Skripta za predmet Politika, Ispiti' predlog Antropologija i sociologija

Skripta za predmet Politika, Ispiti' predlog Antropologija i sociologija

48 str.
10broj poseta
Opis
Skripta za predmet Politika na antropologiji
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 48
ovo je samo pregled
3 prikazano na 48 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 48 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 48 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 48 str.

Politika: prvo predavanje

Opšte definicije nacije i nacionalizma

Važna 3 autora: Gelner, Anderson i Smit.

Gelner definiše naciju preko definisanja pripadanja naciji: „Dva čoveka su iste nacionalnosti samo ako imaju zajedničku kulturu, pri čemu kultura znači sistem ideja, znakova, asocijacija i načina ponašanja i komuniciranja.” Dakle, po njemu kultura je to vezivno tkivo. Dalje, „dva čoveka su iste nacionalnosti ako priznaju jedan drugog kao nekoga ko pripada istoj naciji.“ Dakle, bitno je to subjektivno osećanje, taj osećaj solidarnosti. Nacionalistička ideja je zapravo vrlo egalitaristička, jer nacionalista zamišlja određeni vid horizontalnog bratstva pripadnika nacije. Gelnerova teorija je modernistička, što znači da naciju i nacionalizam tretira kao moderne fenomene. Naravno, to ne znači da se ljudi u srednjem veku nisu nacionalno svrstavali, ali je sadržaj nacionalnog identiteta bio drugačiji, kao i njegove implikacije (nije se očekivalo da pojedinac bude lojalan svojoj državi, ide u rat za nju i sl, očekivalo se samo da bude poslušan; nacionalizam je uveo obične ljude u politiku). On govori o toj potrebi za pronalaženjem što dubljih korena: „ Nacija kao prirodom Bogom dan način klasifikovanja ljudi, kao konkertna mada dugo odlagana politička sudbina jesu mit. Nacionalizam koji uzima prethodno postojeće kulture i pretvara ih u nacije ponekad ih izmišlja, a često ih i izbriše. To je stavrnost, dobra ili loša, a u opštem slučaju neizbežna.” Neizbežna u istorijskom, strukturnom smislu. Suština je da zapravo mi volimo da kažemo da naša nacija ima dublje korene, da ima kontinuitet, te je čest narativ o buđenju (ustanak npr) i sl. Gelner koristi taj izraz “invention” – izmišljanje zajednice – nacionalizam izmišlja nacije tamo gde ih nije bilo. De facto, on to radi, ali taj izraz sluti da je u pitanju laž.

Andersonu zasmeta taj izraz – invention, jer se tu izmišljanje poistovećuje sa izmišljotinama i lažnošću, prava reč je, po njemu, imagine – zamišljanje, odnosno on smatra da je nacija zamišljena politička zajednica, koja se zamišlja kao inherentno ograničena i suverena. Ova definicija zahteva malo širu argumentaciju. Suština te definicije je da postoji veza u smislu pripadanja istoj naciji između nas i ljudi koje mi nikada nismo, niti nećemo videti. Dakle, jasno je zbog čega je ona zamišljena, međutim on dalje kaže da se ona zamišlja i kao ograničena i suverena. Ograničena zato što čak i najveće nacije imaju granice i nijedna ne teži da uključi ceo ljudski rod, suverena jer je nosilac državnog suvereniteta nacija- narod, za razliku od predmodernog doba gde je nosilac državnog suvereniteta bio monarh, zbog toga on kaže da se nacija zamišlja kao suverena – mi je vidimo kao svoju (za tu promenu je zaslužan prosvećeni apsolutizam). Konačno, nacija se zamišlja kao zajednica, jer i bez obzira na nejednakost i izrabljivanje koje u njoj mogu biti prisutne, ona se uvek poima kao snažno horizontalno drugarstvo.

Smit ističe višedimenzionalnost pojma nacije i kaže da je nacija imenovana ljudska populacija za zajedničkom istorijskom teritorijom, zajedničkim mitovima i istorijskim sećanjima, zajedničkom masovnom, javnom kulturom, zajedničkom ekonomijom i zajedničkim zakonskim pravima i dužnostima svih pripadnika.

Što se tiče definicija nacionalizma, najbitnije su Gelnerova i Smitova definicija. Gelner smatra da je nacionalizam prvenstveno jedan politički princip koji podrazumeva da političko i nacionalno jedinstvo treba da bude kongruentno. Stvar je u tome da je nacionalni identitet politički identitet, jer postoji veliki broj etničkih zajednica sa svešću o tome ko su, imaju kulturnu samosvest, ali koje se nisu konstituisale u

nacije (npr Romi), ali prihvataju nacionalni identitet neke nacije (npr Goranci srpski nacionalisti, koji znaju da nisu Srbi). Ideja je dakle da je cilj nacionalizma da ne mogu da nacijom vladaju oni koji toj naciji ne pripadaju (osećaju da joj pripadaju) i da je cilj da se nacija politički okupi u što većoj meri. Gelner izdvaja tri komponente nacionalističke doktrine: prva je verovanje da ljudi poseduju nacionalnost, odnosno da je to prirodno, ontološki utemeljeno i da ona predstavlja centralni deo njihovih bića. Druga je njihova težnja da žive sa ljudima iste nacionalnosti i da izbegnu da njima vladaju ljudi druge nacionalnosti, pošto ih to vređa. Treća komponenta je verovanje u ispravnost svega toga.

Smitova definicija nacionalizma kaže da je to ideološki pokret za postizanje i održavanje autonomije, jedinstva i identiteta u ime populacije za koju neki njeni pripadnici smatraju da predstavlja stvarnu ili potencijalnu “naciju”. Po njemu, glavne postavke ideologije nacionalzma su:

1. Svet je podeljen na nacije, od kojih svaka ima svoju individualnost, istoriju i sudbinu.

2. Nacija je izvor celokupne društvene i političke moći i lojalnost naciji iznad je svake druge privrženosti

3. Ljudska bića moraju se poistovetiti sa nacijom ukoliko žele slobodu i samoostvarenje

4. Nacije moraju biti slobodne i bezbedne ako se hoće da u svetu vladaju mir i pravda

Dakle, videli smo dva autora izuzetno modernistička, mada se i Smit jednim delom može smatrati modernističkim autorom, s tim što on odstupa od te perspektive delimično jer on neke elemente nacionalizma vidi kod starih Jevreja i sl ali i on ten eke predmoderne manifestacije nacionalizma vidi kao incident, kao retkost, tako da možemo reći da je i on modernistički autor – sva trojica vide naciju i nacionalizam kao moderan fenomen.

Drugo predavanje

Koji su strukturni uslovi nastanka nacija i nacionalizma, zašto su se oni pojavili? U suštini Gelnerove teorije nacionalizma nalazi se teorija tranzicije iz agrarnog u industrijsko društvo. To je za njega bitan istorijski trenutak za pojavu nacija i nacionalizama (što je na neki način ekvivalentno razlici između feudalnog i kapitalističkog društva). Gelner kaže da su u agrarnom društvu granice čovekovog sveta zapravo granice njegovog sela – sve što mu treba nalazi se više manje u njegovom selu, on vrlo retko izlazi iz njega. Ono što je važna posledica toga i u vezi sa učenjem, sa njegovim obrazovanjem jeste da je ono neformalno, on uči iz svoje okoline, od roditelja, rođaka itd i zapravo sve što mu treba za takav život on nauči u svom okruženju. Zato Gelner kaže da je agrarno društvo endoobrazovno (unutar). Takvo obrazovanje odgovaralo je potrebama agrarne privrede. Sa industrijskim društvom stvari se menjaju, privreda i tehnologija se usložnjavaju. Takva složena privreda zahteva i jačanje tržišta (ne samo tržište proizvoda, vež i tržište radne snage) unutar države, koje se vremenom transformiše u nacionalno tržište. To tržište stoga mora biti integrisanije, odnosno ujednačenije, tj bitno je da svi dobiju u okviru određene specijalizacije isto standardizovano obrazovanje, da bi bili uklkučeni u tu privredu. Za takvu privredu, tu potrebu može da zadovolji samo jedinstveni obrazovni sistem – na nivou države. S obzirom na različite dijalekte i stoga i moguće nerazumevanje među pripadnicima različitih regija jedne države, da bi se ta

potreba ispunila bio je neophodan standardizovan književni jezik i to je ono što obezbeđuje nacionalizam – jer on podrazumeva da smo svi mi jedno, da svi pripadamo jednoj naciji, bez obzira na regionalne, lokalne razlike, jer mi delimo, između ostalog i isti jezik i odatle jedan jedinstveni nacionalni jezik koji je ustvari standardizovani književni jezik, koji se koristi u obrazovanju i koji je u osnovi elitne kulture. Dakle, ta jedinstvena nacionalna kultura, odnosno jedinstveni nacionalni jezik omogućava jedinstveni standardizovani obrazovni sistem, sa univerzitetom na vrhu . Ipak, tu postoji i povratno dejstvo, ne samo da nacionalizam obezbeđuje takav obrazovni sistem, već takav obraz. sistem jača nacionalizam, obezbeđuje nacionalnu integraciju. Dakle, Gelnerova ideja je da se nacionalizam pojavio zato što je odgovorio na potrebe industrijskog društva. On zapravo kaže da je nacionalizam društveno determinisana pojava, tj da je do njega moralo da dođe, da je nužno proistekao kao istorijska pojava iz određenih istorijskih uslova. Ta njegova teorija na neki način polemiše sa teorijom Elija Kedurija koji kaže da je nacionalizam kontigentna pojava, odnosno društveno nedeterminisana. To znači da je to nešto do čega nije moralo da dođe, do čega je došlo, uslovno rečeno, slučajno. On smatra da je do nacionalizma došlo voljom isfrustriranih intelektualaca, odnosno povezuje to sa pojavom sekularnih intelektualaca (nižeg socijalnog porekla) koji nude ideju nacionalizma - jer je on u svojoj osnovi egalitaran i iz perspektive nacionaliste plemić nije vredniji od seljaka. Keduri uočava da su te ideje formulisali intelektualci i da su oni jedini mogli da formulišu moderne sekularne političke ideje, međutim, postavlja se pitanje da li je Keduri u pravu kada kaže da je to moglo da se izbegne.

Dakle, intelektualci su imali važnu političku ulogu. Odnosno nastajanje nacionalizma je period kada sekularni intelektualci postaju politički akteri, u vreme prosvetiteljstva i u vreme romantizma. Od tada mi zapravo razmišljamo o politički angažovanom sekularnom intelektualcu, koji ima veliku društveno političku odgovornost. U to doba to i jeste bilo tako, zato što su oni tada bili jedini obrazovani ljudi, jedini spemni za političku modernost, zbog čega su služili kao prosvetitelji koji su govorili o neophodnosti obrazovanja, ne bi li tako nastala nacija, ne bi li se tako postalo spremno za modernost.

Hobsbaum i Tili, odvojeno, svako za sebe, kažu da je modern ratovanje zaslužno za razvoj nacionalizma i demokratije. Međutim, s druge strane, Keduri, opet se potvrđuje kao konzervativan kritičar nacionalizma, a i demokratije, uspostavlja vezu između ova 3 fenomena samo u drugom smeru. On smatra da nacionalizam i demokratija nužno dovode do rata ( a ovi drugi da rat dovodi do nacionalizma i demokratije??? (pravo glasa se dobija ratovanjem i rat se opravdava ljubavlju prema državi)). Njegova argumentacija: U predmoderno doba bio je suveren monarh, država je bila njegova, povlačio je sve poteze bez bilo kakvih konsultacija, a pogotovo sa narodom. Posledica toga je bila da je politika bila vrlo pragmatična; on je ratovao koliko mu je to bilo u interesu, izbegavao je da uđe u rizik potpunog uništenja, apsolutne okupacije i sl. Odnosno vladar se vodi svojim interesom i nikome ne objašnjava svoje poteze. Međutim, u moderno doba nacija, umesto monarha, postaje suverena. Samim tim, kada umesto pojedinca imamo mnoštvo, imamo i mnoštvo interesa. Ako se ljudi vode isključivo sopstvenim interesima, tu nema zajednice. Dakle, svi oni moraju da imaju nešto što ih okuplja, neki društveni moral, društvena pravila. Odatle ljudi spremni da se žrtvuju u ratu, jer se to u tom trenutku smatralo moralno ispravnim. Moderno doba unosi moral i ideologiju u politiku. Nacionalizam je takav ideološki sistem koji okuplja najviše ljudi jer je intelektualno najpovršniji, on se potencijalno obraća svima i počiva na opštim mestima i zato ga ljudi i prihvataju. Posledica toga je da politika postaje ideologizovana i da imamo vlasti koje uvek moraju da se pravdaju. Osnovna karakteristika političke modernosti je da je vladar jedan od nas. Dakle, Keduri kaže da je moderna politika moralna i ideologizovana, zbog čega je teže postići kompromis, jer se on smatra izdajom i grehom. To osuđivanje nedoslednosti je izrazito moderna i demokratska pojava.

Pitanja: Gelnerova teorija tranzicije i Nacija i rat

Treće predavanje: Tipovi nacionalizama i nacija i nacionalno jedinstvo

Tipovi nacija: Građanski (zapadno teritorijalni - Francuska) i Istočni (etničko genealoški). Karakteristike istočnog: Zajednica po etničkoj srodnosti; veza se uspostavlja po lozi, običajima, na osnovu narodnog jezika, etničkog porekla itd. Građanski tip predstavlja pravno političku i teritorijalnu zajednicu, vezanu za određenu istorijsku teritoriju na kojoj se stvara određena zajednička građanska kultura, odnosno ideologija. Smit kaže da su to modeli idealni da služe u političke svrhe, a da zapravo kao takvi ne postoje u stvarnosti, već da u stvarnosti imamo prožimanje ta dva modela, a opet, ta prožimanja su uvek različita i zavise od prostora i vremena. Prema Smitu, ova dva tipa nacija i nacionalizama nastala su iz dva tipa etnija, formiranih u srednjem veku: lateralna (aristokratska) i vertikalna. Aristokratija i plemsrvo igraju značajnu ulogu u kulturno političkom određenju te lateralne etnije i njenom daljem prelasku u naciju, a u vertikalnoj etniji narodna kultura je u osnovi, a intelektualci su ti koji je promovišu u okviru te etnije (braća Grim kod Nemaca). Kada se vertikalna etnija transformiše u naciju narodna kultura postaje osnova te nacije. U lateralnoj etniji imamo više slojeve – aristokratiju, sveštenstvo, monarha, koji praktično daju karakter državi i osvajanjima integrišu okolne teritorije i slojeve sa tih teritorija integrišu u svoju kulturu. To je taj model stvaranja kulturne osnove za buduću naciju. S druge strane imamo narodnu kulturu koju sekularni intelektualci promovišu, fascinirani njome.

