trazenje nacionalnog stila u srpskoj arhitekturi aleksandar kadijevic , Ostalo' predlog Istorija Balkana. University of Belgrade
marijapalcic
marijapalcic

trazenje nacionalnog stila u srpskoj arhitekturi aleksandar kadijevic , Ostalo' predlog Istorija Balkana. University of Belgrade

DOC (3 MB)
229 str.
3broj preuzimanja
153broj poseta
Opis
o arhitekturi u srbiji polovina 19. do polovine 20.veka
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 229
ovo je samo pregled
3 prikazano na 229 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 229 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 229 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 229 str.
preuzmi dokument

I УВОД

Међу различитим стилским опредељењима која су обележила српску архитектуру новијег доба, једно од најзначајнијих несумњиво је оно које се може окарактерисати као српски национални стил. Зачета као типичан израз епохе романтичарског историзма у српској уметности средином деветнаестог века, идеја стварања националног стила одржала се у нашој архитектури у различитим видовима до данашњег дана. Загледани у богато српско-византијско градитељско наслеђе минулих векова при стварању нових архитектонских модела, архитекти националног стилског опредељења су од средине прошлог до средине овог столећа оставили неизбрисив траг у нашој уметности. У том дугом историјском периоду, готово сви значајнији српски градитељи су учествовали у тражењу националног стила, градећи објекте широм Србије, а касније и Југославије. Упркос многих лутања и импровизација која су оптеретила читав век тражења националног стила, дајући његовим опонентима могућност да га негирају као аутохтону и разрађену стилску појаву, његово остварење се може уочити на низу значајних дела наше новије архитектуре.

Као реакција на прихватање западноевропских уметничких утицаја након векова доминације оријенталне градитељске културе, јавиле су се тежње за регионалним и националним опредељењем српске архитектуре. Неки елементи средњовековног српског неимарства су се очували на појединим грађевинама барокног и класицистичког стила. Са буђењем националног духа средином прошлог века, постављају се све већи захтеви за радикалном изменом стила у архитектури. Тај заокрет, зачет подизањем цркве у Смедереву (1855), утицаће на постепено формирање специфичног српског стила у сакралном и профаном градитељству, у коме ће се изградити низ антологијских дела наше новије архитектуре. Зависан од спољних утицаја, али и дубоко утемељен на историјском искуству, српски стил је „надживео“ многе оријентације на нашој градитељској сцени, карактеристичној по наглим заокретима и антагонизму различитих стилских концепција.

Ради бољег разумевања ове појаве, која је кореспондирала са сличним појавама у Европи, неопходно је утврдити разлику између романтичне, романтичарске и архитектуре националног стила. Романтична архитектура обухвата пројектовање слободних маштовитих конструкција, чије је порекло изван сфере уско националних симбола, а више у сфери геометријске апстракције и широко схваћеног историзма. Романтичарска архитектура, као вид уметности романтизма деветнаестог века, са позним одјецима у двадесетом столећу, инспирисана је различитим стиловима медијевалне епохе, чије елементе неретко меша и транспонује у слојевите архитектонске композиције. Интегритет фасадне површине и слободни, често бизарни орнамент, као и тежња ка пирамидалној композицији маса, били су стални опоненти класицистички устаљеном поретку у систему пластичне декорације и строгој геометријској структуралности кубичне

PAGE 122 ___________________ АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ

___________________ Један век тражења националног стила у српској архитектури

масе.1 Та архитектура се може сматрати националном у једном преносном смислу, као она која одговара романтичарском уметничком опредељењу нације, али га не изражава експлицитно кроз искључиво „једнонационалне“ облике и симболе. Најзад, национални стил представља самосвојан, аутентичан, такође на традицији и машти заснован правац градитељства, створен са намером да експлицитно одражава дух и уметнички идентитет једног народа, применом препознатљивих облика изворне националне архитектуре средњег века, као и елемената народног неимарства каснијих епоха. Национални стил у Србији, као специфичан вид продуженог романтизма, имао је сопствену идеологију, подржану од државе, која је у оживљавању традиционалног неимарства видела шансу за духовни препород и заговарала повратак изворним уметничким вредностима по којима се Срби издвајају у светској заједници народа.

Прихватајући хронолошке оквире историзма у српској уметности које је утврдио М.Јовановић2, условљене карактеристичним друштвеним и историјским претпоставкама, одредивши три његове фазе (романтичарски историзам 1830-1880., зрели историзам 1880-1914. и позни историзам 1920-1941.), можемо закључити да се тежње ка стварању националног стила код Срба јављају средином прве фазе романтичарског историзма, мешајући се са две деценије старијим романтичарским облицима, да би крајем друге фазе та архитектура досегла одређену зрелост и самосвојност. У позном, најкраћем периоду историзма, национални стил бележи обимну продукцију и експанзију широм Југославије, али се под притиском антиистористичких тенденција повлачи са сцене.

