Skripta iz knjizevnosti za decu, Beleške' predlog Srpski jezik i književnost
814814
814814

Skripta iz knjizevnosti za decu, Beleške' predlog Srpski jezik i književnost

72 str.
50broj preuzimanja
1000+broj poseta
100%od19broj ocena
6broj komentara
Opis
Beleske i ispitna pitanja iz knjizevnosti za decu
50 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 72
ovo je samo pregled
3 prikazano na 72 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 72 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 72 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 72 str.
preuzmi dokument

Основне одлике књижевности за децу (краткоћа, једноставност обраде, ведрина, необичан темпо, духовита поента).

Да се ближе одреди овај жанр многи критичари га описују као: аутентични израз човековог дечјег постојања, литература у чијој структури запажамо одлике које су својствене детињству, књиж. која најбоље остварује дечји доживљај света, дела која су по својој унутрашњој структури блиска младом читаоцу, дела која одговарају дечјој доби... Сви покушаји њеног дефинисања полазе од тематике, слојевитости, значења, структуре и форме. Битно је да дечја књиж. поседује релативну самосталност, испуњава научне претпоставке, норме књиж. жанра. Посебност носи ознаке детињства, схватање живота и света, слободу, радост, игру, елементарност, једноставност и наивност. Одликује се домишљатошћу, унутрашњом јасноћом и једноставношћу, унутрашњим склопом и комуникативношћу. Доброта, хумор, игра и естетски идеал, чине њен интегритет. Интегрални делови су елементи наменског, васпитног, образовног као важни фактори у духовном уздизању човека.

Однос књижевности за децу и књижевности уопште.

Књиж. за децу је посебан део књиж. који обухвата дела која по тематици и форми одговарају дечјем добу (од 3. до 14. год ), жанровски и типолошки она је неодвојиви део опште књиж. Књиж. за децу се разликује од опште књиж. по начину уметничког обликовања. Прилагођеност уметничког дела детету може бити свесна или несвесна. Свесно прилагођена су дела која су намење деци. Несвесно – су дела која нису намењена деци, али су временом изгубила многе особине које су их везивале за њихово доба постала су прикладнија за дечју доб. Књиж. за одрасле, ослобођена језичких правила, разиграна постаје делом дечја, али исто тако унутар текста намењеног младом читаоцу постоје делови који припадају '' високој '' литератури. РАЗЛИКА између једне и друге књиж. манифестује се у језику, тематици, емоционалном тону и највише визији света и хоризонту очекивања. Књиж. за децу вреди онолико колико је прихваћена од оних којима је намењена. Књиж. за децу није претрпела нагле промене књиж. школа и струјања, као што је њима подлегла књиж. у целини. Темпо њеног развоја и књиж. зрелих читалаца није равномеран. У односу на ову другу развијала се спорије. Њен успорен развој , статичност стила и тематике може се једино објаснити условљеношћу границом дечјег интелекта. Разлика је у томе што се '' озбиљна '' литература противно дечјој, ставља у службу политике и дневног живота, задржава сложенији однос према друштвеним збивањима. Писац за децу је учитељ и водич а писац за одрасле пророк и трибун. Књиж. за децу за разлику од оне за одрасле има наглашен педагошки карактер. Књиж. дело за децу одликује потпуна јасност, граматичка компексност свих реченичних делова и рационална довршеност. ПОЈАМ КЊИЖЕВНОСТИ ЗА ДЕЦУ – Књиж. за децу је особен део опште књиж., коју чине дела уметничке вредности посебно писана за децу, тако да одговарају њиховом интересовању, психологији, језику и дечијем виђењу света; као и она књиж. дела опчте књиж. која нису посебно стварана за децу, али су по својој уметничкој структури њима блиска. У тој књиж. тематика одговара детињству, ликови су подељени, језик јасан, композиција једноставна, а садржина често фантастична, васпитна и ведра. Дела дечје књиж. делимо у две врсте: 1. дела која су посебно писана за децу и одговарају природи детињства, његовим интелектуалним и језичким могућностима, тако

да их деца разумеју и прихватају; 2. дела која нису посебно писана за децу, већ припадају уметничкој књиж. уопште, али су временом изгубила своју друштвену актуелност, или је слика света у њима наивна и упрошћена, па су постала привлачна и за децу,нарочито буквалним схватањем садржине, тематиком, фантастиком, издиференцираним ликовима, једноставном композицијом, и јасним језичким изразом. Нпр. Робинзон Крусо – Д.Дефо, Гуливерова путовања – Свифт, Путник на уранку – Б. Радиченић, романи, приче у којима су главни јунаци деца, народне бајке, басне... Обе ове врсте имају нечег заједничког у односу на детињство, а то је првенствено слика света и човека коју дете налази у њима. Однос књижевности за децу и књижевности уопште – Између ове две књиж. имагинарна гранична линија је танка и невидљива. Разлика, уколико постоји, није голема и несамерљива, већ је у превласти оног елемента који у њима доминирају. Да би се могла повући одређена видљива међа, морало би се поћи од једног могућег решења: утврдити параметре и принципе критике књиж. за одрасле и критике књ. за децу, указати на сличности и разлике које их везују, односно раздвајају. То је тешко остварити. Теоријска мисао о критици срп. књ. за децу исказује се у текстовима посвећеним малим читаоцима. Темељнијом анализом текстова невидљива граница постаје разговетнија и ухватљивија. Идеја водиља и начела тумачења су другачија, док је прилажење појавама које се проучавају једнако. Евидентна разлика између једне и друге критике је тематске природе: колико је у делу исказана дечја логика. Критика литературе за одрасле, стваралачким приступом у извођењу закључака ставља је у инфериорни положај. Критика књиж. за децу и критика књ. за одрсле немају заједничку сагласност о жанровској припадности одређених књиж. врста. Нпр. басна, као гранична врста, припада књиж. за одрасле, али новија критичка мисао тврди да детету басна постаје јаснија са стицањем животног искуства. Пут вредновања мора да тече усменим путем које делује непосредније и више подстиче на даље комуницирање. Треба пронаћи начине који би се користили за разговор са децом. То је задатак наставника и васпитача да добију улогу посредника. Идеје и поруке остају неизмењене али у једном упрошћеном виду.

Дечји хоризонти (дечја машта, дечја игра, дечји смех, дечја рецепција).

ИГРА – Хумор и смех неодвојиви су од игре. Игра као тема доминира у модерној дечјој поезији. За децу је игра забава и радост, за писце изазов и надахнуће, за критичаре феномен који има естетску и тематску функцију, а за дидактичаре најпогоднији метод за реализацију васпитно-образовних циљева. Игра је један од начина на који дете схвата и упознаје свет и појаве око себе. Деца носе у себи урођен нагон да опонашају одрасле. Зато су они у својим играма често поштари, трговци, ловци, лекари... Посредством игре деца улазе у свет уметности и спознају свет из једне другачије перспективе. Дете у игри егзистира, кроз њу себе манифестује, меша границе између стварности и маште, и господари у њој. Привлачност игре је у задовољству које детету пружа, она детету чува детињство од претње и забране одраслих, развија смисао за лепоту и моћ запажања. Игра припема дете за његов будући живот, она је за њега озбиљно занимање као што је рад за одраслога. Песници децу уводе у сферу књиж. стиховима који неодољиво подсећају на бројалице, брзалице и питалице. Структура њихових песама је игра речима, игра ритмовима. Лексичку игру, игру речима утемељио је Змај,

а значајно место заузима у делима Радовића, Лукића, Ршумовића. Песници се играју речима и намерно ремете логички ред да би остварили жељени ритам, необичан звук и мелодију која покреће децу на игру и смех. Игра речи темељи се на исказивању речи разних значења , сачињавању кованица, сложеница, ређању бесмислених и непостојећих речи и израза. МАШТА И ФАНТАСТИКА – Машта је најважнија осовина на коју се ослања стваралаштво за децу. Машта се вреднује као највиша естетска категорија у књиж. теорији у целини. Машта развија дечју сензибилност, прелама дух детета, омогућује његово разумевање стварности. Дететова машта се не плаши лета у недостижне висине. Кроз машту дете путује у најудаљеније крајеве света, упознаје се са чудесним и фантастичним светом и натприродним бићима, моћима и силама. Фантастично је продукт маште као синтезе свих духовних и стваралачких човекових моћи. Фант. чини срж дечјег света. Фант. има своје посебне изворе и смисао, није стравична, није истоветна са фант. других уметничких форми. МАШТА је педходница која крчи пут пишчев. Путем ње писац се може поистоветити са ликовима. Он се идентификује са јунаком. То је врхунац. Машта оживљава предмете који чине дате околности. Машта тврди немогућности и уклања скептицизам ( сумња у оно о чему се пише ). Машта нуди могућност да се и нешто више представи него што чини сама реалност. Машта је моћнија од реалности. Ако је машта слаба, читалац се не узбуђује, нема доживљаја, дело одбија читалачку публику као да је то нека намештаљка. Кад се данас говори о бајци и фантастици, чини се да не постоји прецизно становиште шта је бајка, фантастика, бајковитост, фантастично, чудесно, чудо, бајковита прича и роман, фантастична прича и роман, научно-фантастична прича и роман. Ти појмови преплићу се тако да се стиче утисак да су исти, или веома слични. Ако желимо да направимо разлику између бајке и фантастике, морамо покушати да пронађемо суштину свега што разликује једну врсту од друге. За бајку можемо рећи да је усмена легендарна историја са елементима мита, веровања, обреда и обичаја давних времена, а фантастика уметничка имагинативна творевина писца, који инстинктом и знањем покушава да продре у најдубље слојеве своје подсвести. При том, писац ствара оно што би могло да буде, а не оно што је било. Фантастично је оно невероватно што се у бајци и фантастици догађа проузроковано спољним фактором. Чудо и чудесно потичу из бајке. Чудо је оно што се догоди само једном. Оно је невероватно, или вероватно и могуће, али се догађа кад се нико томе не нада, за разлику од фантастичног које је само невероватно, а догађа се стално. Чудесно припада реду лепог. Означава нешто невероватно и дивно, што човеку толико опчини чула, да од узбуђења не може да проговори, а често остане и без даха. Највећа разлика постоји између бајке и научне фантастике. Наиме, на почетку и крају бајке, не долази до икакве промене природе која окружује човека, већ остаје каква је одувек била. Мења се само однос снага међу људима, а добро побеђује зло, или га онемогући за неко дуже време. У научној фантастици догађају се углавном негативне промене. Долази до уништења околине или неког елемента битног за човека и људско друштво. Природно окружење пре и после догађаја више није исто и вероватно никад неће ни бити. У научној фантастици догађају се иреверзибилни процеси без могућности поправљања уништеног, чак и кад се прича заврши срећно, као у бајци. Остају трајна оштећења која се одражавају на људима, животињама, биљкама и целокупној природи, са претећим тоновима који упозоравају и воде коначном уништењу. Усмена бајка је чудесна прича у којој се дешавају чуда, али она није створена зато да буди