Antoni Smit je preuzeo od Hansa Kona tu podelu na istočne i zapadne nacije. Ipak, to je poprilično veštačka podela. Npr, britanski nacionalizam je građansko teritorijalni, ali se u njemu prožima i nacionalizam i imperijalni koncept, ali postoje i etnički nacionalizmi u Britaniji, Irski, Škotski... Tkđ. i u Francuskoj postoji regionalni separatizam (Korzikanci npr, imena italijanska, dijalekt sličan i sl). Međutim, Ribić smatra da je druga stvar ključna u nastajanju različitih nacionalizama. On smatra da je u pitanju stvar imeprijalnog jezgra i imperijalne periferije. U imp. jezgru (centru) gde su postojali ovi slojevi, gde se davao karakter državi, stvorena je osnova da se nacije identifikuju sa državom. Međutim, na periferiji imperije, gde ti seljački, niži slojevi nisu mogli da budu integrisani, razvio se etnički nacionalizam – etnički koncept nacije. Britanci i Rusi suprimeri naroda koji su imperijalni u jezgru i koji se nisu do kraja razvili, nisu izgradili klasičan nacionalizam, nego neku vrstu nacionalizma koji se prožima sa imperijalnim konceptom.

Dakle, kada govorimo o odstupanjima od građanskog i etničko-teritorijalnog nacionalizma u stvarnosti, možemo dati primer francuskog konteksta koji je izrazito građanski-teritorijalan, zbog čega se postavlja pitanje zbog čega Francuska gradi kulturne veze sa, recimo, Valonijom ili frankofonim kantonima u Švajcarskoj? (na osnovu frankofonije se grade veze i sa Afrikom, ali da li je to isto???).

Sam koncept pravno političke ravnopravnosti, koji je zaživeo i koji je neupitan u većem delu sveta kao koncept, je proistekao iz ovog zapadnog koncepta, građansko-teritorijalnog. To je zapravo to stalno prožimanje i zapravo pitanje da li možemo stvarno povući tu granicu. U Srbiji npr stalno postavljamo pitanje građanske ili nacionalne države, što zapravo postavlja pitanje koji ne „naš“ koncept nacionalizma. (on smatra da bi kod nas uvođenje građanskog koncepta dovelo do rata (manjine u Vojvodini i sl)).

Entoni Smit daje još jednu podelu unutar ovih nacionalizama, pokreti pre nezavisnosti i pokreti posle nezavisnosti. Recimo teritorijalni nacionalizmi to su pre nezavisnosti antikolonijalni nacionalizmi

(kolonijalne teritorije su etnički heterogene i onda se javljaju obično intelektualci, obrazovani domoroci, koji grade nekakav koncept građansko teritorijalnog nacionalizma na tom prostoru kolonije i žele da je transformišu u nacionalnu državu. Posle toga, kada stvore nezavisnost onda nastoje da integrišu tu državu u nacionalnom smislu. Što se tiče etničkih nacionalizama, pokreta pre nezavisnosti i pokreta posle nezavisnosti: pre nezavisnosti se javljaju kao separatistički, secesionistički pokreti – nastoje da se otcepe ili od imperije ili od veće nacional. države i da naprave svoju državu (primer srpskog nacionalizma, koji je na štetu osmanskog carstva pravio svoju državu). Onda imamo drugu fazu u kojoj se javlja iredentiziam ili pannacionalizam, tj težnja da se okupe svi pripadnici naroda određenog u tu jednu državu ili više srodnih naroda (opet srpski slučaj, gde je srpski nacinal. prerastao u pannacionalizam – srpski je stvorio Jugoslaviju). Što se tiče iredentističkog nacionalizma albanski slučaj je karakteristčn. (stvorena je Albanija i ona teži stvaranju ujedinjene države Albanaca – albanski teži da stvori Veliku Albaniju).

Pitanje: Tipovi i tipologije nacionalizama

ČETVRTO PREDAVANJE (?)

Sledeće pitanje: Ideja nacionalnog jedinstva, nacionalna integracija

Pripremu za nastanak nacije i nacionalizama, u smislu državnog uređenja i legitimiteta vladanja, napravio je prosvećeni apsolutizam, upravo tom idejom da je cilj monarhove vladavine dobrobit običnog naroda i tada se radi i na postizanju pravno-političke ravnopravnosti, odnosno stvaraju se temelji toga. Samim tim kad se ta ideja rodila postavljen je temelj stvaranja nacije. Revolucija je izbila u Parizu, ali je ta integracija išla prilično teško, to je nekoliko godina građanskog rata i terora, da bi se zemlja stabilizovala. Veći deo Francuza je zapravo bio nelojalan novonastaloj francuskoj naciji. U katoličkom ruralnom stanovništvu, koje nije moglo da prihvati radikalni politički sekularizam tog nacinalizma, bilo je lojalno crkvi i govorilo je svojim regionalnim dijalektima, jezik francuskog basena im je bio stran... Posle toga dolazi Napoleon, proglašava se za cara i tu se događa paradoksalna stvar, jer on legitimiše svoju vladavinu širenjem ideala francuske revolucije. Zapravo, to govori o konfuznim vremenima. On je takođe bio podstrekač poljskog i mađarskog nacionalizma, ne bi li naudio neprijateljima iz Beča iz Moskve, a sa druge strane hteo je da uguši srpski nacionalizam, jer su mu saveznici bili Turci. Mi imamo iluziju da era nacionalizma počinje sa francuskom buržoaskom revolucijom, te se onda samo dalje razvija. S porazom Napoleona dolazi restauracija u Evropi, restaurira se konzervativni, predmoderni, antinacionalistički poredak i nacionalizam prelazi u opoziciju i tamo se razvija narednih decenija. Nacionalistička ideja se širi među intelektualcima, među buržoazijom, urbanim stanovništvom i sl. Taj nacionalizam koji se tada gradi je integracionalistički, teži širenju, smatra se da su samo velike nacije održive, u ekonomskom, kulturnom i političkom smislu. Dakle, nacionalizam se razvijao u opoziciji, ali u velikim državama elite zapravo transformišu svoje države u naciju (Fon Bizmark pravi nemačko carstvo, a na vlast je došao sa antinacionalističkim programom, ali se borio protiv ujedinjenja sa Austrijom i doprineo je stvaranju Austrougarske, što govori o neiskrenosti njegovog nacionalizma, jer je nejgov cilj bio da sačuva hegemoniju Pruske, branio je interese pruskog plemstva). Zapravo mnoge nacije nisu istinski integrisane.

Dakle, koliko su stvari u Evropi 19. veka bile krhke govori nam sledeće: Treća republika, period kraja 19. veka – šta kažu udžbenici: čitava istorija Francuske se prikazuje kao neprekidna borba supotnih sela, onih koje teže stapanju i onih koje vode raskolima... SUŠTINA: sve iz istorije se tumači iz perspektive potrebe održanja nacionalnog jedinstva. Naravno, u srednjem veku politički sukobi su nastajači iz sasvim drugačije perspektive, ali sve se tumači u udžbenicima kroz taj ključ, govoreći o onima koji su doprinosili integraciji (koja nije imala nikakve veze sa nacionalnom integracijom) i o onima koji su doprinosili dezintegraciji, što opet nikakve veze nije imalo veze sa nacionalnom dezintegracijom – jer oni nisu imali nacionalnu svest. To ne znači da oni nisu osećali srodnost među sobom, ali nisu imali potrebu da je verifikuju političkom integracijom.

Zbog uništavanja carstava nakon 1. S.R. smatralo se da je pobedio koncept nacionalizma i nacionalne države. Pokazalo se da to nije tačno, ostali su nezadovoljeni nacionalizmi, pojavili su se novi nacionalizmi i to pokazuje i 2. S. R. koji osim što je bio rat između velikih sila jeste zapravao bio krvava interetnički rat unutar država, jer su postojali brojni separatistički pokreti i nacionalizmi, koji su vrlo rado kolaborirali sa nacistima i fašistima. Nakon 2. S.R. sledeći čas ---- period destabilizacije nacionalnih država , druga polovina 20. veka.

Priča o nacionalnim integracijama u 2. S.R. :

Drugi Svetski rat je pokazao da mnoga pitanja za koja je izgledalo da je rešio Prvi S.R. zapravo nisu rešena. Tekovina 1. s. r. je to da su pobednici proglasili da je rešeno nacionalno pitanje u Evropi i da je to, u tom smislu, dobra osnova da se reši i nacionalno pitanje širom sveta, jer je tako stvorena osnova za intentizivne korake ka dekolinozaciji. Dakle, ako su srušene imperije u Evropi (, onda je u tom smislu to delegitimisalo kolonijalne države. Rivalitet nije bio završen, odnosno 1. s.r. nije završen potpunim uništenjem jedne strane, kao što je završen Drugi. Svi oni koji su ostali isfrustrirani nakon Prvog S.R. – od značajnih i većih sila Nemačka, Italija i Sovjetski Savez (jer nisu završili rat na strani pobednika i nisu samim tim ni profitirali), uključujući i manje – Austriju i Mađarsku, podsticali separatizme, separatistički nacionalizam u zemljama koje su profitirale u ratu ili nastale iz njega, dok su ti nacionalizmi kasnije kolaborirali sa nacistima i fašistima. Tu je postalo očigledno da ništa nije rešeno.

Drugi Svetski rat je imao specifičan rezltat, jer nije isti akter bio i vojni i politički ekonomski pobednik. Vojni pobednik je bio Sovjetski Savez, međutim, nesumnjivi političko-ekonomski pobednik su bile SAD. Taj rat im je pomogao da uspostave globalnu dominaciju. Dakle, imamo jednu veliku silu koja dominira zapadom Evrope i drugu koja dominira Istokom, ali ne zato što je politički ekonomski sposobna za to, već zato što je vojno zauzela tu teritoriju. To je sve bitno za nas, jer se javljaju tada nekakvi novi akteri. U Zapadnoj Evropi stvara se evropska zajednica, odnosno nacionalna, politička i ekonoska integracija (anti- komunizam je bio osnova okupljanja). Dakle, cilj je bio što veće koherencija Zapada. Razvijaju se novi mediji, npr televizija, koja svojim dometom prevazilazi nacionalne granice, jer su ljudi putem televizijskog programa dobijali najviše informacija o svetu. U sferi ekonomije, javljaju se multinacionalne korporacije, od 60ih godina. To utiče na nacionalnu državu. Kada je nacionalna država u pitanju i odnos multinacionalnih korporacija prema njoj, osnovni interes tih korporacija je nadnacionalno tržište, odnosno veća ekonomska prohodnost između držv. sve propusnije granice. Odnosno, država koja u tom smislu ima što manju kontrolu nad svojim granicama kada je ekonomija u pitanju. Druga stvar, unutar same države, cilj multninacional. korporacije u odnosu na vladu te države jeste što manje propisa, ograničenja, vera vlade, odnosno cilj je da se vlada što manje pita u sferi ekonomije. Od 60ih godina na ovako kontinuirano slabi ingerencija u sferi ekonomije koju ima nacionalna vlada, što je ideja savremenog neoliberalizma. Za tim sledi i političko slabljenje, jer ako država nema kontrolu nad svojom

ekonomijom onda gubi i politički suverenitet (ako prati vašingtonski konsenzus – dogovor u Vašingotonu između predstavik vlade SAD, MMF-a i preteče svetske banke – poenta je bila: ako hoćete kredite morate da vodite restriktivnu politiku štednje i da imate deregulisano tržište). Poenta je, potrebno je dugoročno što slabija vlada.

90ih na istočnoj strani Rusija doživljava ekonomsku katastrofu, biva potpuno opljačkana, istočne države osećaju nesigurnost, ali se zatim javljaju velike investicije i oni postaju optimistični, na zapadu 90te godine su najugodniji ekonomski period jer je istok opljačkan. Nema više socijalne države, država ne pomaže. Dakle, mi vidimo da generalno slabe ingerencije vlada nac. država i njihov suverenitet od 60ih.

U tom periodu, od 60ih javlja se irski katolički nacionalizam, u Španiji baskijska eta, pa se razvio posle katalonski, u Britaniji zatim škotski, u Francuskoj korzikanski separatistički pokret, u Italiji od 80ih uspod doživljava liga za sever (Severna liga), koja se sada transformisala u tvrdu nacionalističku opciju, ali je od 80ih bila separatistička organizacija, sa idejom da su severni Italijani germanskog porekla. Javljaju se u to vreme ti separatistički pokreti. Jugoslavija prati taj trend jer se krajem 60ih a početkom 70ih javlja i hrvatski nacionalizam. U tom periodu – kada slabi ingerencija vlade, državni suverenitet i pojavljuju se multinacionalne kompanije - jačaju ti separatistički nacionalizmi i različiti pokreti za autonomiju, odnosno partikularizam, za šta je sfera ekonomije ključna, jer je dovela do tih političkih promena. S jedne strane su nadnacionalne integracije i nadnacionalni ekonomski akteri i fenomeni(EU, MMF, svetska banka, razni sporazumi, ugovori i sl), s druge strane državna vlada ima sve manje ingerencije u sferi ekonomije i onda tamo gde postoje neke osnove separatista, autonomista, partikularista postavi sebi pitanje, ako je oslabio značaj države i vlade, zašto bi mi pregovarali sa tim nadnacionalnim akterima preko svojih vlada kad možemo direktno, kad možemo mi da se pitamo. U uslovima u kojima psotoji jaka nacionalna drž. socijalna država, sa jakim ingerencijama u ekonomiji, separatisti imaju sužen prostor. Zato je period nakon 2. S.R. specifičan, jer je za razliku od onog koji mu je prethodio bio period partikularističkih nacionalizama, a ne integralističkih nacionalizama. A ovaj period jeste partikularistički jer su bile drugač. okolnosti, promene u ekonomiji...