Српски стил у архитектури је био један од главних видова изражавања националних тежњи у новијој српској уметности. Израстао из вишезначне морфологије спонтане романтичарске архитектуре, национални стил је до краја задржао ретроспективан, понешто конзервативан уметнички карактер. Загледани у прошлост, али и у савремене токове европске архитектуре, најзначајнији протагонисти српског стила су искрено веровали у могућност његовог концептуалног усавршавања и идејног надграђивања, усађујући му осим ретроспективног и снажно утопијско уметничко обележје, карактеристично за стремљења која воде тешко остваривим идеалима.

Романтично схватање архитектуре и њене улоге није одликовало само српски стил у деветнаестом и двадесетом веку. Превага стваралачке маште и индивидуалног сензибилитета над каноничним приступима у пројектозању и грађењу, утиснула је романтичан, недогматичан печат нашем читавом новијем неимарству. У историографији је напоменуто да је романтични дух иманентно својствен нашем читавом новијем градитељству, па се превага сложених облика и извесне лежерности у компоновању над класичним смислом за ред и једноставност одржавала

PAGE 122 ___________________ АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ

___________________ Један век тражења националног стила у српској архитектури

1 З.Маневић, Променљиви идеали српских архитеката у 19. веку, Саопштења ИАУС 2, Београд, 1969, 57. 2 М.Јовановић, Историзам у уметности XIX века, Саопштења XX-XXI, Београд, 1988-89, 278.

чак у периодима владавине тоталитарних политичких система или одговарајућих градитељских доктрина.3 Романтични дух наших неимара опирао се дисциплинованом подражавању страних узора, опонирао хладном и рационално тумачењу актуелних градитељских модела. Упркос декларативном опредељивању на страну овог или оног стила, борећи се за његов примат на отвореној историјској сцени, српски архитекти су, с ретким изузецима, стварали на граници стилске полиморфије. Неретко спајајући оно што је у другим срединама било неспојиво, у чистом облику нису развили ниједан актуелан градитељски идиом, стварајући занимљиве стилске мешавине, чиме су читавој нашој архитектури дали слојевит, антиномичан, ауторски печат. У таквом синкретизму различитих, па и међусобно супротстављених естетских идеала, ниједна стилска концепција није доследно остварена до крајњих консеквенци. Чини се да је урођена склоност наше средине ка неканоничном у архитектури спречила афирмацију парцијалних архитектонских приступа, попут строгог функционализма или соцреализма. Не заборавимо да је међу свим школама модерне архитектуре у Европи, једино београдска уз финску школу развила ауторску, недогматичну рецепцију интернационалног стила. Српску архитектуру двадесетог века су превасходно афирмисале снажне личности, подложне идејним заокретима и стваралачким осцилацијама. Иако њихову архитектуру оптерећују идејна недограђеност, лутања и честе импровизације, не може јој се оспорити богатство и разноврсност ауторских приступа. Стога њена типична остварења треба сматрати продуктима професионалног умећа и уметничке инвенције истакнутих појединаца, уместо примерима колективне „зрелости“ генерација неимара у заступању одређених стилских концепција.

Од самих почетака, национални стил се одликовао ретроспективним прилазом архитектонском стваралаштву, карактеристичном за епоху романтизма, у којој је сећање на градитељство средњег века имало пресудну улогу у тражењу савремених решења. Враћање на историјске стилове, нарочито на романику, готику и Византију, засновано је на романтичарском уверењу да угледање на средњи век изазива снажна и дубока осећања. Тако створена, повишена емотивна температура утиче и на остале сфере друштва, па и на оне политичке. Отуд је разумљиво што су тадашњим нашим неимарима као узор послужили домаћи средњовековни споменици, од раних немањићких цркава до питорескних моравских задужбина, као и поједини примери ранохришћанског и византијског градитељства. У тако насталом градитељству, могуће је лако препознати сећања на различите школе нашег средњовековног црквеног неимарства.

Без обзира на то којем су актуелном „европејском“ стилу или оријентацији били превасходно наклоњени (неоренесанси, необароку, неокласицизму, сецесији, еклектичком мешању стилских елемената, Модерни), многи наши градитељи су се, нарочито у периоду до 1918. године, опредељивали у прилог националног стила, вођени различитим идејним, стручним или патриотским разлозима. Неретко ограничени елементарним

PAGE 122 ___________________ АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ

___________________ Један век тражења националног стила у српској архитектури

3 З.Маневић, Романтична архитектура, Београд, 1990, 5.

знањима о старој српској архитектури, упорно су настојали да граде по узору на средњи век. По цену да западну у произвољност, експериментисали су, упуштали се у комбинације различитих елемената старе архитектуре, спајајући понекад оно што није спојиво. У пројектантском и обликованом погледу, њима су се пружале знатне могућности, упркос традиционално обојеним захтевима конзервативних наручилаца.

У националном стилу подигнут је велики број објеката, различитих по структури, облику и намени, од сакралних грађевина (цркава, капела, костурница, спомен обележја), до профаних објеката - приватних и јавних зграда. Сачувана дела показују разноврсност приступа наших неимара, у распону од произвољног опонашања, делимичног или потпуног подражавања старих споменика, преко академских компилација, до стваралачких, имагинацијом надграђених решења.

