграције, • религија у функцији инструмената социјалне контроле: утиче на обликовање савјести појединаца и тиме му се намеће као његов невидљиви унутрашњи елемент контроле,

• религија у функцији друштвених промјена: може да буде у функцији друштвених промјена као што показује да протестанизам, а посебно калвинизам, налаже човјеку предузетништво као задатака који му налаже Бог, као и аскетизам и штедљивост као општу вриједност.

Религија битно утиче на обликовање карактерних особина појединаца, група и народа. Тако је на примјер познато да је

• 4 –

протестанизам својом религиозном друштвеном теоријом утицао на развој предузетничког духа, штедљивост и колективног култа рада код протестантских народа.

ИСТОРИЈСКИ НАСТАНАК РЕЛИГИЈЕ

Религија је прошла различите фазе у свом развоју као посебна форма друштвене свијести. Разликујемо преисторијске и историјске религије, при чему појава писма, односно првих писаних споменика представља границу раздвајања. Писмо се први пут јавља у старим цивилизацијама Блиско истока и Срдње Америке а период писмености започео је у старом вијеку око три хиљаде година прије Христа. Зато се религије прије тог периода сматрају преисторијским.

Разлика између преисторијских и историјских религија је у томе што су се преистроријске религије развиле са гледеишта ловца, рибара и почетних земљорадника, а историјска религија представљала поглед на свијет разбвијених цивилизација.

Веома стар облик религиозне свијести је анимизам. Анимизам представља вјеровање да и неживе ствари посједују менталне процесе сличне онима који се одигравају у људском бићу.

Тотемизам (настало од тотем) је скуп вјеровања везаних уз тотем, која се по најистакнутијем теоретичару тотем изма, W.H.R Riversu, састоје од друштвеног, псигхолошког и обредног елемента вјеровања и поштовања.

Скуп вјеровања везаних уз тотем је Тотемизам, која се по најистакнутијем теоретичару тотемизма, Риверсу, сасоје од друштвеног, психолошког и обредног елемента вјеровања и поштовања. Тотемизам настаје са развојем ловачке привреде, а вјеровање се заснивало на томе да родови и племена воде поријкло од неке животиње у којој борави дух умрлих предака, тотема.

• 5 –

Стар облик религиозне свијести је анимизам. Анимизам представља вјеровање да неживе ствари посједују менталне процесе сличне онима који се одигравају у људском бићу.

Израз је настао крајем прошлог вијека у оквиру антрополошких проучавања примитивних племена, описује примитивну свијест која претпоставља да физикалистичке ствари и силе имају ум и душу и да кроз њих дјелују богови добра и зла.

ДРУШТВЕНИ КАРАКТЕР РЕЛИГИЈЕ

Религија означава лични став појединаца према основним питањима његове егзистенције, најсубјективнији, најинтимнији човјеков однос према вјечним питањима смисла и постојања.

У многим аспектима религија има битан друштвени карактер, од самог настанка па до њеног учешћа у савременим друштвеним процесима.

У многим историјским периодима религија је одређивала читаву културу,филозофију, начин живота, друштвене односе и њихову организацију.

Хришћанство, као религија носи у својој суштини друштвени аспект религиозности, јер је сам Исус, отјелотворење светог тројства, истовремено и конкретна личност, која се јавља у конкретном историјском оквиру и географском простору.

МИТ И РИТУАЛ

Мит је настао као покушај да се објасне нек елементарна питања људске егзистенције и представља језички формулисан одговор, објашњење о постанку неког бића или појаве и због тога се у њега није сумњало. Митови су могли причати само свети људи (врачеви) и нису се могли причати у било које вријеме, већ само у светим тренуцима.

• 6 –

Мит (грч.Прича) је за Грке био света истинита прича у коју се није сумњало.

