Skripta iz primenjene antropologije, Beleške' predlog Antropologija i sociologija
dzejvi
dzejvi

Skripta iz primenjene antropologije, Beleške' predlog Antropologija i sociologija

36 str.
3broj preuzimanja
142broj poseta
Opis
skripta iz predmeta primenjena antropologija
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 36
ovo je samo pregled
3 prikazano na 36 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 36 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 36 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 36 str.

Primenjena antropologija

Irv Čembers - primenjena antropologija je polje istraživanja koje se tiče odnosa između antropološkog znanja i upotreba tog znanja u svetu izvan antropologije – u najširem smislu na antropološke koncepte, metode, teorije i otkrića. Čim ona postaju javna postoji i mogućnost njihove primene, bez ili sa učešćem antropologa.

Benet – termin PA je korišćen u VB i SAD da označi rad antropologa za organizacije angažovane u indukovanju promene ili unapređenju blagostanja ljudi. PA je nekad predstavljala posebno profesionalno polje, mada nikada nije bila u stanju da uspostavi standarde izvođena i pravila sertifikacije

Tajlor i Labok uvideli mogućnost primene antropologije, najstarije antrop. organiyacije u VB i SAD su nastale iz udruženja za borbu protiv ropstva i drugih reformskih grupa. Glavno polje primene je bilo upravljanje domorodačkim narodima, a antropolog je treao da utiče na formiranje i sprovođenje društvene politike. Početkom 20. veka javlja se doktrina koja suprostavlja čistu nauku primenjenoj, gde se čista smatrala vrednijom. Smatralo se da su osnovna istraživanja preduslov za primenu nauke, pošto stvaranje teorije treba da prethodi tehnološkoj primeni. Klefton napominje da su parne mašine nastale pre termodinamike i da je ukidanje ropstva prethodilo antropološkim teorijama o njima, te se stoga ne slaže sa gorepomenutom izjavom.

Benet piše da su naučnici uvek imali ambivalentan ili čak prezriv odnos prema primenjenoj strani humanističkih nauka (sociologija tolerantnija pošto se bavi modernim društvima – antropolozi se bavili plemenskim i ruralnim, te teže prihvatali praktičnu ulogu). U Americi je PA smatrana politički reakcianornom i bezdušnom zbog orientacija ka bavljenju menadžmentom u industriji, dok je u Britaniji nazvana kolonijalnom antropologijom zbog njenog angažmana oko istih. Usled ovoga smatralo se da bi fokusiranje antrop. na savremena društva afirmisalo njenu praktićnu ulogu i pomoglo da se izbegne identifikacija sa PA.

Uzroci ambivalencije prema PA: nepostojanje teorijskog jezgra, mala šansa da se izrodi teorija pri rešavanju bezbroj praktičnih problema sa različitim konceptima, što podrazumeva multidisciplinarnost –ovakav pristup je odbio mnoge antropologe

Barton Benedikt – tri načina na koji je PA povezana sa antrop. teorijom:

1. kroz predviđanje verovatnih posledica predloženih inovacija,

2. kroz iznošenje predloga i

3. kroz primenu teorije na situacije kada rezultati mogu imati praktične posledice

Benedikt zaključuje da pravilno shvaćena PA treba da služi za testiranje teorije. Na to ukazuje i Volter Goldšmit koji kaže da je to naročitno bitno u društvenim naukama zato što se njima zaseca „bliže duši“, ne mogu se izvoditi eksperimenti u njima i zato što su njihovi uspesi manje vidljivi manje po sebi.

Benet izdvaja pet vrsta antrop. kritike PA:

1. PA nema sopstvenu teoriju pa zato pozajmljuje samo površne detalje od akademskih antropologa. PA je zapravo mnogo više pozajmljivala od ekonomista i sociologa nego o antrop. (koja je imala malo da kaže o modernom svetu). Benet kaže da su radovi iz PA potvrdili mnoge detalje iz teorije promene koje su akademski antrop. ignorisali zbog neakademskog jezika.

2. Prim. antropolozi često sami ističu nedostatak moći da se izazove promena – Benet napominje da mogu neformalno da ubeđuju svoje nadređene i saradnike da prihvate njihove predloge. Uloga savetnika – neformalna moć.

3. Visok stepen neuspešnosti projekata gde su antropolozi učestvovali/koje su osmislili – Benet, većina projekata računa sa visokim stepenom neuspešnosti

4. Nedostatak programa obuke – dobijali privremene poslove, teško može da se izgradi karijera. Različitost tema istraživanja, teško obučiti. Benet – moguče je organizovati obuku za terenski rad i građenje odnosa sa ciljnom populacijom i poslodavcima.

5. Etika intervencije – u PA upleteni motivi i preferencije ljudi koji su predmet istraćivanja, ljudi iz organizacija i društvenih naučnika. Većina etičkih problema verovatno nerešiva. Pokušaji da se unapred definišu osnovni principi PA rezultovali pravljenjem etičkih kodeksa koji savetuju antrop. kako da sačuvaju svoju poziciju u odnosu na poslodavca, kako da zaštte ciljnu populaciji i da delaju u skladu sa svojom savešću.

Benet sebe nikada nije nayivao primenjenim antropologijom, on svoj rad opisuje kao relevenatnu pre nego kao primenjenu antropologiju, PA = dobra antropologija.

Antropologija u službi kolonijalizma

Benet – početak primene antropoloških znanja povezuje sa Pjetrom Martirom d' Anegrom, italijanskim naučnikom iz 16. veka koji je pravio etnografske kompilacije za Vatikan i kralja Španije. Ova praksa se nastavila do 19. veka a prikupljeni materijal je stvorio bazu za teorijsku antrop.

Članak Konrada Rejninga posvećen izgubljenom periodu PA – britanskim antropološkim društvima u 19. veku.

U Londonu 1838. osnovano Društvo za zaštitu domorodaca, osnivač Tomas Hodžkin.Njegova namera je bila da pručava domorodačke narode i da im pomaže tek nakon što sazna šta oni žele. U Društvu dolazi do podele, jedni (misionari) žele domorocima da da sve pogodnosti evropske civilizacije a akademska frakcija želele da prvo pruči njih, da razume njihov životni proces i da ga zaštiti.

Akademska frakcija napušta zajedničku organizaciju i 1843. osniva Londonsko etnološko društvo. Ono se 1863. podelilo oko pitanja da li postoji jedna ili više ljudskih rasa. Frakcija koja je zastupala divergenciju je osnovala Londonsko antropološko društvo.

Na čelu ovog društva je bio Džejms Hant koji je smatrao da su crnci drugačija vrsta od Evropljana i da je razlika više na mentalnom i moralnom, nego na fizičkom planu,te se od njih ne može očekivati da prihvate civilizaciju. Vođstvo antropološkog društva se zalagalo da antropologija ne bude listo spekulativna i apstraktna i da je ona najviše u vasi sa humanošću i potrebama društva. Oni su 1866. objavili Popularni antropološki magazin koji je sadržao više članaka o vrednosti PA. Hant je pod antrop. podrazumevao fizičku antropologiju te je tvrdio da najveću korist za čovečanstvo ima nauka koja se bavi zakonima ljudske fizičke prirode.

Protiv antropološkog društva su bili politički liberali i hrišćani koji su smatrali da su svi ljudi jednaki.

Posle Hantove smrti Antropološko i Etnološko društvo se ujedinjuju 1871. u Kraljevski antropološki institut Velike Britanije i Irske. Jedan deo članova je osnovao novo Londonsko antrop. društvo koje se većinom bavilo uspostavom nastave antrop. na univerzitetima. u čemu je uspeo Tajlor.

1844, predsednik Antropološkog instituta V.H: Flauver je aludira na praktičnu vrednost koju etnografija ima za one koji vladaju drugim ljudima. Državnici ne bi trebalo da gledaju ljudsku prirodu kao apstrakciju već bi trebalo da uzmu u obzir želje, aspiracije itd. svake rase sa kojom dolaze u kontakt. Napomenuo je da znanje o karakteristikama domorodačkih rasa više zadovoljava praktičnu svrhu nego puku naučnu radoznalost i da takvo znanje ima vitalan značaj za dobru adminstraciju i biti osnova za sreću i prosperitet ljudi kojima se vlada. Ovakve izjave su bile retke pošto se tada u antrop. težilo ezoteričmim predmetima istraživanjima i bivao sve dalji praktičnoj primeni (od 1870.) . Nedostatak interesovanja za praktičnu primenu bio je uslovljen orijentacijom akademske antrop. na društvenu istoriju i evoluciju.

Kolonijalna antropologija

Primena antrop. u kolonijalnoj upravi započinje uvođenjem „posredne uprave“ – sprovođenja politika samouprave domorodačkih naroda u skladu sa njihovim tradicionalnim sistemima, ali u okviru granica postavljenih od strane kolonijalne administracije. Helen Lekner - Domorodačke institucije su bile odobravane samo ako su u skladu sa zapadnoevropskih vrednostima – evrocentričnost, paternijalizam, humanitarni imperijalisti.

Suština posredne uprave je da kolonizatori moraju da poznaju „domorodački“ tradicionalni politiki sistem, a takvo znanje se stiče najbolje antrop. metodama. Funkcionalistička teorija najpogodnija da odgovori na pitanja ideologa posredne uprave.

Marvin Heris ističe da je većina radova između 1930 i 1955 obavljana na britanskim kolonijama u Africi, što ukazuje na povezanostt funkcionalnog gledišta da se društveni sistemi posmatraju kao solidarni i večni, te je kolonijalni sistem sponzorisao i zapošljavao funkcionaliste.

Adam Kuper naglavašava da su kolonijalne vlasti bile posvećene širenju novih oblika prava i vladavine. Politika posredne uprave je sprovedena samo na nekim britanskim teritorijama ali su u skoro svim afričkim kolonijama lokalni lideri upravljali oblastima u skladu sa manje više domaćim sistemom. Kuper nalaže da funkcionalizam nije bio pogodan za kolonijalnu vlast, zato što nije prihvatao promenu, a kolonijalne vlasti su želele upravo to – pre su kolonijalcima koristili evolucionizam i difuzionizam.

