Tranzitologija skripta, Skripte' predlog Pravo. University of East Srarajevo
marko.matovic
marko.matovic14 July 2016

Tranzitologija skripta, Skripte' predlog Pravo. University of East Srarajevo

DOC (98 KB)
15 strane
148broj poseta
Opis
Skripta za ispit iz predmeta Tranzitologija
20poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 strane / 15
ovo je samo pregled
3 shown on 15 pages
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 shown on 15 pages
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 shown on 15 pages
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 shown on 15 pages
preuzmi dokument

1. Увод у транзитологију

Сам појам транзиција значи прелаз; то је појам којим се означавају тзв.

транзицијске земље које су у прелазу из централне привреде у тржишну, тј. из

социјализма у капитализам. Падом берлинског зида 1989. долази до пада система и

идеја које називамо социјалистичким. Регион Источне Европе тим симболичним

чином улази у период тзв. транзиције. Транзиција представља прелазак из

тоталитаристичке недемократије у демократију; стављање социјалистичких

предеузећа на равноправан терен са новим тржишним конкурентима. Те на крају

покушај да се уз помоћ знања и модернизације премости вјековни јаз између

развијених и неразвијених земаља у релативно кратком временском року. Сам узрок

транзиције су привредне кризе које су у тим социјалситичким земљама наступиле

због пада комунизма. У тим земљама су тада по први пут проведени демократски избори. Најзначајније карактеристике транзиције су:

• спорост,

• скупоћа,

• драматичне промјене које се одвијају у два смјера – што прије и безболније

друштвену имовину учинити приватном са препознатљивим власником и

уклопити се у свјетске токове прелаза у постиндустријско доба.

2. Теорије транзиције

Теорија економске и политичке транзиције – посматрају се промјене у

друштвеној, односно економској, политичкој и правној структури. Економски модел

транзиције подразумјева прије свега промјену политичког и правног оквира који ће

омогућити прелаз из једностраначког система са друштвеним власништвом и

планском привредом у једностраначки систем са приватним власништвом у

тржишној привреди.

Теорија друштвене трансформације – све што је у социјализму било негативно,

предузетништво, приватно власништво, то је у капитализму позитивно.

Теорија модернизације – указује на промјене унутар подсистема. Представник је

Талкот Парсонс. По њему главне разлике између модерног и транзицијског су:

прописаност и постигнуће ( улоге у традиционалном друштву су прописане а у

модерном постигнуте), окренутост садашњости и прошлости а не будућности, у

традиционалном друштву орјентација је према колективу, а у модерном ка

индивидуализму. Јака вјера, образовање, способност прихватања различитих

мишљења и ставова, поштовање јаке особе као појединца, способност иновација и

прихватање изазова – све су то одлике модерног друштва. Рустов разликује

неколико фаза друштва: традиционално друштво ( производња за властите потребе,

главни ресурс пољопривреда); транзициона фаза ( стварање предусва за узлет,

промјену настајање тржишних вишкова у производњи, пораст инвестиција и

настанак споја предузетника); узлет (инустрија се развија у неким земљама,

прелазак са пољопривреде у манифактурну производњу); сазријевање (индустрија

се шири, зависност од увоза) и друштво масовне производње (еконоомија стреми ка

масовној потрошњи).

3. Социолошки модели анализе друштва у транзицији

Транзитологија – теорије:

1. Ауторитарни – демократски (Латинска Америка, Шпанија, Грчка)

2. Социјализам – капитаизам (СССР, Источни блок)

3. Транзиција – модернизација (земље трећег свијете, земље у развоју)

Модернизација је универзални процес еманципације друштва из традиционалних

оквира. Главне карактеристике модернизације јесу: напредна иновација, напредне промјене, стврање суверене национлане државе, нација расте у Француској

револуцији (1789), први пут настаје химна, застава, језик се стандардизује, јавља се

масовно образовање. Развој капитализма доприноси стварању нације. Економска

модернизација је условила и све друге промјене.