Ритуал је учешће у неком светом догађају значајном за опстанак племена, враћање на прапочетак, у моменат настајања. Ово је било могуће због постојања потпуно друге логике, другог схватања времена које није било хронолошко, линеарно, већ циклично које омогућава да се учествује у нечему што се догодило прије хиљаду година.

ТЕИЗАМ

Теизам (грч. Бог) је вјеровање у једног Бога а то је онај који је изнад или са ону страну могућег људског искуства и не може се са искуством сазнати и који стално управља свијетом.

Теизам, супротно атеизму претпоставља постоје персоналног Бога, тврди да је Бог изван и изнад универзума и заступа тезу да Бог није само први покретач, већ да непрекидно својом вољом и снагом дјелује на свијет.

Теизам је сјупротан и пантеизму који засдтупа вјеровање по којем је сва стварност у бити божанска, те се разликује од деизма, филозофског и

вјерског учења које признаје Божје постојање, али одбације објаву и тврди да је Божија веза са свијетом исцрпљена чином стварања.

Иако нас разум увјерава да Бог постоји, додатно откривање, догма или натприродно саобраћање са божанством су, у потпуности искључени. Смјерност и молитва су нарочито бескорисни, а о Богу се може размишљати само као о „одсутном господару“.

АГНОСТИЦИЗАМ

Агностицизам (грч. агностос – непознат), је филозофско учење по коме је знање о објективном свијету немогуће или је у начелу ограничено, те да нема апсолутне истине, па је због тога немогуће богосазнање.

- 7 -

Агностицизам означава неспознају и када се говори о повезаности са постојањем Бога, ангостичар каже да се егзистенција Бога не може препознати нити спознати посредством чула. На експлицитно питање „Да ли вјерујете у Бога и његово постојање“ агностик остаје без одговора.

Постоји више агностичких мишљења, а она датирају од првих почетака филозофије. Агностичка позадина је у познатој Сократовој изреци „Знам да ништа не знам“ па до скептичког начела суздржавања код филозофа да се не заузима никакав посебан став према спекулативним тезама о природи и човјеку, што је готово исто мишљење и код модерних агностика.

Агностицизам је веома широко распрострањен мешу филозофима и позитивистички оријентисаним начуницима на Западу. Има своје друштвене коријене у општој несигурности егзистенције појединаца и друштвених група у грашанском друштву, у ставу друштвеног неангаћовања и политичке пасивности многих грашанских ин телектуалаца.

АТЕИЗАМ

Атеизам (од грчке ријечи атеос – онај који негира постојање бога, безбожник) данас означава сваку доктрину која свјесно пориче постојање

бога и одбацује сва религиозна вјеровања у натприродне силе које су надрешене човјеку.

Први записан примјер правог атеизма потиче из Јарусалима: „Безумник рече у срцу: нема Бога.“

У старом свијету је било готово немогуће изјаснити се за атеизам. Атеист је морао објаснити свој пут ка спасењу. Ако нема бога, шта мора човјек учинити. У то доба одговоре су давали атеисти (звани ћарваке) у смислу да је једино добро које човјек познаје срећа и да је зато и највеће добро чинити оно што некога чини срећним. У том су мишљењу они два вијека претходили епикурејцима и двадесетчетири данашњим атеистима.

- 8 –

У различитим периодима код многих народа који су имали различите представе о божанствима јављало се и различито схватање атеизма. У том историјском периоду, поред Епикура, атеист је био и Демокрит и други. Неки су оптуживали за атеизам Сократа, Аристотела, у средњем вијеку Леонарда да Винчија, Коперника, Петрарку, Бокача, у новије вријеме Хегела, Канта. Али они се не одричу Бога, вечна свој начин схватају Божанство, па се они не могу сматрати атеистима.

Атеизам је стално присутан од кад је свијета и увијек је имао своје проповједнике. Све теорије су истовремен о и атеистичке, јер њихов поглед на свијет и његова организована структура је независна од Божије воље.

Атеизам данас броји око 4,4 % људи широм свијета.