Redklif-Braun i Malinovski su se zalagali da se antropolozi odreknu antikvarijanizma i da se posvete proučavanju domorodačkih društava.

Nejdel ističe da veruje u saradnju antropologa i administracije i da može da pomogne tako što će pružiti znanje o društvenoj strukturi tih grupa koje treba da budu podvrgnute zdravoj i harmoničnoj državnoj administraciji. Džejms Feris kritikuje najdela kao agenta britanskog imperijalizma i da mu je pomogao da upostavi kontrolu nad ljudima.

Edvin Smit takođe idealistično posmatra posrednu upravu, predstavljajući je ne kao formu britanske vladavine uz podršku plemenskih vođa već kao uređenje koje čuva plemenske institucije. Deril Ford kaže da se izraz „PA u upravljanju“ odnosi na stvarnu primenu antrop. znanja koju obavljaju oni koji su administrativno odgovorni za planiranje i sprovođenje vladine politike

Melvil Herckovic – dve vrste PA: indirektna – antropolog uči one koji se bave primitivnim narodima principima i činjenicama u vezi sa njihovim predmetom i direktna – antropolog lično odlazi na teren da istražuje i odgovori na pitanja administracije.

Ričard Templ se zalagao za osnivanje Škole za PA koja bi bila namenjena za službenike britanskih kolonijalnih vlasti, smatrajući krucijalnim da se antropološki obrazuju ljudi koji će raditi među i sa domorodačkim stanovništvom.

Ford kaže da su administrativni službenici podsticani da prave etnografske zapise o raznim društvenim pitanjima. Kolonijalne vlasti su uvidele neophodnost antrop. obrazovanja za administratore, koje su mogli da dobiju na kursevima na Kembridžu, Oksfordu i u Londonu. Tako obrazovani službenici su ohrabrivani da rade istraživanja na kolonijalnim teritorijama. Evans-Pričard naglašava da su čak i najbolji od ovih radova retko zadovoljavali kriterijume profesionalnih naučnika a i kolonijalnih vlasti. Evans-Pričard favorizuje istraživanja koja se obavljaju u organizaciji univerzitet koji preuzimaju odgovornost za izbor i obuku studenata, pre nego lokalni instituti na kolonijalnim područjam.

Misionarska tela su retko slala svoje volontere na antrop. obuku zbog nedostatka novca i zbog nepoverenja prema antrop. koju su povezivali sa slobodoumljem i antrireligijskim opredeljenjem. Ipak, mnogi misionari su se bavili antrop. proučavanjima kao što su pastor Džanod i Edvin Smit. Evans- Pričard i Godfri Vilson sumnjaju u kompetenciju kolonijalnih službenika i misionara da kvalitetno boave antropološko istraživanje. Nasuprot njima Glin Kokrejn ističe da su mnogi službenici sa antrop. znanjem imali bolji odnos sa populacijom nego „neutralni“ antropolozi., pošto službenici imaju moć da pomognu tom stanovništvu te je ono pre razgovaralo sa njima, a to ovi drugi nisu imali.

Herskovic precizira da indirektna primena antropologija znači da je antropolog u ulozi učitelja, što znači da antropolog ne može da utiče na to kako će njegovi učenici primenjivati to znanje. Upravo ovo je po Herskovicu jedan od razloga pomeranja prema direktnijoj primeni antropologije.

Jedan od poduhvata u vezi sa dugoročnom primenom antrop proučavanja problema u Africi je osnivanje Međunarodnog afričkog instituta , pod inicijativom ministartstva za obrazovanje obrazovaca i njegovog sekretara sera Hansa Višera. Ovaj institut je osnovan 1926. sa lordom Lugardom na čelu i sa ciljem da uspostavi čvršću vezu između naučnog znanja, istraživanja i interesa afričkih naroda, kolonijalnih vlada i drugih evropskih agencija na afričkoj teritoriji. Istraživački program instituta se ticao praktičnih problema u vezi sa posledicama kulturnog kontaktama, ali da su najvažniji osnovni doprinosi poznavanju afričkih kultura i sistema. Većina ovih problema se ticala problema uprave, rezultati su obljavljeni u tromesečniku „Afrika“ i u „Memorandumima“

Usmerenost proučavanja afričkih kultura u vezi sa aktuelnim i budućim funkcionisanjem društvenih institucija bila je posledica funkcionalnog i dinamičkog pristupa etnografskoj analizi koji su uveli antropolozi poput Redklif-Brauna i Malinovskog. Antropolozi su u svoja

istraživanja uvrstili i efekte koje na afrička društva imaju aktivnosti evropskih agencija, trgovaca, misionara itd. što znači da su proučavali poglede i ponašanja i Evropljanja i Afrikanaca kao aktera u određenim situacijama.

Deril Ford navodi da administratori često nisu celini antropološka otkrića pošto su bila uvrštena u obimne studije i specijalističke radove. Evans-Pričard ističe da konflikti mogu da nastanu iz zainteresovanosti antropologa za naučne probleme bez obzira na to da li to ima bilo kakvu praktičnu vrednost, dok su kolonijalne vlasti zainteresovane za praktične probleme, bez obzira na njihov teorijski značaj ili odsustvo istog. Po ovom autoru, najbolje rešenje je da se uspostvi mesto za eksperta antropologije – tako će antrop. moći da biraju između akademske karijere i karijere u administrativnoj službi. Evans-Pričard navodi primer vlade Sudana koja ga je angažovala i nije imala iluzije da bilo šta što antrop. otkrije može imati veliku praktičnu vrednost, već je smatrala da treba da stimuliše istraživačke stipendije pošto znanje o narodu sudana ima neprocenjivu vrednost, bez obzira da li rešava neki trenutni problem.

Hogbin navodi da su administratori često bili nezadovoljni antrop. monografijama zato što je materijal retko prezentovan u formi koja se može praktično iskoristiti. Administratori nemaju vremena za dugoročna istraživanja i za tu perspektivu su celoviti antropološki izveštaji retko korisni. Bilo koja literatura koja interptetira skup kulturnih vrednosti u terminima druge ima veću šansu da bude korisna, ali je moguće da forma i obim običnog antropološkog rada budu i dalje isključeni. Za ovo Hogbin krivi vlast, pošto retko antropolozima daju stalna zapošljenja.

Deril Ford pravi razliku između neposrednog učešća antropologa u vladi – profesionalno obučenih vladinih službenika sa znanjem o socijalnim procesima i usluga koje kolonijalnim vladama mogu učiniti samostalni istraćivači u svojstvu antropologa-konsultanata. Obe osobe mogu biti korisne, ali u vladi ima nejasnih shvatanja da se radi o dve različite. Ford zaključuje da kvalitet usluge antropologa zavisi od sopstvenih teorijskih dostignuća. Zato bi svako veće prebacivanje fondova za teorijska istraživanje na kratkoročna istraživanja omelo naučni razvoj antrop i bilo protiv dugoročnih interesa kolonijalne uprave.

Hogbin deli predmete antrop. istraživanja u dve kategorije: 1) planovi oporezivanja, šeme uređenja, političke organizacije, brak, položaj žena – posmatraju se iz skoro potpuno antrop. perspektive, predlozi ograničeni na jednostavnu i izvršnu akciju 2) upoznavanje sa novim poljoprivrednim kulturama, kontrola rađanja itd. – zahteva radikalne promene, tiče se antropologije, poljoprivrede, prava, obrazovana

Evans-Pričard piše da su mnogi antropolozi dugo o PA govorili kao što se govori o primenjenoj medicini ili inženjeringu, tj. antrop. su smatrali prirodnom naukom i težili otkrivanju zakona društvenog života – društveni inženjering. Po Pričardu, ako se prihvati ova pretpostavka, onda je logično da pošto su svi sociološki zakoni primenljivi na svako društvo, glavna uloga antropologa treba da bude u planiranju zapadnog društva, pre nego u kontroli razvoja primitivnih društava. Pričard ne veruje da je moguća društvena nauka koja bi ličila na prirodne, što ne znači da nije moguče primeniti antrop. Zdravorazumsko

znanje o primitivnim društvima je moguće primeniti u vođenju poslova koji se tiču upravljanja i obrazovanja zaostalih naroda.

Prema Hogbinugranica između PA i čiste antrop. je zamagljenija nego između čiste i primenjene prirodne nauke – količina znanja je manja, antropolog zainteresovan za praktiku ne može da se osloni na tuđe teorije i metode, njegovo istraživanje se ne razlikuje od onih sprovedenih za potvrđivanje ili proširivanje nekih generalnih hipoteza, običan građanin lako priznaje kompetentnost prirodnim pre nego društvenim naukama, antropolog ne može da garantuje da neće doći do neželjenih promena, ljudi uvek znaju šta da očekuju od primene prirodne nauke i slažu se oko poželjnosti rezultata.

U PA vrednosti se javljaju na dva nivoa : sankcionišu posebne intervencije i svrhe i mogu da brane i potvrđuju praksu kao takvu. PA je imala do sada dve dominantne ideološke pozicije: staru paterrnalističkubritanskih kolonijalnih primenjenih antrop i egalitarističku perspektivu američkih.

Za britansku PA karakterističan je Hedonov stav – kolonijalizam tretira zaostale narode na grub način, a antropologija može da pokaže administratorima da sa ovima treba postupati pažljivo, antropolozi paternalistički kao pripadnici dominantne rase su imali posebnu obavezu da pomognu. Pomeranje od klasičnog paternalizma su učinili Gordon Braun i Brus Hat, gde je Hat prvo bio britanski antropolog pa kolonijalni administrator u Africi. Oni su uknjizi Anthropology in Action rekli da antropolog treba da se uzdržava od kritikovanja administratora pošto on mora da uzme u obzir faktore kojih antrop. nije svestan.