Историјско социолошки приступ: Берингтон Мур – нагласак на класичним

односима прије и током модернизације; три теоретска модела или три пута у

модерном друштву:

1. Демократски пут – карактеристичана за Енглеску; још у предмодерној фази

постоји равнотежа моћи између аристократије и монархије што спречава

монархију да крене ка апсолутизму и аристократију да онемогући државну

интеграцију. Комерцијализацијом пољопривреде, енглеска аристократија

поприма буржоаске вриједности. Тако се онемогућава интеграција

аристократије и сељачких слојева у тржишну привреду која се касније

развија.

2. Револуција одозго – гдје индустијализацију покреће држава и штити још

неразвијену индустрију од међународне конкуренције. Буржоазија је

слабија, а отпор аристократије модернизацији израженији (нпр. Њемачка и

Јапан у којима се политички режими заснивају на коалицији између

земљопосједника – племства – ситних сељака и слабе буржоазије с једне

стране и монархије – бирократије – војске с друге стране, што је по Муру

подлога за успон фашизма у ове двије земље). 3. Сељачка револуција – дешава се у друштвима која зависе од политике онога

ауторитета који је централизован и аграрне бирократије која присваја вишак

вриједности из пољопривреде. Централизована и деспотска власт претвара

аристократију у потчињени слој и спречава развој урбане буржоазије.

Сељаштво као најбројнији слој се суочава са дезинтеграцијом

традиционланог друштва у сусрету са експанзијом друштва које се

модернизује и подржава револуционарне захтејеве уских интелектуалних

кругова уједињујући се са радничком класом која је тек у зачетку. Овај

сценарио се догодио у Русији.

4. Трансформација централно – планске привреде у тржишну

Крајем 1989. године и у току 1990. године у свим бившим социјалситичким

земљама Европе отпочео је процес транзиције тржишне привреде. Ове привреде су

до тада функционисале као централно – планске привреде, у којима су државни

плански органи регулисали функционисање привреде. У овим привредама, које

данас носе назив привреде у транзицији, чији су лидери Централно – европске

привреде посебно Словенија, Мађарска, Пољска и Словачка, се сада покушава

увести тржишна привреда. Она практично значи демонстрирање механизама у

којима је држава вршила каналисање ресурса и замјену тог механизма системом

алокације у коме то врше хиљаде и хиљаде привредних субјеката самостално. Кључни корак у процесу транзиције је приватизација. У земљама тржишне

привреде појам приватизације везује се за излагање продаји државних предузећа.

Ради се о продаји цијеле фирме њеног дијела или контролног пакета акција. Сва

досадашња искуства показују да нема успјешне тржишне привреде без доминације

тржишне својине. Без приватизације нема процеса транзиције у тржишну привреду.

Не смије се заборавити да се процес приватизације одвија у условима

глобализације свјетске економије и да је то процес који озбиљно утиче на

конкуретске позиције најразвијених земаља у свјетској привреди с једне стране,

док на другој страни постоји глобална конкуренција међу земљама које настоје да

привуку инострани капитал. Да би се утврдило колико једна земља пролази кроз

процес транзиције потребне су одређене мјере којима ће се изразити ефекат. Једна

од тих мјера је да се упоредимо са другим земљама које пролазе кроз исти процес у

истом временском периоду. Транзиција је дугорочни процес изградње новог

система привреде и другачијег приступа економији. Она је рационална алтернатива

и реална перспектива бивших социјалистичких држава, па и наше земље. Својинска

трансформација је кључна мјера процеса транзиције.

5. Структуре и динамике друштва у РС и БиХ

Специфичност цивилног друштва у БиХ условљена је мултиетичношћу, важном

улогом религије (гдје се свака религија идентификује са једном етничком групом),

те хегемонијом националних идеологија које доминирају политиком, друштвом и културом у БиХ. Оно што се назире је разноликост одговора које актери цивилног