Обимна градитељска продукција у националном стилу, распрострањена и ван граница Југославије, велики број неостварених пројеката и расута грађа о споменицима, проучавање ове значајне појаве чини веома комплексним. Примарни извори у истраживању историјско-уметничке проблематике српског стила су постојећи објекти, пројекти, скице, конкурсни нацрти, архивска и музејска грађа, документи из заоставштина архитеката, подаци објављени у дневној и периодичној штампи, текстови присталица и противника националног стила, малобројни историографски прилози. Већина најзначајнијих јавних објеката је сачувана, најчешће са измењеним функцијама, делимичним доградњама и преградњама. Мањи стамбени објекти су одавно срушени или преправљени. Цркве су у највећем броју добро очуване, са одређеним додацима или изменама у архитектонском склопу. Спомен-обележја, као посебан вид испољавања националних тенденција у српској међуратној архитектури, углавном су оштећена, а велики број је и срушен. Постојећа техничка документација о појединим грађевинама је расута у многобројним архивима и приватним заоставштинама. Подаци преузети из дневне штампе и периодике, везани за историју појединих грађевина углавном су поуздани и проверени.

Овај рад има амбицију да прикаже развој српског националног стила у целини, од средине деветнаестог века до његовог повлачења на маргину градитељских збивања половином двадесетог столећа. Посебна пажња посвећена је архитектонској анализи дела остварених у националном стилу. Однос према традицији, различито тумачен у овим остварењима, биће такође једна од тема рада. Разматраће се и утицај друштвених институција и одређених школа архитектуре на пројектовање у националном стилу. Вредновање ауторских доприноса градитеља, утврђивање најзначајнијих остварења, али и идејно-естетских заблуда које су такође пратиле њен развој, важан су сегмент синтетичког сагледавања ове појаве. Праћење развоја српског стила у односу на сличне појаве у Европи и суседним земљама, чини се изузетно важним за његово потпуније сагледавање. У недостатку темељних историјско- уметничких прегледа наше новије архитектуре, као и недовољног броја

PAGE 122 ___________________ АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ

___________________ Један век тражења националног стила у српској архитектури

монографија, неопходних за стварање синтезе, сврха овог рада је да употпуни досадашња просуђивања нашег националног градитељског стила. Сви, до сада малобројни радови, који ни по обиму, а ни по дубини приступа не исцрпљују сложену проблематику ове појаве, узети су у обзир.

II ИСТОРИЈА ПРОУЧАВАЊА ТРАЖЕЊАНАЦИОНАЛНОГ СТИЛА У НОВИЈОЈСРПСКОЈ АРХИТЕКТУРИ

До појаве првог научно утемељеног погледа на градитељство у националном стилу друге половине деветнаестог века, Милана Кашанина 1927. године, нису забележена историјско-уметничка разматрања те појаве. Изузетак представљају, донекле, хроничарски записи Ф.Каница, који је први писао о националном стилу у српској архитектури. Будући србофил и присталица романтичарских уметничких схватања, он је у својим радовима дао пуну подршку стварању националног стила, као правца у којем би требало да се развија српска архитектура.4 У топографском прегледу нашег културно-историјског наслеђа „Србија - земља и становништво“, Каниц износи низ корисних података, описа, атрибуција и оцена о појединим делима изведеним у српском стилу. Привржен личности и цивилизацијском доприносу Кнеза Михаила, којег је сматрао творцем модерног Београда, Каниц износи и податак да се у сусретима с кнезом залагао за „обнову“ старог српског средњовековног градитељства. Текстови М.Валтровића, Д.Милутиновића, С.Ивачковића, Д.Инкиострија, Д.Т.Лека, А.Стевановића, Б.Таназевића и С.Стојановића до

PAGE 122 ___________________ АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ

___________________ Један век тражења националног стила у српској архитектури

4 Ф.Каниц, Србија - земља и становништво I-II, Београд 1986; видети и: Исти, О српској архитектури, Даница, Нови Сад 1864.

Првог светског рата5, као и М.Коруновића, Ђ.Бајаловића, Ђ.Бошковића, М.Борисављевића, П.Поповића, Б.Којића, А.Дерока и других градитеља међуратног периода6, не представљају научне прилоге о генези националног стила у српској новијој архитектури, већ имају програмски и полемичко-критички карактер. То су углавном примери залагања за или против националног смера у српској архитектури.

Први историографски прилог којим почиње научно просуђивање архитектуре националног стила, представља оглед М.Кашанина, објављен 1927. године у заједничкој књизи са В.Петровићем, под називом „Српска уметност у Војводини“.7 У кратком осврту на војвођанску архитектуру националног смера, Кашанин је закључио да „покушај Светозара Ивачковића, у другој половини деветнаестог века, да васкрсне српски стил у религиозној архитектури није имао дугог и широког успеха.