лепа осећања. Напротив. У њој су присутни страшни призори и ужасне смрти, које на први поглед немају оправдања, изузев да изазову страх и нелагодност. Неко би могао рећи да се по овим елементима бајка приближава научној фантастици, али између њих не може се ставити знак једнакости. Бајка се не може уклопити у научну фантастику и поред додирних тачака које постоје. Такви призори у бајкама опомена су свима који желе да прекрше забране, а истовремено су и скривене поруке давних времена, које објашњавају начин живота и сурове жртве крвожедним божанствима, или су пак служили обављању мрачних култова, који не припадају свету бајки. Остали су да, као трагови прошлости, плаше и опомињу човека на нешто што свесно не познаје, али осећа као исконски страх. А тај страх отвара давно затворена врата подсвести у којима фантастичност, натприродно и бајковито чине читаоца истовремено срећним и несрећним бићем које памти, разуме, жели љубав и срећу, мир и благостање, а притом разара и уништава. Значи, чине га човеком. Једино ту научна фантастика има спој с бајком, који се истог тренутка раскида, јер човек мора да сања, да би преживео себе. Зато је бајка човеку прво и последње прибежиште. Као детету, да би развио машту, учио и пожелео да достигне немогуће. Кад одрасте, да би лакше поднео све што га притиска и мучи, а на крају живота даје наду да ће, као у бајци, остварити вечну тежњу за слободом и блаженством на неком месту где је бајка стварност. Тако фантастичност или бајковита фантастика постају стварност, упоредни живот човека, без које нема наде и развитка. Јер, измештајући живот из реалности, човек ствара, гради и утире пут свом коначном очовечењу. То је једини начин да човек преживи, као биће. На путу ка звездама, човек је много тога уништио. Уколико на време стигне до циља, за њега има наде. У супротном, нестаће бајка а догодиће се научна фантастика, која ће истог тренутка нестати, све док неко поново не измашта нову планету, на којој ће све испочетка бити могуће. То је први схватио Шарл Перо стварајући збирку дечјих прича Приповести из вилинског света, код нас преведене као Бајке старих времена. Ова збирка означава настанак уметничке бајке још давне 1697. Сам Перо није се усудио да те приче сврста у бајке, јер је схватио да бајке нема ако не прођу векови и миленијуми, неопходни да би се достигла слојевитост, разноврсност и поруке, које бајка садржи. И поред оправдане опрезности, Шарл Перо највише се приближио усменој бајци, коју је покушао да трансформише у причу прихватљиву за ондашње мале читаоце, не мењајући ништа од свега што је народни геније стварао током дугог временског периода. Зато, његове приче аутентично осликавају време у коме су настале. У њима је бајковита фантастика проткана елементима мита, обреда и обичаја давних времена, тако да често чини дисхармонију у приповедању, а понекад доприноси и неразумевању приче, не због нелогичности, већ зато што садрже бројне слојеве из разних периода, који су се задржали у свести народних приповедача. Тако фикција са елементима бајке, у којој живе моћна и чаробна створења, испреплетана елементима бајковите фантастике, без које те приче не би биле страшне, лепе, невероватне, вешто осликава живот прекривен плаштом маштања, лажиумом који кроз сва времена помаже да се горке траве живота лакше прогутају. Сви потоњи писци бајки, чак и они што су делимично преузели приче од Пероа, све се више удаљавају од бајке, да би на крају двадесетог века дошло до бајковитих прича, које само на површини носе елементе бајковитости. Малобројни су они који су успели да продру у суштину бајке и да својом имагинацијом и инстинктом досегну веће дубине овог, свакако

најтежег жанра у књижевности. Можда само у делима Толкина бајка досеже оне дубине које је досегао Шарл Перо, а у појединим елементима и превазилази свог претходника. Јер, Толкин је успео да самог себе унесе у бајку и са њом живи претварајући је у легенду која се заиста догодила, као што су се некада и бајке догодиле, или догађале у измењеном виду, па је легендарно током времена прерасло у бајковито. Зато, кад данас говоримо о бајци, морали бисмо да поведемо више рачуна о свему што модерне "бајке" нуде. Да ли су то приче са бајковитим елементима, које садрже и неке елементе бајке, или је то само начин да се писац приближи читаоцу, а притом у тим причама или романима нема много елемената бајке због њеног непознавања или неразумевања. То је веома важно из простог разлога што погрешна или лажна бајка може учинити много штете у духовном развоју детета. Уместо да га учи племенитости са жељом да победи зло у себи и свом окружењу, таква бајка, као опасно оружје, може усмерити дете у супротном правцу, што уосталом и раде многи цртани филмови, приче, романи, стрипови или сличице за албуме, који бајку користе да би децу, у периоду одређеног развоја, програмирали да служе мрачним циљевима. Тај аспект коришћења бајке и бајковитости морао би се озбиљно разматрати и неопходно је покушати да се заустави тај разорни вирус дечјег ума, који све више улази у наше домове на различите начине. Што се тиче наших стваралаца бајковите поезије и прозе за децу, њихова дела су различитог квалитета, у зависности од пишчевог познавања и разликовања бајке од осталих сличних жанрова, као и од талента. Многи, нажалост, користе неке елементе бајке и фантастике у нади да ће на тај начин привући читаоце. Они у исто време желе да прикрију недостатак идеја и испразност маште, али и да преваре читаоца том својом квази бајком и фантастиком. Таквим писцима преваре често и успевају, јер неретко, иза њихових књига стоји добра реклама и агресивни маркетинг. Ипак, најгоре од свега је то што такве књиге често добијају награде као добра и забавна дела, ко зна због чега и из каквих разлога. Наравно, има и оних стваралаца који веома зналачки и опрезно користе бајку и фантастику у својим делима и тако настављају пут великана наше и светске књижевности, који су те жанрове уздигли на завидан ниво. На крају треба истаћи да је уметничка бајка, односно бајковита прича, потребна деци колико и одраслима, као вид задовољења базичних потреба које је човек од освита историје уносио у генетски код. У подсвести човека, без обзира које је расе, вере или економског статуса, створени су затамњени простори, који се осветле истог тренутка кад прави надражај пробуди исконски зов земаљског Раја, који свако, као праслику, носи у сећању и жели поново да оствари.

Теме, идеје и ликови.

Тематика о мајци улази у књиж. већ са народним успаванкама, у којима се изражава мајчина брига о детету и њена жеља да дете буде лепо, здраво, напредно и срећно. Успаванке су прве песме намењене деци (детету), а које му пева мајка. Тематику о мајци нарочито је подстакла НОБ. Други подстицај о мајци учинио је наш послератни живот у коме мајка добија истакнуто место у друштву. Мира Алечковић је у мајци, најтоплијој звезди нашег детињства, нашла топао поетски објект. Најлепша реч, Три маме, Песма за мамине очи, поезија је и химна мајци која доноси дете на свет, чува га и подиже. Бранку В. Радичевићу, мајка је култни мотив и јединствена поетска метафора. Испевао је топле стихове о симболу радости и бриге, најближој личности и правом

објекту наше велике љубави. Сваки наслов збирке Песме о мајци: Кад мати чека, Кад мати лаже, Кад мати без руку остане, Кад мати у војску прати – споменик је свим мајкама. Радичевићева поезија је, уз песме М. Алечковић, најбоља песма о мајчинској љубави и величини њених осећања према своме чеду. Блиска као детињство, мати је најуниврзалнији и у историји књиж. најглавнији поетски мотив. Код Радичевића, она је животни споменик доброте и вечита људска химна. Г. Витез пева о мајци у песмама Жеља мајци и На мајчин дан. М. Тешић је песник природе и села, али пева и о мајци – песма Мајка се воли. И песник завичаја, Д. Ерић пише стихове о мајци – Моја мајка. О Мамином срцу пева Д. Лукић. И у поезији Моше Одаловића, мајка је врло опевана. Ликови у књиж. за децу – У књиж. за децу ликове можемо поделити у три врсте: ликови деце, ликови одраслих и персонифицирани ликови биљака, животиња, предмета и појава. ЛИКОВИ ДЕЦЕ – различито су приказани у зависности од времена када је дело писано. У време када је литература за децу пробијала себи пут, нарочито у доба просветитељства, ти ликови су били извештачени, далеко од реалног детета. То су били ''људи у малом'', кроз такве ликове говорили су одрасли да би васпитно утицали на психофизички развој детета, да би га правилно васпитали и припремили за друштво. Прави ликови деце приказују се тек у доба романтизма, нарочито реализма када је књиж. за децу ослобођена претеране дидактике. Такве ликове у нашој књиж. за децу први је дао Змај. Они су реални, блиски детету. ЛИКОВИ ОДРАСЛИХ – прошли су сличан развојни пут као и ликови деце. У просветитељској литератури били су сувише озбиљни, увек мудри и саветодавни чим дођу у додир са дететом, или су крајње зли попут нагативних ликова у бајкама. Змај је први који је код нас дао ликовима одраслих људску душу, описујући их реално и показујући детету како нпр. одрастао Циганин уме добро да лаже када хвали свога коња да би га продао. Од тада ликови одраслих у овој литератури попримиће највише овај змајевски шаљив изглед виђен оком детета. Ликови одраслих постаће реални, али са видокруга и позиције детета. Они су подетињени и раде све што раде деца, али то, наравно, није увек случај, писац их приказује онако како дете може да их види. ПЕРСОНИФИЦИРАНИ ЛИКОВИ животиња, биљака, предмета и природних појава – најтипичнији су за ову литературу, нарочито ако је намењена најмлађима. У књиж. за децу то је нормално, то условљава мали читалац, који оживљава све око себе и може да разуме само оно што личи на њега и његово поимање света. Дете воли да се упоређује са свим оним у чему налази макар мало сличности са собом, а животињски младунци га на такав детињи однос највише асоцирају. Понекад су животиње толико персонифициране да само по ознаци и неким битним појединостима подсећају на оно што јесу, док им је све друго људско. Слично је и са ликовима ствари и природним појавама (М. Данојлић – Два сапуна).

Стил, језик, композицијске и версификацијске карактеристике књижевности за децу.

Реченице – јасне, језгровите, кратке (предшколски узраст); сложене – једноставне реченице са јасно истакнутим субјектом и предикатом; убацивање реченица у ону основну је могуће ради појачавања дечје пажње или подстицања на смех (нпр: ''Јесте л' чули, кумо, / - верујте, без шале - / отвара се школа / за пачиће мале.) Значење реченица – Разноврсне реченице чине стил живљим и импресивнијим. То је у КЗД услов и захтев. Упитне – Ко

си ти ? (Змај), Шта је отац ? (Лукић), Да ли ми верујете ? (Радовић); Узвичне – Љутито мече ! (Б. Црнчевић); Погодбене – Кад би ! (Змај); Узбудљиве, импресиване, разигране, маштовите. Дете воли лепршав стил, лак, који може да узбуди, понесе и привуче. Правило – Боље је поновити снажне и импресивне изразе него бескрвно и незанимљиво ређати све до ситница. Јер ако се детету допадне неки израз или ефекат, он пожели да га доживи више пута. Речи – доступне и разумљиве из дечјег фонда речи. Писац не мора да користи само оне речи које дете разуме, већ и оне које може да схвати у контексту осталих речи. Теже речи за изговарање дете схвата на свој начин и изговара их онако како их је разумело. На тај начин добијамо кованице. То се и писцима допало, па су и сами почели да граде кованице. Дефектнеречи – када су у питању тешко изговорљиви гласови ( Р ) на тај начин подржава дете у говору и чини му текст ближим (''здлаво мнују куца, / тлеба да се руца). Али веома су ретке и нису пожељне за децу јер могу негативно да утичу на развој говора. Дете може да схвати и као ругање што није у стању правилно да говори. Деминутиви – њима се изражава танано осећање према нечем љупком и малом, посебно према детету и деловима његовог тела. Данас су избачени, више се користе атрибути (''... и мале, сасвим мале касе ... '' – Мамине ташне и татини џепови). Гласови – избегавати тешко изговорљиве гласове, посебно у скупу речи.