друштва дају сукобљавајући се једни са другима, не само унутар локалног,

политичког и војног контекста, већ и кроз сукобљавања са јаким иницијативама

мешународне заједнице и европских институција у БиХ. Цивилно друштво у БиХ,

као и у Југославији, прије почетка рата 1992. године било је слабо развијено и

далеко од потпуно развијеног концепта демократије. Током 80-тих година БиХ је

пролазила кроз трансформацију из недемократског режима у отворенији политички

оквир. До тада цивилне и друштвене организације биле су везане и зависне о

државним структурама или комунистичкој партији. До краја 80-тих у БиХ није било

независног и слободног цивилног друштва. Медији, млади, спорт, културне и

друштвене организације биле су тзв. продужене руке организованог комунистичког

система. Политички доминантне структуре користиле су „друтвенеу организацију“

као средство за добијање подршке идеологији и политичким структурама. Од 90-

тих национализам је преузео улогу комунизма као идеолошког стуба и примјенио

принципе модерне државе. Етницитет а не грађанаство постаје позадина

формирања државе, јер држава има етничку позадину, не заснива се на владавини

права или на индивидуалним правима, већ на идентитету који разликује језик,

религију, културне вриједности.

6. Могућности и правци транзиције савременог друштва

Индустријска моћ савременог свијета увећала се након Другог свјетског рата.

Концентрише се у Сјеверној Америци, Западној Европи и Јапану. Нове ослобођене

земље, некадашње колоније постају земље социјалистичког поретка. Сваки народ

концентрише своје ресурсе и политичку енергију ради остваривања индрустријског

напретка, што је први услов за учешће у свјетској трговини и тековинама

савременог живота. Долази до нових научних открића, до научно – технолошке

револуције. На крају 20. вијека у потпуности је промијењена геополитичка слика

свијета. Нови империјални поредак, процес глобализације и регионалне

интеграције су на дјелу. У овим повремено драматичним промјенама,

постсоцијалистичке државе доживљавају транзицијске промјене са покушајима

прилагођавања унутрашњим хипер инфлацијама, раслојавањима са подршком

међународне заједнице.

Међународне финансијске институције прате, анализирају и учетсвују у

транзиционим процесима. У најширем смислу промјена значи прелазак из једног

постојећег стања у неко ново стање (било да се ради о пјединцима, организацијама

или самом друштву), промјена је најзначајнији догађај у неком систему. Знање

такође постаје прдуслов регулисања привредних, економских, финасијских,

тржишних, макроекономских и микоекономских промјена, тј. процеса

трансформације или преображаја. Знање и наука носе у савременим условима

многобројне потенције за промјене које постају реалност широких размјера у

многобројним технолошким, економским и цивилизацијским стандардима и

условима. Наука се афирмише као директна производна снага, кохезивна сила

процеса призводње и њена активна развојна потенција. У функцији основне производне снаге наука се појављује као научна производња и технолошка

примјена бројних научних достигнућа и пројеката, тј. могућност и економска

оправданост њен примјенљивости. Савремени раст научног знања и истраживања,

даљи развој њених водећих грана, технолошке опремљености, појава нових

научних дисциплина постаје битан фактор револуционарних преврата у

будућности. Све више су у употреби најновија достигнућа у области рачунарске

технике, нових компјутерски програма и њихових неограничених домета,

информацијске револуције и информационог повезивања свијета према

међународним стандардима.

7. Могућности и правци транзиције савременог друштва у БиХ

Слом совјетског савеза и његове економске доминације над земљама централне и

источне Европе, омогућио нам је да те земље називамо земљама у транзицији.

Земље у транзицији, или посткомунистичка друштва, убрзаним кораком су

почетком 90-тих година кренуле у процес реформисања својих привреда. Тај

прелазак из сцијалистичког у отворено демократско друштво подразумјевао је

успостављање принципа тржишне економије уз социјални развој. С обзиром на

полувјековну праксу социјлане државе, потпуно препуштање правилима тржишта

уништило би економске системе земаља у транзицији. Због тога је било неопходно

да се сачувају елементи социјалне државе. Промјене су вршене постепенно, али

нису били ријетки случајеви тзв. шок терапије. Многе земље су имале доста

проблема и било је неопходно неколико пута кренути из почетка, док се друштва

нису стабилизовала. Некако се чини да су се највећи проблеми са којима су се

сукобљавали реформатори тицали приватизације, корупције, као и вези системских

закона који су били неопходна претходница ових процеса. Од почетка процеса

транзиције па до данас прошло је 15. година. Ове државе су уз све потешкоће које

прате јаку транзицију прошле успјешан пут и оствариле свој циљ. Постале су

чланице ЕУ. (Не знам какве ово везе има са питањем, јер се ради о БиХ, ал' тако пише овдје, ја сам вам само прекуцала све што је у скрипти :/)

8. Различите концепције друштвених промјена

Транзиција је као скуп трансформацијских процеса на путу остварења

демократског друштва, опште обиљежје тих друштава. Развој демократског

друштва везан је за цјеловиту друштвену модернизацију, понајприје уз политички

процес демократизације. Притом је успостављање суштинског грађанског друштва и практична примјена његових елементарних механизама и друштвених образаца

неопходни и незамјењиви услови демократског развоја тих друштава.