PAGE 122 ___________________ АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ

___________________ Један век тражења националног стила у српској архитектури

5 С.Ивачковић, црква у селу Гунцати, СТЛ 5, Београд 1893, 190-110; Црква у селу Жлни, СТЛ 1, Београд 1984, 1-3; Црква у селу Расници, СТЛ 1, Београд 1894, 23; Црква на Новом гробљу у Београду, СТЛ 3, Београд 1895, 1-3; М.Валтровић, О важности тектонских споменика за историјско изучавање, Просветни гласник, Београд 1896, 17; Поглед на стару српску архитектуру, Глас СКА 17, Београд 1889; Драгиша С. Милутиновић, професор Велике школе, Нова искра III, Београд 1901, 26; Д.Милутиновић, Говор при отварању излога снимака уметничких старина, Гласник СУД, књ. 44, Београд 1877; Д.Инкиостри, Наша архитектура, Београд 1907; Препорођај српске уметности, Београд 1907; Д.Т.Леко, скице за нову цркву у Тополи, Дело, Београд 1904, 271-280; Наше прилике, Београд 1909; А.Стевановић, скице за нову цркву у Тополи, СКГ XII, Београд 1904, 786-788, 865-873, 1025-1031; Б.Таназевић, Нешто о задацима српских архитеката, СТЛ 45, Београд 1906, 1-3, СТЛ 46, Београд 1906, 1-3; Нова телефонска централа у Београду, СТЛ, Београд 1908, 272; Нешто о грађењу сеоских школа, СТЛ 1, Београд 1908; Стара српска архитектура, њено обнављање и њена примена на црквене и профане грађевине, СТЛ 7, Београд 1909, 1-3, СТЛ 8, Београд 1909, 1-2, СТЛ 9, Београд 1909, 1-4; С.Стојановић, Српски неимар, Београд 1912; Д.Маслаћ, Скице за зграду Монополске управе, СТЛ 13, Београд 1909, 1-3, СТЛ 14, Београд 1909, 1-3, СТЛ 15, Београд 1909, 1-3, СТЛ 16, Београд 1909, 1-3; В.Поповић, Какав нам треба професор за српско- византијску архитектуру на Универзитету, СТЛ 6, Београд 1914, 41-43. 6 М.Коруновић, Моравски стил, Наше село, Београд 1929, 148; Соколство-неимар духа и народне снаге, БОН 13, Београд 1930, 643-644; Ђ.Бајаловић, Ка старом српском стилу, БОН 12, Београд 1932, 766-769; О изграђивању центра Београда, БОН 5, Београд 1935, 289-291; Ђ.Бошковић, У одбрану једног стила, Политика 3. 5. 1931; Проблем Светосавског храма, СКГ 1. III 1932, 369-371; Црква св.Марка као карикатура Грачанице, СКГ XXXVI, Београд, 1932, 302-304; Црква св.Марка и Светосавски храм, СКГ 1. V 1934, 73-75; Совјетска наука кроз совјетске научнике, Југославија - СССР 5, Београд 1946, 40; М.Борисављевић, Урбанистички проблем храма св.Саве, Правда 16. 2. 1928, 4; Импресије са изложбе студената архитектуре, Правда 20. 2. 1929, Конкурс за ратнички дом, Правда 24. 5. 1929; Како треба подићи катедралу св.Саве, Политика 30. 5. 1930; П.Поповић, Српска профана архитектура, Прилози КЈИФ, књ. VII, св. 1-2, Београд 1927, 160-168; Краљ Александар I љубитељ архитектуре, уметности и технике, Југославија на техничком пољу 1919-1929, Београд 1929, 43-49; Нови Солун, СКГ XXXVIII, Београд 1. 12. 1929, 542-544; Нова Атина, СКГ XXXVIII, 1. 12. 1929, 624-628; Б.Којић, Архитектура Београда, Време 6. 1. 1929; А.Дероко, Први монументални храм Београда, СКГ XXXVII, Београд 1932, 630-631; О светосавском храму, Време 12. 2. 1932; Храм св.Саве, Време 6. 1. 1933; Наш национални стил у архитектури, Време 6. 1. 1941; К.Страјнић, Светосавски храм, Београд 1926; Д.М.Поповић, Данашња београдска архитектура, Уметнички преглед 9, Београд 1940, 278-282. 7 М.Кашанин - В.Петровић, Српска уметност у Војводини, Нови Сад 1927.

Изузевши донекле Владимира Николића и Миливоја Матића, мало ко је радио у томе правцу, који је доносио, уосталом, много романског и чисто византијског“.8 Детаљнија и много значајнија критичка запажања, Кашанин износи о црквама тог смера на тлу Војводине, посебно се бавећи Преображењским храмом у Панчеву.9 Његова језгровита размишљања о овом главном споменику епохе, поседују неоспорну актуелност.