Malinovski se smatra ocem britanske PA, pošto je definisao oblast i obučio celu generaciju terenskih istraživača, želeći od njih da napravi „etnologe sa savešću“, favorizovao je indirektnu upravu.

Zastupnik kulturnog relativizma, Herckovic, insistira da su vrednosti proizvod kulture i da ne postoji objektivan moralni poredak. Svaki čovek bi trebalo da se ponaša na osnovu pravila svog društva kao i da poštuje pravo drugih da se konformiraju svojim pravima.

Bidni naglašava da se relativistička perspektiva zasniva na suproststavljanju alternativnih stavova: doktrine o nepromenjivim vrednostima i negiranju objektivnih normi. On nudi treću mogućnost – naime, prirodni naučnici ne tvrde da ne postoji objektivna istina, iako su prinuđeni da modifikuju ranije teorije, veruju u objektivan poredak prirode koju oni otkrivaju. Na sličan način, nerazumno je odbaciti objektivne moralne forme zato što se ispostavilo da imaju subjektivnu vrednost u datoj kulturi.

Godfri Vilsonprava vrednost antropologije je u tome da bude korisna i verna istini, da spoji praktičan značaj sa naučnom tačnošću. On se zalaže za potpuno razumevanje gde su granice naučnog metoda u primeni na život ljudi. Vilson ističe da antropolog treba da daje samo tehnička objašnjenja, naspram propisivanja vrednosti. Njegov savet mora da bude objektivan

i nepristrasan, akcija uključuje politiku koju sme da odredi samo vlast. Antropolog sme da kritikuje/predlaže rešenja samo sa tehničke strane, da razmatra objektivne društvene činjenice i implikacije. Antropolog ne može da podržava ili da se protivi politici, ali je u stanju da proceni da li je moguća njena primena u datim uslovima.

Kao i Vilson i Evans-Pričard smatra da su antropolozi kompetentni za oktrivanje relevantnih činjenica ali i za procenu posledica određenih politika. Nije zadatak antropologa da predlažu koja bi politika trebalo da se vodi.

Edvin Smit je isto zastupnik vrednostne neutralnosti primenjene antropologije.

Nasuprot njima Ginsberg smatra da antropolozi konsultanti ne mogu da zadrže poziciju etičke neutralnosti – ciljevi i sredstva su tako blisko povezani da nije razumno očekivati gorepomenutu podelu rada. Antrop. može da istražuje fenomene sa manje strasti nego drugi ljudi, ali nikad ne može da postigne indiferentnost.

Redfild je smatrao da su neki aspekti određenih moralnih sistema bolji ododgovarajućih aspekata drugih, pošto daju veći prostor ljudskoj slobodi, simpatiji i dostojanstvu – po njemu, neka društva su civilizovanija od drugih, i antrop. ne bi trebalo to da negira.

Nejdel naglašava da je cela oblast antropologije ispunjena svrsishodnošću, pa se na svakom koraku mora suditi o prikladnosti sredstava ili ponašanja. Međutim u barem tri slučaja moraju se primeniti apsolutni standardi adekvatnosti: 1) kada govorimo o zadovoljavanju psihofizičkih potreba koje nudi neka kultura 2) kada procenjujemo kako se dr. činjenice odnose prema opstanku 3)kada iznosimo stavove o dr. integraciji i stabilnosti. U svakom od ovih slučajeva naši iskazi sadrže sudove o isplativosti određenih akcija, „dobrim i lošim“ kulturnim rešenjima. Takođe, Nejdel napominje da su vrednosti ugrađene u antropološki diskurs, pošto je antrop. literatura puna termina kao što su prilagođenost, neprilagođenost, funkcija, disfunkcija. Antrop. koji radi za vladu i druge poslodavce mora da deli njihovu odgovornost, pošto pribavlja informacije na osnovu kojih jedna politika postaje sprovodiva ili uspešna, zato antrop. ima pravo da sudi i o ciljevima politike.

Hogbin načelno prihvata Vilsonov stav, aliističe da su vrednosti sudovi prisutni u antro,. predviđanjima rezultata koje je teško opisati na neutralan način i bez pokazivanja koje naučnik lično smatra poželjnim.

Kritika kolonijalne antropologije

U šesdesetim godinama 20. veka antropologija je bila u krizi prouzrokovanoj pojavom novih nacija na teritoriji nekadašnjih kolonija. Paradigme kojima su se antrop. služili u

kolonijalno doba nisu omogućavale analizu pojave ideologija nacionalizma, samoopredeljenja i kulturnog separatizma. Posledica ovoga je žestoka kritika antrop., njeni praktičari, domoroci koji su postali antropolozi i nacionalistički lideri koji su antrop. istraživanje tretirali kao poslednji trag kolonijalizma.

Piter Foster kaže da je nova levičarska kritika antrop. nastala u kontekstu raspada kolonijalnih imperija, „razvoja“ Trećeg sveta i angažmana antrop. u službi CIA. U teorijskom smislu, to je raskid sa funkcionalizmom, empiricizmom i mikroskopskim istraživanjima i deo šire kritike nedostatka antropološke teorije.

Ketlin Goug- jedna od najznačajnijih predstavnica ovog teorisjkog uverenja, nastalog 60ih i 70ih godina 20. veka. Ona ističe da su se usled ekspanzije revolucionarnih pokreta antropolozi našli u teškoćama koje proističu iz njihovih obaveza prema ciljnim narodima, kolegama i nauci i prema vlastima koje su ih zaposlile. Gougova postavlja pitanje šta da u sve revolucionarnijem svetu radi antropolog zaposlen od kontrarevolucionarnih vlasti? Ona kaže da antrop. treba da proučavaju dr. procese u Trećem svetu bez ugrađenih predrasuda o korumpirajućem finasiranju, bez predubeđenja da su kontrarevolucije, a ne revolucije, nabolji odgovor, kao i sa ciljem postizanja dobrobiti za informantne, pre nego za zadovoljavanje ciljeva zapadnih država.

Džerald Bereman insistira da je nemoguće sakupljati podatke bez razmišljanja o njihovoj upotrebi, i da antropolog ne može da se oslobodi posledica svog naučnog delovanja. Zbog mogućnosti da antrop. znanja budu iskorišćena za ciljeve koji su izvan kontrol antrop i kontra vrednostima koje on zastupa. Bereman predlaže da moramo da primenimo naša znanja i veštine na probleme koje smo sami definisali, umesto da ih da ih jednostavno prihvatimo od izvora koji nas finansiraju. Moramo postavljati pitanja koja upućuju na probleme našeg vremena, a ne ona koja ih zataškuju.

Sa antikolonijalističkih pozicija Dajen Luis konstatuje da je antrop. u krizi. Istraživaču vlasti mogu da zabrane rad ili da ga odbiju intelektualci iz zemlje u koju pokušava da uđe. Sve vreme se sumnja u njega, a „kući“ se sumnja u njegove rezultate. Od 60-tih godina razvila se kritika na neuspeh antropologa da prihvate političke implikacije svog rada. Kritičko samopreispitivanje se javlja kod antropologa. Prema Luisovoj, antropolozi su učestvovali u kolonijalnom sistemom koji je organizovao odnose između zapadnjaka i nezašadnjaka. Metodološko stanovište autsajdera i objektivni pristup su i podržavali kolon. sistem i bili pod njegovim uticajem. Mnoge studije kulturnog kontakta su ignorisale efekte kolonizacije na proučavane kultre. Položaj antrop. je bio pod velikim uticajem njegove pripadnosti dominantnoj grupi – antropolog je imao poziciju potpune superiornosti nad određenim narodom. Odnos nejednakosti između ovih naroda je stvorio potrebu za antropologom, ali i omogućio da domoroci budu dostupni za istraživanje. Antropolozi su stvorili konceptualne i teorijske modele koji su se koristili postojećim kolonijalnim sistemima.

Memi – postoje 3 ideološke osnove kolonijalnog rasizma: 1) ambis između kultura kolonizatora i domorodaca 2) iskorištavanje ovih razlika u korist prvih 3) njihova upotreba pretpostavlja da

razlike budu uspostavljene kao apsolutne činjenice. Nadovezujući se na Memija, Dajen Luis piše da antropologovo ponašanje učestvuje u sve tri osnove. Antrop. je pomogla stvaranju ambisa i pribavljanjem informacija koje podržavaju mentalne konstrukcije ovih na vlasti. Prikupljanje dokumentacije o razlikama pomaže potčinjavanju proučavanje grupe. Antropolozi promovišu korišćenje ovih razlika u sopstvenu ličnu i profesionalnu korist. na kraju, antropolozi reifikuju kultu, a to ima sličnu funkciju kao i rasističko korišćenje biološkog determinizma za objašnjavanje društvenh i istorijskih razlika.

Luisova nastavlja ocenom da antropolozi često kombinuju idealizovanje primitivne kulture i kulturni determinizam što formira paternalistički i licemeran stav. On želi da saćuva i romantizuje sve osobine primitivne kulture koje smatra neprihvatljivim u sopstvenoj, a ličnu slobodu isamoodređenje uskračuje „primitivcu“.

Perspektiva autsajdera treba da obezbedi objektivnost kao glavni metodološki cilj. Pored prihvatanja kulturnog relativizma, glavni deo obuke antropologa je bila i priprema za nepristrasno istraživanje. Luis ističe da čin neutralne opservacije dehumanizuje opserviranog i da ne prodire kroz fasadu spoljašnjeg ponašanja i postane deo unutrašnje egzistencije opserviranog. Ovakav antrop. smatra da bolje razume život opserviranog nego što bi on sam mogao, te doprinosi održanju odnosa nejednakosti.