EU je čudan fenomen (?!) Ideja evropske integracije je nastala kao pan-nacionalistička ideja.

PAN-NACIONALIZAM

Po Antoniju Smitu pan-nacionalizmi su pokreti za ujedninjene nekoliko država, obično susednih, u jednu kulturu i političku zajednicu na osnovu zajedničkih kulturnih karakteristika ili porodice kultura. Ono što Smit naziva pan-nacionalizmima a Luis Snajder makro nacionalizmima ili pan pokretima, koje definiše kao politčko kulturne pokrete koji traže da se povećaju i unaprede solidarnost među narodima koji su spojeni zajedničkim ili srodnik jezikom, kulturnim sličnostima, istim istorijs. tradicijama i/ili geografskom blizinom.

Nakon Prvog Svetskog rata 1926. na kongresu pokreta panevropske unije u Beču, jedan panevropski manifest je proglašen i traženo je formiranje evropske konfederacije, čije karakteristike bi trebalo da budu garancija jednakosti, bezbednosti i konfederalnog suvereniteta, vojni savez, stvaranje napredne carinske unije, zajedničko korišćenje kolonija (imperijalna dimenzija), zajednički novac, poštovanje nacionalnih civilizacija, zaštita nacional. manjina, saradnja Evrope sa drugim grupama država... Strategija pan- evropske unije je bila da angažuje političare iz evropskih zemalja, intelektualce i dr u ostvarivanju tog projekta. To je formulisano kao pan-nacionalistička ideja i nacionalna integracija je pobedila u

imperijalnom vidu. Tu evropsku integraciju na osnovu imperijalne politike je sproveo Hitler i to je promovisao kao svoju politiku (ujedinjenje Evrope – panevropski pohod).

Već oko 2. s.r. ona je dobila pannacionalističku alternativu. Prvo su se za evropsku federac. zalagali internirani antifašisti na ostrvu Ventoten, koji su izašli sa jednim manifestom, gde su tražili evropsko ujedinjenje na pan-nacionalističkoj osnovi. Takođe je u tom kontekstu važan i sastanak pokreta otpora devet zapadno evropskih zemalja, održan 31. marta 1944. u Ženevi. Oni su doneli deklaraciju u kojoj su zatražili formiranje evropske federalne unije koja se zasniva na tome da: “će deklaracija građanskim, političkim i ekonomskim pravima, da garantuje slobodan razvoj ličnosti i normalno funkcionisanje demokratskih institucija i da će u ovoj federaciji evropske države morati da prepuste vrhovnu vlast i svoja ovlašćenja u pogledu odbrane teritorije. Federalna unija će morati da ima jednu vladu, koja neće biti odgovorna državama članicama već narodu tih zemalja, preko kojih će moći neposredno da sprovodi pravosuđe u granicama svoje nadležnosti. Dakle, direktno izabrana vlada koja će imati svoje ingerencije (razlika između federacije i konfederacije – federacija ima vladu koja direktno sprovodi svoje odluke i odluke federal. skupštine i organa vlasti, u okviru svojih nadležnosti; dok u konfederaciji takva vrsta vlade ne postoji, postoje određena koordinacioni organi tih vlasti koji su spojeni, ali ono što oni odluče u praksi sprovode vlade članice; Federacija je država, konfederacija je savez država).

Od samog početka postoji spor između unionista (funkcionalista) i federalist. Federalisti teže stvaranju federalne evropske države, oni su pannacionalisti. Unionisti teže funkcionalnoj integraciji (ekonomskoj, tržišnoj) koja ide u korist zemljama članicama. Nakon 2. s.r. stvarani su evropski savezi partija na ideološkim osnovama (povezivali se demohrišćani, socijalisti...). Onda je unutar samih tih pokreta došlo do ove podele.

Bilo je raznih tendencija, ali na neki način evropska zajednica ima svoj funkcionalni koren u Maršalovom planu. Naime, da bi se on sproveo napravljena je organizacija za evropsku ekonomsku saradnju, koja je kasnije transformisana u takozvani OECD (organizacija za ekonom. saradnju i razvoj) – organizacija razvijenih zapadnih zemalja (pored zapadno-evrop. ušle su posle i Kanada i Amerika). Tu je stvorena ideja da je to ekonomsko povezivanje na zapadu funkcionalno i da je u interesu SAD-a i onda su napravljeni ti podsticaji i 9. maja 1950. Mone je obznanio projekat evropske zajednice za ugalj i čelik i prvh 6 članica(zemlje beneluksa, zapadna Nemačka, Francuska, Italija) su 1951. potpisale taj pariski ugovor kojim je ta organizacija za ugalj i čelik počela da funkcioniše. Nakon ove zajednice za ugalj i čelik je stvorena i ekonomska zajednica, pa je napravljen Euro atom, za nuklear. energiju organizacija.

Pored spora između unionista i federalist postojala je još jedna linija sukoba, koja je nastala zahvaljujući De Golu - Evropa pod američkom dominacijom ili evropa izvan američke dominacije - a De Gol je hteo da izbaci Amerikance iz igre. Otuda njegova ideja o Evropi suverenih država, od Atlantika do Urala, on je u Evropi video i Rusiju. On je u Rambujeu 29. i 30. jula 1960. godine imao sastanak sa Adenauerom kome je rekao: „ako smatramo neophodnim da Evropa postane realan entitet koji će imati udela u svetskim pitanjima onda treba nastojati da se ona sama i sebe radi organizuje u političkom, ekonomskoj i kulturnoj oblasti kao i u odbrani. Da bi bila delotvorna, da bi se oslanjala na osećanja i odobravanje naroda, da se ne bi izgubila u spletu teorija, Evropa može da počiva samo na organizovanoj saradnji država. Sve navodi na to da treba početi od sporazuma Francuske i Nemačke, kojima će se pridružiti najpre Italija, zatim Holandija, Belgija i Rusija (?). Usvajanje ove koncepcije znači pristanak na nadnacionalne organizacije koje su stvorene između šestorice i koje teže da postanu neodgovorne super države, budu reformisane i potčinjene vladama i da normalno obavljaju savetodavne i tehničke poslove. „Odnosno težio je da spreči da se formira briselska birokratija. „Usvajanje ove koncepcije, s druge

strane, znači i okončavanje američke integracije koja čini atlantski savez, a što je protivrečno postojanju jedne Evrope koja ima u međunarodnim odnosima svoju osobenost i odgovornost. Atlantski savez mora da počiva na novim osnovama. Na Evropi je da to predloži.“ On je izveo Francusku iz komande NATO-a!

Nekoliko tih planova je bilo formulisanih o većoj integraciji i evropskim ingerencijama, ali je on dočekan na nož i taj plan je propao. Prva stvar koja je prošla bila je 1984. na inicijativu evropskog parlamentarca Altijera Spinelija, kada je evropski parlament usvojio nacrt sporazuma o evropskoj uniji, iz koga je onda proizašao jedinstveni evropski akt koje su usvojile članice 1986. i koji je stupio na snagu 1987. a koji je praktično predstavljao osnovu za Mastrihtski sporazum, kojim Evropa prestaje da bude samo tržište integracija i teži se formiranju nekih ekonomskih politika na nivou Evrope i donosi se odluka o stvaranju jedinstvene evropske valute.

Dakle, evropska unija je zamišljena kao pan-evropska integracija, sa pan-nacionalističkim idejama koje su najeksplicitnije bile kod antifašista tokom 2. s.r. Međutim, da li je to ispalo tako? (zato što su bili imperijalna konstelacija, okolnost tog imperijalnog legitimisanja je jačala,a naročitu kulminaciju je doživela 90ih...).

(pročitaj u knjizi).

PETO PREDAVANJE

Raspad Jugoslavije i odnos Srba prema njemu; kakve je to posledice imalo na srpski nacionalizam i kakve su bile reakcije:

Jugoslavije: Kraljevina SHS, SFRJ i SRJ. Međutim, sem ove promene sistema i unutrašnje promene države, to nam ne govori o nacionalnoj politici odnosno o tome šta je značilo biti Jugosloven. Dejan Jović u tom smislu prvo apstrahuje saveznu republiku Jugoslaviju i tvrdi da je to drugačija država, da nije “prava Jugoslavija”, već samo pp imenu, a da se može napraviti periodizacija postojanja one Jugoslv. koja je postojala od 1918. do početka 1992. u odnosu na politiku nacionalnu integracije koja je u njoj vođena. On nabraja 4 politike nacionalne integracije, tj konstruisanja nacionalnog identiteta u njoj – konstruisanja toga šta znači sa zvaničnih pozicija biti Jugosloven. Dakle, može se reći da je ta država, kroz tih 7 decenija svog postojanja imala otprilike 4 definicije toga šta znači biti Jugosloven.

Kada je napravljena – napravljena je sa pozicije jugoslovenskog pan-nacionalizma. To je bila ideja da Srbi, Hrvati i Slovenci treba da žive zajedno, u jednoj državi na osnovu zajedničkog etničkog porekla i da u tom smislu predstavljaju 3 plemena jednog naroda i da treba da izgrade zajednički nacionalni identitet, te da ti njihovi odvojeni etniciteti ne treba da razvijaju sopstveni nacionalizam. već da treba zajednič. da izgrade jugoslovenski ident. To je bio logičan nastavak dotadašnje srpske zvanične moderne politike, praktično od Prvog srpskog ustanka. To je bila manje-više i politika i Srbije i Crne Gore, u 19. veku. To je proizilazilo iz toga što su te države izgrađene na anti-imperijalnom otporu, na stalnoj i kontinuiranoj konfrontaciji sa imperijalnim silama, koje su dominirale Balkanom. Dakle, logično je bilo da se, prvenstveno, teži svesrpskom ujedinjenju, ali onda i na osnovu etničke srodnosti da se teži ujedinjenju sa Hrvatima i Slovencima.

S druge strane, postojali su dominantni uzori. Npr u 19. veku bila je prisutna ta ideja građenja velikih nacija ujedinjavanjem srodnih populacija, etniceta itd. Uzor su Nemačka i Italija. A iako se nemački i francuski nacionalizam suprotstavljaju, kralj Aleksandar je imao uzor i u jednom i u drugom. S jedne str. nemački mu je bio uzor zato što je izgradio ideju jugoslovenska na etničkoj srodnosti Srba, Hrvata i

Slovenaca. S druge str. francuski nacional. je bio neka vrsta uzora, iako nije taj nacionalizam dosledno sprovodio, jer je imao svest o razlikama Srba, Hrvata i Slovenaca, nije smatrao da su isti, ali je hteo da izgradi nacionalizam koji je, s jedne strane po uzoru na nemački ima etničku osnovu, ali sama njegova realizacija je nadetnička, odnosno prevazilazi nadilaženje razlika, što je očigledan uticaj francus. nacional. Taj model je Jović nazvao liberalno-demokratskim modelom narodnog jedinstva.

Taj projekat je doživeo svoj krah ubistvom kralja Aleksandra I, a odlaskom Milana Stojadinovića sa vlasti zapravo je ozvaničen taj krah narodnog jedinstva i napravljen je sporazum “Cvetković-Maček” u vreme vlade narodnog sporazuma i Dejan Jović kaže da tada počinje koncept sporazumskog jugoslovenstva (2. koncept), odnosno nacionalna politika Narodnog sporazuma – (koalicija u hrvatskoj – guglaj). Suština toga je bila da su Hrvati dobili status nacije unutar nacije i napravljena je Banovina Hrvatska. Nije postojala agresivna srpska reakcija, ali je Srpski kulturni klub postao značajan politički akter, jer je okupljao srpske intelektualce (Slobodana Jovanovića npr), koji su tu govorili da ako Hrvati gledaju svoje partikularne interese da to treba da rade i Srbi.

Međutim, da bi se razumelo kakva je politika posle 2. s.r. sprovođena u smislu nacionalnih integracija moramo da se vratimo na relativno marginalnu političku stranku između dva svetska rata, komunističku partiju Jugoslavije, jer je u tom smislu ona posle 2. s.r. dobila priliku da sporovodi politiku nacionalne integracije. Oni su bili protivnici monarhije, protivnici kapitalizma, zalagali su se za socijalističku republiku, ali su bili pobornici unitarne države sa nacionalnom politikom jugoslovenskog nacionalizma i u tom smislu se nisu razlikovali od Aleksandra. Međutim, 1923. u komunističkoj štampi počinje politika o toj nacionalnoj politici, gde očigledno po instrukcijama iz Moskve počinje da se zastupa stav da je Jugoslavija imperijalna tvorevina, izraz velikosrspke hegemonije, koju su stvorile zapadne imperijalne sile i da je, u tom smislu, neophodna emancipacija sprskog naroda i da se kraljevina mora transformisati u federaciju. Oni koji su i dalje bili na unitarističkim jugoslovenskim pozicijama su sklonjeni. Dakle, njihov stav evoluira i krajem 20ih godina (1928-1932/33), 5-6 godina oni se otvoreno zalažu za rasturanje Jugoslavije i pozivaju nesrpske narode na pobunu, naročite hrvatski narod. Sa politikom federacije su ušli u 2.s.r. i na osnovu toga su uredili državu i sporoveli politiku nacional. integrac. nakon 2.s.r.

Ta Jugoslavija koja je tada napravljena, a koja je trajala do 70ih (sredine 60ih) je bila prilično čvrsto integrisana federacija. Oni su promovisali – proglasili u tom trenutku još dve nacije, crnogorsku i makedonsku. Crnogorci se jesu smatrali etnički Srbima i dalje, ali je zbog specifičnog istorijskog razvoja izgrađena posebna nacionalna svest, tako da to nije predstavljalo radikalno razdvajanje sa srpskim identitetom – tako se govorilo. Dakle, jeste u tom smislu raskinuto sa jugoslovenskim unitarizmom, ali je postojala jedna specifičnost te nacionalne integracije. Po Ustavu je pisalo da postoje nacije (narodi) koje su se ujedinile u Jugoslaviju – 5 naroda, ali je bilo predviđeno da će razvoj socijalističkog društva dovesti do toga da se izgradi i zajednički identitet i da će se razlike prevazići iako su one bile prihvatane. Tada je bila promovisana politika “bratstva i jedinstva”jugoslovenskih naroda i narodnosti, koja u dosta elemenata podseća na jugoslovenski nacionalizam kralja Aleksandra.