ЈУДАИЗАМ

Јудизам је најстарији од три велике монотеистичке религије и извор је и хришћанства и ислама.

Коријени јеврејске религије сежу у прошлост отприлике 4000 година, у Месопотамији у којој су живјели многи семитски народи међу којима и Јевреји који су били изложени честим сеобама.

Они данас имају примједбе на сам назив „јудаизам“ и сматрају да је тај термин наметнут од стране запада, те да се одомаћио у европским јехзицима и да се управо ту крије траг језичке политике засноване на идеји

европског супернационизма и хришћанског универзализма. Сматрају да им борба за право да сами именују свој систем тек предстоји, као што су то урадили муслиман и који су се деценијама борили да термин ислам и муслиман буду прихваћени од стране немуслимана.

У јудаизму је вјеровање да постоји само један Бог који је створитељ и владар читавог свијета. Све види и све зна.

Већина јевреја припада једној од синагога. Најистакнутије обиљежје синагоге је „ковчег“ или ормарић постављен уз источни зид и својом предњом страном окренут према Јерусалиму. Закон написаног на

- 9 -

хебрејском на пергаменту, а испред њега је свјетиљка која стално гори. У средини је проповједаоница са које се предводи богосужење и чита Закон.

Зато је за Јевреја Закон најважнији од свега, а он се налази у првих пет књига Библије.

Библија подразумијева три дијела:

• Тора – Мојсијев закон (пет књига) Постање, Излазак Бројеви, Поновљени закони, Левитска,

• Невиим – књига пророка, које обухватају вријеме од Мојсијеве смрти до поватка из вавилонског ропства,

• Кетувим – списи, који се састоје од поетских дјела Псалми пјесме приписане краљу Давиду

Библија на хебрејском: Тора, Невиим и Кетувим спојена у једну ријеч значе танах.

Усмени закон или Талмуд поздразумјева: • Мишна – представља збирку коментар који надопуњују библијски Закон,

• Гемара – збирка коментар Мишне који су саставили рабини каснијег периода.

Мишна и Гемара чине Талмуд а разликују се по центрима у којима је стваран: јерусалимски сабран док су јевреји били под надзором хришћанске цркве и вавилонски који је обимнији и потпунији.

Према јеврејском закону Јевреј је онај кога је родила Јеврејка а њохов живот је потчињен праксама и разним дужностима: Обрезивање, Молитва, Кошер храна.

Већина њихових празника је заснована на Библији. То су празници са историјским догађајима или сеознски празници који су повезани са убирањем плодова, жетва и слично: Нова година.

• 10 –

Постоје значајне разлике које доводе до извјесних напетости међу Јеврејима:

• Ортодоксни јудизам – ортодоксни Јевреји се строго држе заповјести из два закона и вјерују да је хебрејски „Танах“ надахнуто писмо и да је Мојсије на гори Синај од Бога примио усмен и закон у исто вријеме кад је примио и писани Закон

• Реформисани јудизам – покрет који је почео у западној Европи почетком 19. вијека а заснива се на идејама Мозеса Менделсона,

који је вјеровао да Јевреји треба да се прилагоде западној култури умјесто да се одвајају од погана,

• Конзервативни јудизам – појавио се у Њемачкој л845. године као изданак реформисаног јудизма, за који се сматрало да је одбацио превише традиционалних јеврејских обичаја.

Јудаизам се може сматрати деблом које је дало двије гране, хријшћанство и ислам, које су се затим на јединствен начин разрасле по свијету.

Хришћанство је преузело од јудаизма основно схваћање Бога, његове природе, Закона његовог односа с људима и норме за мешуљудске односе.

Ислм такође, кроз утицај свог оснивача Муамеда, чува многа учења која извиру из јеврејског Светог писма.