Естетска вредност.

У књижевној теорији естетички приступ подразумева тумачење дела са становишта лепоте, поетике и естетике. Тешкоћа оваквог приступа је у томе што је у теорији и критици појам лепог неодређен. Лепота је истина које нема, њој се може једино тежити. Лепота књижевног дела за децу налази узор у сагласности поетског и поучног израза. Савремена дечја литература стреми високом домету игре духа, бољем и вишем познавању дечијег света, оживљавању и подстицању његовог духа, лепоти као снажном естетском извору пријатних осећања. Нова књиж. техника, нарушавање фабуле, табу- теме, па и сликање ружног које изазива естетски осећај, све то издваја од класичне лектире за младеж, али и од лектире за одрасле. Модерна српска критичка мисао усмерена је ка естетским вредностима, супротставља књиж. за децу застарелој, старински обликованој писаној речи. Из естетског приступа, као супротност позитивистичком принципу, произићи ће критеријуми или принципи ИГРЕ, ХУМОРА, МАШТЕ и ФАНТАСТИКЕ, и тзв. хедонистички принцип.

Сазнајна вредност.

За естетику и теорију књиж. најстарији је проблем сазнајно-оцењивачка вредност дела. Разноврсност тумачења резултат је објективно-субјективно карактера феномена вредновања. Мора се поћи од хипотезе да дечија литература подразумева систем вредности који одговара њеној нарави, тј. да се њено књиж. вредновање издваја првенствено по томе што обухвата особеност дела и малог читаоца-слушаоца, што узима у обзир процес његове рецепције, вредносно осећање у смислу пријатности, допадања, уживања, тј. разумевања дела. Дело се не може само за себе оцењивати, већ у оквиру књиж. прошлости, садашњости и будућности. Дело има онолико вредности колико и аспеката са којих се може сагледати; зато јесте његова вредност субјективна и релативна у односу на сваког читаоца. Принципијелно сваки суд

може бити тачан и нетачан; погрешан је сваки уколико је произвољан и слеп, а објективан ако је чин интелектуалне природе.

Васпитна вредност.

Васпитна улога књиж. за децу треба да буде у пуној сагласности са поетским изразом дечјег писца, односно не треба да буде реализација смишљеног педагошког циља. треба постојати средина између две крајности. Лош је онај писац који се труди да само васпитава дете, а исто тако је лош и онај који хоће то да избегне. дете читалац, одбацује обе крајности, не подноси провидна наравоученија а исто тако ни лепореко празнословље. Дете прихвата оне писце који знају на поетски начин да му кажу управо оно што њега интересује и што може да му одговори на многобројна свакодневна питања која у њему искрсавају на путу кроз живот. Међу мноштвом писаца који пишу за децу, врло је мало оних правих који су стварно дечији писци, који умеју да поучавају и васпитавају младе читаоце поезијом. У српској књ. за децу посебно издвајамо Змаја, Радовића, Ршумовића, који су на прави начин знали поезијом да васпитавају дете. Радовићеве песме за децу су често збуњивале поклонике јасног педагогизма, чак их згражавале својом ''бесмисленошћу'' и тежњом да се читав живот окрене ''наопачке''. Многи нису ни слутили колико у тој поезији има васпитне усмерености. Нпр. песма Да ли ми верујете: У њој је реалност окренута наопачке – јунак песме се неодољиво умива, без престанка ( у стварности је општа појава да дете занемарује умивање ), мајка у песми виче да је већ доста тог непрестаног умивања ( што је у стварности обрнуто ), лекар констатује да је вода крива што се дечак разболео и забрањује му да се умива. Свему је дат супротан смисао, па ће чак и оно мање промућурно дете схватити да је песма само игра, шеретлук и мала иронија на рачун његовог немарног односа према умивању и личној хигијени. Песма ће постићи васпитни ефекат не путем буквалне сугестије и провидног наравоученија, већ игром у којој дете активно учествује враћајући у нормалан положај оно што је песник у шали изокренуо. Опет се игра претвара у збиљу, а поетско и етичко осећање чине јединство. Љ. Ршумовић је један од песника за децу који је најспретније објединио у песми игралаштво и хуману људску поруку детету, што нарочито долази до узражаја у његовој збирци песама Ма шта ми рече. Све у тој поезији пожима здравље, све је у њој кристално јасно и питко, пуно животне радости, оптимизма и људске реалности. Таква је песма Одакле су делије, која ће се, без сумње, свидети сваком детету. Прихватајући њену игру она ће прихватити и њену јасну васпитну поруку пуну телесног и душевног здравља, јер које дете не воли да буде здраво, снажно и паметно. Дечији песник, дакле, васпитава дете својеврсном поезијом, у којој се видно испољава његова изузетна, животно- оптимистичка и хумано усмерена личност. Васпитна вредност ( моралистички приступ ) – Моралистички приступ, по којем уметност на људе врши пресудни морални уплив, потиче из антике, од Платона, а у критици овог вида из просветитељства. Змајева дечја поезија представља ''праву моралну хигијену''. Сходно томе, народна књиж. се објашњава као поучна лектира којом се просвећује и подиже народ. Нпр. бајка – као усменокњижевни облик је васпитно средство и незамењива школа моралности, није потчињена животу, друштвеном напретку, па је с тога ближа деци. Универзалношћу својих тема и идеја учи дете да и слаби и немоћни снагом ума могу да савладају све препреке и да правда мора да победи. Дечја књиж. долази да допуни утицај породице, религиозног и патриотског

образовања, школе, васпитања уопште. Литература за децу врши изграђивање свести која је човеку најдрагоценији савезник. Идејни квалитети књиж. за децу остају незаобилазни услов моралности. Пример: Робинзон Крусо – родитељи могу да је искористе у васпитавању радних навика код деце, указујући на храброст и сналажљивост Робинзона, који је својом огромном вољом побеђивао природу.

Дечја интелектуална и естетска свест.

Песничко дело код малог читаоца изазива радост, задовољство, пријатно осећање, буди и заокупља његов дух, одвлачи од играчке и игре и везује за себе.читање је за децу конзумирајућа активност, забава и разбибрига. Детету су блиски стихови игре и ритма, не тражи значење речи, њима се задовољава и наслађује. Деца воле брзалице, бројалице, загонетке, лагарије, говорне игре хуморног и нонсенсног типа због њиховог ритма сазвучја и игре. Књижевност за децу, у начелу, не тражи мисаони напор, запињање и напрезање при читању. Дете благу, меку и неупадљиву реч прихвата више емотивно и некритички, без рефлексија и посредовања интелекта..

Дете као чинилац естетске комуникације (веровање у истинитост приче; прилагођавање, поистовећивање или супротстављање моделима измишљених јунака). Мали читалац као васпитаник лектире.

Дете читалац прима само оно дело чија се садржина поклапа са његовим узрасним осећањем и виђењем света, које му пружа могућност да се идентификује са уметничком садржином, описаним простором, ликовима и њиховим психичким стањем. Дете уметнички садржај књижевног дела доживљава као тренутак могуће стварности у којој и оно само учествује. Дете је активан чинилац, тежи да одмах реализује садржину књиж дела макар и игралачки. Дете прихвата оног писца који уме на поетски начин да му каже управо оно што га интересује и што може да му одговори на свакодневна, многобројна питања која у њему искрсавају на путу кроз живот.

Дете и одрасли читалац.

Дете-читалац прима само оно књижевно дело чија се садржина поклапа са његовим узрасним осећањем и виђењем света, које му пружа могућност да се идентификује са уметничком садржином, описаним простором, ликовима и њиховим психичким стањем. Дете уметнички садржај књиж. дела доживљава као тренутак могуће стварности у којој и оно само учествује. дете је активан читалац, тежи одмах да реализује садржину књиж. дела макар и игралачки. Полазећи од природе детета као читаоца и његовог интересовања за књиж. садржаје и облике ми детињство делимо на три узрасна периода: 1) траје од 2. до 7. год. Овај период карактерише велика потреба детета за кретањем. Оно тада упознаје свет, машта му је бујна и покретљива. Привлаче га снажни, упечатљиви, сликовити описи, фантастични догађаји на граници реалног и иреалног света, динамична радња. Зато воли сликовнице, бајке фантастичне садржине, приче о животињама, о стварима са што више персонификације, необичних епитета, нонсенсних речи. Кратке, духовите и ведре песмице брзог ритма, са звучним и игралачким римама и чудесним хиперболама веома су омиљене код деце овог узраста. 2) траје од 7. до 12. год. дете је искусније и познаје оно што се налази у његовој околини. Реалније се односи према

стварности, излази из породице у свет и жели да га упозна. Занимају га друга деца, његови другови у игри, стиче и одређене појмове о времену, сазнаје о догађајима који су се догодили пре него што се оно родило. Интересују га књижевна дела о деци, њихове особине и поступци, књиге у којима се описују далеки крајеви, историјске и легендарне личности, историјски и ратни догађаји, пустоловине изузетних људи. Дуже приповетке и краћи романи су врло погодни за овај узраст, јер је дете већ у стању да међусобно повеже читав низ догађаја и ликова. 3) траје од 12.г. па до напуштања детињства. Развија се сазнање о својој личности у друштву и о полној особености. То је најделикатнији период детињства, у коме већ дете почиње да тражи своје место међу људима, испитује себе и друге. Интересују га међуљудски односи, особине човека, авантуре, путовања, упознавање далеких крајева, дела са љубавном тематиком, душевним немирима и дилемама. Тражи у књиж. делу конфликтне ситуације, па су му врло блиски романи пуни драматике, полемике, историјски, авантуристички, љубавни и детективски. Привлачи их родољубива тематика, нарочито борбена – која изражава понос и бунт. ДИДАКТИЧНОСТ народне поезије – Дидактичност народне поезије за децу је у најтешњој вези са њеном животном практичношћу и улогом. Тиме је ова поезија, с једне стране, привлачила пажњу педагога, а на другој страни, она је одбила многе књижевне естетичаре (критичаре), који су је игнорисали не сматрајући је правом поезијом, већ стихованом народном педагогијом. Мада је ова поезија имала претежно педагошку основу и мотивацију, она је по својој форми и језичком изразу ипак више везана за поетику. Наиме, подстакнут неком педагошком потребом према детету, народни песник то своје осећање преводи на језик поетике и тако утиче на дечију свест преко емоција, односно, поетским доживљајем. Нпр. ако се дете теже успављује, ако је несташно или расплакано, онда му мајка пева успаванку сл. стиха: Лула мајка тврдоглавог Марка ... Дете ће ове речи доживети као нешто лепо и занимљиво, а тек негде у њиховој позадини осетиће и благ мајчин прекор што не спава. Нешто слично имамо и у познатој успаванци, у којој мајка, уморна од љуљања, пева прекорно своме детету: Спавај, спавај, сан те преварио, / прије тебе него твоју мајку ... Ово су ретки примери у којима се педагошка мотивација песме видније испољава, али и они су изражени поетски лепо. Исти је случај и са загонеткама, ређалицама и брзалицама, у којима је дидактика јаче истакнута, али је дата у таквој занимљивој и уметничкој форми да их деца увек радо прихватају, иако их ове творевине присиљавају на мисаоне напоре са изразитом тежњом да у њима изазивају способност мишљења, памћења и говора. У целокупнојнародној поезији за децу, народни песник је своју педагошку мотивацију успео да изрази на поетски начин, користећи при томе не само познате већ и оригиналне језичко-стилске изразе и уметничке књижевне форме. Он је песмом васпитавао млади нараштај, осећајући да песма крије у себи божанску силу и моћ, води га у царство лепоте, склада и узвишености, а самим тим га оплемењује и чини пријемчивим за све остале људске врлине. Дидактичност народне поезије за деци испољава се у њеном животном оптимизму, у њеној тежњи да подржи дечју разиграност, да га поетски надахне, упозна са светом у којем живи и тиме га оспособи за живот. Успаванке – су песме са кратком лирском фабулом. Певају се деци у жељи да заспу; чедне, тихе и нежне, а ритам и мелодија су им у складу са клаћењем колевке, љуљашке или којег другог средства у коме дете треба да заспе. Највише их певају мајке, али и остали укућани – баба, сестре, тетка и сл. И у нашој, и у светској литератури има мноштво народних и уметничких