Vendi Džejms naglašava implicitno kritički karakter antrop. između dva rata. Oni su se bavili problemom prava domorodaca, koje evolucionarne rasističke teorije jedva da su smatrale ljudima. U pristupu sponzorima antropolozi su isticali praktičnu vrednost proučavanja i odupirali se zahtevima da direktno asistiraju kolonijalnim vlastima, pravdajući se time da se oni bave suštinski apstraktnom naukom.

Luisova smatra da ideja o jedino vrednom objektivnom znanju mora da bude zamenjena znanjem koje zavisi od perspektive posmatrača. Evropski etnografi su odbacili stav da se antrop. bavi samo tuđim društvima i primenili antrop. teorijska i metodološka načela u proučavanju svojih naroda. Ovakva etnografija je nastala u 19. veku kao odgovor na potrebu za novim identitetom i svešću nastajućih nacija. Za mnoge antrop. Trećeg sveta ovakva insajderska proučavanju ne treba da služe isključivo veličanju ili čisto teorijska, već da budu u vezi sa nacionalnim problemima i da pomognu socio-ekonomski razvoj.

Premeštanje akcenta u insajderskoj antrop. sa teorija na razvoj uslovljava da se razvoj teorije usmerava na rešavanje praktičnih problema. Luisova se zalaže i za promenu u načinu lociranja problema, tako što će ljudi koji su predmet istraživanja preuzeti važnu ulogu u određivanju problema, sve u skladu sa njihovim interesima. Uključenost proučavanje grup u formulaciju problema osigurava egalitaran odnos antropologa i proučavanih.

Prema Luisovoj treba praviti razliku između aktivističke i konvencionalne PA. Luisova i ostali radikalni dr. naučnici se slažu da razvoj metodologije pomoću insajderskih proučavanja sopstevene kulture bi trebalo da pomogne „dekolonizaciji“ dr. nauka. Disciplina koja razvija različita interesovanja bi takođe trebalo da stvori uslove za korenito razumevanje procesa

kulturne promene. Luis zaključuje da antrop. zbog svoje kolonijalne prošlosti ima ozbiljnu odgovornost prema svojim ranijim predmetima istraživanja. Zajedno sa ostalim dr. naukama, antrop. mora da radi u interesu svih ljudi.

Primenjena u SAD

Rad u indijanskim rezervatima

U središtu rada primenjenih antropologa u ind. rezervatima se nalazi proučavanje fenomena akulturacije.

Redfild, Linton, Herckovic – akulturacija su fenomeni koji su rezultat kontinuiranog neposrednog kontakta između dve grupe pojedinaca različite kulture, usled kojih slede promene originalnih obrazaca jedne od, ili obe kulture.

Beti Megers – ciljevi i svrhe proučavanja akulturacije:

1. odrediti funkcije i međusoban odnos elemenata kulture, zašto su neke osobine manje ili više spremno prihvaćene

2. proveriti pretpostavke

3. razumeti odnos između pojedinca i kulture, efekat dezorganizacije kulture na ličnost

4. razumeti kulturne dinamike i stvaranje generalizacija o rezultatima kulturnog kontakta i promene

Biro za indijanske poslove i Služba zemljišne konzervacije Ministarstva poljoprivrede 1934.preuzeli prvo intenzivno antrop. proučavanje u svrhu administrativnog planiranja i njegovih efekata. Međutim još u drugoj polovini 19. veka Dž. Vesli Pauel predvideo sukob kulture američkih pionira i Indijanaca. Kada je postao upravnik Biroa za američku etnologiju Smitsonovskog instituta započeo istraživanja indijanskih kultura za potrebe Biroa.

Od 1906 do 190. Albert Dženks – istraživanje na Filipinima za vladu.

Problemi naseljavanja i administracije Indijanaca razlog za vladu da traži antrop. istraživanja – dolazi do osnivanja Biroa za am. etno. Smitsonovskog instituta. Većina istraživanja bila vezana za plemena sa jugozapada SAD – Navaho, Hopi, Zunji..

Džon Kolijer – prvi uveo intenzivnu primenu modernih kulturnih i antrop. koncepcija na administrativne probleme vlade, tražio dva etnologa iz Biroa da budu konsultanti. Indijanski Biro kasnije određuje Skader Mak Kila i još 4 antropologa da formiraju Jedinicu za PA – zadatak

je proučavanje prirode postojećeg vođstva i oblika nezvanične vlasti kod Indijanaca u rezervatima. Na osnovu ovoga načinjene preporuke za sastav novih indijanskih veća lokalne samouprave. Dok se još vršilo ovo istraživanje i pre nego što je data ocena stepena akulturacije, Biro je sa lokalnim vođama završio nacrt plemenskih zakona i veća.

Tridesetih godina 20. veka antropolozi i drugi dr. naučnici su angažovani u planiranju programa ekonomskog razvoja ind. rezervata u jedinici Tehnička kooperacija – Biro za indijanske poslove Službe zemljišne konzervacije Ministarstva poljoprivrede SAD. Proučavali indijanske teritorije, prirodna bogatstva, njihovo savremeno korišćenje, privredni razvoj itd. Zaključak je bio da Indijanci neracionalno eksploatišu zemlju i slabo koriste prirodna bogatstva, ne poznaju moderne poljoprivredne tehnike. Indijanci u gradovima postižu ili manju ili veću proizvodnost u poređenju sa belim radnicima, društveno neprilagođeni u gradu.

Generalni zaključak antrop. istraživanja Tehničke kooperacije je da je „značajan oblik dr. odnosa, dr. grupisanja ,stavova i vrednosti koji preovlađuju u socijalnoj motivisanosti i ponašanju“ nastavio da proističe iz indijanskog načina života, te su antropolozi tražili da administracija prizna još aktivne načine indijanskog života u koliko želi da postigne uspeh u prvenstveno ekonomskom prilagođavanju vladajućoj kulturnoj sredini. Indijanci su bili protiv saobraženja sa američkim načinom života, te su pružali otpor i izbegavali saradnju, držeći se ravnodušno ili stvarajući društvene frontove iza kojih se nastavljao život na indijanski način. Državni službenici i misionari su muslili da treba ignorisati ili potiskivati obrazovanjem, propisima ili silom indijanske običaje – ovakvi stavovi proističu is američke ideologije „lonca za topljenje – melting pot“.

Pleme Navaho pružalo najveći otpor, i to zbog nasilne redukcije broja ovaca i koza,koja je učinjena zbog štete zemlji. Ovime je poremećen poredak dr. organizacije (matrilinearno povezane porodice). Lora Tompson kaže da je narušen i Navaho doživljaj moći kao nečega što je fokusirano u bezbroj različitih entiteta, ograničenih i odobrovoljenih,oni moraju biti takvi da bi se uspostavila granica u individui i između njih, bile one ljudske ili ne. Prilikom akulturacije, u središtu pažnje Navahoa pojedinac, ne grupa.

Pod Kolijerovim rukovodstvom u Navaho rezervatu sprovedena i prosvetna reforma – zamena internatskih škola dnevnim školama na nivou zajednice. Njihova funkcija – uključivanje Navahoa u šire američko društvo, pritom održavajući njihovu kulturu. Dnevne škole bi bile dopunjene srednjim stručnim, čija je funkcija bila da pomognu Indijancima da se uključe u privredu i razvijaju prirodne resurse na plemenskoj zemlji. Kolijer se vodio iskustvom sa meksičkim seoskim školama, gde su nastavnici domoroci držali nastavu na domorodačkom jeziku. Kao i u Meksiku, cilj obrazovne reforme je bio mobilisanje lokalne grupe za podršku nacionalnom razvoju. Od antropooga je traženo da napišu jednostavne istorije i etnografske opise za korišćenje u indijanskim školama, kao i praktične pravopise indijanskih jezika.

1946. Kongres je doneo odluku da sve indijanske zajednice mogu da zahtevaju a se isprave sve nepravde proistekle iz vladinih aktivnosti. Ministarstvo pravde je zastupalo vladu, dok su Indijanci unajmili sopstvene pravne zastupnike. Obe strane su angažovale antropologe kao

eksperte za indijansku istoriju i kulturu. Za razliku od PA, antropolog koji se bavi indijanskih zahtevima niti usmerava politiku, niti sprečava njeno sprovođenje – on je konsultovan samo zbog svog ekspertskog i neutralnog mišljenja o činjenicama u vezi sa kulturom i istorijom.

Benet piše da je odsustvo otvorenog kolonijalizma u američkom slučaju zamračilo postojanje paternalizma očiglednog kod Britanaca. Ipak, uloga antrop. je slična – deo dominantne većine, siguran u svom dr. i etničkom identitetu i benevolentan prema domorocima. Američka i britanska antrop. su se razlikovale i po svojim retorikama. U SAD ona je preuzeta od američkog egalitarističkog populizma s prelaza iz 19. u 20. vek, koji je zagovarao da sve što onemogućava ljude da ispune svoje potrebe i želje treba promeniti. Ova ideologija je obnovljena u retorici New Deal i njegovog egalitaristički orijentisanog paternalizma. Ovo je omogućilo Herckovicu da naglasi da je vlada SAD jedinstvena u svetu pošto je „nedvosmisleno na strani domoroca“, zbog čega antrop. mogu „svim srcem da rade za Indijansku službu“.

