Suđenje u razumnom roku, Beleške' predlog Ustavno pravo. Univerzitet u Beogradu
ivan-cakarevic
ivan-cakarevic

Suđenje u razumnom roku, Beleške' predlog Ustavno pravo. Univerzitet u Beogradu

3 str.
74broj poseta
Opis
Praksa Ustavnog suda Srbije Izvodi iz odluka - Pravo na suđenje u razumnom roku i oštećeni kao tužilac u krivičnom postupku
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 3
preuzmi dokument

PRAKSA USTAVNOG SUDA SRBIJE - Izvodi iz odluka - Pravo na suđenje u razumnom roku i oštećeni kao tužilac u krivičnom postupku

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ispitujući da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae, Ustavni sud je pošao od svoje dosadašnje prakse, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava i konstatovao da se pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima, pre svega, garantuje optuženom licu, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje se stavljaju na teret okrivljenom, a ne o pravima i obavezama drugih učesnika u postupku. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom, niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Iz navedenog sledi da je u odnosu na označena lica ustavna žalba ratione personae nedopuštena i kada je reč o isticanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, pošto je ovo pravo samo jedan od elemenata prava na pravično suđenje. Međutim, od ovog pravila postoje izuzeci.

Naime, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, predstavka broj 41916/04, od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o "građanskom zahtevu", odnosno od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev.

U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome je imala svojstvo oštećene, pri čemu je imovinskopravni zahtev istakla u pretkrivičnom postupku, 18. i 22. decembra 2008. godine, tokom sprovođenja pojedinih istražnih radnji.

Na osnovu prethodno iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe aktivno legitimisana za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre utvrdio da je osporeni krivični postupak u odnosu na podnositeljku započeo 18. decembra 2008. godine, danom isticanja prvog imovinskopravnog zahteva, a da je okončan 13. novembra 2012. godine, donošenjem rešenja o obustavi krivičnog postupka, te da je u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe postupak ukupno trajao tri godine i 11 meseci.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Po oceni Suda, podnositeljka ustavne žalbe je imala nesporni interes da se efikasno i u razumnom roku utvrdi da li je njen bivši suprug kriv za dela koja su mu stavljena na teret, pri čemu svojim radnjama nije doprinela dužem trajanju postupka.

Ocenjujući kriterijum složenosti konkretnog krivičnog predmeta, Ustavni sud je ocenio da činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori u postupku takve prirode da ne ukazuju na posebnu složenost konkretnog krivičnog predmeta.

Prilikom ocene postupanja nadležnog suda, Ustavni sud je imao u vidu da je prvostepeni sud redovno i u kraćim vremenskim intervalima zakazivao pretres sve do 13. decembra 2011. godine, kada je data naredba da se izda poternica prema okrivljenom, nakon čega, a do 13. novembra 2012. godine kada je doneto rešenje o obustavi postupka, sud nije zakazivao pretres. Ustavni sud dalje konstatuje da pretres nije držan zbog nedolaska okrivljenog ili njegovog branioca, pri čemu je sud više puta pokušao da obezbedi prisustvo okrivljenog davanjem naredbe za njegovo privođenje i izdavanjem poternice, ali da i pored toga do okončanja postupka nije uspeo da sasluša okrivljenog na glavnom pretresu. Kako je dužnost suda da onemogući svaku zloupotrebu prava koja pripadaju licima koja učestvuju u postupku, Ustavni sud nalazi da je sud morao da ispita da li ima zloupotrebe procesnih prava od strane okrivljenog i da preduzme sve zakonom propisane mere kako bi obezbedio njegovo prisustvo na glavnom pretresu, a što u konkretnom slučaju nije učinjeno u potpunosti i blagovremeno, jer se, po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju moralo imati u vidu da za krivično delo čije je izvršenje okrivljenom bilo stavljeno na teret apsolutna zastarelost nastupa za relativno kratko vreme.

Imajući u vidu utvrđene činjenice, Ustavni sud je našao da ni efikasno sproveden istražni postupak, niti ažurnost koju je sud ispoljio u jednom delu postupka, ne mogu da utiču na ocenu da su trajanju postupka, koji je okončan obustavom zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, doprineli propusti suda da u jednom periodu zakaže i održi glavni pretres, kao i da preduzme sve zakonom propisane mere kako bi obezbedio prisustvo okrivljenog na glavnom pretresu.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 419/08, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 7386/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja krivičnog postupka, prirodu krivičnih dela za koje je vođen predmetni postupak, kao i značaj prava o kome su sudovi odlučivali, te da, po oceni Suda, iako podnositeljka nije istakla povredu prava na poštovanje porodičnog života, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je ona pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu

postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima u smislu pojačane odgovornosti države za sprečavanje nasilja u porodici i efikasnog vođenja postupka radi ispitivanja postojanja krivice lica protiv kojih se vodi krivični postupak, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

(Ustavni sud, Odluka Už-2095/2012 od 25. marta 2015. godine, "Službeni glasnik RS", broj 37 od 24. aprila 2015. godine) - Pravni Informator, br. 6/2016, Intermex, Beograd, Priredio: dr Tomica Delibašić

nema postavljenih komentara
preuzmi dokument