успаванки. Често се певају у шаљивом смислу као што чини Десанка Максимовић (Мајка сина у ружи родила). Шаљиве народне приповетке – Постанак: Некад су људи веровали у митове, имали су своје богове ... Када почиње да се распада мит у који више не верујемо, настаје бајка. Живела је једно време и тог тренутка кад су људи престали да верују у бајке, они стварају нови жанр – шаљиву народну приповетку (ругање бајци). Најбољи пример за тај прелом је Међедовић – има одлике и бајке и шаљиве приповетке. То је у ствари пародија бајке, у њему има митских и бајковитих елемената којима се смејемо. Стилске одлике: кратка, динамична, постоји само радња, нема дигресија ни описивања, ослања се на начине говора, пуно пажње посвећује вербалним играријама. Експозиција је кратка, 1-2 реченице и одмах се прелази на радњу. Крај је центар шаљиве народне приповетке, он је ударна тачка. Извор комике су најчешће ситуације у које људи западају због своје глупости или оштроумности. То није једини извор смеха – други извор су неспоразуми. Врсте шаљивих приповедака: подругачице (смислили су их грађани, варошани да би исмевали сељаке); у другој се исмевају варошани; трећа врста говори о крађама и подвалама; четврта говори о породичним односима; пета говори о представницима власти. Ликови: Никад нису само просте шаљивчине које су ту само да би нас засмејавали. Они су носиоци дубљег значења и њихови поступци имају прикривено значење. Јунаци имају властито име. Ликови се јављају најчешће у пару, али може их бити и више. Постоји неколико врста парова: сарадници (два сељака, два трговца); сродници (отац и син, свекрва и снаја); супарници (Еро и кадија). Јунаци морају бити мање-више на истој равни, истих умних способности, једнаких интелектуалних моћи. То је неопходно да би постојало ривалство и један увек жели да буде паметнији од другог. Врсте народних образаца: 1) Најпростији наративни образац темељи се на ГРЕШЦИ. Јунак најчешће начини неку грешку и ту грешку стално понавља (''Пустио би ја њега али неће он мене''). 2) Други, мало сложенији наративни образац има у центру ЗАМКУ. (''Еро и Турчин'') Јунак увек смисли веома добар мамац, противник загризе мамац, ... (''Крепао котао''). 3) Трећи је облик о МУДРИМСУДИЈАМА. За нијансу сложенији облик јер се појављује треће лице. Типична приповетка је ''Праведна пресуда''. Треће лице је мудро и увек пресуди у корист онога који је требао бити изигран. 4) Наративни образац бави се распоном између ПРИРОДНИХПОТРЕБА и ДРУШТВЕНИХНОРМИ. Ту припада приповетка ''Ђаволак'', ''Тамни вилајет''... 5) Наративни образац – суштина је у СПОРЕЊУ И ДОКАЗИВАЊУ УМНЕ НАДМОЋНОСТИ. Јунаци су подједнаки, на истом умном нивоу. Онај који први започне – губи. Овде постоји само усмено препуцавање. Таква је приповетка ''Шта је најгоре на свету''. Лазаљке – су песме које се певају детету док пузи. То су песме храбрења и подстицања у време припреме детета да прохода. По времену када се певају оне претходе ташуњалкама, али је тај прелаз незнатан и брз, па ташуњалке неосетно преузимају покретачку улогу лазаљки. Превасходно се заснивају на игри речима, а рефрен им је: Лази, лази !Ташуњалке – су песме сличне успаванкама, само што успаванка инсистира на дечјем сну, док се код ташуњалки жели да деца очврсну, стану на ноге и проходају. Оне су подстицајног карактера.Цупаљке – су врло кратке песме које се певају детету када се држи на рукама или на крилу, или упоредо, па се ритмичким драшкањем и симулисањем изазива на покрет, поскакивање и цупкање. Обично су шаљиво интониране, а садржај им често нема никакве везе са радњом која се врши са дететом. Карактеристичан им је рефрен: Оп, цуп !

Ругалице – су песмице у којима се исказује подсмех са благом ироничном бојом. Намењене су деци и срачунате на то да ''жигошу'' извесна дечја претеривања, настраности и мане. На индиректан начин подразумевају једну врсту пошалице којом се деца провоцирају те се након тога више љуте, ако су злочеста или прихвате поругу као незлобиву игру и шалу. Ругалица у ствари детету постаје друг који ''ругајући се'' учествује у једној врсти игре са дететом имитирајући његове речи, покрете, понашање. Отуд је у њима пошалични карактер доброћудни коректив у коме нема ни стварне злобе ни праве заједљивости. Бројалице – су стиховано набрајање и ређање извесних, често нејасних, нонсенсних речи, које су звуковно сложене по мелодијској линији ритмички чврстог реда са карактеристикама брзог темпа. И оне се користе као игра са децом, као дечја међусобна игра. Њени највећи квалитети су звучна слика и музикалност.Брзалице – су игре речима и звуковима, асоцијацијама у којима гласно понављање има улогу развијања меморирања, односно користе се за то да се све набрајајуће речи изговоре без грешке. У брзом изговору и понављању најмање од три пута ова звуковна сличност доводи до честих грешака. У настојању да их науче без грешке деца се у ствари играју, а играјући се изоштравају моћ запажања.

Лирско-епске врсте -баладе.

Лирско епске песме емотивношћу, нарацијом и садржином спадају у ред најбољих усмених умотворина. У баладама срећемо јунаке, славне мегдане, човеков трагичан удес и потресну људску драму. Језик је живописан, једноставан и лак по форми.

Пепељуга – Сам почетак код Пероа је веома штур, слаб, кратак. Код Грима је почетак поетизиран, лирски, емотиван (опраштање од мајке на самрти). Свугде Пепељуга ради тешке послове, трпи злобу маћехе и сестара. Отац се појављује само код браће Грим, док се код нас и код Пероа не појављује. Код Грима пепељуга плаче и моли да иде на бал, а код Пероа је она оличење доброте и он искрено уређује сестре и чак неће да иде на бал; она је самосвесна, савршена, оличење моралног савршенства. Код браће Грим је то оличење много реалније. Код Пероа Пепељуги помаже вила (њена кума) али под условом да буде добра. Код Пероа постоји и забрана (условљавање) да ће чаролија трајати до поноћи. Перо пуно времена посвећује времена Пепељугином изгледу. Код Грима тога нема – нема дивљења, ни описа. Отац је код Грима веома агресиван и насилан (секиром разбија голубарник). Код Пероове Пепељуге нема зависти, али има лукавости (пресвуче се, седи код огњишта, прави се блесава, срећна је због њиховог провода, али је лукава и пита за ''себе''). Код Пероа Пепељуга разговара са сестрама о болу, а код Грима тога нема. Код Пероа и код нас нема одсецања прстију и пете, нема насиља као код Грима. Код Пероа Пепељуга сама предлаже да проба ципелу, а код Грима је откривају. Код Пероа Пепељуга се мири са сестрама и нема њиховог кажњавања, а код браће Грим сестрама голубице ваде очи. Пепељуга – српска народна бајка – Настала је у време паганске религије. Ова бајка је хтонична (свет мртвих = хтонични свет). Она негује, чува, памти давни култ мртвима и култ предака. По Виду Латковићу ово је бајка о породичним односима. Она поштује уобичајену композициону шему за бајке, а то је трочлана композиција (1. увод – догађа се у стварном свету; 2. померање у свет чудесног – виле, аждаје, крилати коњи ... ; 3. завршетак - повратак у реалност ). Срби су својевремено веровали да душа не може да

нестане. После смрти душа се насељава у нешто друго (биљку, животињу, ...). Ти објекти у које се душа сели су СЕНОВИТИ ОБЈЕКТИ (остатак старог паганског веровања). Све се одвија у знаку броја 3, јер је композиција бајке трочлана (девојка добија 3 задатка). Доказ да је бајка настала пре ИX века је и када крава каже девојци да не једе њено месо већ да кости закопава иза куће. Овај обичај се назива сахрањивање под прагом. Покојници се сахрањују око куће и што ближе кући; веровало се да душе остају ту. На тај начин постоји већа сигурност и заштита. ''Ђевојци овој име беше Мара'' – је доказ да је тај део накнадно убачен, јер ни једна бајка не трпи имановање, ликови немају лична имена. Постоје само одреднице (баба, слуга, девојка ...). ''Ђевојка на гробу нађе два бела голуба'' – та два голуба су душа краве која је прешла у голубове. Птице су један од најчешћих сеновитих облика – душе мртвих се најчешће селе у птице. Црква је такође појам који је убачен. Пепељуга три пута иде у цркву. Ту се јавља градација (облачење: 1.хаљина од свиле, 2.... од сребра, 3. ...од сухог злата). Пепељуга заводи принца врло активно, а када треба да трпи последице, она бежи – онда је пасивна. Њена пасивност показује се нарочито у сцени када принц долази кући и када се она сакрије под корито. Певац – је душа претка као помагач. Квалитет наше верзије ове бајке је у томе што нема крви, нема насиља – одсецања пете; квалитет се огледа у сцени када краљевић проба ципелу на маћехиној кћери, а затим пита има ли још девојака у кући. Нема кажњавања маћехе – такође је квалитет наше бајке. То није омашка у бајци, јер оно што је маћеха учинила девојци није вредно кажњавања. То су били свакодневни послови жене. Њена кривица је једино у томе што је она доведена са стране и што је она повредила одређена правила једног етноса (породице, племена). Пепељуга се на крају бајке удаје за краљевића и она на тај начин успоставља равнотежу, обичајна правила, и исправља грешку свог оца (што је оженио странкињу). Пепељуга крши забране намерно и свесно – она је сам крива за своју судбину у бајци. Све друге варијанте истичу Пепељугину невиност. ВЕСТАЛКЕ – у римској митологији су жене које су чувале огњишта, а то је била највећа могућа част која се жени могла дати. Весталка није могла бити било која. Она је чувала живот (ватру). Тај положај је био свети и култни. Пепељугин положај није положај глупе и јадне слушкиње. Овде је она траг поштовања женама које су чувале огњиште. Овај положај ће обезвредити хришћанство. Народна приповетка – Међедовић – Жанровски Међедовић је гранична врста (личи и на мит, и на бајку, и на шаљиву приповетку). Увод има везе са митовима и са бајкама. Из митологије је преузета чињеница да је могућ брак између људског бића и надприродног бића. То је старо паганско веровање. Сматра се да се из таквог брака рађају потомци надприродне снаге. Друга ствар је мотив: херој- сироче, који је присутан и у хеленској митологији. Међедовић је порастао, хоће да иде у свет, ..., чупа букву, ... вуче је, ... па не може, ... ипак успева – то је пародија мита. У питању је процес иницијације, што ради Међедовић да би се укључио у свет одраслих и кренуо у свет. Следи сцена када Међедовић долази до стотина ратара, опклади се да ће појести сав ручак и добија опкладу. Његов апетит се везује за митске хероје као што је Хераклит код Грка. Међедовић је у ствари пародиран митски херој. Постоји и поређење са Краљевићем Марком, а то је део када ковач кује посебно оружје за Међедовића. Како бајка одмиче, Међедовић је све више и више деградиран. До краја се изгубио и нема га. У тренутку када се прекрстио, Међедовић је дошао на људске размере и једе као сваки нормалан човек. Ту се прича окреће на другу страну, Међедовић је све ближи обичном човеку. Деградација иде даље када се појави Брко од кога Међедовић бежи. Брко је бајковити

елемент, пародија змајева из усмених бајки. Начин на који се појављује подсећа на змајеве – све се тресе, хучи и тешко је то издржати (змајева епифонија). Сцена када Брко легне девојци главом на крило је типична сцена из усмене бајке која је овде пародирана. Потера када Брко гони Међедовића има изузетну драматичност. Све иде брзо, све се брзо смењује. Од тог тренутка приповетка се захуктава да би се на крају десио комичан прасак: ''И на част му била лаж ! ''. Ова реченица је присутна у виду финалне форме приповедака и бајки, а и овде. Приповедач се укључује. Такав начин завршавања је изузетни значајан.