ХРИШЋАНСТВО

Сви који су се окренули Христу и вјерују у њега и слиједе његовом учењу су његови слиједбеници и зову се Хришћани. Сви хришћани заједно чине Христову цркву која по Новом завјету Светог писма представља Исусово тијело.

Хријшћанство је религија настала у 1. вијеку наше ере, која је постала доминантна и распрострањена на свим континентима.

По поријеклу, Хришћанство је сродно Јудаизму, са којим има доста заједн ичких текстова. Хебрејска Библија је у хришћанском контексту позната као Стари завјет.

• 11 –

Најраније свједочанство о хришћанима и Хријшћанству налази се у апостолским дјелима.

Касније када је постало званична, државна религија, хришћанство је везало своје интересе са интересима владајуће класе и удаљило се од идеала записаних у Светом писму (јеванђеља)

Хришћанство је најмасовнија религија и каректерише га универзалонст, као и тежња за једнакошћу свих људи, без обзира на њихове социјалне, расне, историјске или било које друге разлике. Има обиљежје „религије спасења“ а оно произилази из жртве коју је поднио Исус Христ да би откупио гријехе свих људи и тиме осигурао њихово избављњење. Хришћанство је религија настала у 1. вијеку наше ере, која је постала доминантна и распрострањена на свим континентима. У самом коријену хришћанства налази се личност Исуса Христа, сина Божијег који је рођен неколико година прије наше ере.

Данас хришћанство преставља територијално најраспрострањенију и бројчано највећу свјетску религију (од 1,5 до 2,1 милијарде људи се изјашњава да су хришћани.

Хришћанско учење се темељи на два значајна извора и то: • Библија или Свето писмо, као основни писани ауторитет хришћанске религије. Библија је састављена из два велика дијела: Стари и Нови завјет. Стари завјет третира вријеме прије Христа, док нови третира период послије Христа и специфичан је за хришћанство.

• Традиција или усмено предање, представља значајан извор хришћанске објаве, јер постоји увјерење да све истине нису садржане у писаним изворима, па се зато преносе усменим предањем – предајом.

Средијште хришћанске вјере представља Исус Христ. Сви хришћани позивају се на историјску личност Исуса из Назарета и на тумачење његовог живота и смрти као што је потврђено у записима Новог завјета.

Нови зајвет је свједочанство о искуствима ученика и ране Цркве.

• 12 –

Стари завјет је био одраз вјерске постојаности једног народа који је знао да је у савезу са Богом. На стари завјет се гледа као на књигу обећања којом се најавио долазак обећаног Месје, који не грчком значи Христос.

ПРАВОСЛАВЉЕ

Сам назив Православна Црква, одређује да чланови који њој припадају правилно славе и правилно исповедају вјеру у Христа.

Господ наш Исус Христос је основао своју Цркву којом пакао неће моћи овладати и она је живо сведочанство Његовог присуства у историји човечанства.

Кроз своју мучну и тешку историју Црква Христова је увјек побјеђивала све непријатеље и одолијевала је свим историјским невољама и искушењима. Прва три вијека своје историје Црква је била прогањана од стране незнабозачких владара који су свирепо убијали и кажњавали све они који би исповедили вјеру у Васкрслог Христа Господа, као свог Спаситеља.

1054.године дошло је до Великог раскола у Цркви Христовој. Постепени процес отуђења измешу истока и запада могао се примијетити још у раним вијековима хришћанства да би у средњем вијеку дошао до своје кулмин ације.

Цариград који је био престоница источног Римског и Византијског царства био је средиште источног хришћанства док је Рим припадао западном Римском царству и било је у ривалству са истоком. За исток највећи ауторитет у решавању догматских питања био је само Сабор свих сестринских цркава, а не суд и одлуке једне цркве или једног епископа.

• 13 –

Током времена римска црква је усвојила још неколико погрешних учења међу којима и непогрешивост папе што је направило још већи раздор.