Дјелотворност и функционалност нових образаца грађанске партиципације у

развијеним демократијама темељи се на увјерењу већине да је демократија

пожењна, дугој демократској традицији, те на одговарајућој политичкој култури и

развијеној сфери јавности. Развијенсот грађанског друштва је показатељ

модернизованости политичке заједнице, и управо то недостаје готово свим

источноевропским друштвима у транзицији. То је разлог због чега су се процеси

плурализације и либерализације у тим друштвима релативно лако и брзо остварили,

али онај најважнији процес декмократизације остварује се знатно теже и спорије

док је понегдје и посве изостао. Штавише, процеси либерализације и плурализације

у мултиетничким и мултикултруним друштвима отворили су простор

продубљивања разлика и стварању на тим разликама темељних сукоба. Ти су

процеси дјеловали деструктивно разарајући и оне минималне дотад развијене

односе грађанског друштва. Институционално успостављање демокртаског система

свакако је неопходан услов који уопште може грантовати развој политичког

плурализма, грађанских слобода и систем правне регулације. Но формална

демократија не значи и стварну демократију. Она остаје сама себи сврха ако

изостане њен стварни садржај – скуп свих социјалних институција које чине

грађанско друштво, а чију аутономију онемогућују политичка власт или

капиталистички економски односи. Таква ситуација доводи до тога да

институционално – политички систем не кореспондира с дјеловањем главних

политичких актера, сегмената државних апарата (војске, полиције, судства) и

неполитичких друштвених актера (интересних група, цркве, предузетника) што онемогућује развој демократских односа. Транзицијска друштва не успјевају на

једнак начин и једнаком успјешношћу остварити своје циљеве због знатних разлика

међу њима. Тако су нека транзицијска друштва знатно одмакла у остварењу

транзицијског преображаја док су друга обиљежена ауторитарним аберацијама.

9. Теорије модернизације

Еволуционистичка теорија сматра да земље у развоју треба да преузму моделе организације западних земаља. Структурално – функционалистичка теорија указује

на промјене унутар система (представник Талкот Парсонс). Обје теорије праве

дистанцу између традиционалног и модерног. По Парсонсу главне карактеристике

и разлике између традиционалног и модерног су: прописаност и постигнуће (у

традиционалном друштву улоге и титуле су прописане, а у модерном постигнуте),

специфичност и дифузија, у традиционалном друштву оријентација је према

колкетиву а у традиционалном према индивидуализму. Истраживачи са Харварда се

модернизују на основу одређених категорија: окренутост садашњости и будућности

а не прошлости, јака вјера у образовање, поштовање сваке особе као појединца,

спремност на прихватање различитих мишљења, ставова, убјеђење да се

дистрибуција ресурса не треба базирати на критеријуму већ на заједничком

вредновању које узима у обзир способности сваке особе, организовање властитих

активности у циљу остварења властитих и колективних циљева и добара,

способност иновација и прихватање изазова у циљу промјена и стицања нових

искустава. Значајан моменат у оквиру ове парадигме је гдје се налази праг када друштво прелази са традиционалног у модерно. Разликује се пет фаза:

1. традиционално друштво (продуктивност се не може развити изван одређених граница и главни ресурс је пољопривреда),

2. стварају се услови за узлет (промјену) – почињу се користити научна достигнућа у производњи, било да настају аутономно, било да се преузимају споља, јављају се институције за акумулацију и мобилизацију капитала као што су банке, јачају процеси политичке интеграције,

3. прелаз – убрзање технолошких иновација уз продорност нових економских и политичких елита које се залажу за економски прогрес. Расте друштвена

производња са профитом који се поново улаже у призводњу;

4. зрелост – технологија прожима читаву економију и раст производње надилази раст популације. Ова зрелост јавља се 60-тих година послије прелаза и земља има могућност да проводи готово све што жели;

5. фаза масовне потрошње - гдје долази до масовне потражње за добрима која нису основна и диференцијална роба.