Басне ("Вук и јагње"," Лав и миш"," Цврчак и мрав"," Бик и зец")

Не зна се поуздано када је и где настала басна, али неки подаци упућују на закључак да би јој постојбина могла бити Индија и Медитеран. Ова књижевна врста је у Европу стигла преко Езопа. Басна је алегорична прича у којој су главни актери животиње, ређе биљке или ствари, а понекад у заједници са њима и људи; басна је, у усменој или писаној форми кратка, често духовита прича у прози или стиховима. Најчешће су сатиричног карактера, а порекло имају порекло из усмене књижевности. Животиње и биљке имају особине људи ( говоре, мисле, осећају и преживљавају све као разумна бића ). С тога су носиоци људских духовних и моралних карактеристика и оличење различитих типова људских карактера. Тако, дакле, басна преко животиња приказује људе и њихове особине. Постоје уметничке и народне басне. Међу њима нема суштинске разлике, сем у структури и естетском смислу. Свака басна има основну мисао или поуку ( код Доситеја наравоученије ). У композицији се истичу два дела: фабула – некакав догађај у којем су главна лица животиње, и морал – поука која произилази из басне.CVRCAK I MRAV:Cvcao cvrcak jednog celog celcatog leta, tamburao tamburu, svirao svirku, pevao pesmu, - i-haj! Sunce je sijalo, bilo je toplo i prijatno, cveca i bilja svud unaokolo koliko hoces . Lako je cvrcku bilo njihovog soka da se najede izmedju dva tamburanja, pa sit da nastavi svirku. Ni na sta drugo lakoumnik nije mislio, nista nije radio, bas mu je lepo bilo. Bilo mu je lepo, ali u toj lepoti proslo mu je leto. Poceli su da zavijaju vetrovi, zaledenilo je, jata vrana kruzila su na ogolelim njivama i poljima. Zamukla je vesela tambura, zamotao je cvrcko vrat salom da ne nazebe, ali hrane- hrane nije imao! Nit je koga njegova svirka vise zanimala, nit je gde sta imao da nadje za jelo. Otisao je pokunjeno do gospa- Mravke, za koju se znalo da uvek preko leta prikupi dovoljno zrnevlja i drugog jestiva, pa u zimskim danima nikada ne ostaje bez hrane. Pomagaj, Mravka! - rekao je. - Daj nesto za jelo, posteno cu ti vratiti kad opet sunce zablista. A sta si letos radio dok je blistalo? - upita Mravka. Tamburao sam, pevao, svirao! - odgovori cvrcak. E, kad si letos svirao, sad bogme igraj!- odreza Mravka. Posle se ipak sazalila na cvrcka, pomogla mu, a on je obecao da ce ubuduce i nesto raditi, ne samo sviruckati. Tada je kazala: Cvrci, ti, cvrco, - lepo i jasno - tamburaj, sviraj, bavi se time,al pamti, brate, - kratko i jasno-da osim leta, ima i zime! Цврчак – несташан, певач, безбрижан, занесењак, слободан од свакодневних брига, ужива у ономе што му природа даје без рада Мрав: озбиљан, радан, вредан, увек на послу, живи од свог радаКомпозиција: Увод: представљена лица и проблемСукоб: цврчак тражи хране од мрава, а овај га пита шта је радио цело лето ( певао ) Расплет: цврчак не добија хранеСтих: жив, кратак, једноставан језикМорал: није изречен; пословица: „Ко ради не боји се глади“

Легенде ("Свети Сава и ђаци“)

Легенда је сродна миту, а свој најчистији израз налази у опису живота неког човека чији животни став и понашање чине образац једног типа понашања, односно једног става према животу и свету. Тако су легенде у најужем смислу описи живота хришћанских светаца. Међутим, о легендама се говори и када се мисли на опис појединаца који служе као узор и образац за становити начин живота.Легенде су израз живе маште малог и пред законима неба и земље збуњеног човека. У нашој усменој предаји постоје приче о личностима и догађајима необичних и натприродних особина. Најпознатије су о јунацима и свецима.Посебно су интересантне легенде о Светом Сави првом српском просветитељу. По предању Сава је просветитељ и чудотворац, добротвор и светац који помаже сиротињи. Сава има улогу васпитног мисионара који учи народ како се оре, тка, кује гвожђе, сири сир... Легенде се примају као веродостојне приче, иако им је садржина фантастична.Sveti Sava i đaci :Sveti Sava bio je i učitelj. Jednom njegovom đaku, jedan put, nestane zastrug meda. Da bi pronašao kradljivca Sveti Sava uzvikne glasno svojim đacima: "Ko je ukrao med pašće mu danas pčela na kapu". Kad su đaci posle izašli na ručak, onaj što je ukrao ;bio med neprestano je pazio da mu pčela ne padne na kapu, i tako je u krađi uhvaćen. Поезија

Данас се све више устаљује подела поезије на традиционалну и модерну, иако то баш и није лако временски одредити. Традиционално и савремено исправније је посматрати као две поетске оријентације које су у извесној мери постојале скоро од самих почетака поезије за децу, а постоје и данас. Традиционална дечја књиж. више је израз патријархалног света и његових начела реда и озбиљности света који је далеко мање био спреман да прихвати детињи дух. Савремена дечја књиж. је одраз једног друкчијег света у ком су основна начела битно модификована, а посебно је промењен став према детињству. У основи различитих трендова стоје различити циљеви – педагошко-моралистички и едукативни. Та два циља стварају различите моделе, који се често и мешају. Могло би се рећи да је Змај, који је утемељивач традиционалног модела, истовремено правио путеве модерном тренду. Традиционална књиж. у деци пре свега види ''будуће људе'', посматрајући дете као недовршено биће. Модернисти, напротив, у деци виде децу, а у детињству аутономан и вредносно супериоран свет. Модернистички покрет у нашој књиж. везан је за надреалисте (Вучо). Код ''нове школе'' свет детињства се посматра из дечје перспективе. Једна од дечјих особина које служе као изазов поетском стваралаштву модерне поезије јесте слободна фантазија. Друга битна особина је потреба за вечном игром којој старија дечја поезија није придавала довољно пажње. Модерна поезија је направила напор да схвати не само значај, него и значење игре. Трећа битна особина модерне поезије је потреба за хумором. Савремена дечја поезија скоро да се не може замислити без те категорије. Савремена дечја књиж. је донела новине и на тематско-мотивском плану. Стандардне дечје теме остају, али неке нове по први пут улазе у нашу поезију. То се, пре свега, односи на промене које су захватиле друштвени живот; долазак индустријске ере, све оно што је модификовало живот детета у добром или рђавом смислу. Новине се јављају и у домену стиха, односно метричке и ритмичке организације песме. Нема

више строге римованости и обавезних катрена постзмајевске поезије, смењују се стиховима различите дужине и слободније компонованим строфама. Модерна дечја поезија је покушала да буде више лирска, ослободила је риму, направила је флексибилнијом.

Лирске врсте за децу

Успаванке – су песме са кратком лирском фабулом. Певају се деци у жељи да заспу; чедне, тихе и нежне, а ритам и мелодија су им у складу са клаћењем колевке, љуљашке или којег другог средства у коме дете треба да заспе. Највише их певају мајке, али и остали укућани – баба, сестре, тетка и сл. И у нашој, и у светској литератури има мноштво народних и уметничких успаванки. Често се певају у шаљивом смислу као што чини Десанка Максимовић (Мајка сина у ружи родила). Лазаљке – су песме које се певају детету док пузи. То су песме храбрења и подстицања у време припреме детета да прохода. По времену када се певају оне претходе ташуњалкама, али је тај прелаз незнатан и брз, па ташуњалке неосетно преузимају покретачку улогу лазаљки. Превасходно се заснивају на игри речима, а рефрен им је: Лази, лази !Ташуњалке – су песме сличне успаванкама, само што успаванка инсистира на дечјем сну, док се код ташуњалки жели да деца очврсну, стану на ноге и проходају. Оне су подстицајног карактера.Цупаљке – су врло кратке песме које се певају детету када се држи на рукама или на крилу, или упоредо, па се ритмичким драшкањем и симулисањем изазива на покрет, поскакивање и цупкање. Обично су шаљиво интониране, а садржај им често нема никакве везе са радњом која се врши са дететом. Карактеристичан им је рефрен: Оп, цуп ! Ругалице – су песмице у којима се исказује подсмех са благом ироничном бојом. Намењене су деци и срачунате на то да ''жигошу'' извесна дечја претеривања, настраности и мане. На индиректан начин подразумевају једну врсту пошалице којом се деца провоцирају те се након тога више љуте, ако су злочеста или прихвате поругу као незлобиву игру и шалу. Ругалица у ствари детету постаје друг који ''ругајући се'' учествује у једној врсти игре са дететом имитирајући његове речи, покрете, понашање. Отуд је у њима пошалични карактер доброћудни коректив у коме нема ни стварне злобе ни праве заједљивости. Бројалице – су стиховано набрајање и ређање извесних, често нејасних, нонсенсних речи, које су звуковно сложене по мелодијској линији ритмички чврстог реда са карактеристикама брзог темпа. И оне се користе као игра са децом, као дечја међусобна игра. Њени највећи квалитети су звучна слика и музикалност.Брзалице – су игре речима и звуковима, асоцијацијама у којима гласно понављање има улогу развијања меморирања, односно користе се за то да се све набрајајуће речи изговоре без грешке. У брзом изговору и понављању најмање од три пута ова звуковна сличност доводи до честих грешака. У настојању да их науче без грешке деца се у ствари играју, а играјући се изоштравају моћ запажања.