Antropolozi u ratu

Izbijanjem WWII mnogi antrop. stupaju u vladinu službu, gde su trebali da doprinesu stručnim poznavanjem kultura ili oblasti koje su bile glavno polje antrop. proučavanja. Jedna od prvih agencija gde su se zaposlili antrop. su bile Vlasti za ratno preseljenje koje su upravljale logorima u kojima su preseljeni Japanci sa pacifičke obale posle objave ratnog zakona. Odlukom vojnih vlasti 1942. Zapadna obala SAD je postala zabranjena zona za Japance, te je došlo do raseljavanja 110 000 ljudi i njihovog smeštanja u 10 logora. Za ratno raseljenje je uposlen 21 antropolog (Redfild, Arensberg, Spajser, Embri..). U ovim istraživanjima su primenjivani principi strukturalnog funkcionalizma – logori su tretirani kao funkcionalno integrisani društveni sistemi. Orin Stern naglašava da je ovo bilo pogodno da bi se kampovi prikazali kao „demokratske i zadovoljne zajednice“. U obavljanju mnogih ovih istraživanja su učestvovali antrop. japanskog porekla, od kojih su mnogi bili i sami internirani. Drugi zadatak je bio borba protiv rasizma usmerenog na Amerikance japanskog porekla. Prikazivanje logora u strukturo- funkcionalističkom duhu trebalo je da legitimizuje njihovo postojanje ,ali i da Amerikancima pokaže da su internirani lojalni i da pomažu ratne napore. S druge strane, škola kultura i ličnost je donela proučavanje japanskog nacionalnog karaktera u kampovima. Konačno akulturacionizam deli istoriju Japanaca u Americi na tri dela: postojanje neasimilovanih predratnih etničkih zajednica, vreme boravka u kampovima i posleratni period asimilacij što je služilo da se logori posmatraju kao nova etapa u modernizaciji Japanaca.

Tokom WWII antropolozi su bili angažovani i u Etnografskom odboru, nekoj vrsti „trusta mozgova“ sačinjenog od stručnjaka iz oblasti antrop, lingvistike i kulturne geografije.

Najpoznatiji je rad tima u okviru Službe za ratne informacije, koji je okupio istoričar Džordž Tejlor, sa saradnicima Klakonom, Lejtonom, Rut Benedikt, Embrijem i drugima. U to vreme se uvećao broj naučnika koji su proučavali Japan, izuzetno uticajnih u kasnijem obrazovanju japanskih studija. Iako je bio angažovan u ratu Džon Embri je kritikovao preokupiranost naučinka nacionalnim karakterom neprijateljskih nacija, pripisujući nekim njihovim iskazima rasistički karakter.

Koristeći sličnu argumentaciju kao Embri, Ričard Mejnar je kritikovao Rut Benedikt, zato što je objašnjavala japanski napad na SAD agresivnošću japanske kulture i deficitarnošću u onim vrlinama čije razvijanje Benedikt preporučuje američkom obrazovanju.

Dejvid Prajs priznaje da je u početku delio Embrijev stav o proučavanjima nacionalnog karaktera, ali je naglašavao da je uvideo kompleksnost napora antropologa iz Službe za ratne informacije i počeo da ih gleda sa više simpatija. Po njemu, svrha Tejlorovih psiholoških ratnih programa bila je da pomognu Japancima da prevaziđu prepreke koje sprečavaju njihovu predaju, i da uvere vojsku SAD da ne mora da iskoristi nuklearno oružje.

Američki antrop. u WWII su bili angažovani i u propagandnim aktivnostima – pamflet Rase Čovečanstva od Rut Bededikt i Džin Veltfiš. koji je 1943. napisan da bi se prevazišle rasne predrasude među građanima i vojnicima SAD. Već u martu 1944. prekinuta je distribucija pamfleta, jer je po vojnoj vlasti bio ispunjen svim tehnikama komunističke propagande.

Treba napomenuti da su tokom WWII udruženim naporima Američkog saveta učenih društava i Lingvističkog društva Amerike su primenjene tehnike deskriptivne lingvistike na analizu oko 35 jezika za koje se smatralo da su osnovni za vođenje vojnih operacija.

U Australiji antropolozi su učestvovali u upravljanju efektima koje je rat imao na domorodačko stanovništvo. Trebalo je sprečiti Japanski uticaj na njih i obezbediti lojalnost Aboridžina.

Angažovanje američkih antrop. u Hladnom ratu je bio logičan produžetak aktivnosti tokom WWII. Antropolozi su zapošljavani u bezbednosnim agencijama, čiji je društveni okvir bio utemeljen u Državi nacionalne bezbednosti – nju Dejvid Prajs definiše kao skup političkih strategija preduzetih tokom Hladnog Rata radi „zaštite i širenja ekonomskih interesa elite u SAD“

Prajs pravi razliku u odnosima obaveštajnih službi i antropologa, svesni, nesvesni, direktni i nedirektni. Svesni – antrop. znaju da pomažu agencijama, nesvesni – nisu upoznati sa postojanjem takvog odnosa. Direktno – finansiraju ih agencije direktno ili indirektno, i upotrebile, indirektno – istraživanje sprovedeno nezavisno od agencija, ali one ga ipak iskoriste.

Još 1919. Franc Boas je osudio 4 antropologa za špijunske aktivnosti sakrivene iza terenskog istraživanja, zbog čega je izbačen iz AAA.

Što se tiče AAA, ona je 50-tih godina 20. veka omogućila CIA da formira bazu podata o geografskim i lingvističkim oblastima stručnosti članova AAA-a. Ipak angažovanje antrop. u američkim vojno-obaveštajnim agencijama kulminiralo je na godišnjem sastanku AAA 1971. gde je odbijen izveštaj Margaret Mid u kojem je ona pokušala da izbegne optužbe na račun privremenog rada u službi države. Na ovom sastanku je usvojen dokument „Principi profesionalne odgovornosti“ u kojem je stajalo da u istraživanju antrop. je prevashodno odgovoran onima koje izučava i da antropolozi ne bi trebalo da podnose izveštaje vladi, a da oni nisu dostupni javnosti. Ovo je vremenom ublaženo, što je dovelo do stvaranja povoljne klime za primenu antrop. u novim ratovima početkom 21. veka.

Kao zaključak stoji stav Hjua Gastersona – nema ničeg loše u istraživanjima kojima je cilj poboljšanje vojničkog života. Stvar se komplikuje kada se zahteva ekspertiza o informantima koje država smatra neprijateljima. Gasterson smatra da bi saradnja antrop. u tom slučaju bila nemorlna – moglo bi da načini štetu čitavom projektu antropologije same, prevashodna je odgovornost antrop. prema informantima, a ne prema državi i trebalo bi informantima objasnimo sve rizike koji za njih mogu da proiziđu iz našeg terenskog rada, tako da oni mogu sa tim na umu i da odbiju da budu proučavani.

Primena antropologije u industriji

Mnogi od osnivača Društva za PA su bili „industrijski antropolozi“ poput Čepla, Arewnsberga, Gardnera i Ričardsona. Većinu ranih istraživanja je naručila privatna industrija da pomognu prevazilaženju sukoba u fabrika. Istraživanja su pokrenuta i zbog posledica ekonomske krize 30- tih godina 20. veka.

U osnovi istraživanja – uverenje da su problemi u međuljudskim odnosima osnovni uzrok konflikta, koji lako mogu biti rešeni tako što će menadžment postati svestan značaja neformalne društvene strukture u fabrini, kao i kulturne zaleđine radnika.

Ovi rano primenjeni antrop. su često optuživani da su menadžerski sociolozi i da su ih unajmile „gazde“. Na ovo odgovara Ida Harper Simpson – glavni fokus tih antropologai ovih istraživanja je bila radna grupa i njene aktivnosti, čiji cilj je bio održavanje kontrole nad sistemima u koje su radnici uključeni.

Početak korišćenja antropoloških metoda u industriji se vezuje za istraživanja Eltona Meja u Hotornovoj fabrici kompanije „Vestern Elektrik“ kod Čikaga. Mej je bio psiholog koji je proučavao zamor kod radnika u industriji i bavio se uticajem modernog industrijskog društva na nastanak psihičkih poremećaja. Smatrao je da zamor kod radnika nije psihološkog porekla već rezultat opsesivnog mišljenja. Istraživanjem se pokazalo da se produktivnost mogla postići

davanjem veće inicijative radnicima, kako im je omogućeno slobodno saobraćanje i pristupačnijim odnosom prema rukovodiocima. Mejov konsultant antropolog Lojd Vorner je imao udeo u eksperiment, gde su deo radnog odeljenja fizički odvojili od ostatka, i analizirali odnose radnika na osnovu koncepcija funkcionalne antrop. Tako je prvi put pružen sistematski opis dr. organizacije neke radne grupe, čime je pokazan značaj kulturnih procesa i metoda za određivanje onoga što su istraživači nazivali „neformalnom“ organizacijom grupe. Mnogi događaji u ovoj sobi jasno su pokazal ikako promene u ličnosti i kulturnom procesu direktno utiču na sistem odnosa tako što ga remete. Kasnija prime. antrop. je ponovila principe izvučene iz ove fundamentalne studije.

Vremenom je uveden savetodavni program zasnovan na korišćenju nedirigovanog tipa intervjua, što je trebalo da obezbedi sistem psihoterapije u postrojenjima, kao i da se obezbedi komunikacijski put kojim bi radnici mogli da svoje probleme stave do znjanja vrhovnoj upravi. Ova komunikacijska funkcija je vremenom postala manje važna, sve više pažnje se obraćalo na odnos savetodavca i ispitanika. Zato je prvenstveno naglašavan značaj intervjua sa kojim diriguje ispitanik. Glavna posledica ove promene akcenta sa antropološkog na psihijatrijski pristup je usporavanje razvoja PA u industriji.

Vorner se više interesovao za fenomen društvenog raslojavanja, a njegov konceptualni uticaj na polju PA u industriji je bio ograničen na neke njegove studente, koji su koristili taksonomski sistem za klasifikovanje pojedinaca po statusu. Vornerovi studenti su nastojali da pokažu kako treba uzeti u obzir porodičnu odanost, rano odgajanje, učlanjivanje u klubove i društva..kao i opštije kulturne oblike.

Ova grupa je 1943. formirala komitet za ljudske odnose na Univerzitetu u Čikagu, Vorner je bio predsednik a izvršni sekretar Barli B. Gardner. Njihova otkrića Eliot Čempl deli na dve kategorije : ona koja doprinuse boljem razumevanju problema koji zahvataju pojedince na datim mestima u okviru organizacione kulture i bavljenje promenama koje su se do tad desile u preduzeću, obično promene koje nisu rezultat preporuka prim. antrop.