To se menja onda kada dolazimo do tkzv četvrte Jugoslavije. Politička osnova za stvaranje Četvrte Jugoslavije, odnosno za transformaciju nacionalne politike, postavljena je na Osmom kongresu Saveza komunista Jugoslavije, 1964. godine, na kojem je dominirao stav da se uzroci nacionalnih sukoba nalaze “osim u neravnomernom razvoju republika i pokrajina, i u administrativno-birokratskoj raspodeli”. Zakljuleno je da “stvarna integracija ne sme da bude nametnuta spolja”, već da treba da bude rezultat “razvoja svakog naroda”. To zapravo predstavlja ideju jačanja suvereniteta republika i pokrajina, odnosno ideja o još dodatnom decentralizovanju. Cilj je bio omogućavanje što samostalnijeg ekonomskog i

političkog razvoja država članica federacije, njihov što veći suverenitet. Da bi se to sprovelo bilo je neophodno politički se razračunati sa onima koji mogu da budu prepreka tom cilju. 1966. žrtva tih kadrovskih promena bio je Aleksandar Ranković – drugi najmoćniji čovek Jugoslavije, na Brionskom plenumu. Formalno, napadnut je sa argumentacijom da je prisluškivao Tita i da je odgovoran za represiju na Kosovu, što je poslužilo da se on smeni i njemu lojalni kadrovi iz službe bezbednosti. On je bio viđen kao čovek koji je bio spreman da brani ovu politiku nacionalne integracije kakva je psotojala u Trećoj Jugoslavije, odnosnu politiku bratstva i jedinstva, te da bi se uspostavila politika ove Četvrte Jugoslavije, on je morao da bude sklonjen.

Dakle, od 60ih godina, usledio je čitav niz političkih promena koje su rezultovale donošenjem Ustav iz 1974. kome prethode ustavni amandmani iz 1971. Jugaslavija je i dalje ostala konfederacija, ali je ovaj ustav ojačao konfederacioni element. Prvo, republički, pa čak i pokrajinski ustavi, ne moraju biti saglasni saveznom, već mu samo ne smeju biti suprotni. Drugo, prevdiđeno je da će se u slučaju suprotnosti, u najvećem broju slučajeva do odluke Ustavnog suda primenjivati ne savezni već republički zakon. Treće, republički i pokraijnski organi ne samo što izvršavaju republičke odnosno pokrajinske zakone i druge propise, nego i najveći broj saveznih, pri čemu su praktične mogućnosti za nadzor i uticaj saveznih organa na republičke i pokrajinske vrlo mali. Četvrto, Savezni sud ne predstavlja vrhovni sud federacije, odnosno većina slučajeva se završava u okviru repbulika i pokrajina. Taj Ustav je doneo i veći stepen suvereniteta Kosovu, odnosno Albancima i time se na simboličkom nivou legitimisao albanski iredentizam.

Ipak, nije samo Jugoslavija decentralizovana, već se to dogodilo i sa Srbijom. Pokrajine su postojale i ranije u Srbiji, međutim ovaj Ustav im je dao nešto što do tada nisu imale i što je izvor njihovog apsurdnog odnosa sa srbijom. One su i dalje bile deo Srbije, ali su postale članice federacije. Odnosno istovremeno su i delovi jedne članice federacije ali i članice federacije same za sebe. Planirano je da se nakon Titove smrti uvede predsedništvo, gde bi pokrajne zajedno sa republikama imale članove predsedništva. Imale su i delegate u saveznom parlamentu, u veću republika... Sa jedne strane, u okviru Srbije, one su sa pravom veta učestvovale u raspravi o tome kakve će stavove u federaciji da zastupa Srbija, a onda se odvajaju od Srbije nakon toga i sami sebe zastupaju na nivou federac. To isto pravo veta su imale u oblasti odbrane, obrazovanja, ekonomije, zbog čega Srbija nije mogla da donese brojne zakone. Iako su bile u okviru Srbije, Srbija nije mogla da svojim ustavom definiše njihov položaj, već je taj položaj bio definisan saveznim ustavom.

Nakon Rankovićevog pada najmoćniji čovek posle Tita postaje Edvard Kardelj, koji je idejni tvorac Ustava iz 1974. Za razliku dotadašnjih ideja nacion. integrac. gde je postojanje Jugoslavije pravdano nekom vrstom istorijske misije i sudbine Južnih Slovena, Kardeljevo objašnjenje razloga za postojanje Jugoslavije je bilo interesno. On je rekao da jugoslov. narodi treba da budu ujedninjeni jer je svaki od njih nesposoban da bude suveren i samim tim je laka žrtva imperijalnih interesa. Zapostavio je patetičan, emotivan faktor jedinstva, bliskosti i ljubavi.

ŠESTO PREDAVANJE

Dakle, Osmi kongres SKJ je promovisao veći ekonomski i politički suverenitet republika, čemu he sledila ekonosmka reforma od 1965. koja je bila u tom duhu. To je otvorilo određene apetite, pre svega u Hrvatskoj i može se reći da je to stimulisalo pojavu MASPOKA, odnosno ohrabrilo hrvatsko rukovodstvo

da izađe sa većim zahtevima. To je bio veliki događaj i kriza tog doba. MASPOK je obuhvatao širok politički spektar, njegovo najumerenije krilo bilo je samo rukovodstvo Hrvatske, na čelu sa Mikom Tripalom i Savkom Dabčević – Kučar. Oni su najviše insistirali na tome da prihodi od turizma u potpunosti ostanu u Hrvatskoj, a ne da idu u savezni budžet. To je izazvalo velike polemike, jer je njihov argument bio da je to hrvatsko more i da stoga prihodi treba da budu samo njihovi, ali su kontra- argumenti bili da je cela morska infrastruktura izgrađena iz saveznog budžeta, te i da su sve potrebštine neophodne za turiste (hrana npr) dobijali po beneficiranim cenama, zbog čega prihodi ne mogu biti samo njihovi. Oni su stavili akcenat na to, ali oni su bili najumerenije krilo, a postojale su mnogo radikalnije opcije.

Zapravo, čitava stvar je počela 1967. deklaracijom o hrvatskom jeziku, koju su donele Matica hrvatska, udruženje književnika Hrvatske i sl, a koja je predstavljala razdvajanje jezika, odnosno promociju hrvatskog kao posebnog jezika. Onda su neki srpski intelektualci odgovorili deklaracijom o srpskom jeziku – ali neinstitucionalno. Iz tih hrvatskih krugova je otpočela i inicijativa da se Srbima oduzme status konstitutivnog naroda u Hrvatskoj. Od 1967-1971, kada je trajao MASPOK, taj zahtev se doživljava kao rehabilitacija ustaša (?) , zato se hrvatsko komunističko rukovodst. od toga ograđivalo. Od kada počinje vrlo napeta i zaoštrena atmosfera.

Shvativši opasnost, Tito je smenio Mika Tripala i Savku Dabčević-Kučar 1971. a iste te godine su doneti ustavni amandmani koji su zapravo ispunili njihove zahteve.

U Srbiji si u to vreme bili na vlasti tkzv liberali – Marko Nikezić i Latinka Perović koji apsolutno nisu bili srpski nacionalisti, a bili su slični Hrvatima, jer su sledili liberalniji trend u ekonomiji – slabljenje uticaja savezne države. Međutim, zbog toga su Hrvati optuženi za nacionalizam, a ovi za tehno-menadžerstvo. 1972. godine su smenjeni („ne možeš da smeniš Hrvata, a da ne smeniš Srbina“ – neophodan je balans). Nakon toga došli su Petar Stambolić i Dragoslav Draža Marković.

Dejan Jović smatra da je njima (Pery i Dražy) Ustav iz 1974. izgledao prihvatljivo jer su slabile ingerencije saveznih vlasti, zbog čega im se činilo da oni mogu da imaju veće ingerencije i drugo, Srbi su u Hrvatskoj i Bosni i dalje konstitutivni narodi, Jugoslavija i dalje postoji, u njoj žive svi Srbi, federacija je i dalje ujedinjavala sve narode – nacionalno pitanje se smatralo rešenim. Dakle, oni su na to pristali, ali su postojali i oni koji su se bunili.

Krajem 1968. počinje prvi znak srpske pobune. Pobunila su se dva člana CK SKS (centralnog komiteta saveza komunista Srbije), prof. Jovan Marjanović i Dobrica Ćosić. Tog decembra Ćosić prelazi u opoziciju, postaje disident, izbacuju ga iz partije. Povod za njihovo kritičko reagovanje u odnosu na nove trendove u Jugoslaviji(deveti kongres, reforma...) bile su studentske demonstracije na Kosovu u novembru 1968. Njih dvojica su govorili da je to opasno, ali i da je rezultat određene politike koja se vodi kao zvanična.

Drugi znak pobune bio je na Pravnom fakult. 1971. je povodom ustavnim amandmana bila organizovana serija tribina gde su ti amandmani kritikovani. Najveći autoritet tu je bio prof. Mihailo Đurić, uhapšen tada, izbačen sa fakulteta, kao i oni koji su ga podržali. Oni su ukazali na to da ovi amandmani ozbiljno dovode u pitanje suverenitet Srbije i ravnopravnost Srbije u odnosu na druge republike i da će konstitucija tog Ustava podstaći u Jugosl. politike koje će dovesti do njene dezintegracije.

Međutim, godinu dana nakon donošenja Ustava, srpsko rukovodstvo je shvatilo da tu postoje izvesni problemi. Jeste Srbija imala i dalje određene ingerencije u pokrajinama, ali su one bile značajno smanjene. Zato su oni (Pera i Draža) otišli kod Kardelja, jer je on smatran najkompetentnijim tumačem Ustava i idejni tvorac koncepta iz kog je on proistekao. On im je rekao da se primire da ne bi došlo do ponovnih demonstracija, da probleme rešavaju unutar Srbije i ne očekuju pomoć od federalnih vlasti i drugih republika, ali i da će ekonomska integracija da reši problem.

1977. godine organiz. se u okviru Saveza komunista Srbije niz savetovanja, sastanaka i sednica o problemima političkim i ekonomskim koji proističu iz ustavnog uređenja. Sakupljen je materijal u tkzv „Plavu knjigu“ sa kojom su pošli kod Tita, ali s obzirom da se uz pomoć nje nije postigla nikakva promena, za nju se saznalo tek sredinom 80ih.

Stvari su se promenile 80ih, kada su srpski komunisti eksplicirali da hoće da menjaju Ustav i savezni i republički. U tom smislu im je nekoliko faktora išlo na ruku. Prvo, Tito je umro. Drugo, samim tim Albanci na Kosovu počinju svoju pobunu, 1981. Ona je bila specifična, krenula je kao studentska, a direktan povod je bila loša hrana u menzi (WTF), ali je u odnosu na one koje joj slede bila posebno po tome što je bila opoziciona demonstrac. i nije imala podršku kosovksog rukovodstva, jer je njima Ustav i trenutka situacija sasvim odgovarala. Treća stvar, koja se nadovezala na to i koja je izuzetno srpskim komunistima išla na ruku, jeste izjava Lazara Koliševskog, uglednog makedonskog komuniste, koji je rekao nakon demonstracija „dosta je bilo sa politikom slaba Srbija – jaka Jugoslavija“. On je prvi koji je eksplicirao da takva politika postoji i izuzetno je bilo značajno to što nije bio Srbin. Na 18. sednici CK SK Srbije 1984. forulisana je srpska politika prema reformi političkog sistema, koja je razrađena u 38 teza. Najznačajniji zahtevi su bili:

1. Ukrupnjavanje ekonomskih jedinica, spajanjem više samoupravnih privrednih organizacija, zvanih OOUR (osnovna organizacija udruženog rada), u veća i funkcionalnija preduzeća;

to ima veze sa Ustavom iz 1974. jer kako Dejan Jović objašnjava decentralizacija Jugoslavije je izgledala kompatibilno sa komunističkom idejom o postepenom odumiranju države, spuštanjem na nivou društva, ne bi li sve bilo bliže ljudima i ne bi li sve proizlazilo iz društva. U praksi se desilo da nije tu preovladala komunistička utopija, već etnički nacional. te ne da nije odumrla država, već se etatizam preneo sa savezne države na republike i pokrajine, tako da je Jugoslavija zapravo jedina koja je odumrla, a republ. i pokr. ojačale. Tako da su razbijene firme koje su funkcionisale na nivou Jugosl. i stvorene firme koje su bile ograničene na republ. i pokrajinski nivo. Tako da se ovih zahtevom tražila reintegracija jugoslovenskog tržišta.

2. Jačanje izvršne vlasti, uključujući i Saveznu vladu, kao i druge federalne institucije;

3. Demokratizacija izbornog sistema, tako što bi se uvelo više od jednog kandidata za svaku poziciju;

4. Ujedinjenje Srbije, uvećanjem ovlašćenja republ. u odnosu na pokrajine

Takođe, zahtevano je da se zaustavi iseljavanje Srba i Crnogoraca sa KiM i da se obezbedi njihova ravnopravnost sa Albancima. Te 1981. je uveden i termin autonomaštvo u vokabular srpske politike da bi označio “politiku zatvaranja i izolacije pokrajina u odnosu na Srbiju”, koju su ovi zahtevi kritikovali. Stabmolić je, s obzirom da mu je trebala što šira podrška unutar srpskog društva, uputio javni poziv

univerzitetu, akademiji, stručnoj javnosti, strukovnim udruženjima i svima koji se smatraju kompetentnim da doprinesu raspravi koja bi dovela do formulacije ustavnih amandmana.