Јован Јовановић Змај (избор)

Када се говори о српској књижевности за децу, сигурно да нам је једна од првих асоцијација име Ј. Ј. Змаја. Он је стекао глас једног од најбољих и најплоднијих уметника који пишу за децу. Ј. Ј. Змај припада роду великих песника друге половине XИX века. Рођен је 1833.г. у Новом Саду. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Халашу и Пожуну. Правне науке је студирао у Прагу и Пешти, где је завршио и медицину. Почео је да

пише веома рано, још као ђак и студент, и постао је прави песнички геније. Раскинуо је са старом поетиком, неоригиналношћу, сентименталношћу и форсираном сладуњавошћу. Налазио је нове мотиве и нове теме чиме је исписао најлепше странице дечје књижевности. На почетку свог књижевног рада био је сарадник ''Школског листа'' и ''Радована''. Уређивао је сатиричне и дечије часописе и листове: Комарац, Јавор, Змај (по коме добија надимак), Жижа, Стармали и др. Најдуже је уређивао Невен, најважнији дечји лист српске књижевности. Змајев живот је обележила породична трагедија – губитак породице. Ипак, велика туга и бол нису бацили сивило на његово песничко стварање. Није се предао тузи, песмом се бранио од меланхолије. Змај је објавио сл. дела: Чика Јова српској деци, Предневенче, Међневенче I, II и III и Чика Јова српској омладини. Са својих хиљаду и више песама допринео је учвршћењу дечје књижевности као посебне литерарне уметности. О Змају су писали сви значајнији српски књижевни проучаваоци. Осим негативног суда песника Лазе Костића и естетичара Богдана Поповића, Змај добија високу оцену од критичара и стваралаца свих генерација. Издваја се суд Јована Скерлића, по коме је Змај испевао ''најбоље дечје песме у српској књижевности ...''. Иво Андрић додаје да смо из Певаније први пут сазнали за магију риме и римовања. И савремени критичари и ствараоци скренули су пажњу на лиризам, стилску једноставност и естетску вредност његовог песништва. Као многи велики европски песници, Змај пева по угледу на народну поезију. Певанија је још за песникова живота имала прођу као народна књига. Обистинило се предвиђање Љубомира Недића да ће се многе Змајеве песме певати као народне. Змај је био свестран уметник. Састављао је хумористичну поезију, поеме, баладе, пародије, приче, бајке, басне, анегдоте, драму ... У средишту Змајевог песничког опуса стји дете и детињство. Он се идентификовао са дететом и прилазио му као себи блиском и равном. Сликао је и ведре и тужне, и позитивне и негативне јунаке. Неваљалце, лењивце, осионе, размажене и запуштене. Деци су занимљиви и антијунаци као што су Лени Гаша, Лени Рава, материна маза, Рашко непослушко и други слични ликови. Змај је опевао детињство у свим његовим стадијумима. Обједињујући машту, игру, смех и нонсенс, обраћао се сасвим малој деци. Он је аутор свима познате песме о игри мајке с дететом ''Таши, таши, танана''. Једна од првих песама која се чита по савлађивању азбуке јесте ''Мали коњаник''. Песма говори о дечјој игри, о безграничним могућностима маште која чини да дете седећи на столици постане јахач и да ствара оно што му недостаје. То је песма о жељи за игром и бекством од једноличности. Игра је примарни поетски елемент. Њоме се исказује љупкост дечје фантазије и занос несташлука. Када се говори о Змају, свакако се морају поменути и песме ''Циганин хвали свога коња'' и ''Свет''. Прва је песма монолога набијеног драмским елементима и живе радње. Цига је весељак и шаљивџија, који у ствари не продаје свога коња, већ се богатим духом брани од своје сиротиње. Хумор је ведар, безазлен, лак и благонаклон. У другој песми је полетним стиховима исказана лепота света и природе која човека окружује. Змај је, као слободољубиви песник, стварао и родољубиве песме. Међу њима се истичу ''Три хајдука'', ''Светли гробови'', ''Ја бих био'' и друге које су одиграле велику патриотску улогу у нашем народу. Писао је верске и религиозне песме у духу хришћанског схватања света и живота. Узрок томе лежи у друштвеним околностима и религији као неодвојивом делу школског образовања, али и у песниковом животу и судбини која га је разочарала и поразила. Змај је прози поклањао мање пажње. У позним годинама објављује приче, бајке, басне и хумореске. Он је први донео поезију нонсенса – игру речима, као начина

изазивања смеха. Оно што Змаја такође истиче од својих претходника и савременика јесте то што је његова поука занемарљива. Не звучи као наравоученије. Ипак, живећи у времену када се дидактичност ценила као књижевни квалитет, Змај је био склон да поучи читању, послушности, хигијени, да подстакне на рад и сл. Такве су песме ''Пачија школа'', Чистоћа је пола здравља'', ''Сади дрво'', ''Учимо се'' и др. Лаза Костић је међу првима указао на ''разумску'' жицу његових стихова и дубокомислене речи. Међутим, и поред тога, Змај се издвојио од својих савременика јаком индивидуалношћу. А они који су дошли после њега, сви су му дужници, јер је утицао на све, од слабих и осредњих до најбољих. Велики квалитет су његов избор речи, метафора, версификаторска лакоћа, ритам и мелодија. Он општи језиком детета. Писао је чистим језиком свог рода, али је по потреби користио и књижевне архаизме, туђице, дијалектизме варошког и сељачког типа. Змајево дело је утемељено на богатству идеја и осећања, машти и смислу за игру, смеху, шалозбиљности, иронији, распеваности, али и поучности. Змај је поставио темељ српске књижевнсти за децу и младе. Многе његове песме су безвремене и остају да живе у свести како младих, тако и старијих. Ретки су они који не памте песме ''Жаба чита новине'', ''Свет'', ''Циганин хвали свога коња'', ''Пачија школа'' и многе друге. Змај је подигао српску књижевност за децу на европску раван и стао је раме уз раме са великанима као што су Керол, Колоди, Твен, Сен-Егзипери и други. Змајеви поетски јунаци се сврставају у три круга: БЕЗАЗЛЕНАДЕЦА – чине највећу групу; примају игру, песму, живот, све оно што виде, радујући се непознатом и невиђеном; ДОБРАДЕЦА – много мања група; паметна, послушна, незлобна, весела, вредна и добри ђаци. Свесна су својих задатака, својих вредности; НЕВАЉАЛАДЕЦА – њихови поступци и изглед не одговарају устаљеним грађанским врлинама којима се одликује ''добро дете'', лепог изгледа и уљудног понашања. Ови ликови остављају најупешатљивији утисак, најживљи су. Ј.Ј. Змај – Мали коњаник ( Петровић ) – Маштовити стихови о ''малом коњанику'' читају се одмах по савладавању азбуке. Крећући посредством маште, из свог свакодневног живота, на далеке путе, играјући се на столици, дете се, у својој уобразиљи, уноси у улогу јахача и ствара оно што му недостаје. Полетном маштом и илузијом, ритмом и мелодијом стиха, усаглашеним са њихањем љуљке, имагинацијом и игром, сан је остварен. Живе и неживе ствари су поистовећене, све је покренуто и коњаник-сањар само што не полети. Не одустајући од свог пута, уз имитацију коњског каса и заноса игре, коњаник кори своје кљусе ( ''Раго једна, баш си лена, / Зар те није срам? / Ако нећеш ти да скачеш, / Ја ћу цупкат сам. ). Ова песма је химна страствене дечје жеље за бекством од једноличности. Родољубива Змајева поезија (Петровић) – Стварајући у доба богате родољубиве традиције и србовања, Змај се испољио као слободољубиви песник и национални радник у најбољем смислу те речи. Песме Три хајдука, Светли гробови, Ја бих био – одиграле су највећу патриотску улогу у нашем народу. Дед и унук, Гуслар и деца, потом Дижимо школе – по Скерлићу дају највише стандарде љубави према својој земљи и борбене поезије уопште. Величајући патриотска осећања и занос, песник не ретко подлегне бомбастој реторици. (Гајић) Његова поезија носи национално, родољубиво обележје. Упућује децу да воле своју земљу, свој народ. Национална прошлост, патње и страдање, слава и величина, догађаји и личности из епских времена у његовој поезији за децу су васпитни елементи. Личности из националне прошлости су Стеван Синђелић, Хајдук Вељко, Старина Новак. На гробу Хајдук Вељковом –

најбоља песма са родољубивом тематиком; основни квалитет јесте недореченост. Дечја игра на једном светлом гробу прераста у нов квалитет; руковање се у њој испољило као дечје осећање поноса што су се затекла крај таквог гроба и нека врста наивног, спонтаног завета. Руковање мртвог јунака дечјем руковању изражава песникову идеју о чврстини слоге инспирисане хајдучком етиком, народног витештва. Отуд су руковање и наслућивање ветра који наноси Вељков глас остварили унутрашњи трептај дечје емоције на помало тајанствен начин. Дед и унук – гусле – испољавање родољубивог осећања старца који пева о јунацима и епским догађајима из националне прошлости – да укаже на значај епске песме коју су оне понеле, чувале и догласиле песниковом времену. Место Ј.Ј. Змаја у књиж. за децу – У српској књиж. име Ј.Ј. Змаја је појам песника за децу. Са његовим делом литература намењена деци постаје естетска чињеница која досеже свој унутрашњи дигнитет. Змај припада роду великих песника друге половине XИX века. У нашој дечијој књиж. мало је примера чистијег, снажнијег и потпунијег песничког генија од њега. Раскинувши са старом поетском климом, пригодношћу и неоригиналношћу, сентименталношћу и форсираном сладуњавошћу; налазећи нове мотиве и нове теме, међу старим мотивима и старим темама, Змај исписује најлепше и најпотпуније странице дечје књижевности. Змај је средишњи песник, оријентир и геније који храни песнике. Снажном и богатом маштом привукао је у своју орбиту све ствараоце. Јаком индивидуалношћу, издвојио се од стваралаца свог времена. Сви су му дужници, од слабих и осредњих до бољих и најбољих: Тартаља, Д. Максимовић, Ћопић, Д. Лукић. Нема српског поете који није обасјан његовим чудесним стихом. Његово дело, утемељено на богатству идеја и осећања, стилској разуђености, неочекиваним обртима, прожето смехом, шалозбиљношћу, језичким каламбуром, поучношћу – послужило је као основа за конституисање наше дечје књижевности. Змајева поезија је стуб носач старије дечје литературе; ''национална читанка'' XIX века. Песникова мелодија се више од једног века преноси из епохе у епоху и учествује у формирању нових песника који га предају и завештају другима. Змај је подигао српску дечју литературу на европску раван и стао међу звезде на небу дечје књижевности, као што су Керол, Колоди, Твен, Сеннт-Егзипери и др. Дидактичност у Змајевој књижевности – Ауторов дидактички аспект, прожет осетљивошћу за лепо, без посебне је штете по уметничку вредност, мотив, форму и фактуру дела. Превладавањем поетске интенције, песник васпитава за један бољи и веселији свет. Мишљу подигнутом на ниво естетских чињеница којом подстиче имагинацију и наводи на игру, Змај је понудио образац поезије и уметничке речи. Живећи, међутим, у времену када се дидактика, преузета из европске традиције, ценила као пресудан књижевни квалитет и певало у складу са потребама историјског тренутка и националистичке агитације – велики песник није могао а да своју лиру не стави у службу народа. У лепој књиж. намењеној подмлатку, Змај већма усмерава стих на поучни колосек. Песме – Учимо се, Сади дрво, Чистоћа је пола здравља, Пачија школа и др. из тог реда, одају аутора који не преза од непесничких и букварских поука. Откривају песникову склоност да разјасни, поучи читању, послушности, хигијени, да подстакне на рад и родитељски изгрди. Животиње у Змајевим песмама – Уочљиве су две врсте: 1) Песме у којима се суочавају деца и животиње; 2) Песме у којима се говори само о животињама. Већина сусрета деце са животињама у Змајевој поезији прерастају у