Организација Православне Цркве је централизована са једним Патријархом, Архиепископом или Митрополитом на челу. Ове титуле су почасног карактера. Сви епископи су сасвим једнаки по сили која им је дарована од Духа Светога. Постоји веома бројна православна дијаспора расејана по цијелом свијету која административно припада Цркви из кој потиче. Јединство свих цркава се огледа у заједничкој вјери, заједничком литургијском општењу и Христу који је глава Цркве.

Данас Православна Црква представља непроцјењиву ризницу богатог литургијског наслеђа које потиче из најранијих периода хришћанства. Монашки покрет који вуче своје поријекло још из 3 вијека је одбранио православље и очувало цјелокупну православну духовност.

Православна црквена умјетност и појање имају веома значајну улогу у животу православних хришћана јер омогућавају чак и тјелесним чулима да осјете духовну величину Божијих тајни.

Иконе у Православној Цркви поред својих умјетничких и естетских квалитета имају и своју поучну функцију.

РИМОКАТОЛИЦИЗАМ

Римокатолицизам у којем се исказује латинска теологија и традиција Римске Цркве. Овај систем се искристализовао у Противреформском периоду ослањајући се на схоластичку томистичку методу.

Римокатолицизам се у неколико елемената вјерске доктрине разликује од Православља, тј од богословске Традиције Православне Цркве, са којом се разишао 1054. године, као и од Протестантизма, доктрине цркава произашлих из Реформације у 16. вијеку.

• 14 –

• Томистичка метода у тумачењу вјере и покушава теологију да изрази помоћу истанчаних философских појмова,

• Тридентска синтеза, која уводи у догмате средњовјековну друштвену проблематику,

• Јуридички и магистеријски карактер, нарочито манифестован на Првом Ватиканском Сабору, по коме је догмат одлука

• непгрешивог ауторитета, а не исповиједање вјере које исказује духовно искуство и свест Цркве.

ЕКУМЕНИЗАМ

Екуменизам представља настојање око помирења, сарадње, зближавања и јединства хришћанских цркава.

Екуменизам је настао у 19 вијеку унутар протестанских цркава (екумен ски покрет) Унутар Католичке цркве претече су екумензма у 19.вијеку: Ј.Х.Њуман, Штросмауер, а у 20. вијеку бенедиктинци из Чеветохена у Белгији, доминикански центар Истина у Паризу.

Након Другог ватиканског Концила (1962-1965) Католичка Црква прихвата основна начела екуменизма и одриче се унијаћења.

ИСЛАМ

Ислам је монотеистичка аврамска религија која потиче од учења исламског пророка Мухамеда из 7. вијека. Заснива се на вјери ју једног Бога (арапски: Алах), изабраност Мухамеда за боћијег посланика, предодређеност људске судбине, награду за добра дјела и казну за лоша, судњи дан и васкрсење мртвих.

• 15 –

Следбеници ислама се називају муслимани „они који се потчињавају“ Божјој вољи“.

У свијету има између милијарду и милијарду и 1,8 милијарде муслимана што чини ислам другом највећом религијом после хришћанства. Основне обавезе сваког муслимана су вјера у једног Бога (алаха) и Мухамеда као његовог посланика, молитва пет пута дневно, пост у мјесецу рамазану, давање милостиње и хаџилук (ходочашће у Меку) бар једном у животу.

Готово сви муслимани припадају једној од двије главне исламске струје :

• Сунити 85% или • Шиити 15%.

Ислам је преовлађујућа религија на Средњем Истоку, као и многим државама Африке и Азије.

Муслиманске заједнице постоје и у многим земљама.

БУДИЗАМ

Будизам – (Будино учење) је религија и филозофија настала у североисточној Индији око 527.године пне.

Оснивач будизма је Сидарта Фаутама по чијој духовној титули, Буда (будан, пробуђени) је ова религија и добила име.