1986. na poziv se odazvao SANU i odlučili su da naprave jedan memorandum. Taj memorandum nije objavljen voljom svojih autora (ne u tom trenutku), on nije formalno završen, ukraden je i objavljen u Večernjim novostima i u neki hrvatskim novinama. U tom memorandumu spominju se te glavne kritike Ustava iz 1974. da radikalnom decentralizacijom podstiče etnonacionalizme, separatizme, partikularizme, da stvara osnovu za buduće etničke sukobe; dalje, što se tiče Srbije da je ona u neravnopr. položaju zbog pokrajina; onda skreću pažnju na nešto o čemu se nije ranije govorilo, postavljaju pitanje zašto u drugim republikama nema pokrajina? Skrenuli su pažnju na ubrzan proces asimilacije Srba u Hrvatskoj, da su favorizovane Slovenija i Hrvatska kao proizvođači, dok su ostali tretirani kao izvori sirovina u Jugoslaviji; govorili su o periodu prvih 20 godina – period bratstva i jedinstva, o brionskom plemunu kao prelomnom događaju. Međutim, nakon svih tih stavki koje je moglo da potpiše i srpsko rukovodstvo, uradili su nešto što nisu smeli, prekršili su tabu, napali su Tita. Rekonstruisali su istoriju delovanja komunista i njihov razvoj nacionalnog pitanja (unitarizam, federalizam, separatizam, saradnja sa ustašama...), o čemu se nije govorilo u javnosti. Te su u tom kontekstu rekli da je tada napravljena ta lažna konstrukcija o velikosrpskoj hegemoniji, eksplicitno su rekli da je konstrukcija lažna i da je zapravo ona odgovorna za tadašnji poredak, te su uperili prstom u Tita i Kardelja, a od toga su srpski komunisti morali da se ograde. Zbog toga je ovaj memorandum u Zagrebu, Prištini, Novom Sadu i Sarajevu korišćen kao dokaz velikosrpskih aspiracija. Dakle, postavlja se pitanje zašto je taj tabu i dalje toliko jak, taj kult ličnosti? Zbog izvora legitimiteta vlasti! Oni su bili suviše mladi da bi bili ratni heroji i da bi imali legitimitet oslobodilaca, a nije bilo izbora da bi mogli da legitimišu na taj način svoju vlast, jedini izvor legitimiteta im je bila retorika da slede put druga Tita, brane njegov lik i delo i sl. Srpski komunisti su otpočeli hajku na SANU. Na Zapadu, kada se pojavio memorandum je viđen kao prodemokratski dokument, tek 1992. u Francuskoj on počinje da se prikazuje kao program srpskog fašizma. U zaključku memorandum stoji: “da bi se mogle sprovesti potrebne promene treba se osloboditi one ideologije koja u prvi plan stavlja nacionalnost i teritorijalnost, dok u savremenom, civilizovanom društvu jačaju integracione funkcije, uz punu afirmaciju građanskih i ljudskih prava, prevazilaženje autoritarnih oblika vlasti, deomkratizaciju odlučivanja, u našem političkom sistemu jačaju dezintegracione sile, lokalni, regionalni i nacional. egoizam i autoritarna samovoljna vlast, koja masovno i na svim nivoima narušava opšte priznata ljudska prava. Sklonost ka deobama i usitnjavanju društvenih celina, borba na delu protiv moderne, demokratske , integrišuće federacije, sakriva se iza lažne ideološke parole borbe protiv unitarizma i centralizma, ali prava alternative unitarizmu i centralizmu nije nacionalni egoizam i sl. Istinska alternativa je demokratski integrativni federalizam, u kome je princip autonomije delova usaglašen sa principom koordinacije delova u okviru jedinstvene celine, u kome su političke institucije na svim nivoima društvene organizacije dosledno demokratski konstituisane, u kome je odlučivanje određeno slobodnim, racionalnim i javnim dijalogom, a ne zakulisnom i strogo poverljivom kombinatorikom samozvanih i samoizabranih zaštitnika posebnih nacional. interesa”. Dakle, nesrpski nacionalizmi su posle, a zatim i zapadna propaganda izgradili jednu predstavu o srpskoj zločinačkoj politici na osn. ovog memoranduma.

SEDMO PREDAVANJE

Na prošlom predavanju: videli smo kako su srpski komunisti 1984. godine izašli sa predlogom sveobuhvatnih reformi čija je suština bila promena ustava iz 1974. i na republič. i na saveznom nivou.

Kakvu su glavni akteri (dva najznačajnija srpska političara 80ih koja su i predvodila tu borbu za promenu Ustava – Ivan Stambolić i Slobodan Milošević) argumentaciju iznosili?

U julu 1987. u svom poslednjem periodu, Stambolić je, obrazlažući tu inicijativu za promenom republičkog Ustava, govorio da „promena u normativnom delu Ustava SR Srbije (deo iz kog proističu zakoni) nije nikakva kabinetska potreba dokonih političara, već tu promenu nameće život. Predložene promene ne vode ka zamenjivanju neravnopravnosti jednog naroda neravnopravnošću drugog, suština tih promena je širenje, a ne sužavanje prava svih građana i stvaranje mogućnosti unapređivanja ravnopravnosti naroda i narodnosti u socijal. republici Srbiji. SR Srbija se mora konstituisati upravo u svim, uslovno rečeno, klasičnim državnim funkcijama, ona mora da se osposobi da dejstvuje kao država. U tom pravcu se i odvijaju pripreme da bi započeo konrektan, stvarni rad na promenama Ustava.“ Ovo je tipična argumentacija srpskih komunista 80ih. Oni su bili svesti da će biti dočekani na nož i znali su da glavni emotivni motiv za protvljenje njihovim težnjama jeste strah od velikosrpske hegemonije, koja i jeste predstavljala osnovu njihovih političkih protivnika. 1988. za NIN Milošević kaže: „mislim da srpski narod nikada nije bio eksploatatorski i da takav uopšte ne može biti nijedan narod. Da eksploatiše može samo klasa u okviru naroda. Ukoliko se radi o velikim narodima, u višenacionalnoj zajednici klasnog tipa, eksploataciji vladajuće klase u okviru tog naroda izložena je ne samo većina tog naroda, već i većina drugih, manjih naroda. Srpski narod nikada nije eksploatisao druge jugoslovenske narode, većinu u okviru svih jugoslovenskih naroda eksploatisale su zajedno njihove buržoazije, srpska, ali i hrvatska i slovenačka, a predmet eksploatacije je bio proleterijat juglosv. naroda.“ Dakle, on nije išao frontalno protiv te dogme o velikosrpskoj hegemoniji, već je relativizovao ideološkom argumentacijom, komunističkom, protiv koje je bilo teško ići. Stambolić, još 1981. na još umereniji način osporava tu dogmu, kada na sednici CK SK kaže: „u savezu komunista Srbije uspešno smo razrađivali sredstva, metode i oblike borbe protiv velikosrpskog nacionalizma. Njeogvo nosioce moramo i dalje onemogućavati, tu iako „presolimo“ nećemo pogrešiti, ali zapostavila se idejna, politička, propagandna i druga borba protiv drugih nacionalizama, pogotovo u uslovima specifič. državne i društvene politike zajednice, kakva je SFRS. Potcenili smo opasnosti albanskog nacionalizma i o njemu nismo na pravi način, u pravo vreme i na pravim mestima raspravljali. Zato smo dopuštali da se često nejasno i jednostrano od strane neprijatelja tumači šta znači jačanje autonomije i unapređivanja autonomnosti, da se tumači da su društveno političke zajednice jednake zato što su ravnopravne.“ U suštini, on ne osporava ravnopravnost pokrajina sa republikom, ali kaže da to nije jednako, odnosno nisu pokrajine jednake republici. Te 1981. on još ne kreće frontalno na velikosrpski nacionalizam, gde vidimo da zapravo oni udaraju na tu temeljnu dogmu nacionalne politike u Jugoslaviji, koja je Srbiju dovela u neravnopravan položaj, a ne smeju to da urade eksplicitno. Neku godinu kasnije, Sloba to radi malo eksplicitnije, ali u okviru ideološkog idioma. Memorandum je najeskplicitnije napao tu dogmu, rezultatima popisa. Postoji dogma da je u kraljevini vladala hegemonija velikosrpske buržoazije. Rezultati popisa nakon 2.s.r. skreću pažnju na privredne aspekte popisa. Ispostavilo se da je industrija bila razvijena u Sloveniji i Hrvatskoj, a da je ostatak federacije dominantno seljački, što je dovelo u pitanje tu dogmu o velikosrpskoj buržoaziji. Dakle, nije mogla da se izdejstvuje bilo kakva promena ili da se podnese bilo kakav zahtev, ako se ne prihvate neke osnovne postavke, od kojih su ključne postavke da se sledi put druga Tita, da su oslobodilački rat i revolucija nedodorljivi i nedodirljiva je doktrina o eksplanatorskom položaju

buržoazije. Međutim, tu Stambolić dodaje da to ne važi samo za srpsku buržoaz. već i za ostale, ali ne dovodeći ideju o srpskoj buržoaziji u pitanje. Ipak, Slobin intervju iz 1988. je takođe vrlo interesantan jer koliko je on doktrinaran u jednom smislu, s druge strane otvoren je i ka budućnosti, što je iznenađujuće iz današnje perspektive. I Stambolić i Milošević su govoreći o Jugoslaviji isticali političko-istorijske razloge da ona postoji, zatim argument o ravnopravnosti i prava građana, pozivali su na rat i revoluciju svih naših naroda i narodnosti, pozivali su se na njen anti-imperijalni karakter itd. Međutim, Milošević je u ovom intervjuu kao razlog za očuvanje Jugoslavije navodi i evropske integracije. On kaže: “da bismo se uključili u te impresivne, integracione procese, moramo prvo mi da se integrišemo. Glavni osnov tih integracionih procesa u Jugoslaviji treba da bude ekonomski interes proizvođača zakretanjem rada, društvenog kapitala i znanja širem zemlje, a to može biti ostvareno samo u uslovima tržišnog, privrednog i jedinstvenog jugoslovenskog tržišta. Što se tiče odnosa Jugoslavije prema ujedinjenoj Evropi, moramo se intenzivno pripremati i ekonomski prilagoditi nastapajućoj ekonomsko-političkoj situaciji u Evropi posle 1992. (jer je tada najavljeno stvaranje EU). Nijedna od zemalja zajednica, ako to ne učini, nema šanse, a to čine i druge zemlje koje žele da integracijama u Evropi same postignu veće rezultate u ostvarivanju svojih ekonomskih interesa. Naime, niko razuman neće dozvoliti da ga taj proces izbaci iz orbite odnosa sa ovom moćnom ekonomskom grupacijom. “ Dakle, Milošević – komunista, govori ovo, a postoji predstava o Miloševiću koji nas je sprečio da se integrišemo u evropske tokove. Vrlo složen odnos je zapravo u pitanju. Tokom 90ih, SPS je sve vreme u svom program, kao cilj, imao evropske integracije. Dakle, to izgleda naivno sada, jer on nije shvatao šta mu se sprema i šta zapravo znače evropske integracije, ali se ipak ne može reči da je on bio anti-zapadno orijentisan i ovaj intervju ruši razne stereotipe i predrasude o njemu.

Srpski komunisti 80ih su krenuli u ofanzivu i to jeste izazvalo negodovanje slovenačkih, hrvatskih i pokrajinskih elita. Ipak, to nije bio glavni sukob, već drugi po značaju i medijskoj zastupljenosti. Intenzivniji sukob je bio onaj između savezne vlade i slovenačkog rukovodstva. Krediti koje je Jugoslavija uzela su došli na naplatu 80ih godina. Tri jugoslovenske vlade su tokom 80ih imale stabilizacione programe pod uticajem MMF-a – “stezanje kaiša” i stupale su u konflikt sa Slovencima. Dakle, 80ih, glavni neprijatelj Slovenaca nisu srpski komunisti, niti lično Milošević, već savezna vlada, jer su sve tri savezne vlade bile u ratu sa Slovencima – što dovodi u pitanje te stereotipe da su Srbi krivi za sukob sa Slovencima, šta više, tri predsednika SIV-a (saveznog izvršnog veća) su bili etnički Hrvati, što samo po sebi nije bitno za obavljanje tog posla, ali udara u temelj tog stereotipa. Prva je bila Milka Planinc i ona prva izlazi sa programom stabilizacije. i sukobljava se sa Slovencima. Ona je shvatila da ona nema ovlašćenja da sprovede mere koje MMF zahteva, da je vlada i narodna banka Jugoslavije toliko razvlašćena da oni uopšte ne mogu da ispune zahteve MMF-a, jer je ustav iz 1974. oduzeo ovlašćenja. Ona pokušava da sprovede restriktivne mere štednje, a Slovenija, koja je imala razvijenu inustriju, superiorne brendove na prostoru Jugoslavije i kojoj su ostale repulike bilo izbor sirovina i tržište i njima je zapravo dobro išlo, njihovi su radnici imali dobre plate, iz Bosne i Srbije su radnici išli u Sloveniju i nije im padalo na pamet da sprovode mere štednje. Tokom 80ih je slovenačka vlada čak i podsticala radničke štrajkove protiv savezne vlade. Drugi premijer je bio Branko Mikulić, koji se suočio sa istim problemom. Na kraju, taj problem je imao i Ante Marković, samo što je on ušao u najveći konflikt sa Slovencima, on je poslao tenkove na Sloveniju, jer su Slovenci, otcepljujući se protivzakonito, zauzeli granične prelaze i samim tim su obustavili dotok sredstava od carina u savezni budžet. Za vreme sve te tri vlade i ta tri sukoba, ta tri premijera su Hrvati koji ratuju sa Slovencima sve vreme, pokušavajući da nametnu stabilizacione mere, koje su morale da obuhvate celu Jugoslaviju. Slovenci to odbijaju i izlaze sa zahtevom za konfederaciju, donose amandmane na ustav iz 1989. i kažu da ne može nijedan zakon

jugoslovenski i nijedan deo ustava jugoslovenskog da važi u Sloveniji, ako nije u skladu sa slovenačkim zakonima. To je bila zapravo glavna kriza.