У сећањима на збивања у архитектури Београда крајем прошлог и почетком двадесетог века, објављеним 1937. године, Н.Несторовић се није посебно бавио историјом националног стила, само помињући неке његове протагонисте.10 Тек је 1949. године у једном музеолошком часопису публикован први оглед о главном неимару најранијег периода националног стила Андреји Дамјанову.11 Иако тај рад не обухвата сва Дамјановљева остварења, подстакао је даља проучавања његове архитектуре. Градитељство у националном стилу, у огледима о међуратној београдској архитектури, 1954. године неповољно су оценили модерно настројени тумачи наших архитектонских збивања О.Минић и Ј.Крунић.12 У кратком осврту на београдску међуратну архитектуру, Минић је констатовао да „национални романтизам још није био превазиђен после Првог светског рата“.13 Помињући поједина дела Коруновића и Милице Крстић, закључио је да су њихови „покушаји остали ипак усамљени“.14 У оштром обрачуну са „хипернационалним тенденцијама које су се манифестовале у покушају стварања такозваног српско-византијског стила“, Крунић је посебно критиковао зграду Поште 2, као израза „странпутице у међуратној архитектури Београда, доведеној у овој интерпретацији до апсурда“.15 „Класичне облике заменили су овде “национални“, уз потпуно игнорисање саме функције“, писао је Крунић, додајући да та појава није била масовна, и да је била много „достојније решена у периоду предратне Србије“.16 Будући обојен једностраним некритичким оценама, произашлим из негативног гледања на све што није модерно, овај прилог више говори о идеолошкој искључивости аутора, него што аргументима поткрепљује тезу о анахроничности националног стила у српској међуратној архитектури. Анимозитет према архитектури националног стила Крунић ће поново испољити средином девете деценије.17

PAGE 122 ___________________ АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ

___________________ Један век тражења националног стила у српској архитектури

8 Исти, нав. дело, 23. 9 Нав. дело, 38. 10 Н.Несторовић, Грађевине и архитекти у Београду прошлог столећа, Београд 1937. 11 М.С.Филиповић, Андреја Дамјанов из Велеса, зограф и неимар, Музеји 2, Београд 1949, 33-50. 12 О.Минић, Развој Београда и његова архитектура између два рата, ГГБ I, Београд 1954, 177-188; Ј.Крунић, Архитектура Београда, Београд 1954; Исти, Одраз савремених стремљења у архитектури на лицу Београда, Техника 5, Београд 1954, 670-677. 13 О.Минић, нав. дело, 186. 14 Исти, нав. дело. 15 Ј.Крунић, Одраз савремених стремљења ... 675. 16 Исти, Архитектура Београда ... 19. 17 Исти, Наша архитектура. Међу нама, Политика 20. 4. 1985, 18.

Такве оцене подстакле су дуготрајно подцењивање овог вида наше уметности код многобројних поклоника архитектонске струке, али и појединих истраживача српског градитељства. Тако је у монографији о Константину Јовановићу 1960. године речено да је „стварање регионалног - националног еклектичког стила, као добронамеран покушај завршио неуспехом, који представља једну од мањих заблуда домаће средине у поређењу са општом еклектичком заблудом, великих размера у Европи“.18 У сличном тону о архитектури националног стила писао је Н.Добровић у књизи „Савремена архитектура“,19 као и Г.Гордић у једном раду из 1966. године, придружујући се оценом да „такви покушаји нису били убедљиви у погледу уметничког израза“.20 Сличне ставове о националном стилу поновиће У.Мартиновић у освртима на мећуратну архитектуру Београда, објављеним током седамдесетих година.21 Много објективније, али једнако критички, о овој појави писао је Богдан Несторовић, како у објављеним тако и у необјављеним рукописима.22 У књизи „Архитектура новог века“ (1964), кратко констатује да су „Живановић и Ивачковић под утицајем свог учитеља Теофила Ханзена покушали да обнове византијску архитектуру у Србији, док је у псеудовизантијској архитектури изграђен и павиљон Краљевине Србије у Паризу“.23 За међуратни ток овог стила Несторовић сматра да није био убедљив, нити „у складу са савременом рационалном конструкцијом, па се није могао претворити у покрет“. 24 Опширнији осврт о архитектури националног стила Б.Несторовић је изложио у непубликованом рукопису „Архитектура Србије у XIX веку“, који се чува у Архиву САНУ.25 Иако његов преглед развоја националног стила почиње са радом Валтровића и Милутиновића, и поседује известан број неодговарајућих атрибуција и датовања појединих споменика, он представља значајан историографски извор за проучавање ове појаве у периоду до Првог светског рата.

Подстицај објективним тумачењима српског националног стила, уз наглашено афирмативне оцене дела најпознатијег градитеља тог стилског опредељења, Момира Коруновића, дао је Михаило Митровић у једном новинском тексту 1965. године, посвећеном неправедно

PAGE 122 ___________________ АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ

___________________ Један век тражења националног стила у српској архитектури

18 Љ.Бабић, Константин Јовановић, Зборник Архитектонског факултета, св. 1, Београд, 1961, 13. 19 Н.Добровић, Савремена архитектура I, Београд 1965, 43. 20 Г.Гордић, Архитектонско наслеђе Београда, I, Каталог архитектонских објеката на подручју Београда 1690-1914, Саопштења 6 ЗЗЗСКГБ, Београд 1966, 10. 21 У.Мартиновић, Модерна Београда, Београд 1972, 15-16; Исти, непријатно изненађење, ЧИП 12, Загреб 1972, 25. 22 Б.Несторовић, Развој архитектуре Београда од кнеза Милоша до првог светског рата (1815-1914), ГГБ I, Београд 1954, 159-174; Архитектура новог века, Београд 1964, 243-244; Капетан-Мишино здање, ГГБ IX-X, Београд, 1966-1967, 81-98; Носиоци архитектонске мисли у Србији XIX века, Саопштења ИАУС 2, Београд 1969, 49-55; Јован Илкић, београдски архитекта, ГГБ XIX, Београд 1972, 253-270; Преглед споменика архитектуре у Србији XIX века, Саопштења X, Београд 1974, 141-179; Архитектура Србије у XIX веку, (рукопис), Архив САНУ, Ист. збирка бр.14, 410. 23 Исти, Архитектура новог века, 243-244. 24 Исти, нав. дело, 318. 25 Исти, Архитектура Србије у XIX веку, (рукопис), Архив САНУ, Ист. збирка бр.14.