Članovi grupe Gardner-Vajt su režirali grupnu situaciju u kojoj su radnici nadzorniku mogu da kažu u lice probleme koje su imale sa njim, i antrop. su otkrili da su u mnogim slučajevima mogli da navedu nadzornika da intelektualno prihvati i da se emotivno prilagodi slobodnom ponašanju grupe. Ovaj postupak po Ćeplu predstavlja proširenje savetodavne tehnike razražene u kompaniji „Vestern Elektrik“.

Čepl kritikuje rad ove grupe i ističe da nikada nije postavila problem koji se sastoji u preciznom opisu uslovu koji mogu pomoći da se predvide organizacione situacije ,nego sve zavisi od intuicije antropologa.

Čeplov rad se razlikuje od rada grupe Gardner-Vajt po dve stvari. Čepl je razvio opštu teoriju antropologije gde industrijski rad predstavlja samo jedaan njen vid i njegova teorija je izgrađena na potpunom operacionom metodu i ograničena je na njegovu upotrebu.

Čepl je pretpostavio da se fenomeni ljudski odnosa mogu svesti na odnose među pojedincima. On je mogao precizno da izmeri trajanje perioda akcije i mirovanja među osobama i smatrao je mogućim odrediti koja od dve osobe započinje akciju, koja dominira itd.

Čepl zaključuje da su na polju industrije vođena dva tipa istraživanja – makroskopska – merenje interakcije između dve ili više osoba, vremenskog perioda u kojem ne stupaju u odnose, koja preuzima inicijativu itd. i mikroskopska – obuhvata detaljno merenje interakcija dve ili više osoba u okviru ma kog pojedinačnog kontakta ili događaja.

Ovakav pristup ljudskim odnosima u industriji zasnovan je na pretpostavci da su stavovi i emotivne reakcije, kao i produktivnost, funkcije interakcione situacije, i da ona predstavlja sadejstvo ličnost, kulturnog procesa i tehnike. Čepl i Kun su razvili specifične metode u knjizi Principi Antropologije, u kojima procesi i tehnike direktno utiču na interakcije ljudi, bez pominjaja reči „kultura“. Ovo im je zamereno, jer se isticalo da nema antropologije tu ako se ne obrađuje kultura. Čepl ističe da izmena kulturnih oblika predstavlja značajan izvor dr. promene. Takođe, prema Čeplu primena antropologije u industriji antropologu omogućava slobodno izvođenje kontrolisanih eksperimenata i posmatranje.

Holcbergova i Đovaninijeva rezimiraju da se iz ovih ranih istraživanja može zaključiti da je modifikacije moguće uvesti u proizvodni proces ne samo putem tehnologije, već i promenom neformalne i/ili formalne organizacione strukture. Ričardson naglašava da je razvoj proučavanja ljudskih odnosa koincidirao s nekoliko trendova koji su pomogli transformaciju ovog naučnog pristupa u dinamično proučavanje menadžmenta. Tu je jačanje sindikalizma koji se konfrontirao sa menadžmentom koji više nema slobodu akcije i moć da naređuje zaposlenima kako želi. Uz pomoć vlade sindikati su doveli u pitanje dugotrajnu upravljačku praksu u vezi sa osobljem i nadzorom.

Zbog vladinih mera, došlo je do marginalizacije manjih firmi. Firme su počele da tragaju za novim rešenjima – mašine, novi proizvodi, bolja organizacija itd. Ovo insistiranje na inovacijama je dovelo do povećanja značaja proučavanja menadžmenta.

Stiven Lidstenpiše da soc. antropologija može da ponudi uvid u 3 oblasti koje su od interesa za menadžment – razumevanje kulturnog procesa unutar organizacije, kritičku ocenu menadžerskih praksi, inicijativa i načina saznanja i prirodu organizacione promene i njenog menadžmenta.

Menadžeri ne mogu da shvate njihove vrednosti ne dele drugi ljudi, te njihova etnocentričnost stvara mnoge probleme u vezi sa personalom. Zato antropolozi ne samo da treba da analiziraju industrijske strukture, već da se ponašaju kao posrednici između kultura. To znači da ne treba samo da pokažu kako profesionalne kulture ograničavaju percepciju već i kako to znanje može da se primeni na terenu.

Akciona antropologija

Sol Teks i Projekat Foks

• 1951. Sol Teks prvi upotrebljava pojam ’akciona antropologija’ (dalje: a.a.)

• on + grupa antropologa okupljenih oko njega na Univerzitetu u Čikagu pripadali su tradiciji kulturne antropologije→kultura njihov centralni koncept od koga zavisi sve ostalo

• pre svega su se bavili akulturacijom (problem koji nastaje prilikom kontakta dve radikalno drugačije kulture; mala zajednica i moćno društvo)

• Teks ističe da su oni terenski istraživači(zahteva se posvećivanje pažnje svakom pojedinačnom shvatanju ljudi koji učestvuju u kontaktu)

• Akcioni antropolozi se služe kliničkim (eksperimentalnim) metodom- ne zadržavaju se samo na opservaciji, već nastoje da utiču na stvarnost: da antropološke probleme stave u kontekst akcije

• Trude se da postignu što veću egzaknost; a.a. je delatnost u kojoj antropolog ima dva podjednako važna cilja: 1. Da pomogne grupi 2. Da nešto nauči u ovom procesu

• Da li je a.a. varijetet primenjene antropologije zavisi od koncepcije ove druge

• Akcioni antropolog nema gazdu! On radi kao član akademske zajednice; shvata da je primena načela manji problem od postizanja i klasifikacije ciljeva i pravljenja kompromisa razl. ciljeva i vrednosti; on mora da se drži dalje od čiste nauke jer ne sme ni da povredi ljude, ni da ih iskoristi za sopstvene ciljeve→ istraživanje zajednice je opravdano samo onoliko koliko su njegovi rezulatati korisni za tu zajednicu

• Zbog kliničkog metoda a.a. se odriče čiste nauke- najbolji način da se proveri hipoteza koja se tiče grupne percepcije određene situacije je da se promeni situacija prema zahtevima hipoteze (opis kulture zahteva program akcije kao što dijagnoza bolesti zahteva lečenje)

• Akcionom antropologu nikada nije dovoljna postojeća teorija- mora da improvizuje; a.a. ne može prosto da primenjuje znanje na praktične društvene probleme- akcioni antropolog mora da kreira nova znanja

• Teks promoviše i a.a. u čijoj je osnovi voluntaristički pristup kojim treba da se izbegne paternalizam (nezadovoljan paternalističkim skretanjem primenjene antropologije- New Deal; multidisciplinarni pristup predratne i ratne praktične antropologije→ napušta Društvo za primenjenu antropologiju)

• Od akcionih antropologa se očekivalo da pomognu ljudskim zajednicama koristeći sopstvene fondove ili istraživačke stipendije: cilj- pomoći ljudima da artikulišu svoja nezadovoljstva

• Nastanak a.a. vezuje se za Projekat Foks- istraživanje u rezervatu Indijanaca Foks, Ajova

*Teks radi sa Robertom Redfildom u istraživanjima u Latinskoj Americi; radeći u Gvatemali i Meksiku postavlja temelje a.a. beležeći indijanske reformističke zahteve, obavljajući nedirektivna istraživanja s grupama meksičkih studenata antropologije itd. Tokom rada u Latinskoj Americi Teks je učvrstio svoje uverenje da studebti antropologije treba da se približe ljudima koje proučavaju i da ih tretiraju kao sebi ravne; već tada uveren da siromašnima i eksploatisanima treba zaštita

• Podrazumevalo se postojanje tima studenata predvođenih profesorom (studenti prihvataju profesorov teorijsko- metodološki pristup), podela zadataka(tema istraživanja) i višegodišnji rad

• Još u svom diplomskom radu (Univerzitet Viskonsin) teks razlikuje 1. Čistu i 2. Terapeutsku nauku (čista obezbeđuje znanje potrebno za sprovođenje ’terapije’); mada je često govorio o neadekvatnosti antropologije za terapeutsku delatnost, Teks nikada nije napustio ovu disciplinu verujući da antropologija više od bilo koje društvene nauke ima osnova za humanističku i društveno racionalnu primenu.

• Na Univerzitetu u Čikagu, Teks je organizovao program postdiplomskih studija (zasnovan na uverenju da se antropologija sastoji od 4-5 oblasti koje treba da ostanu zajedno: različitost tema pomaže primeni kult. relativizma)

• 1948. Katedra za antropologiju Univerziteta u Čikagu traži od Teksa da organizuje obuku za terenski rad u rezervatu Foks Indijanaca (Teksovo vidjenje participativne etnografije: informant i ispituje, a ispitivači su učenici informanta; ključno pitanje: kuda Foks Indijanci idu i šta žele od života? (posle ovog projekta jedino rad Karla Šlajsera s Južnim Čejenima daje rezulatate u vidu uspešnog akcionog projekta)

• Teksov najuspešniji projekat (prema demografskim i ekonomskim pokazateljima): program izgradnje stanova i razvoja zajednice u 55. i 57. ulici u Čikagu- metod: intervjuisanje , tehnike grupnih diskusija, dogovaranje sa političarma i vlasnicima nekretnina (izdejstovao građenje niza stanova na zemljištu na kojem su prethodno srušene zgrade; naveo stanovnike da preuzmu odgovornost za razl. zajedničke rizične poduhvate koji je trebalo da povise standarde izgradnje stanova i useljavanja; prema kritičarima, ovo je sprečavalo useljavanje siromašnih stanovnika lošijih delova grada na severu- naglašavanje komšijskog voluntarizma potiče od projekta ’Povratak dvorišta’ Sala Alinskog)