Pored Slovenaca, u Jugoslaviji, konfederaciju zahtevala je od 1990. nakon sprovođenja višepartijskih izbora i Hrvatska, a republike koje su išle sa predlogom za federaciju su Srbija i Crna Gora. Slovenci i Hrvati su zahtevali konfederaciju jer je iz nje lakše istupiti. Postojala su dva problema. Obično se kao prvi probl. navode Srbi u Hrvatskoj i njihov zahtev za pravo na samoopredeljenje (ti bi srpski zahtevi bili pacifikovani time i onda su izvađeni zubi sprskom nacionaliz. jer ne bi bilo mehanizama niti legitimiteta da se zahteva prano na samoopredeljenje, jer bi ispalo da onda Srbi traže pravo na teritor. od nezavisne države, što bi zaista bila agresija). S druge strane, postojala je savezna vlada koja se ponašala kao da hoće da održi zemlju i samim tim je povlačila određene poteze, poput slanja vojske na granične prelaze, koja se zaklela na vernost Jugoslav. Daklem, mnogi smatraju da je zapravo taj cilj bio tranzicioni, prelazni, da je to nešto što je trebalo na lakši način da omogući nezavisnost. S druge strane, Srbija i CG su insistirale na federaciji. Stav Srba (svih vodećih stranaka – sps, spo, ds) je sve vreme bio “mi nećemo silom da držimo nikoga ko želi da ode, ali nećemo im dozvoliti ni da odlučuju za one koji neće da odu”, što je značilo pravo na samo-opredeljenje Srba izvan Srbije i svih onih koji žele da ostanu. Milošević 1991. malo pred početak rata kaže u Narodnoj skupštini: “svima je poznato da smo se mi u Srbiji u svim svojim dokumentima i u ukupnom političkom životu opredelili za stav da Srbi treba da žive u jednoj državi i naravno, želimo da ta država bude Jugoslavija u kojoj Srbi treba da žive zajedno sa drugim jugoslovenskim narodima koji to isto žele, a u javnosti je poznato da je stav CG i njihovog naroda u tom pogledu identičan i da na toj osnovi mi zajedno vodimo započete pregovore o budućnosti jugoslovenske federac. Niko je, dakle, ne može ukinuti. Naš je interes da Jugoslavija bude jedinstvena, slobodna, demokratska, savezna država i da u njoj svi narodi budu ravnopravni, a građani jednaki i to, kao što je poznato, nije samo naš ideal, već i političko opredeljenje koje izražava duh promena u Evropi i svetu uopšte. Zato svi oni koji danas drže u rukama makaze nad kartom Jugoslavije treba da imaju u vidu činjenicu da različiti narodi u nacionalno mešovitim državama mogu očuvati svoj identitet i integritet samo ako ta država obezbeđuje nacionalnu ravnopravnost. Otuda su nastojanja za ukidanje jedne države, da bi se stvorilo više nacionalistčkih država, bolje reći – državica, u dubokoj suprotnosti sa savremenim kretanjima u svetu i izražavaju neistorisjka i konzervativna shvatanja, pogotovo u Evropi u kojoj se ubrzano gube granice između hiljadugodošnjih država, nastojanja na pretvaranju jugoslovenskih granica u državne granice predstavljaju apsurdnu ideju”.

Opoziciona sredina ima stav koji može lako da oslikava izjava Vuka Draškovića: “Evo, 5 godina smo izgubili, niti smo ojačali naciju, niti smo se izborili za demokratiju i jasno je kakav je smer neophodan, prvo demokratija, iznad toga demokratija i na trećem mestu demokratija. Onda, sve samo po sebi dolazi. Demokratska Srbija stvara jaku Srbiju, jaku i ekonomski i duhovno i vojnički i ta jaka Srbija će biti najjača zaštita Srbima van Srbije. Tvrdim da na određeni način, za sadašnje stradanje Srba u Hrvatskoj, Srba izvan Srb. ponajpre je kriva ova činjenica što se mi 5 godina vrtimo u krugu. Prvo nacija pa demokratija. Da je Srbija pre 5 godina imala poštene višestranačke izbore, da je postala demokratska, ona bi za ovih 5 godina već izašla iz ekonomske krize, bila duhovno osnažena i danas bi bila tako jaka da nikom u Zagrebu, niti bilo gde, na pamet ne bi padalo na pamet da je provocira”. On ovim zapravo govori o psihiloškom stanju Srba, artikuliše stavove ljudi koji se istovremeno plaše rata ali smatraju i srpske zahteve logičnim i ispravnim. Dalje kaže: “traži gospodin Tuđman hrvatsku vojsku. Zašto da ne? Ali, odmah mu je valjalo reći u tom slučaju i mi Srbi ćemo stvoriti srpsku vojsku. Vi, gospodo, hoćete nezavisnu hrvatsku državu? Srećno bilo, ali, da znate, da i mi hoćemo nezavisnu srpsku državu. Vi hoćete konfederaciju? Pa naravno, nemamo ništa protiv i mi ćemo konfederaciju, samo ćemo malo popričati o

granicama. Sve što odgovara vama, odgovara nama mnogo više. Ako hoćete jugoslovensku armiju ona i nama odgovara, ako hoćete da je rasturimo na nekoliko armija to nama opet više odgovara, jer, gospodo, Srbi će imati jednu vojsku u Srbiju, drugu u CG – dve čiste srpske vojske. Srbi će imati pola vojnika u bosno hercegovačkoj vojsci, Srbi će imati trećinu vojnika u hrvatskoj vojsci, pa kad saberemo sve vojnike videćete koliko su srpski vojnici u premoći i snosićete odgovornost za logičnu potrebu koja će se uskoro pojaviti, da se te razjedinjene srpske vojske ujedine. Međutim, oni koji predstavljaju Srbiju očigledno nisu znali šta hoće niti danas znaju šta hoće. Međunacionalni odnosi ne moraju da se rešavaju silom ukoliko oni koji misle da moraju biti dovedeni u situaciju da vode vojske u rat. Da su gospodin Tuđman i gospodin Milošević kada su bili u Karađorđevu, a potom i u Splitu, stavili pred svršen čin da će ako se ne okanu junačenja morati da stanu na poprište na čelu zavađenih strana i da će prvi kuršumi biti namenjeni njima, drugačije bi se ponašali. Ovako i jedan i drugi u rat su gurnuli tuđu decu, ne čak ni svoju. Nema nijednog rata koji se ne okončava pregovorima. Zbog čega bismo, dakle, mi ratovali, da bismo ipak na kraju pregovarali. Zar nije normalnije da pregovaramo kako ne bismo ratovali? Jaka Srbija je, po meni, najveći garant da rata ni sa Hrvatima ni sa Šiptarima biti neće. Jake Srbije, međutim, nema ako ne postane demokratska. Prema tome, protiv ratne opasnosti najuspešnije se može boriti bitkom za demokratsku Srbiju. Takva demokratska Srbija stekla bi mnoge saveznike u Jugoslaviji i u svetu i postala toliko snažna da nikome ni na pamet ne bi padalo da provocira sukob sa tako jakom Srbijom. “

“Ne može se rešiti ratom ništa trajno, ali ni ovakvim mirom se ne može ništa postići, ni privremeno ni trajno. Ja zaista ne znam na koji način to treba rešiti. U svakom slučaju, njihovi apetiti narastaju upravo zbog toga što vide koliko je Srbija nespremna. Na ovoj strani se ne čini ništa osim što se obmanjuje onaj nesrećni narod izvan Srbije da ga Srbija štiti, a ničim ga zapravo ne štiti. Ovu zemlju može spasiti ili ravnoteža nemoći ili ravnoteža straha. Srbija spremna za rat, najveći garant mira u Jugoslaviji(??? šta bre).” KAKVA KONFUZIJA

Srbija nije imala ovlašćenja da vrši represiju nad dezerterima, jer pravno politički nije Srbija bila u ratu, već Jugoslavija i samo savezni vojni sudovi su to mogli.

Zoran Petrović Piroćanac, novinar, objavio je jednu knjigu koja se zove “Da l ii dalje želiš da budeš Srbin?”, gde je sabrao razne antisrpske izjave iz celog sveta:

1. “Što se Srba tiče, to je jedan bolestan narod” – Žan Kot, bivši komandant Unprofora

2. Helmut Kol – “Neka se Srbi podave u sopstvenom smradu” 1998. kao kancelar Nemačke

3. Vilijam Koen, 1999. – “Ovo je borba između dobra i zla, a NATO neće dozvoliti da zlo nadvlada”

4. Džejmi Šej, portparol NATO-a, 1999. – “Srbe treba spokojno bombardovati jer će sve brzo zaboraviti”

5. NATO rasrbijač – rasistička reklama za sprej koji uništava gamad; francuska televizija Kanal plus

6. Bil Klinton – “Srbi sprovode teror i siluju albansku decu”

7. Toni Bler - “Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob, to je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva”

8. Prof. Rolf Diter Kruger – “Predlažem da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije”

9. Bernard Kušner, 2000. – “Prošle nedelje imali svo devetoro ubijenih Srba, ove nedelje osmoro, to je jasan napredak”

10. Klaus Hinkel, 1992. – “Srbe treba baciti na kolena”

11. ...

12. Pol Džekson, 1992. – “Srbi trguju ljudskim organima svojih žrtava kako bi obezbedili novac za svoj rat, trebalo bi da đavolski bombardujemo Beograd”

13. Piter Justinov, 1993. – “Srbi su dvodimenzionalan narod, s težnjom na prostakluku. Životinje koriste svoje resurse znatno sređenije nego ovi naopaki stvorovi, čija pripadnost ljudskoj rasi je u velikom zakašnjenju”

14. Margaret Tačer – “Zaustavite Srbe, odmah, zauvek”

15. Otac Pjer, francuski sveštenik, humanitarac – “Molim da se vatra nebeska obruši na Srbe”

16. Ričard Holbruk, 1995. – “Srbi su zločinački dupeglavci”

17. Papa Jovan Pavle II, poruka predsedniku SAD-a – “Trebalo bi da bombardujete Srbe”

18. Žak Širak, predsednik Francuske – “Srbi su narod bez zakona i vere, to je narod razbojnika i terorista”

Dakle, nigde se ne spominje Miloševićev režim, srpska vlada, nema nikakve distance.

OSMO PREDAVANJE

Teorijski model političke mobilizacije:

Politička mobilizacija srpskih komunista u antibirokratskoj revoluciji; period od 1987. do 1989, do mitinga 28. juna 1989.

Politička mobilizacija se sastoji od akcija i njihovih legitimacija. To znači da se sastoji od onoga što ljudi rade i načina na koji te akcije legitimišu, odnosno čime ih legitimišu, pravdaju, obrazlažu...One nastaju na akcionim legitimacijskim osnovama. Akcione osnove proističu iz bazične strukture političkog poretka, pod kojim podrazumevamo principe političkog organizovanja i delovanja. U suštini, sve što radimo uslovljeno je političkim kontekstom u kome delujemo, čak iako hoćemo radikalno da ga promenimo mi smo njime uslovljeni i dalje. Odnosno moramo da budemo prepoznatljivi ljudima ako hoćemo da ih mobilišemo. U tom smislu, moramo da se organizujemo i delamo na načine koji su njima prepoznatljivi i u tom smislu je uslovljeno da li je jednopartijski ili višepartijs. sistem, kakva je vladavina, kakva je podela vlasti i sl. Uslovljeni smo onim čime je uokviren politički poredak. Što se tiče legitimacijske osnove ona svoje izvore ima i u bazičnim političkim vrednostima, odnosno idejama koje legitimišu politički poredak. Npr (Ribić smatra) da je u modernim društvima nacionalizam osnov legitimiteta, ali to može biti i demokratija ili za jugoslovenske komuniste Titov lik i delo itd. Odnosno ono što se tretira kao vrednost koja legitimiše određeni politički poredak, a samim tim i naše akcije. Mi smo prihvatljivi ljudima zato što brinemo o nac. interesu, zato što čuvamo nečiji lik i delo ili čuvamo nečiji put itd. To je

izvor našeg legitimiteta, to su legitimacijske osnove našeg delovanja. Politička mobilizacija može biti formalna i neformalna. Formalna se vrši u postojećim političkim institucijama (npr predsednik, premijer, ko gog, mobiliše članove komiteta, stranke...), ali ona može da se sprovede i na ulici, kada npr neka stranka sprovede demonstracije. Neformalna se dešava izvan tih zvaničnih institucija. Ona nastaje kada politički lideri ne mogu da realizuju svoje ciljeve u postojećim političkim institucijama i organizacijama, pa im je potrebno da se pozovu na „spontano“ iskazanu „autentičnu“ volju naroda. Najčešće ona uopšte nije spontana jer političari utiču na nju, ali ona zapravo može biti sasvim spontana i izvorna, što se npr dogodilo sa pokretom kosovskih Srba, ali i tada političari se trude da, ako im odgovara, to iskoriste, što je npr Milošević činio sa spomenutim pokretom – on ga nije napravio, ali ga je koristio, u onoj meri u kojoj mu je odgovaralo, ali i u onoj u kojoj je mogao, jer je to bio prilično ambivalentan odnos.