заборављеном Коруновићевом делу.26 Он је први уочио везу између Коруновићевог српског „слога“ и европског експресионизма, указујући на потребу ревидирања ранијих некритичких оцена о делу М.Коруновића.27 У том периоду публикована је монографија о Андреји Дамјанову, која је умногоме употпунила сазнања о његовој архитектури28, као и чланак Д.Медаковића о историзму у српској уметности друге половине прошлог века.29 Медаковићева запажања о настанку националног стила у архитектури, прожимању политичких и уметничких идеја тог времена, драгоцен су прилог разумевању историзма у српској култури деветнаестог столећа.

Ови радови, као и многи претходни, без обзира на сажетост приступа и уопштене оцене, указали су на сложеност, али и континуитет развоја националног стила у нашој новијој архитектури. Они су на својеврстан начин омогућили појаву најцеловитијег историографског погледа на српски стил у архитектури, чланак Жељка Шкаламере у „ЗЛУМС-у“, објављен 1969. године.30 Компонован као хронолошки преглед развоја националног стила, од његовог настанка, до гашења средином двадесетог столећа, овај рад је попунио знатне празнине у дотадашњим сагледавањима те појаве. Иако је аутор с видним опрезом у уводу свог прегледа напоменуо да је на основу данашњег познавања потребних чињеница пре у стању да укаже на проблематику која из њих произлази, него да закључи историографско сагледавање српског стила у архитектури, може се рећи да је зналачки осветлио различите аспекте своје теме. Шкаламера је поставио многа кључна питања у вези са сложеном проблематиком националног стила, одредио битне тачке његовог развоја и одбацио разне идеолошке предрасуде у његовом тумачењу. Чини се, међутим, да није адекватно назвао појаву коју разматра, инсистирајући на појму „обнова српског стила“, уместо да се ослонио на много прикладније формулације као што су „стварање“ или „развој српског стила“ у архитектури деветнаестог и двадесетог века. Шкаламера је једноставно занемарио чињеницу да појава коју описује по свом карактеру није представљала обнову нечег што никад није постојало (српски стил у архитектури), већ пре особен, савремен вид архитектонског стваралаштва, утемељен колико на инспирацијама националном традицијом минулих епоха, толико и на тумачењу новијих стремљења у европском градитељству. Далеко више простора посветио је генези националног стила до Првог светског рата, остављајући међуратни период без једнако темељног приказа. Осим тога, аутор не улази у поређења нашег националног стила са сличним покушајима у Европи. На многим местима оставља отворене могућности за доношење и сасвим другачијих оцена, избегавајући строге и искључиве судове. Ипак, Шкаламерин чланак представља до сада најпотпунији историографски преглед националног стила у новијој српској архитектури.

PAGE 122 ___________________ АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ

___________________ Један век тражења националног стила у српској архитектури

26 М.Митровић, Судбине наших токова, Политика 7. 3. 1965, 15. 27 Исти, нав. дело. 28 К.Томовски, Мајстор Андреја Дамјанов, Скопље 1966. 29 Д.Медаковић, Историзам у српској уметности XIX века, Прилози КЈИФ XXXIII, 3-4, Београд 1967, 197-211. 30 Ж.Шкаламера, Обнова „српског стила“ у архитектури, ЗЛУМС 5, Нови Сад 1969, 191-236.

Исте године када и Шкаламерин рад, публикован је у „Зографу“ чланак Л.Трифуновића „Стара и нова уметност“ у коме се, поред осталог, аутор критички осврће на архитектуру српског стила између два рата, инсистирајући на његовој еклектичности и анахроничности.31 Занемарујући стваралачку компоненту овог стила, наступајући са строго модернистичких естетских становишта, Трифуновић се прикључио строгим критичарима који су стил одбацивали, а да га нису систематски проучили. Његове тезе о потреби прилагођавања традиционалног уметничког језика савременом добу и новим ликовним средствима, поседују неоспорну актуелност.32 Те 1969. године, о кризи „заборављене архитектуре“ писао је П.Ристић, базирајући краћи запис у новијој српској црквеној архитектури у „Књижевним новинама“ на критици цркве св.Марка у Београду.33 Ристић је за разлику од Трифуновића, слично Шкаламери, указао на позитивне примере таквог градитељства између два рата - цркве у Кленку, мали храм св.Саве на Врачару и св.Петку на Калемегдану.34

Проучавања архитектуре националног стила, зачета Шкаламериним чланком и текстовима Б.Несторовића, током наредне две деценије наставили су арх. З.Маневић и историчар уметности М.Јовановић. У бројним прилозима о српским неимарима изложили су особено тумачење националног стила, указавши на неке његове битне, па и прекретничке

PAGE 122 ___________________ АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ

___________________ Један век тражења националног стила у српској архитектури

31 Л.Трифуновић, Стара и нова уметност - идеја прошлости у модерној уметности, Зограф 3, Београд 1969, 39-53. 32 Исти, нав. дело. 33 П.Ристић, Криза заборављене архитектуре, Књижевне новине 1. 2. 1969, 12; в. и: Исти, Рвање Јакова са анђелом, у „Традиција и савремено српско црквено градитељство“, Београд 1995, 99-115. 34 Исти, Криза... 12.