Циљ будизма је достизање просветљења, или тачније речено, пробуђења. Пробуђење се може одредити као увиђање истине (санскрит: дарма, пали: дама) која се крије иза појавне стране феномена, напуштање и превазилажење гнева. Начин за достизање пробуђења Буда је изложио у осмоструком племенитом путу.

• 16 –

Будизам се данас може подијелити у три гране: тервада (као једина преостала школа никаја будизма) махајана и вашрајана будизам.

Будизам се током 45 година Будиног подучавања и у првих неколико вијекова после његове смрти брзо проширио индијским подконтинентом, а потом и централном, јужном, источном и југоисточном Азијом.

Почетком двадесетог вијека будизам стиже у Европу и Америку. Земње са највише будиста (приближни бројеви у милионима) су Кина, Јапан, Тајланд, Вијетнам, Мијанмар, Сри Ланка, Јужн а Кореја, Тајван , Камбоџа, и Индија.

Процјењује се да у свијету тренутно постоји од 230 до 500 милиона будиста, са најпоузданијом процјеном на око 350 милиона, што будизам чини једном од в еликих свјетских религија.

Будизам је једна од три велике свјетске религије која је настала на простору сјеверне Индије прије 2500 година. До 19. вијека био је мање познат изван граница Азије, да би на почетку 20.вијека постао свјетска религија и која има 36о милиона сљедбеника широм свијета.

Будизам је учење о диховном пробуђењу, то јест просветљењу. Учење је настало на основу Будиног непосредног искуства просветљења или увида у стварну природу живота.

Основна схватања учења су директно примјењива у свакодневном животу, актуелна су и данас, због чега стиче све више сљедбеника и на западу.

Вјерује се да лоша и неповољна дјела која чинимо нису посљедица наше изворне зле природе, него долазе из незнања. Из незнања о природи живота настају похлепа и одбојност а из њих сви остали јади попут љутње, жеље за повређивањем, страха, зависти, љубоморе, нестрпљења и узнемирности, што људски живот у основи чини веома несигурним, тешким, болним, а људске односе нескладним и замршеним.

• 17 –

Да би изашли из оваковг стања дубоке уроњености у токове живота чије кретање често не разумијемо и над којима имамо врло малу или никакву власт, будизам нас упућује како да смиривањем ума, развијањем свјесности и разумијевања, те његовањем позитивних емоција узмемо конце живота у властите руке.

Будизам није религија у обичајном смислу те ријечи, јер Буда није био ни Бог, ни пророк, ни месија.

Будизам не нуди учење у које треба вјеровати, нити његова филозофија служи за продубљавања знања о стварности само тога знања ради.

Будизам упућује на то што конкретно треба радити, како би се на том принципу дјеловања омогућила стварна и потпуна позитивна промјена. „Када је неко погођен стријелом, њемо није најпрече сазнати ко је ту стријелу одапео, и које је касте, од којег је дрвета израђен лук – најпрече је стријелу извадити и спасити живот“, рекао је Буда.

Будизам нема централног ауторитета јер негира постојање Бога као вишег бића, а ни сам Буда није Бог али вјерује у вјечност, кружно кретање између свих појава.

Буда није стављао једног свемоћног Бога изнад човјека који ће управљати судбином човјечанства и потчињавати га натприродној сили, него је уздигао вриједност људског рода. Поучавао их је, да сваки човјек може постићи избављање и прочишћење сопственим напором, независно од неког вањског бога нити уз посредовање свештеника.

Подфучавао је о једнакости људи и свим је давао прилику да се уздигну без обзира шта су до тада радили, било да су свеци или криминалци, племен итог или ниског рода, свима је нудио успјех и напредак под условом да су исказали спремност за прочишћењем.

КОРИШТЕНА ЛИТЕРАТУРА

- КЊИГА: ОСОБИНЕ НАРОДА, ПРОФ.ДР ТИХОМИР ГЛИГОРИЋ

nema postavljenih komentara
ovo je samo pregled
3 prikazano na 18 str.
preuzmi dokument