Kao što znamo, ofanziva srpskih komunista na Ustav iz 1974. odnosno akcija da se Ustav Srbije a i Jugoslavije promeni i da se umanji autonomija pokrajina, ali i da se uveća vlast saveznih organa, omogućena je prvo, Titovom smrću, drugo, demonstracijama na Kosovu 1980. Te demonstracije, a i Titova smrt omogućile su i iskazivanje nezadovoljstva u srpskom društvu. Postojala je jedna jako čudna, nekotrolisana i spontna, ali za tadašnju komunističku vlast, pogotovo za pokrajinske vlasti i vlasti u Hrvatskoj, BiH i Sloveniji, zastrašujuča manifestacija tog nezadovoljstva. To je masovni pogrebni ispraćaj Aleksandra Leke Rankovića, koji je posle smene na Brionskom plenumu postao neka vrsta simbola čvrste federacije, predkardeljevske federacije i otpora tadašnjem uređenju Jugoslav. i Srbije. On je umro 1983. i na njegovoj sahrani bez ikakve organizacije skupilo se dosta hiljada ljudi (100.000 neki kažu). Zbog same činjenice da je bila neophodna njegova smena i njegovo uklanjanje da bi se sve te promene sprovele, on je u očima ljudi koji su bili nezadovoljni ustavnim rešenjima iz 1974. predstavljao simbol otpora iako on sam nije nikakav otpor pružio i povukao se mirno sa političke scene. Na samoj sahrani ponašanje nije bilo primereno toj situaciji, jer sami ljudi to nisu doživljavali kao sahranu, već kao političke demonstracije. Sama činjenica da to nije bilo organizovano i da su se ljudi na osn. vesti iz novina i sa televizije da je umro, okupili u tolikom broju. Slavoljub Đukić, novinar, kaže da se se u vreme teške ekonomske krize tri sednice predsedništva saveza komunista Jugosl. posvetile toj sahrani. Prvenstveno je Stambolić bio optuživan da je odgovoran za organizaciju toga, međutim nakon što je to oštro demantovao, onda je optužen da gubi kontrolu nad Srbijom zbog toga što se dogodilo. Sve u svemu, to je bila jedna nova i šokantna situacija, medijski propraćena. Te 1983. 10. jula desilo se i nešto što tada nije izašlo u javnost, ali se pokazalo dugoročno jako bitnim. U Kosovu Polju održao se u mesnoj zajednici sastanak lokalnih aktivista Socijalističkog saveza radnog naroda (SSRN – savremenim rečnikom rečeno jugoslovenski komunisti su sa idejom soc. samoupravljanja kroz SSRN artikulisali rad civilnog društva i tako ga kontrolisali. Neko je mogao da bude član SSRN-a, a da ne bude član partije i ti članovi su bili taj jedan sindikat, razna udruženja građana, omladinska organizacija, savez studenata, odnosno sve ono što mi danas doživljavamo kao organizacije civilnog drštv. je bilo u okviru SSRN-a). Tu se skupila lokalna ekipa koja je razmatrala samo jednu tačku dnevnog reda – političku bezbednosnu situaciju i iseljavanje. Praktično, tada su kosovski Srbi prvi put organizovano prvi put skrenuli pažnju na problem o kojem se govorilo i ranije, na jedan pritisak Albanaca na Srbe u smislu iseljavanja, koji je naročito intenziviran posle pobune 1981. Ipak, u tom smislu postoje razna tumačenja. Jedni kažu da su se ljudi iseljavali zbog ekonomskih razloga, jer je to bio najzaostaliji deo zemlje. Međutim, činjenic. je da su se dešavale neke stvari koje su se dešavale. Postojala je fama koju je kasnije Milošević koristio u propagandne svrhe o silovanjima (prijavljivanje etničkog silovanja je ratni implikator, zato je zapravo mali broj i prijavljen). 80ih Jugoslaviju je potresao slučaj homoseksualnog silovanja Đorđa Martinovića, Srbina iz Gnjilana, koga su prebila i silovala dva Albanca, koje je on prepoznao kao svoje komšije i kome je jedva spašen život zbog teškog krvarenja. Međutim, nakon što je ispričao šta se dogodilo, prvo, vojni organi kod kojih

je radio počeli su da vrše pritisak na njega da povuče izjavu i promovisana je onda u slovenačkoj i hrvatskoj štampi (što su podržali i njihovi zvanični organi) ideja da je on povređen tokom seksualnog samozadovoljavanja. Vršene su dve ekspertize, prva je bila u Beogradu na VMA i bez obzira što je vojska vršila pritisak VMA je potvrdila njegovu verziju. Međutim, slovenački lekari su vršili drugu ekspertizu i podržali su verziju o samozadovoljavanju. To je bila vrlo teška situac. za njega, jer je na kraju pod pritiskom čak i odustao od tužbe i prihvatio zvaničnu verziju, a kasnije je poveo proces koji se 90ih razvlačio, ali nije dočekao kraj procesa. Slovenci, Hrvati i pokrajinske vlasti na Kosovu i u Vojvodini su žestoko raspalili po njemu. Martinović je u to vreme imao podršku NIN-a, književnih novina i srpskih opoziciono orijentisanih intelektualaca, koji su povodom tog slučaja organizovali i protestne tribine. Srpske vlasti nisu smele otvoreno da ga podrže, jer to deluje destabilizujuće na međuetničke odnose. U to vreme čitava Srbija saznaje i za pokret kosovskometohijskih Srba. Ovo je jedan drastičan primer zbog kog je dolazilo do tog iseljavanja, ali nije nužno moralo da bude drastično, već se događalo i da Albanci pitaju svoje komšije Srbe za koliko bi prodali kuće i sl, čime je poruka bila jasna. Odnosno, u pitanju je bio jedan ozbiljan pritisak koji su oni trpeli i onda je 1985. pokret kosovskometohijskih Srba izašao u javnost sa proglasom koji je, u tom trenutku, potpisalo 2016. građana KiM, a onda je išlo dalje na potpisivanje gde je potpisalo 100.000 ljudi. Taj proglas/peticija kaže: „Nakon što su konstatovali da je okupiran deo Jugoslavije, prostor našeg istorijskog i nacionalnog bića, a genocid fašista nad nama Srbima na KiM stekao je pravo građanstva, potpisnici peticije su zahtevali odrđavanje hitnih vanrednih sednica skupštine SFRJ i skupštine SR Srbije, na čijem dnevnom redu bi se našli njihovi zahtevi. Oni su, između ostalog, zahtevali garanciju ostavrivanja njihovih osnovnih ljudsk. prava po ustavu SFRJ i međunarodnih konvencija, da Srbija dobije isti status državnosti kao i druge republike u Jugosl. da se smeste iz organa vlasti pokrajine i republike i da se podvrgnu odgovornosti velikoalbanski šovinisti, koji su vodili i vode pobunu na KiM i koji su omogućili osvajanje teritorije Jugosl. od strane velikoalbanskih šovinista, ali i odgovornost za kadrove srpske nacional. koji su svojim oportunizmom služili i služe toj ideologiji, otkazivanje daljeg gostoprimstva imigrantima iz Albanije naseljenim od aprila 1941. godine do današnjeg dana, bez obzira da li su naseljavani po Musolinijevom programu ili kasnije, po projektu Envera Hodže, poništavanje svim kupoprodajnih ugovora prodatih srpskih imanja, bez obzira da li su ih od nas iznudila fizička ili pravna lica, da se pod nadzorom republičke i savezne vlasti sprovede povratak srpskih porodica, da na KiM služb. jezik bude isti kao na teritoriji cele republ. Srbije, ukidanje albanske zastave sa simbolima koje sada ima, da najviši partijski organi izvrše rehabilitaciju svih kadrova koji su zbog angažovanja protiv velikoalbanskih šovinista moralno i politički diskreditovani, da se prilikom zapošljavanja suspenduju postojeća nelegalna pravila zapošljavanja po etničkom ključu, da se primeni paritet, da u radu skupštine učestvuje delegacija od potpisnika ove peticije koju mi odredimo“. To je bio vrlo radikalan potez, oni, kako kaže Dejan Jović, nisu tražili samo reviziju Kardeljevog koncepta Jugoslavije nego i celog socijalističkog naroda. Ovo je i udarac na priču o velikosrpskoj hegemoniji, skretanjem pažnje recimo na naseljavanje Albanaca od 1941. pa na dalje i sl. To je bio jedan žestok udar na poredak i oni su tu osumnjičeni za saradnju sa opozicionim intelektualcima i da im je tu peticiju pisao Dobrica Ćosić. Ćosić je tu sličnost u vokabularu i diskursu obrazlagao govoreći: „pokretač, naravno, nisam, nešto je drugo istina. U vreme kada su srpski politič. bili gluvi na njihove zahteve i kočili svaku njihovu akciju za odbranu osnovnih ljudskih prava, ja sam sa njima održavao intenzivnu saradnju, ali u političkom i moralnom smislu, ta saradnja nikada nije prevazilazila okvire jedne slobodne razmene mišljenja, uvek je bila potpuno demokratski i savetodavna, nijednog trenutka se nisam predstavio kao čovek koji hoće da ih vodi. Naprotiv, na sve njihove želje da im uobličim politički program odgovorio sam – ja vam mogu kao iskusan čovek i vaš savremenik dati svoje mišljenje, ali da ga uzmete u obzir

samo kao jedno od mogućih mišljenja, jer ja sa vama nisam ravnopravan ni u patnji, ni u ishodu, ni u posledicama vašeg čina“.

80ih godina i crkva je počela da se ozbiljnije angažuje, s tim što to nije bilo zvanično, nije patrijarh davao izjave, ali se događalo da se unutar crkve skupe sveštenici. Npr 1982. 21 sveštenik je potpisao apel upućen državnom vrhu Srbije i Jugosl. Svetom arhijerejskom saboru i Svetom sinodu spc, kojim je podigao glas u zaštitu duhovnog bića srpskog naroda na KiM. Crkvena štampa je bila prilično angažovana u toj borbi i ona je u tom smislu bila radikalnija i hrabrija od samih zvaničnih crkvenih institucija i pisala je o svim tim dešavanjima, sveštena lica su učestvovala na tim tribinama udruženja književnika ali je postojala i diplomatska aktivnost. 1982. grupa episkopa je boravila u kongresu SAD i State departmentu, gde je tražila intervenciju u korist srpskih interesa na KiM. 1984. na Kosovu ispred Gračanice masovno egzaltirano je dočekan tadašnji ruski patrijarh, što je imalo veliki simbolički značaj. To je sve uvod u radikalizaciju pokreta kosvoskometohijskih Srba.

Kada su oni shvatili da niko ne obraća mnogo pažnje na njih, ali i nakon što su počeli da budu napadani i optuživani, oni su počeli da organizuju tkzv kolektivna iseljavanja, tj pretnje kolektivnim iseljavanjem. Dakle, zakažu za određeni dan iz određenog mesta da kreće kolektivno iseljavanje, popakuju sve na prikolice i kažu idemo za Beograd, iseljavamo se, pa nek nam u Beogradu naši političari kažu šta da radimo, gde da se naselimo da mirno živimo. Svi ti pokušaji su sprečavani, blokirala ih je policija itd, jer bi to uznemirilo širu javnost i dovelo nove političke turbulencije i uvek su sprečavani zbog toga. Prilikom jednog od tih pokušaja, 1986. uhapšen je jedan od lidera pokreta (Kosta Bulatović). To je onda iskorišćeno za frku. On je posle nekoliko dana pušten iz prtivora, ali velike demonstracije koje su započele nakon njegovog hapšenja se nisu smirile. To su bile vrlo masovne demonstracije u Kosovu Polju i 6. aprila morao je da im dođe Ivan Stambolić lično u društvu sa pokrajinskim funkcionerima. Tu na osnovu onoga šta je govorio vidimo razliku izmeđa njega i Miloševića. Sličnost između njih je što su oni njima pružili eksplicitnu podršku i što su ih branili od napada, ali je ipak vidljiva razlika između onoga šta je rekao i uradio Stambolić 1986. i Milošević 1987. na istom mestu i u sličnom kontekstu. Prvo se Stambolić obratio lokalnim aktivnostima i pokrajinskim rukovodiocima i rekao je: „pred vama, pred savezom komunista i pred svim organizovanim snagama je zadatak borbe za zadavanje udarca ostacima albanske iredente. To znači da nije jednostavno prepoznati niti na vreme otkriti, ali moramo sebe staviti u zadatak da u sklopu toga i politiku treba menjati, da treba surovije kažnjavati za dela koja uništavaju međuetničke odnose bla bla bla....“. Do tada, to nije bilo moguće (ovaj pritisak ovog pokreta je to omogućio), da dođe političar iz Beograda na Kosovo i da kaže mnogo ste se raspustili, morate da igrate tvrđe i da pokrajinski funkcion. dominantno Albanci, to slušaju, ali ih je ovaj pokret toliko uplašio, da su morali da slušaju kako im Stambolić drži lekcije. On se pritom založio za „promene unutar pokrajinskih partijskih struktura koja bi se izvršila obračunom sa onim delom nadmene biroktratije. Birokratama koje svojom nadmenošću sprečavaju da pravda bude jednaka za sve, da pred pravdom budu jednaki svi. Ustvari, ta birokratija najjača je u onim drćavnim službama koje osplužuju svoje građane, a to izaziva i najveće nezadovoljstvo u narodu, a to nezadovoljstvo najvećim delom vlada među srpskim i crnogorskim življem. Zbog toga se to mora brzo zaseći kao što smo u nekim drugim neorijateljskim slučajevima činili, tu moramo da presečemo stvari, da ih preokrenemo“. Tu je otišao korak dalje, bezobraznije iz perspektive pokrajinskim funkcionera, jer je došao da vrši unutarpartijsko smenjivanje“. ...ali on ima poruku i za one koji protestuju... „međutim, da bi se sve to postiglo treba da se ide kroz sistem, kroz njegove institucije, a ne da idemo dr. putem, da se borimo i da idemo na one koji rukovode, da ne verujemo, ako ne valjaju, da ih menjamo. Treba da se izbegava zborovanje i demonstracije, pošto to ne može da rešava, već samo da donese zlo i opasnosti sa kojim se možemo suočiti“. Znači, on tu pokazuje svoje lice klasičnog