• zadatak antropologa je da pomognu ljudima da svest o druš. potrebi preobrate u akciju

• intervencija mora da bude izvršena tokom obavljanja terenskog rada

• svrha: rešavanje pravih životnih problema proučavane populacije

• antropolog sam pribavlja materijalnu podršku za istraživanje; ohrabruje i stimuliše promenu i učesnike da eksperimentišu sa promenama u svojim navikama i institucijama

• akcioni antropolog se bavi organizacijom lokalne zajednice; osnovni alat: obrazovanje, ali mora da koristi i veštinu i iskustvo; treba visoko da vrednuje slobodu samoodređenja

• 3 ključne vrednosti (po Teksu) koje akcioni antropolog mora da poštuje

1. istina(teži se nalaženju dokaza; obaveza prema humanosti i pravdi)

2. sloboda (sloboda za pojedince da izaberu grupu sa kojom će se identifikovati i za zajednicu da izabere svoj način života- za ljude je najbolje da budu ono što sami žele)

3. ne treba (antropolozi) da odlučuju o pitanjima koja ih se ne tiču

• Kritika a.a: to je oblik socijalnog rada, nasilje nad ispravnim metodom i logikom; vrednostima nema mesta u nauci

Benet: Teks je svesno odbacivao multidisciplinarni pristup; da bi a.a. kogla da razume šta ljudi žele itd. treba da koristi adaptacioni pristup društvenom ponašanju (≠Teks: insistiranje na kulturi kao glavnom konceptu), čak bi i Parsonsovo učenje o varijabilnosti obrazaca bilo od koristi- univerzalne vrednosti i one ograničene na specifične situacije, razumevanje društvenih uloga

Lisa Redfild Piti: jedna od najzaslužnijih učesnika projekta Foks, ali su se kod nje kasnije razvile neke sumnje u pristup a.a.- primećuje da je a.a, inspirisana radom Džona Djuia, koristila šemu ’cilj- sredstvo’ (simultano otkrivanje problema i traganje za rešenjem): takva šema vrši nasilje nad standardnom naučnom procedurom (otkrivanje problema→novo istraživanje→rešenje; racionalni/linearno- temporalni pristup); Djuiev pristup zahteva salno evaluiranje procedure i zaključaka≠linearni- jasan: nešto je ili urađeno ili nije

Benet: a.a. potrebna stalna argumentovana diskusija→ može da pređe u neku vrstu grupne dinamike između terenskih radnika i učesnika; problem sa linearnim pristupom: tendencija da spoljni ekspert diktira šta je problem i šta rešenje; takođe, potreba za novim istraživanjem znači redefinisanje problema i samim tim linearni pristup prelazi u Djuiev. zaključak: nemoguće je birati između ova dva pristupa- sve zavisi od situacije, naučnika, proučavanih, onih koji poseduju moć

Daglas Foli: Projekat Foks (1948-1959) bio je jedan od nekoliko Teksovih pokušaja da stvori ’kliničku nauku’ (trebalo bi da formuliše bolju antropološku teoriju i da rešava probleme koji pritiskaju zajednicu), to je uključivalo etnografski rad, ekonomske,

socijalne i obrazovne programe koje su sprovodili Teks i njegovi studenti u naselju Meskoki(nije Meskaki, greška u knjizi) (Foks) Indijanaca pored gradića Tama (Ajova)

• Folijevo razmatranje Projekta Foks- studije, novi terenski rad u naselju, proučavanja terenskih beležaka Teksa i njegovih saradnika; sam Foli je iz Tame, tokom Projekta Foks išao je u srednju školu sa svojim Meskoki vršnjacima. Foli naglašava da je Teks izbegavao da služi menadžerskim interesima- akcione antropologe video je kao organizatore zajednice koji svoje projekte finansiraju iz nezavisnih akademskih fondova- P. Foks je sproveden dosta nezavisno od vladinih uticaja; Teks i saradnici teže potpunijem etnografskom izveštaju o kulturi od drugih; Foli misli da ponovna razmatranja P. Foks nisu dovoljno proučavala njegovu svakodnevnu praksu i završne etnografske proizvode (prema Foliju, to treba detaljnije proučiti)

• Dve razvojne faze projekta Foks:

1. Prva faza (1948-1953): inicijalno eksperimentisanje i definisanje akcionih ciljeva; prihvaćen klinički pristup kao demokratskiji i otvoreniji (odbačen sredstvo-cilj pristup); intenzivan etnografski rad, dijagnostikovanje gl. druš. problema kod Meskokija; 1. zaključeno: Biro za indijanske poslove je pmogao da se uništi legitimni i nasleđeni politički sistem Meskokija→posledica: plemenski savet sastavljen od zavisne grupe asimilovanih Indijanaca, rade bez efekta, zajednica podeljena, siromašna i bez vođstva; veliki broj otuđenih veterana iz II svetskog rata- nezaposleni alkoholičari koji su negativno uticali na svoju mlađu braću i sestre; među omladinom: vandalizam, bande, loš uspeh u školi; u beloj zajednici- izražen rasizam (Meskoki viđeni kao grupa zavisnika od socijalne pomoći, ništa bolji od ’belog đubreta’- jedini način da im se pomogne asimilacija); Teksovi studenti zaključuju da je zabrana upotrebe alkohola na javnom mestu (važila samo za Indijance) goruća tema, Učesnici projekta pokušali da probleme ratnih veterana i omladine reše organizovanjem društvenih i sportskih aktivnosti, inicirali 2 kratkotrajna ekonomska programa- muškarci rade na malim farmama, a srednjoškolke uzgajaju povrće; akcioni antropolozi su se nadali da će obnoviti političku strukturu i psihološku stabilnost Meskokija organizovanjem društvenih i ekonomskih programa zasnovanih na asimilaciji.

2. Druga faza (1954- 1959): pokušano da se medijima i ekonomskim i obrazovnim programima promene stavovi belaca prema Meskokijima+ programi koje bi vodili i ocenjivali sami Meskokiji; većinu novinskih članaka napisao je direktor programa Giring: Meskoki kao nežni, skromni, složni(romantičarski)...- medijski projekat se nije dopao Indijancima naklonjenim asimilaciji, a tradicionalistički orijentisani su bili nezainteresovani da svoju kulturu približavaju belcima; za razliku od Meskokija, belci raspoloženi da pomognu medijski projekat- ali žele da akcentuju indijansku umetnost, ceremoniju usvajanja i primere završenog školovanja. Medijski program se posle nekog vremena ugasio sam od sebe.

1954. Teks je našao novac za stipendiranje univerzitetskog obrazovanja 18 Meskokija (polovina se nikad nije vratila u naselje- oženili se belkinjama → program nenamerno motivisao asimilaciju; dvojica od onih koji su se vratili postali lokalni politički lideri)

1956. započet je projekat „Veštine iz Tame“, na inicijativu Čarlija Pušetoneka (indijanski umetnik, želeo da pokrene proizvodnju i prodaju rukotvorina, razglednica, bojenih pločica) finansijski neuspeh- projekat propada; rukovodilac: Robert Ric

• iako tvrde da samo igraju ulogu katalizatora, akcioni antropolozi su osmislili i vodili sve ove projekte

• prvu veću inicijativu Meskokiji imali kada je Indijanska služba predala upravljanje plemenskom školom državi i lokalnim vlastima: udruženi otpor Meskokija i akcionih antropologa (Teks&co lobiraju za osnivanje autonomne plemenske škole i protive se asimilacionistički orijentisanim Mladim medvedima; Plemenski savet kojim dominira frakcija Mladih medveda- za tesnu saradnju sa Indijanskim servisom i belcima vs. akcioni antropolozi + Stari medvedi: nasledno liderstvo i očuvanje tradicijske plemenske kulture- ovaj incident poslužio je Vošburnu za tvrdnju da su Teks&co pokazali nepoštovanje prema izabranom Plemenskom savetu→ kompromitovali a.a; Foli brani Teksa i navodi da je on kasnije tražio od svojih studenata da izglade odnose sa savetom, što je kasnije rezultovalo zajedničkom brorob za autonomnu plemensku školu+ po Foliju nije bio arogantan i neetičan jer je odusao od snimanja filma o pejotl ritualu, nakon što su učesnici odbili da podele to sa belcima

• po Meskokijima iz 60ih, P. Foks je bio više nekonflikni društveni servis: zabrana da Indijanci piju alkohol na javnim mestima ukinuta je tek kada joj se ranih 60ih suprotstavio Plemenski savet uz pomoć belaca

• Foli zaključuje: sem uspeha u obrazovanju, P. Foks nije značajnije upamćen u usmenoj istoriji Meskokija

Sol Teks: akademska antropologija stvorila je veštačku razliku između teorije i prakse; dobro obavljen i teoretizovan etnografski rad je od krucijalnog značaja za dijagnostikovanje društvenih fenomena; uzajamno dejstvo teorije i prakse od suštinskog značaja za razumevanje i rešavanje problema iz života!