пријатељевање и играње. Има у тој игри раздраганости, шале и дурења, али и уобразиље којом се дете поистовећује са мачетом и пилетом. Несташлуци деце и њихових саиграча опевани су у песмама: Маче, Мачка и њена три мачета, Неће мачка да се играмо, Чудни су ти пилићи итд. Постоје и неспоразуми, било да се деца плаше ћурака, гусака или паса, било да их узнемиравају и на њима испољавају неваљалства: Ето шта смо дочекали, Јоја и гуска, Јунак Лука и др. Змајеве песме у којима је реч само о животињама имају друкчији карактер. По својој структури, по развијеним ликовима и основној поруци, то су басне у стиху. Неке су чак тако дате да је на крају извучено наравоученије (Туђе перје). Неке песме ове групе постале су класика наше књижевности: Пачија школа, Мачак иде мишу у сватове, Жабац и жаба. Радост и хумор у Змајевој поезији – Посебан израз Змајевог односа према животу, према деци као јунацима песама и према читаоцима је његов хумор. Ведрина и смех су основни тон његове поезије. Хумор својим својствима умногоме одређује и разиграност, прекор и критику у Змајевој поезији. Препознавање деце у поетској басни Пачја школа и шала о њиховој вредноћи и учењу разведравају, стварају једно безбрижно расположење. Нешто друкчије делује песма Како би. Смех у њој проистиче из контраста. У другим песмама са ''поучним'' завршецима црта оштријег хумора је изразитија, тон подсмеха је дубљи и трајнији. То су и уметнички најуспелије песме: Мали Јова, Гаша и др. Хиперболишући дечје мане и њихова дурења у песми Материна маза песник је изрекао прекор и наругао се дечјим слабостима. Слично се подсмехнуо страху од миша у песми Ника и бежању од гуске у песми Јоја и гуска. У стиховима Буха и муха хумор извире из несклада снаге два инсекта, који муче човека и јуначе се. Песма Чемер-дека, Пелен-бака има не само тон подсмеха, већ и нешто развијенију сатиричну ноту; исмевају се људска себичност и сујеверје. Хумор посебне врсте избија из песме која није само поезија за децу – Циганин хвали свога коња, чија је основна тема произашла из народне изреке ''Сваки цига свога коња хвали''. Сви ступњеви Змајевог хумора имају својства превентиве и терапије којима песник ствара атмосферу да се развије права људска личност. Песме су прожете веселошћу, по чему се препознаје Змајева поезија за децу.

Гвидо Тартаља (избор) (1899-1984)

Гвидо Тартаља је један од најплоднијих и најпопуларнијих дечијих писаца међуратног и послератног периода. Тартаља је објавио тридесетак књига: збиреке песама, Дечији пријатељи, Весела зоологија, Дедин шешир и ветар, Гусарска дружина, Од облака до маслачка итд. Панормаму тартаљевих стихова чине мотиви игриве садржине, ситуационе згоде и свакидашње сновидовне слике које покрићу имагинацију и голицају дух. Певао је о детету и детињству, природи. Песник лепоте мора и приморских пејзажа умео је да приближи природу као књигу која се најбоље разуме и из које се „преписију“ најтананије песме. Циклус песама о дивљем и домаћем животињском свету иде у ред највреднијих остварења: Весела зоологија. У Зоологији, кроз духовите минијатуре и досетке, упознаје младе са особинама и ћудима становника који су кренули из веселог зоопарка: зец, слон, лав, јелен, вук, паун, кенгур, сом, гавран, свитац, бубамара...читаоца је са њима упознао и у по нечему поучио. У свађи смешних гусака препознаје се људска сујета и склоност малограђанском понашању. Поема Гусарска дружина, једно је од Тартаљиних најбољих и најуспешнијих остварења. У хумористично - сатиричном , пародично – саркастично, интонираној поезији, исмевају се

гусари и кроз њихове слабости, кукавичлук, страх, подваљивање и друге пороке, читаоцима се нуди шанса да препознају своје настраности.Знатне литерарне вредности је збирка маштовитих ситуација Дедин шешир и ветар. Почев од насловне песме, читаоца забављају комичне згоде чији је актер деда, правцати враголан, велико и безазлено дете. Шешир је, такође, сам несташко. Градитељ враголастих ликова, гусара, у годинама после рата, састављао је песме и приче о школи, васпитању, изградњи ратом опустошене земље и другим друштвеним темама. DEDIN ŠEŠIR U dućanu deda bira najlepši od svih šešira:po fazonu i po boji i da njemu lepo stoji. Taj ne valja! Drugi… Treći…Deda traži šešir veći.Najzad nađe kakav želi. Taj je - bomba! - deda veli.Ali tek što prekorači prag - udari vetar jači. "Bomba" dedi s glave sleti a ded, zbunjen, viče, preti, pa se pita zabrinut:Hoće l tako svaki put?Vetar dedi baš prkosi, pa mu opet šešir nosi. Šešir nosi. Šta će? Gde će?Na trešnju ga vetar meće.Štap je kratak. Deda stenje.Na trešnju se teško penje. Svet se skupi. Svako gleda.Kud se penje ovaj deda?Neko kaže: - Deda hoće da okusi prvo voće.Izišo je rano deda pa u nebo dugo gleda.Ide on u lov.Al se vetar opet šali,dedi s glave šešir svali.A šešir je nov.Skoči deda. Lice grči.Za šeširom trči, trči.I još viče: - Stoj! Neće šešir da se preda pa umesto zeca deda lovi šešir svoj.Vetar nikad miran nije. Spazi dedu kako šeta.Za današnje vragolije dedin šešir biće - meta. Taj ću! - vetar brzo reši.Razduva se malo jače i kicoški dedin šešir začas dedi s glave smače.Pa ga nosi čak do plaže,da zaplovi preko vala.Ded se mršti. Začas kaže:Kakva mu je ovo šala! I obuću već izuva.Bosonog u vodu stupa.Neko kaže: - Gle, što duva!A ded pošo da se kupa! Десанка Максимовић (избор)

Уметничко дело Д. М. чини разнобојни тематски миље.Препознатљиви његови елементи јесу мотиви љубави, живота, природе, човекољубља, социјални садржаји, племенитост, оптимизам, лепота – љубав према детету изнад свега. Љубав и природа су узајамно повезана и међусобно нераздељива поетска осећања. Њену поезију красе дух животне ведрине, милосрђе и разумевање за људске слабости, безгранична вера у људску доброту и сам живот. Њену уметност прожима и украшава безмерни хуманизам. Поезија Д. Максимовић је синтеза лепоте, радости и симпатија према свему што постоји. Једно велико слово љубави. Природа у песничком опусу Д. Максимовић (Петровић) – Д. Максимовић је дубоко одана стварности и материјалном свету који нас окружује: небу, сунцу, зеленим шумарцима и свему што дише и гамиже. Још из детињства опчињена лепотом родне природе, доживљавала ју је као персонификацију слободе, љубави и радости. Била је истински поклоник и ''роб природе''. У сликама неба, поља, долина, потока, камена, мрака, росе, лахора, зимског ветра, птичијих гнезда; у сликама животиња, птица, лептира, паука, бубамара, трчуљака, попаца и зрикаваца, приближена је једна заједница која живи питомим животом и у међусобној љубави. У течним стиховима о сунчаном пролећу које буди радост бојама и мирисом, песмама о жарком и пламеном лету, о раскошној и плодној јесени, о лепоти једноличне зимске белине: Шумска љуљашка; Ветрова успаванка; Ближи се, ближи лето; Ливадско звонце; Весела шума; Снежне пахуљице и др. – дочаран је велики храм природе. Песма У гостима је весела игра пчела, буба и лептира на ливади блиставих боја и опојних мириса; песма у којој пршти од заједничке радости. Многобројни су стихови о небу и поднебљу, о пејзажима,

вегетативном и анималном, живом и неживом свету, у чијој се раскоши боја и звукова ужива. Природа није романтичарско уточиште или поетска декорација, него култ којем се читалац одаје и коју доживљава у разноликим видовима. Описи Д. Максимовић су најбољи у српској лирици, поезији живота уопште у правом смислу. Она није песник градске загушљивости и периферије; анатемисала је и грозила се ''машинске цивилизације''. (Гајић) Ветрова успаванка – песникиња успављује шумицу дахом ветра, упућује јој речи охрабрења на начин како чини народни песник у својим успаванкама. Нема разлога страху – заспали су громови и муње, стршљенови, осице и змије. Шумска (паукова) љуљашка – паук несташлуцима открива начин дечјег понашања. Својим враголијама, авантурама забрињава посматраче који стрепе да паучић не страда. Дете своје авантуре надређује родитељском страху од последица. Унутрашња потреба младих бића склоних ослобађању и жељних независне игре, праћена је страхом да се паучићу нешто не деси. тема је заснована на принципу унутрашњег контраста. Ближи се, ближи лето – ово годишње доба је персонификовано.

Григор Витез (избор)

Григор Витез је стваралац особите песничке индивидуалности. После завршене Учитељске школе у Пакрацу, учио је и васпитавао ђаке, а потом се бавио уредништвом, писао и преводио. Уметник који је држао до естетске речи, трасирао је пут савременој литератури и оснажио нови правац стварања, иако није иноватор. Витез махом пева о оном што је традиционално познато у литератури. Лепезу мотива чини сеоско детињство, село и народни живот, деца, ведрина, хумор, игра речима. Рат је незаобилазна тема. Опевао је реално и топло доживљене слике природе. Био је везан за свој завичај. У песниковом свету издваја се чисто детињство, пуно радости и безбрижности. Стваралачке подстицаје налазио је примарно у властитом детињству. Одан сунцу, плаветнилу, зеленилу, цвећу, жубору воде и шумским становницима, ствара поезију раскошног облика и боја, распевану и разиграну. Витезово дело одише свежином, сликовитошћу, лиричношћу, игром боја и музикалношћу. Сликовитост форме, чистота музике, обиље глагола, ''Птичју певанку'' чине звучном сликовницом. Поезија Г. Витеза нуди могућност музичког компоновања. Препелица и Сто вукова, као остварења која задовољавају висока мерила естетског, чисти су продукт игре и имагинације. Песма Сто вукова највише је приближена визији природе детињства; песма која погађа у срце дечју психологију страха и преувеличавања. Дечја бојазан од какве опасности, страх, мрак који покреће машту, наивна дечја измишљања, једна је од Витезових ''привилегованих тема''. Дело које за подлогу има причу о страху у коме су велике очи, прича је о дечаку који је, зашав дубље у шуму, и обузет опасношћу од звери, видео сто зубатих вукова. Са умањењем броја звери, хумор расте до највише висине. Песник извргава духовитом подсмеху дечју хвалисавост и лаж, чини дечју машту смешном и провидном. Сто вукова је од песама велике изражајне снаге и поетске лепоте. Инвентивно дело обавијено хумором На бјелом пољу редари, забавља и нагони на смех. У песмама радовићевске врсте: Зар ми не верујете и Крава чита новине, штедро су расипани смех и забава. Како живи Антунтун је од непревазиђених креатура игриво-ведре оптике. Дечак Антунтун, замлата и шерет-будала, наопаким и нелогичним понашањем, доводи до провале смеха. Изразита је ауторова љубав према простодушном понашању детета, његовом животу и окружењу. Дете је насликано природно, са свим његовим особинама