Када је ријеч о неразвијеним земљама оне имају неке предности и недостатке.

Предности су да је нова технологија већ изумљена, већ је тестирана и доступна, а главни недостатци су стврање неравнотеже између демографског раста и

шанси за запошљавање и између потрошачких аспирација, урбанизованих маса

које не прате довољни приходи што доводи до политичких фрустрација и

сукоба.

10. Теорија зависности

Ово је неомарксистички приступ који се јавља 50-тих година прошлог вијека,

када еволуционистичке теорије почињу да губе значај. Заступа их група економиста, одјељење за социјална и економска питања. По њима неразвијене

земље не могу да достигну развијене будући да су већ интегрисане у свјетску

економију као њена периферија. Неокласична економија је истицала да ће

периферне земље имати користи од трговине са западним (развијеним) земљама

будући да напредна технологија све више и више снижава цијене индустријских

производа и то у пољопривредним производима у неразвијеним земљама.

Међутим, десило се супротно будући да су се западне компаније и синдикати

борили да се вјештачки одрже високе цијене индустријских производа. Из тих

разлога умјесто да улазак неразвијених земаља на свјетско тржиште подстакне

њихов економски развој он подстиче њихову неразвијеност. У неразвијеним

земљама акумулација капитала је некомплетна, будући да њихов капитал не

може да испуни круг акумулације, експанзије и реализације. Из тих разлога ове

земље се све више задужују код страних банака.

11. Теорија свјетског система

Кључни појам ове теорије је појам свјетског система схваћеног као ентитет

способан да се развија независно од спољашњих дешавања, као и иунутрашњих

друштвених процеса унутар земаља које чине свјетски систем. Валерштајн

разликује три типа свјетског система:

1. Свјетски социјализам – у којем капитализам и национлана дражава бивају

замјењени јединственим свјетским системом који интегрише различите културе, што је заправо утопијска конструкција.

2. Свјетска империја – то је историјски период од древног Египта, древне Кине,

Римске империје, Отоманског царства, феудалне Русије. Овдје се различити

социокултурни елементи интегришу у шири ентитет ратовима и освајањима.

Заснивају се на пољопривреди, а економска интеграција се постиже војном

и полититчком доминацијом, централистичком администрацијом и

ригидним методама опорезивања. Главни узрок њихове пропасти су

амдинистративне тешкоће.

3. Свјетска економија – гдје велики број политичко – културних ентитета

бива интегрисан заједничком економијом. Свјетски економски систем се појављује крајем 15. и почетком 16. вијека и даље се развија.

По Валерштајну неће доћи до стварања свјетске државе или неког политичког

ентитета, јер би то спутало конпетицију и развој тржишта. Управо захваљујући

тој компетицији капитализам је показао способност за дуги опстанак кроз

комплексне циклусе успона и падова. Структура свјетског економског система

се базира на међународној подјели рада која ствара хијерархију између земаља.

На врху су земље језгра које имају богат подстицајан индустријски и услужни

сектор, мали проценат пољопривредног становништва и јаке политичке

институције интегрисане у националну културу. Земље периферије су имале

улогу да снабдјевају сировинама земље језгра. Оне су економски зависне од

центра и имају слабе политичке и државне институције. Трећи сегмент су земље полупериферије, које имају неки карактер и језгра и периферије. Оне имају

веома важну улогу у свјетском систему, јер спречавају директну поларизацију

између центра и периферије. Овдје спадају земље богате нафтом, државе тигра

у Источној Азији и земље Латинске Америке. Оне имају већу аутономију од

периферних, али такође зависе од центра наричито у војном систему.

12. Tеорија постиндустријског друштва Tеорија о пoстиндустријском друштву је настала 60-тих година на идеји

приближавања супростављених друштвених система (капотализма и социјализма).

Свој интензитет је имала 70-тих и 80-тих година. Бави се истраживањем

будућности. Углавном се састоји од анализа друштава "иза ћошка", односно

анализом нове друштвене форме која је у то вријеме залета у земљама Запада.