Foli: mnogo manje simbioze između etnografske ’dijagnoze’ i kliničke ’akcije’ nego što je Teks zamišljao; 2 osnovna razloga zbog kojih se nisu razvili teorijski modeli kulture i ličnosti Meskokija od terenskih beležaka i etnografija: 1.grupe studenata su se ograničile samo na grupu ’profesionalnih’ informanata 2. malo je verovatno da je iko ikada sistemski skupljao podatke o akcionim projektima; nisu izvedeni ’prirodni eksperimenti’ koji bi služili istraživanju opštih fenomena (akulturacija, frakcionaštvo, vlast) niti su sakupljeni podaci koji bi evaluirali uticaj programa na stavove i kulturnu praksu Meskokija ili belaca

GringLice Foksa- konačni etnografski produkt P.Foks:razlika između zapadnih individualista i tradicionalnih nezapadnih ljudi zajednice; međusobno otuđenje između Meskokija i belaca prikazano kao adaptacija nemilosrdnim silama modernosti

Foli: etnografskom interpretacijom P. Foks vlada razmišljanje u strukturalističko- funkcionalističkim okvirima i u granicama teorije o moralnoj ličnosti: Meskaki(nežni, divni...)- njihovo društvo( politički sistem uništen asimilacijom pod uticajem Indijanske službe) → rezultat: strukturno paralizovana zajednica na čijem je čelu nelegitiman, podeljen i neefikasan plemenski savet → zaključak akcionih antropologa: jedino zajednica zasnovana na domorodačkoj organizaciji i vođstvu može zaita da funkcioniše; zadatak antropologa: da pomognu Meskokijima da stvore novu kooperativnu organizaciju

Stiv Polgar: psihičko zdravlje Meskokija- potreba da se nauka o socijalnim sistemima i socijalna psihologija spoje u jednu terapeutsku, kliničku nauku koja bi ispravljala organizacione i psihološke disfunkcije

Foli: akcioni antropolozi su potcenili političko samopouzdanje Meskokija i snagu plemenske kulture (ovo drugo iz 2 razloga: 1. kao klinički naučnici, fokusirani na stanje ratnih veterana Meskokija- autodestruktivno ponašanje mladih Meskokija tretiraju kao ontološku karakteristiku, a ne kao istorijski određenu kulturnu praksu 2. pogrešno su razumeli političku debatu o prihvatanju belačke kulturne prakse- prema Foliju, suprotstavljanje stavova između Mladih i Starih medveda znak je kulturne vitalnosti, a ne ’endemskog konflikta i strukturne paralize’; pleme konstituiše postepenu sintezu belačke i indijanske kulture, nisu potrebni ’kulturni eksperti’ da vode taj proces); učesnici P. Foks uspostavili bližu saradnju sa plemenskim savetom samo prilikom borbe za očuvanje škole, u ostalim slučajevima- nezavisni→oblik socijalnog inžinjeringa

Teks 1961. organizuje Čikašku konferenciju američkih Indijanaca, sviha: okupljanje Indijanaca iz svih delova SAD da raspravljaju o posledicama Vladine politike na njihovu egzistenciju (učestvovalo 500 predstavnika 90 plemena iz SAD i nekoliko kanadskih zajednica, rezultat: Deklaracija o indijanskim namerama + stvaranje Nacionalnog indijanskog omladinskog saveta) antropolozi isticali da su samo koordinatori skupa

Antropolozi na strani domorodaca

Karl Šlajser: akcioni antropolog ne može da bude koncizan, niti da objavi sve- tako bi ugrozio proces koji je u toku; on je postao deo života ljudi iz druge kulture, pripada im iako je stranac i prvenstveno je obavezan prema njima i dužan da ih zaštiti; Šlajser a.a. razume u tradiciji P.Foks kao ’nedirektivno savetovanje zajednice’; posle konsultacija sa tradicionalnim liderima Čejena, Šlajser je izradio predlog za terensko istraživanje (obavljeno tokom leta 1971; tim: 12 dipl. asistenata- istraživača, svaki povezan sa jednim čejenskim liderom); smatra da se mora izvršiti celovito istraživanje svih aspekata njihove

situacije; zahvaljujući svojoj profesiji univerzitetskog nastavnika (učitelji cenjeni kod Čejena) Šlajser postaje nedirektivni savetnik i pomoćnik Čuvara Strele(stupaju i u srodnički odnos)

• akcioni antropolog se usmerava na specifičan slučaj koji zahteva specifične adaptacije (sumnjiče ga kolege jer krši obrasce istraživanja i antropološkog ponašanja);

• Šlajser: ne treba svaki antropolog da bude akcioni, ALI: katastrofalna neravnoteža- malo praktičara

• federalne agencije za finansiranje istraživanja: rad kao izazov za vladinu politiku asimilacije; posledica: birokratska struktura moći ga smatra neprijateljem sistema, mozda revolucionarnim- svakako radilanim; Šlajser: to je neistina-akcioni antropolog samo koristi pravo na slobodno izražavanje koje garantuje demokratski proces i samo ukazuje kada politika može da bude štetna; što se tiče federalnih agencija za finansiranje- konzervativna perspektiva, eksperimentisanja su poželjna samo ako se ne odnose na društveno značajne teme- da ne ugrožava postojeću politiku

• populacija domaćina: većina sumnjiči antropologa; tretiraju ga kao predtavnika elite opresivnog dominantnog društva; a.a. nemoguće obavljati bez populacije domaćina, a antropolog može da bude pozvan samo ako se identifikuje sa ovom populacijom i njihovim ciljevima (da bi se identifikovao sa ciljem mora da se identifikuje sa kulturom; ključni su poznavanje i analiza kulture domaćina i podvrgavanje njenim pravilima; da bi stekao poverenje, mora da postane član zajednice- da učestvuje u mreži simboličkih i funkcionalnih razmena

• Šlajserov rad među Južnim Čejenima se odvija u vreme ekspanzije tribalističih pokreta širom SAD (Sem Stenli: Indijanci su odbijali da se integrišu u ekonomski sistem SAD i Kanade): ključni problem: kako uspostaviti spoj između ’neformalne’ i ’formalne’ političke kulture u društvima koja seu sve više povezana tržišnom privredom

• kraj 19./početak 20. veka: indjanski otpor američkoj nacionalnoj politici manifestuje se kroz mesijanističke pokrete (Ples duhova): spoj šamanizma i hrišćanstva; neki od lidera su se proglašavali inkarnacijom Isusa Hrista- suprotstavljanje zapadnjačkoj religiji belaca (slično: pripadnici tribalističkog pokreta među Sijuksima 60ih i 70ih smatraju da je njihova tradic. kultura superiorna u odnosu na anglo-američku; nastojali da kroz delovanje Crkve američkih domorodaca naprave sintezu hrišćanstva i tradic. indijanske religije)

• Samoidealizovanje: pokreti za domorodačka prava tretirali domoroce kao nekorumpirani vanvremenski deo prirodnog sveta koji je postao žrtva zapadne civilizacije; uticaj etnografskih radova- Indijanci prikazivani na veštački pozitivan način, negativne osobine pripisivane spoljašnjem uticaju; environmentalistički, panindijanski i dr. kontrakulturni pokreti 60ih i 70ih prihvatili istu predstavu o Indijancima kao primeru koegzistencije sa

prirodom (o tome Doroti Hodžson: prava domorodaca od država-nacija- zaštita i kontrola vlasništva i poseda(teritorije, resursa, materijalne kulture, svetih mesta), praksi (umetnost, literatura, performansi) i znanja (kulturno, lingvističko, medicinsko..)

• mnoge grupe u Amerikama, Australiji i na Novom Zelandu uspevaju da usklade svoje težnje sa kriterijumima teritorijalnog prvenstva, istorijskog kontinuiteta i kult. razlika→ mnoge dobijaju političko priznanje→mogu da usmere napore na zaštitu svojih teritorija i resursa(≠Azija i Afrika: domorodačke zajednice još nisu dobile priznanje nacionalnih država)

• politička borba domorodačkih zajednica kroz zahtevanje prava ’zasnovanih na domorodačkom suverenitetu i izvornom zauzimanju zemlje i mora pre kolonizacije’

• lokalne vlasti i stanovništvo se protive: diskurs ’univerzalnih ljudskih prava’- domorodačka prava na zemlju krše njihova prava kao građana lokalne zajednice, regije i nacionalne države, ugrožavaju njihovu zemlju, zajednicu i nasleđe

Adam Kuper: početna pretpostavka pokreta domorodačkih naroda: privilegovana prava potomaka originalnih stanovnika zemlje- imigranti su samo gosti (romantizacija: domorodačka grupa kao nosiac stare kulture, povezana sa duhovnim pre nego materijalnim vrednostima; insitiranje na tome da autentična kultura može da opstane samo u ruralnim enklavama; gubitak kulture se karakteriše kao oblik genocida- narod koji ostane bez svoje kulture gubi identitet+ smanjenje broja kluturnih varijacija kao značajan gubitak za čovečanstvo; ekološka nit: lovci su u skladu sa prirodom na način na koji eksploatorski i pohlepni farmeri nisu); Kuper dalje objašnjava kako ovakva slika primitivnog odgovara Zelenima ili antiglobalistima- domoroci kao svet kome bi trebalo da težimo da se vratimo+ najopštije evropsko uverenje da je pravo građanstvo stvar krvi i tla koje se danas koristi da bi se opravdale antiimigrantske politike u Evropi

Džastin Kenrik i Džerom Luis: Kuper ignoriše ekstremnu diskriminaciju s kojim se suočavaju domorodački narodi, kao i to da su im moćnije grupe otimale vlasništvo+ pritisak da budu kulturno asimilovani; oni objašnjavaju da se strategija za dobijanje prava domorodačkih naroda zasniva na zahtevanju legitimiteta i vlasti koji se ne tiču individualnih prava u kontekstu države, već prava zajednice u odnosu na države-nacije u međunarodnom kontekstu; pokret za domorodačka prava treba shvatiti kao odgovor na diskriminaciju i otimanje, istorijsku nepravdu koju treba rešiti kroz kompenzaciju, reparaciju i restituciju

• antropolozi zastupaju domorodačke populacije u borbi za prava i zbog dokaza o genocidu i etnocidu sprovođenim krajem 60ih nad Indijancima u Brazilu i dr. južnoameričkim zemljama; 1968. Međunarodna unija antropoloških i etnoloških nauka donosi Rezoluciju: zahteva se zaštita domorodačkih naroda i njihovih kultura od destruktivnih rezultata ’progresa’; najznačajniji skup: Simpozijum o interetničkom kontaktu u Južnoj Americi, Barbados, 1971.- učestvovalo 11 antropologa→ Barbadoska deklaracija o

nema postavljenih komentara
ovo je samo pregled
3 prikazano na 36 str.