и на свим узрастима. Поезија помало са ђачком аромом, навикава на лепо изговорену реч, негује смисао за сликовитост и метафоричан израз. Песник младе анимира стихом, нарушава устаљен поредак, забавља и до суза насмеје. Најближи је малишанима узраста пре поласка у школу као времену игре. У насловној песми збирке Кад би дрвеће ходало, у којој је тема природа, слике природе заокупљају читаочеву енергију и интелект, нагоне на размишљање и маштање. Врхунац песничке снаге и изразито реалистичко хуманистичка поента је у стиховима дечје доброте и другарства. Песничка игра се претвара у збиљу. Несебичност и доброта јунака гради крај песме дубоко људским и поетски ефектним (''... Ја бих писао наранџи са југа / Да дође код мог болесног друга''). Витезова књижевна реч припада нехотичној поезији. И кад је ненаметљиво поучна, поука није изван структуре слике. Витез не упреже стих у практичне циљеве. Богата и лепа песма поучава истином и лепотом, а не према неком васпитном обрасцу. Витезов стих је спој традиционалног и савременог.Уметник је у народној поезији налазио рудник поетског блага. Он усавршава и оплемењује сазвучја народне речи. Његова поезија, неретко, оставља утисак као да је од бројалица, брзалица и игривих стихова. Зацело је сјајна песма о неухватљивости лепоте Жар птица инспирисана народном успаванком и бајком о истоименој птици. Витез је јасан и разумљив детету. Поезију оплемењене једноставности карактеришу животна идила, бајковитост и лепота света. Претеже у њој дескрипција, нарација и лирска сликовитост. Григор Витез удахњује књижевности нови живот, придружује се невеликом броју уметника који су зауставили пад квалитета и једноличност ритма и риме. СТО ВУКОВА (ГАЈИЋ) – Став писца према страху – неће заобићи тему, помаже деци да се не боје страха, нема исмејавања деце, песма помаже да се деца суоче са страхом, да га се ослободе. Уместо да песник уплаши дете, он га насмеје. Песник стаје на страну детета – није дете криво, крива је шума; она је густа, не види се ништа. Дечак Јова је тврдио да је видео 100 вукова, а можда је на крају видео само миша. Песник се не руга детету. Дете се због малог повода може уплашити. Полако, без подсмеха, писац га доводи до сазнања да му се чини из страха да је то било 100 вукова. Песма је ведра, шаљива, једноставна. Кад се запричао, слушаоци га прекидају. Кривац за страх је шума. Наглашен хумористичан тон песме појачавају и стихови који се понављају (Јовин опис вукова). Промена ритма у казивању (краћи стихови – бржи ритам у Јовином казивању и дужи стихови – спорији ритам у казивању укућана) намеће од почетка сумњу у стинитост Јовиног казивања. Да ли Јово свесно лаже или су у питању машта и страх ? Јова се уплашио сам у мрачној шуми и причинило му се. ПЕТРОВИЋ: Збирка Сто вукова задовољава висока естетска мерила, чист је продукт игре и имагинације. Песма Сто вукова највише је приближена визији природе детињства; песма која погађа у срце дечју психологију страха и преувеличавања. Дечја бојазан од какве опасности, страх, мрак који покреће машту, наивна дечја измишљања, једна је од Витезових ''привилегованих тема''. Дело које за подлогу има причу о страху у коме су велике очи, прича је о дечаку који је, зашав дубље у шуму, и обузет опасношћу од звери, видео сто вукова. Са умањењем броја звери, хумор расте до највише висине. Песник извргава духовитом подсмеху дечју хвалисавост и лаж, чини дечју машту смешном и провидном. Сто вукова је песма велике изражајне снаге и поетске лепоте.

Душан Радовић (избор)

Све је речено у две реченице – магично понављање; песник се наругао ловцима који иду у лов, а ништа не улове; ловац је ухватио ''плавог зеца'', чудног зеца, јединог на свету, али му је овај побегао; зец је тражио да се уреди да буде леп пред децом; чудни, свезнајући зец је симпатична животиња која зна шити, пити, француски говорити, али је производ фантазије, ловчеве хвале и уобразиље; побегао кад га је ловац пустио да се очешља и уреди да деца виде како је диван; тема је инспирисана духовитим ловачким причама и измишљотинама о враћању из лова са пуном торбом и онда кад се ништа није уловило ствара илузију о могућем (постојање зеца) да би на крају схватили да је све срачунато да децу зачуди, изненади, насмеје, раздрага и занесе; полази од варке, не да обмане већ да се нашали, да развије разборитост, машту и смисао за уочавање лепоте необичног. ПЕТРОВИЋ: Бајковити стихови о зецу ''једином на свету'' који се не може ухватити, инкарнација је дечје глади и жеље за непознатим и чудесним доживљајима света бајке и чаролија. Моћном сугестијом, градацијски, анафоричним стиховима, уз опасност осећања монотоније, поређани елементи појачавају дечју пажњу и придобијају његово поверење у истинитост онога што се прича. Радовићев зец није плашљив као у басни: он је лукав, друкчији, модеран, ни налик какве памти дечја књижевност. читалац о њему има изузетно експресивну представу. Као и Страшан лав, чист је продукт дечје и песникове маште. НОВО ВУКОВИЋ: Плави зец је парадигма песниковог трагања за непознатим и неухватљивим. Све почиње од речи, необичне, несвакидашње речи којом може да се изрази човекова потреба за игром. Песма је испевана модерним стихом, али се у њој осећа утицај традиције народних ређалица и разбрајалица.

Драган Лукић (избор)

Београдски писац Драган Лукић, песничким првенцем Велика трка, даје школи која рачуна са голом забавом и с преношењем порука. Касније објављена дела препоручују га као аутора-иноватора. Еманциповање од педагогије и њених циљева даје импулса његовој литератури. Његов опус од тридесетак књига, песама, прича, романа, скечева ... , пун раздраганог ритма и детињства, улази у ризницу српске литературе. Док су се многи гушили у традиционалним и опеваним темама, он је у широком захвату детињства налази занимљив свет. Примарна мотивска платформа његовог опуса су стамбени блокови, балкони, паркови и раскрснице. Аутор Бајке о небодеру приближује читаоцу градски живот. Стихови о високим зградама, хуци машина и општем урбаном метежу, бензинским пумпама, возовима, тролејбусима, трамвајима и аутомобилима – поезија су слике, лиричности и ритма. Песникова мета је дете велеградског амбијента и вреве. Песник живота међу усијаним солитерима од гвожђа и стакла, није само урбани песник, већ и уметник природе и њених боја и мириса. Зоологија и ботаника у градском окружењу нашле су своје достојно место. Исто тако, свакодневна стварност, дом и породица, дечје игре, школски доживљаји, пријатељство, љубав, поверење, искреност, разочарења, зоомотиви, сунце, ветар, река, патриотизам – примарни су ауторов садржајно-естетски фактор. Песник није могао да заобиђе ни школу, веселе ђаке, њихова другарства и несташлуке као неодољиву драгу тему. Лепоту ђаковања опевају јединствени мелодијски стихови песме ''Шапутање''. У песми ''Учитељу'', учитељ кажњава дечака ускраћујући му и заустављајући игру, од које је све на свету мање велико и мање вредно. Песник се ставља на страну тужнога ученика коме је учитељ одузео кликере, синоним дечје радости и најмање играчке од које нема штете.

Међу песмама достојним праве поезије, иронично интонирана песма ''Фифи'' заузима високо место. Разговор грубе даме са уштирканим псетанцетом – живим робом, симболише претње тиранског васпитања и изопачење цивилизације. Лукић с лакоћом улази у снове и јаву, чежње и тајне младих, погађа његове најскривеније кутове и откуцаје срца. Аутор је опевао простодушне дечаке и девојчице, радознале и спремне на игру; поетизује их као безбрижне и сетне, виталне и поспане, чисте и неумивене. Заговорник детињства као среће, он је страни увређене девојчице, која устаје против родитељске радозналости и њихових назора. Песма разиграног питања- наслова ''Шта је отац'', искрена је побуна против сумњи, недостатка поверења, захтева и прекора од стране озбиљних и званичних родитеља, против школе, придика и старинског реда живљеја. Стихови ове песме поезија су ''сукоба'' двеју психологија и генерација. Ведрина је императив Лукићеве поетике. Из песме ''Смеха деци'' трешти весељачка раздраганост и раскалашност. Хумор у његовим рукама није форма изражавања збиље и не потенцира васпитну, практичну или другу добит. Лукић се огледао и у прози. ''Лутка без главе'', прича о разговору пролазника и девојчице занете игром, омиљена ауторова тема о несхватању детета и његове игре од стране одраслих – антологијске је вредности. Запажени су, такође, Лукићеви драмски радови. Врло је модерна његова луткарска сценска игра ''Звезда Фифи''. Д. Лукић успоставља равнотежу између едукативних и чисто литерарних момената, одриче се поенте, и у томе остаје доследан. Поезију и прозу прати поучност, али без моралисања. Благо сугерисана идеја засмејава и разведрава, пружа естетско уживање и подстиче на игру. Обиље речи, оштроумно и неочекивано именовање ствари, измишљање речи и фраза, смела персонификација и необична поређења, асоцијативност – особености су Лукићевог исказа. Засипа читаоца духовитим стиховима, комбинује сегменте народног песништва и савременог израза. Лукићев стих је полетан, ведар, распеван, ритмичан. Музикалност и мелодија омогућује певање Лукићевих песама. Аутор се према форми не односи увек најбрижљивије. Израз је често ноншалантан и недотеран.Пише наративним стихом који не подлеже версификацији и симболичким поетским нормама. Лукићево дело, у основи, не доноси изузетно ново; њиме нису значајно скренути токови, нити је дошло до преокрета у књижевној норми. Недостаци су баналност мотива и лексике, претеривање да би се песма допала, местимице исфорсиран стих и неспретне метафоре. Лукићеву поезију, ипак, волимо са свим њеним манама. Лукић је створио визију духовитијег и пространијег детињства. Стварајући по мери дечје речи, песник позива на маштање и игру. Са Лукићем књижевност за децу крчи пут до дефинитивног конституисања у равноправан модрни књижевни жанр и стиче ранг значајне књижевне области. Лукић је испевао стихове који, заједно са Змајевим, Ћопићевим, Антићевим и стиховима других уметника, чине најдубље и најшире дело српске књижевности овога вида.

Момчило Тешић (избор)

М. Тешић од најбољих је изданака сеоске књижевности. Бавећи се целог живота земљорадњом и поезијом, објавио је већи број књига стихова за децу. Тешић је песник села и живота у њему. Чистота рустикалне идиле и живот детета у њој; киша, небо, мириси завичаја, жетеоци, дивље и домаће животиње, птичји свет и остали ситнеж што граји по трави, присан су и неисцрпан песников мотивско-тематски оквир. Оскудица образовања и сеоска изопштеност, нису се одразили као дефицит на његовом песничком делу.

Detaljno i odlicno!
Fino, vrlo obuhvatno.
odličan dokument, hvala!
1-5 od 6
ovo je samo pregled
3 prikazano na 72 str.
preuzmi dokument