Према Данијелу Белу постоји прединдустријско, индустријско и постиндустријско

друштво. Основни критеријум те периодизације је систем привредног раста и

величина доходка по глави становника. Друга битна карактеристик је што

интелектуалоне институције постају централне у социјалној структури. Процес

глобализације започет је сломом реалног социјализма и подјеле свијета, као и

транзицијом либералног капитализма, што је довело до приближавања

дијаметрално супростављних друштвених модела и стварања новог синтетичког

друштва. Постриндустријски теоретичари се слажу да постоје три епохе које

карактеришу човјечанство (при чему се најразвијенија друштва налазе на уласку у

трећу епоху). Прва се везује за пољопривредну еру коју Бел назива

прединдустријском, означавајући је религијом као основним обликом идентитета.

Основна занимања ове ере су била пољпоривреда, рибарство, шумарство и

рударство, а рад се обавља снагом мишића па је живот прилагођен годишњим

добима, временским непогодама и чудима природе. Тофлер овај период назива

великим таласом, а Кан и Болдинг говоре о првој великој транзицији из

предпољопривредне у пољопривредну епоху. Другу епоху Бел представља као

индустријску еру или "технички свијет", означавајучи је рационалношћу. У овој

епохи рад мишића замјенила је енергија што је повећало продуктивност и масовну производњу, па је и живот био прилагођен часовнику и строгој сатници. За Тофлера

је ово други талас, а за Кана и Болдинга ова ера представља другу велику

транзицију. Трећа епоха за Бела је постиндустријска ера или "друштвени свијет" са

културом као основним принципом, јер је то свијет чији су параметри научно

знање, високо образовање. Постиндустријско душтво карактерише одлучивање

засновано на интелектуалној технологији (рационално одлучивање).

13. Теорија умреженог друштва Материјална база овог друштва је информатичка технологија која је замјенила

индустријализам. То не значи да индустријализам нестаје већ да га

информационизам обухвата и мијења. Нова парадигма се базира на порасту

капацитета процесуирања информација и комуникације. Огроман пораст

процесуирања информације праћен је огромним падом цијена овог процеса. Нова

технологија има могућност непрекидне реконфигурације, самопроширивања и

иновације. Нараочито је важна способност повезивања обзиром да је дигиталног

карактера. Међутим, умрежено друштво није пуки нус-производ ових промјена.

Мануел Кастле види почетке умреженог друштва у 70-им годинама 20. вијека и

наводи неколико значајних процеса за то: први процес је криза и реструктурација

индустријализма и са њим два повезана облика производње, капитализма и

социјализма. У капиталистичким земљама довођен је у питање "ензијанистички"

модел који се базирао на способности повећања профита. 70-их година долази до

пада профита инвестиција, посраста буџетског дефицита и свеопште задужености.

Долази до смањења осуигурања запосленика, окретања глобалној продукцији и

тржиштима, инвестирања у технологију. Кључни фактор представља нова влада.

Води се строга буџетска политика и влада престаје да интервенише у економским

питањима. Ту идеологију усваја ММФ. Други процес по Кастлеу долази од стране

друштвених покрета из 60-их и 70-их година који афирмишу културу личне слободе

критикујући и капитализам и социјализам.

14. Новија схватања у објашњавању промјена савременог друштва У друштвеним наукама постоје двије крајности у схватању друштвених промјена,

тако и оних транзицијских. Прву представља структурализма који почива на

увјерењу да је понашање појединачних или групних актера од маргиналног значаја,

а дјеловање структуре одлучујуће. Тако нпр. појава индустријске револуције

представља опште надахнуће друштвене структуре. Из овога слиједи научни,

политички прагматизам и резигнација. У ове правце спадају историјски

материјализам, функционализам и структурализам. Другу крајност представља

интенционализам. Овдје се илуструје да промјене и појаве можемо објаснити

превенствено преко намјерних и ненамјерних учинака друш. дјелатности прошлих

и садашњих. Унутар овог приступа се разликују методолошки и феноменолошки, с друге стане теорија рационалног или јавног избора. Из овог произилази и вјера да

се друштвене промјене могу провјерити. У оквиру транзитологије су се развили ови

приступи. Неки теоретичари су нагласак управо ставили на понашање политичких

учесника. У старом систему и транзиционом прелазу из старог у ново, нарочито се

иситицала важност понашања елита из старог система - разлика између

тврдолинијаша и пролибералних политичара. Нпр. у Мађарској је стара гарнитура

била пролибералнија у дијалогу са опозицијом те је дошло до урушавања система.