моменте.35 Маневић је 1972. године у каталогу велике ретроспективне изложбе српске архитектуре од 1900. до 1970. године, издвојио овај стил као један од најзначајнијих у нашој новијој архитектури и допринео његовој рехабилитацији, упркос критикама појединих ортодоксних присталица модерних схватања.36 Указавши на зависност националног стила од доминантних идеја времена и на тесну везу са сецесијом и академизмом, Маневић је у каснијим радовима инсистирао на тези да је национални стил само један појавни вид „романтичног духа“ којим одише читаво новије српско градитељство.37 Значајна су и његова запажања о „фолклоризму“, као посебном виду националног стила, али и ставови о „архитектури националној по форми а социјалистичкој по садржини“ негованој у Србији између 1945. и 1952. године.38 Попут Шкаламере и он сматра да се идеалу остварења особеног националног стила, заснованог на српско-византијској и фолклорној традицији, највише приближио архитект Момир Коруновић. Подстицај за истраживања националног стила у међуратном добу Маневић је дао анализом стилских стремљења у

PAGE 122 ___________________ АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ

___________________ Један век тражења националног стила у српској архитектури

35 З.Маневић, Једна полемика из 1904. године, Архитектура-урбанизам 50, Београд 1968, 114-115; Променљиви идеали српских архитеката у 19. веку, Саопштења ИАУС 2, Београд, 1969, 57-63; Новија српска архитектура, ЧИП 1, Загреб 1972, 5-8; Романса од седам деценија, НИН 1107, 26. 3. 1972, 42-43; Јучерашње градитељство I, Прилог 9, Урбанизам Београда 53-54, Београд 1979; Појава модерне архитектуре у Србији (рукопис докторског рада у Библиотеци Одељења за историју уметности Филозофског факултета у Београду, Београд 1979; Романтичарске тенденције, ИТ Новине 853, 14. I 1980; Бранислав Којић, Наши неимари, Изградња 11, Београд 1980, 41-49; Бранислав Маринковић, Наши неимари, Изградња 4, Београд 1981, 49-53; Богдан Несторовић, Неши неимари, Изградња 5, Београд 1981, 53-58; Момир Коруновић, Наши неимари, Изградња 6, Београд 1981, 49-54; Браћа Крстић. Велика награда архитектуре САС, Београд 1985; Српска архитектура XX века. Архитектура XX вијека, Београд, Загреб, Мостар 1986, 22-27; Црквена архитектура у Србији, ЧИП 10, Загреб, 1987, 22; Злоковић, Београд 1989; О вредновању градитељског наслеђа новијег доба у Лесковцу, Лесковачки зборник XXIX, Лесковац 1989, 47-48; Романтична архитектура, Београд 1990; Art deco and national tendencies in Serbian architecture, DAPA Fall, Miami 1990, 70-75; Александар Дероко. Велика награда архитектуре САС, Београд 1991; Александар Кековић. Велика наградаархитектуре САС, Београд 1992; Сукоб између типичног и атипичног у српском црквеном градитељству новијег доба, у „Традиција и савремено српско црквено градитељство“, Београд 1995, 135-140; М.Јовановић, Историзам у српској уметности, Градина 5, Ниш 1968, 44-49; Теофил Ханзен, „ханзенатика“ и Ханзенови српски ученици, ЗЛУМС 21, Нови Сад 1985, 235-260; Српско црквено градитељство и сликарство новијег доба, Београд- Крагујевац 1987; Историзам у уметности XIX века, Саопштења XX-XXI, Београд 1988-89, 275-284; Опленац, Топола 1990; Архитект Владимир Поповић (1876-1947), Саопштења XXIV, Београд 1992, 275-286; Међ јавом и међ сном, Београд 1992, 205-213, 276-284; Краљ Александар и руски уметници, у „Руска емиграција у српској култури XX века“, Београд 1994, књ. I, 93-98. 36 З.Маневић, Новија српска архитектура. Српска архитектура 1900-1970, Београд 1972, 14-16, 19-21; Б.Бунић, Отворено писмо редакцији листа „Човјек и простор“, ЧИП 12, Загреб 1972, 25; У.Мартиновић, Непријатно изненађење, ЧИП 12, Загреб 1972, 25. 37 З.Маневић, Романтична архитектура, Београд 1990, 5. 38 Исти, Новија српска архитектура... 20-21, 26-27; в. и; Исти, Од соцреализма до ауторске архитектуре, Техника 3, Београд 1970, 62-65.