komunističkog funkcionera koji se plaši svega što se dogaša izvan komiteta. Dakle, to je jedan vrlo abmivalentan odnos. S jedne str. on ima simpatije za njih i podržava ih, a s dr. str. ih se plaši. To se vidi iz nastavka: „razume se, mnogo toga što se ovih dana, nakon psolednjih god. dogodilo na Kosovu objektivno ide na ruku i sprskim nacionalistima i to ne samo u Srb. već i širom Jugosl. ide na ruku i pro- četničkim snagama i pro-četničkoj emigraciji, to ugrožava bezbednost građana na Kosovu i iseljavanje Srba i Crnogoraca, to kompromituje jedan od osnovnih principa ustavnog poretka Jugoslavije – ravnopravnost naroda i narodnosti. Ali, nikako to ne mogu biti objašnjenja i opravdanja da bi se opravdao oportunizam ili da bi to bilo koga zadržavalo od borbe protiv srpskon nacionalizma. Upravo i zbog toga je velika odngovrnost svih komunista na Kosovu ponajviše, a opet i u Srbiji, Jugoslaviji da nastavi, pojača, planira organizovano i puno sadejtsvo u borbi protiv svih nacionalizama i albanskog i srpskog i zato, bez obzira na razne okolnosti nekih pojava o kojima moramo voditi računa i na osnovu toga voditi naše akcije, mi nikada nigde ne možemo i nećemo uz stepen razvijenosti koji smo dostigli da se odričemo primene zakona i njegovih sankcija ako je to potrebno u borbi protiv neprijatelja. Takvim akcijama mora prethoditi ofanziva Saveza komunista političkim sredstivma i na politički način“.Tu je završio svoje izlaganje na zatvorenom skupu, koje je bilo namenjeno aktivistima. Međutim, onda je morao da se obrati ljudima ispred. Prvo je od njih zatražio da deluju u institucijama sistema i da odustanu od odlaska u BG, od demonstracija tamo. Kaže: “moramo svi biti aktivniji i u okviru soc. saveza i omladinske organizacije i u mesnim zajednicama, u preduzećima, ovde na licu mesta da o svemu raspravljamo, da jedni drugima pomažemo, iz teškoća što pre izađemo. Ovo ovde je pravo mesto gde se svi vaši problem mogu rešiti, svako drugo je pogrešno mesto. Ne tražite to dr. mesto i ne idite od vaših pragova, ne dajte da vas neko manipuliše...blablabla...obavestite nas, mi iz BG moramo ovde doći da sa vašma rešavamo te problem, a ne mi k vama u BG. Zahtevajte, mi ćemo vam doći na noge, sve drugo ide na ruku neprijatelja...blablabla”. Međutim, već sledećeg dana, 7. aprila, njegov autoritet je dovoden u pitanje, pošto je 550 Srba s Kosova i Metohije došlo u BG, gde su se susreli sa predstavnicima jugoslovenskog državnog i partijskog vrha. Međutim, to je njemu omogućilo da na sednici predsedništva CK SK Jugoslavije, koja je održana 8. aprila, ponovo ukaže na taj probl. iseljavanja Srba. Tada je postavio i retoričko pitanje “gubimo li bitku sa revolucijom (kontra-revolucijom)?” Suština je u tome da on njima gotovo da kaže “jesam li vam govorio šta se dole dešava i šta će da bude, evo vidite sad”. Međutim, onda govori jako interesantnu. stvar, pravi korak ka personalizaciji kadrovskih promena za koje se zalaže u pokrajini. Kaže: “prvi kriterijum u izboru kadrova rukovodstva, mora biti poverenje koje imaju u narodu, istinsko i stvarno i ne moraju po svemu odgovarati našim željama i kriterijumima, neka su ponekad i svojeglavi i drčni, u suočenju sa stvarnošću i odgovornošću, za nju svi će vršiti korekcije, birati one koji su na pravim pozicijama, ali niko ništa bez podrške naroda ne može učiniti, promeniti, odbraniti.” Zatim pravi korak ka eksplikaciji koji bi to kadrovi mogli da budu: “čini mi se da smo u ovom trenutku, ovih dana bili na ivici najvećeg rizika da se pred onim skupom od 7.000 ljudi javi neki nacionalista da održi govor da mi više u taj narod ne bi mogli ući, mi koji ovde sedimo. Moj je utisak, slušajući aktiviste u Kosovu Polju, ne ove juče ovde, da je sve ostalo u okvirima mirnog i dostojanstvenog. Ipak, zahvaljujući dejstvovanju unutar te mase naših aktivista, ali i aktivista u mesnoj zajednici i gotovo isključivo njihovoj.” Dakle, on pred jugoslovenskim partijskim vrhom hvali ljude koji su pokrenuli pokret, ljude iz mesne zajednice na Kosovu. Praktično, hoće da ih apsorbuje, da ih integriše, da ih pacifikuje, jer tako ubija dve muve jednim udarcem – ako ih uzme, oni će u svakom sukobu da budu na njegovoj strani, daće im određene funkcije i sl. a s druge strane ih stavlja i pod kontrolu, “korumpira” ih funkcijama, zapravo, uvodi ih u sistem, zbog čega oni moraju da menjaju svoje ponašanje. To je bio njegov pokušaj, ali pokazalo se da nije umeo to da sprovede, odustao je od toga, delom i zbog okolnosti, pritisak na njega je bio veliki. On je ipak bio najjači srpski igrač, ali vešt komunistički, komitetski igrač, međutim

nesposoban da se prilagodi vremenu koje dolazi i radikalnim promenama koje su rušile poredak u kom je on delovao i kom je bio prilagođen. Kada je Stambolić shvatio da ne može mnogo šta da učini on je prešao na državnu funkciju, postao je predsednik predsedništva socijalističke republike Srbije, došao je na čelo državnog organa, a partijsku funkciju je prepustio Slobodanu Miloševiću, koji je došao tu sa mesta predsednika gradskog komiteta (to mesto je nakon njega zauzeo Dragiša Buca Pavlović).

Milošević je bio znatno prilagodljiviji nadolazećem vremenu. Sledeće godine se desila slična stvar. Azem Vlasi je nakon te promene na srpskoj sceni rešio da izvidi situaciju i poziva Miloševića u posetu. Milošević prihvati i krene na Kosovo u aprilu 1987. Međutim, to dočuju Srbi iz Kosova Polja. On dolazi na Kosovo, u Prištinu, te se oni zapitaju zašto da ne dođe i kod njih i organizuju demonstracije 17. aprila. Zbog toga, Milošević odlazi u Kosovo Polje, sa Vlasijem i Širokom (Kolj Široki???), 24. aprila da održi sastanak sa njima pokrajinskim aktivistima i pokrajinskim funkcionerima. Međutim, ispred tog objekta gde je bio sastanak skupi se 15.000 ljudi i hoće da uđu unutra. Pokrajinska policija se postavi i dođe do sukoba. Milošević čuje to iznutra i izađe sa Vlasijem ispred doma kulture u taj haos i prilazi mu neko i kaže mu “druže Miloševiću, biju nas”, a on kaže “narod niko ne sme da bije”. Tako je on ispao autoritet i zaštitnik naroda. Nakon toga je imao sastanak 13 sati, na kom su govorili pokrajinski funkcioneri, ali i obični ljudi. Nakon 13 sati on uzima reč i kaže: “u završnici ovog razgovora hoću da kažem reč, dve i o tome kako se ocenjuju, kako se kvalifikuju ovakvi naši skupovi”. To je prva razlika u odnosu na Stambolića, Stambolić sve vreme govori vi, vaši skupovi i sl. dok se Milošević identifikuje sa njima. Dalje: “ovakvi skupovi nisu skupovi nacionalista, niti skupovi neprijatelja, ali baš zato, znam da tako misli većina naroda i u ovoj sali i van nje. Upravo zato što ovo nisu skupovi neprijatelja, već građana ne smemo dozvoliti da nevolje ljudi zloupotrebljavaju nacionalisti kojima svaki pošten čovek mora da se suprotstavi. Mi moramo čuvati bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka. Danas, kada je bratstvo i jedinstvo ugroženo mi moramo i možemo da pobedimo. Niti hoćemo niti možemo da ljude delimo na Srbe i Albance, već moramo da pravimo razgraničenje na poštene i progresivne, koji se bore za bratstvo i jedinstvo i nacionalnu ravnopravnost i na kontrarevoluciju i nacionaliste s druge strane. Ako taj front, drugarice i drugovi, ne stvorimo i ne ojačamo ga, nema ni Kosova, nema ni Srbije, nema ni Jugosl. Svima je danas u čitavoj Jugoslaviji jasno da je Kosovo veliki problem našeg društva koji se vrlo sporo rešava. Moram, međutim, da vam kažem, da je Kosovo jedini problem ili bar jedini veliki problem jugoslovenskog društva stvari bi se sigurno rešavale brže i bolje, ali Kosovo nas je pogodilo kao najteži problem kad i ekonomska kriza, kad je drastično opao standard, kada su rasle cene, kada je bilo sve više nezaposlenih, a zatim i politička kriza. Jugoslavija je kao zemlja uzdrmana separatiumom i nacionalizmom u mnogim svojim krajevima, mada ni izdaleka kao ovde, na Kosovu i najzad, kada su antijugoslov. i antikomunist. snage sve prisutnije i sve agresivnije. Kao što vidite, odjednom, u isto vreme, bilo je mnogo ozbiljnih problema i zato naše društvo ima poteškoće. U rešavanju svih ovih problema savez komunista nije uvek bio jedinstven, pa prema tome nije mogao da bude ni dovoljno efikasan. Ne govorim ovo kao opravdanje, jer na to ne bih imao ni pravo, već kao konstataciju. Da bismo rešili problem na Kosovu, kao i sve druge problem koje imamo neophodan nam je jedinstven savez komunista i to je najvažniji zadatak sa kojim se partija suočava. Taj zahtev za jedinstvom uputio je gotovo svaki govornik sa održane dvodnevne sednice CK SK Srbije. Ja sam uveren da smo mi napravili krupan korak ka jedinstvu i zaista, jedinstvom možemo da rešimo mnoge probleme, bez jedinstva ne možemo nijedan.” On je iskoristio priliku koju Stambolić nije. Ne samo da je pokrajinskim funkcionerima bilo jasno šta se dešava, već i Stamboliću – da više nije glavni.

Proneo se nakon toga glas da su njih dvojica u sukobu i taj glas je dospeo i do aktivista iz Kosova Polja i oni pošalju isto pismo u dva primerka, jedno Miloševiću, drugo Stamboliću, u kojem apeluju na njihovo

jedinstvo. Međutim, nisu postigli efekat kakav su hteli, jer je Milošević sprečio da pismo dođe do Stambolića. Međutim, taj odnos Miloševića i kosovskometohijskih Srba je bio ambivalentan. Oni njemu jesu vikali “Slobo, slobodo“, ali su i testirali njegove i svoje granice. Kao što se oni 550 oglušilo o Stambolićev poziv da ne dolaze u Bg, tako su se i ovu oglušili na Miloševićev poziv da ne dođu u Bg 26. juna 1987. na čuvenu devetu sednicu CK SK. Oni su organizovali masovne skupove u Kosovu Polju i reše da krenu u Bg i Sloba čuje da se oni pripremaju, te pošalje svoje glasnike kod njih, funkcionere iz Bg da apeluju na njih. Međutim, njih to nije impresioniralo, jer su oni videli da su se nametnuli kao bitan faktor, te da političari moraju da ih slušaju. Stoga, oni dođu u Beograd, popnu se u pionirski park, gde ih okružuje policija, a na trgu Marska i Engelsa (Nikole Pašića) dočekali ih Beograđani i nešto što je bilo vrlo uznemirujuće, tada se prvi put u Srbiji čula česta opoziciona parola tokom 90ih „bando crvena“. Predsednik tadašnjeg komiteta (Ivan Račan) pošalje udbaše kod ovih u pionirski park s porukom da imaju pola sata da odu. U svakom slučaju, izazvali su efekat koji su hteli. Na toj sednici, slično Stamboliću, Milošević je iskoristio priliku da se pozove na njihov dolazak, kog se inače plašio, odnosno da ga iskoristi za promociju onoga što želi. I u tom smislu on govori isto što i Stambolić: „ovo je ono čega smo se plašili, što je bila opasnost, na šta smo upozoravali, a vi niste hteli da delujemo, da reagujemo i evo sad šta imate, došli zli nacionalisti itd“. Taj pokret kosovmetoh. Srba je želeo iskreno da Milošević i Stambolić ostanu jedinstveni, da bi srpski front bio jači, međutim Ribič smatra da je zapravo sam taj pokret njih terao u sukob. Ovaj pokret, delovanje na tribinama udruženja književnika i u odboru za pravo na slobodnu misao i izražavanje, na čijem čelu je bio Ćosić, delovanje crkve donekle, sve je to stovrilo jedan kontekst u kome je zapravo sukob između njih dvojice bio neminovan. Po Ustavu i zakonu država je bila definisana kao praktično pilitički monopol saveza komunista, to je bila jedina moguća i legalna partija. Međutim, s dr. str. taj monopol je svim ovim dešavanjima bio ugrožen i samim tim, na nevolju kominista, okolnosti su se radikalno promenile, njihov monopol je ugrožen demonstrantima koji viču bando crvena i kosovskometohijskim pokretom koji je pravio skupove, tribinama u udruženjima književnika i sl.

Beograd je bio najliberalnija sredina 80ih u Jugosl. i objavljivalo se u BG i Ljubljani sve ono što drugde nije smelo. Ideološki nakonzervativnije sredine su bile Vojvodina i Bosna, najviše. Bila je izuzetna represija i veliki broj hapšenja (doduše, u Vojvodini neka nezvučna imena, umetnici i sl). Međutim, ta konzervativnost u ovim krajevima ima veze sa tim što su se tu najviše plašili slobode, jer što više slobode to je veća opasnost da se ta sloboda artikuliše kao nacionalizam. U Beogradu je postojao dogovor da se ne hapsi, unutar republičke vlasti (mada je medijsko blaćenje bilo prisutno). Čuveni slučaj hapšenja šestorice u Bg, gde je jedan uhapšeni umro, izvršila je savezna policija, a ne republička vlast. Dakle, Bg je bio liberalniji i republičke vlasti su svašta tolerisale, ali taj pritisak od strane civilnog društva je bio previše za njih i nametnuo je pitanje za srpske komuniste šta će da rade u tim novim okolnostima. Kako se politička organizacija svaka najbolje prilagođava novim okolnostima? Unutrašnjom mobilizacijom, stavljanjem partijskog aparata u pokret, angažovanjem ljudi. To je praktično učinio Milošević i to je artikulisao kao sukob sa Stambolićevom frakcijom. Taj obračun, na osmoj sednici zapravo je pripremio srpske komuniste za delovanje u uslovima kada više nemaju politički monopol, učinio je od njih jednu dinamičnu partiju, koja se kadrovski osvežava, sarađuje sa narodom... odnosno deluje u novim okolnostima. Osma sednica je bila revolucija, to je bila prva sednica partijskogorgana prenošena na televiziji, što je značilo da se srpski komunisti obraćaju direktno narodu. Sama činjenica da je Milošević doneo odluku da se prenosi to dešavanje govori da je on bio svestan da se taj poredak ruši, ali je želeo da se to desi pod njegovim uslovima i njegovom kontrolom.

nema postavljenih komentara
ovo je samo pregled
3 prikazano na 48 str.