Чињеница да је појава Михајла Горбачова и његове политичке перестројке

омогућила да се артикулишу опозициони захтјеви у читавом Источном лагеру,

оправдају овакве интенционалистичке претпоставке. У функционалистичком

приступу се истиче да је социјализам представљао покушај модернизације друштва

одозго, што је праћено функционалистичком диференцијацијом ових друштава. Ово

функционално условљавање претпоставља и увећање броја опција за рјешавњае

проблема који произилазе како из спољног друштвеног система, тако и из његове

друштвене околине. То омугућавају двије групе чинилаца: повећање ирационалне

опремљености кроз техничко економску рационалност и процес рационализације

вриједности и норми политичког система. Само тако друштво може континуирано

производити и апсорбовати промјене, раст и развој, што у социјалистичким

друштвима није успјело због неиспуњавања ова два услова. Социјализма није успио

да рационално усмјери друштвене ресурсе, да омогући интеграцију нових јединица

система и чланова друштва. Стога се социјализам одређује као нужно статистично

друштво, које није садржило у себи језгро друштвеног развоја. Раст се подстицао

присилно или идеолошком мобилизацијом, нерационалним искориштавањем

природних и људских ресурса.

15. Актери друштвених промјена Најчешће правимо разлику између модернизујућих елита и колективних група и

покрета као актера модернизације. Модернизација захтјева иновацију, па иноваторе

идентификујемо као људе који савлађују различите препреке. У елите убрајамо

предузетнике који су мотивисани економским достигнућима и друштвеним

статусом. Међу културама постоје разлике када је ријеч о овом мотиву за

достигнућем одређеног циља, тако да су и препреке за предузетнике различите. У

елиту спадају политички лидери и административне елите. У земљама које се модернизују политички лидери су обични људи који имају велике заслуге у борби

за независност и користе ту своју симболичку моћ да амортизују тешкоће

транзицијског периода. Често долази до сукоба између политичких и

административних елита у земљама у транзицији, јер су политичке елите чувари

виших циљева, а административну елиту чине прагнатичне технократе. Трећи

значајан слој чини војска која има контролу над значајним ресурсима војне природе

и над војним достигнућима. Улога војске је нарочито значајна у земљама у

транзицији у циљу прихватња демократских институција и одбацивања мијешања

војске у политичка питања. И на крају интелектуалци који имају улогу ширења

техничко -технолошких иновација значајних за економски раст и идеолошку

концентрацију око којих се политичке групе боре за моћ. У транзиционом периоду

интелектуалци обично имају тешку улогу у смислу посредовања између властитог

културног наслеђа и страног политичког и економског утицаја. У контрукцији

симбола и значења, интелектуалци такође имају улогу у изградњи повјерења.

Уколико постоји савез између ових елита можемо говорити о постојању идеолошке

хегемоније која обухвата читавао становништво. Ове елите такође, веома често

ступају у конфликте, што може зауставити процес модернизације, али у неким

случајевима довести и до иновација кроз комплетне циклусе протеста, конфликата

и промјена. Главни колктивни актери промјена су: раднички, студенсткси, мировни,

еколошки покрети. Ови покрети су са једне стране окренути ка институцијама које

теже да освоје или промјене, а са друге стране друштву и појединцима на које теже

да утичу тако што ће промовисати нове друштвене вриједности. Ова мобилизација

кроз друштвене покрете проширујуе поља демократије и слободе, али у многим

транзицијским земљама има понекад дефункционалан карактер. Раст образовања и општа присутност масовних медија доводи до захтјева који се не могу задовољити

код младих образованих људи, те они постају склони радикализму.

komentari (0)
nema postavljenih komentara
budi prvi koji ce napisati!
ovo je samo pregled
3 shown on 15 pages
preuzmi dokument