нашој архитектури треће деценије, у оквиру делимично публиковане докторске дисертације „Појава модерне архитектуре у Србији“.39

М.Јовановић се углавном бавио токовима новијег српског црквеног градитељства, разматрајући његова различита стилска усмерења, па и она која спадају у национални стил. Својим проучавањима и објављеним радовима, допринео је бољем разумевању историје националног стила у сакралној архитектури, нарочито у периоду до Првог светског рата. Размишљања о карактеру новијег српског црквеног неимарства, која нису писана у форми класичног историографског прегледа, Јовановић је синтетисао у књизи „Српско црквено градитељство и сликарство новијег доба“, публикованој 1987. године.40 До појаве ове књиге, новије српско црквено неимарство сагледавано је на Ограниченој територији, али је сада то посматрање проширено на све српске крајеве, па и оне у далекој дијаспори. Ауторова особена запажања, допуњена цитатима савременика и протагониста националног стила, заснована без претензија да се дефинитивним оценама просуђују појаве, дају овој књизи посебан печат. Значајним доприносом можемо сматрати анализу улоге Ханзенових српских ученика у развоју нашег националног стила у последњој четвртини деветнаестог века. Монографијом о цркви-маузолеју Карађорђевића на Опленцу (1990)41, Јовановић је употпунио досадашње интерпретације монументалног храма новим оценама и подстакао публиковање посебних студија о значајним споменицима српске архитектуре двадесетог века, што до сада није био случај.

Осим поменутих стручњака, читав низ аутора је фрагментарно или у форми мањих радова писао о појединим личностима и грађевинама значајним за историју националног стила - Л.Павловић42, П.Гагулић43, Љ.Никић44, М.Коларић45, Д.Ђурић-Замоло46, Б.Пешић47, Б.Вујовић48,

PAGE 122 ___________________ АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ

___________________ Један век тражења националног стила у српској архитектури

39 Исти, Појава модерне архитектуре у Србији (рукопис докторског рада у библиотеци Одељења за историју уметности Филозофског факултета), Београд 1979; Јучерашње градитељство I, Урбанизам Београда 53-54, Прилог 9, Београд 1979. 40 М.Јовановић, Српско црквено градитељство и сликарство новијег доба, Београд-Крагујевац 1987. 41 Исти, Опленац, Топола 1990. 42 Л.Павловић, Проблеми око зидања цркве Св.Георгија у Смедереву у XIX веку у светлости архивских и других података, Неки споменици културе, књ. V, Смедерево 1975, 103-141. 43 П.В.Гагулић, Велики нишки саборни храм, Прокупље 1961. 44 Љ.Никић, Светозар Ивачковић и Београд, ГГБ XXV, Београд 1978, 273-287. 45 М.Коларић, Два прилога за проучавање настанка и развитка романтизма у српској архитектури, ЗЛУМС 10, Нови Сад 1974, 366-367. 46 Д.Ђурић-Замоло, Београд 1898-1914, Београд 1980; Градитељи Београда 1815-1914, Београд 1981. 47 Б.Пешић, Спомен храм св.Саве на Врачару у Београду 1895-1988, Београд 1988. 48 Б.Вујовић, Црквени споменици на подручју града Београда II, Саопштење ЗЗЗСКГБ 13, Београд 1973; Дорћол и црква св.Александра Невског, ГГБ XXVI, Београд 1979, 133-149; Културно-историјске и уметничке старине Вазнесењске цркве у Београду. Вазнесењска црква у Београду, Београд 1984, 53-57; Уметност обновљене Србије 1791-1848, Београд 1986; црква св.Великомученика Димитрија у селу Лесковцу, Београд 1992; Београд у прошлости и садашњости, Београд 1994.

Б.Којић49, С.Богдановић50, З.Шипка-Ергелашев51, М.Војиновић52, В.Касалица53, Б.Трпковић54, П.Васић55, Љ.Константиновић56, С.Недић57,

PAGE 122 ___________________ АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ

___________________ Један век тражења националног стила у српској архитектури

49 Б.Којић, Друштвени услови развитка архитектонске струке у Београду 1920-1940 године, Београд 1979. 50 С.Богдановић, Михаило Валтровић (1839-1915), Свеске ДИУС 1, Београд 1977, 3-6; Драгутин С. Милутиновић (1840-1900), Свеске ДИУС 2, Београд 1977, 5-8; Михаило Валтровић и Драгутин Милутиновић као истраживачи српских старина, Излози СУД, Београд 1978, 5-83. 51 З.Шипка-Ергелавеш, Пера Ј. Поповић – живот и делатност, ЗЛУМС 16, Нови Сад 1980, 159-202. 52 М.Војиновић, Архитектонска баштина Врања. Архитектонске карактеристике Врања друге половине осамнаестог, током деветнаестог и почетком двадесетог века, Ниш 1979, 253-278; Архитектонско наслеђе Лесковца (1878. до 1940), Лесковачки зборник XXV, Лесковац 1985, 321-335; Зграда Педагошке академије у Неготину - радови на санацији и оплемењивању њеног спољњег изгледа, Гласник ДКС 13, Београд 1989, 147-150; Зграда окружног начелства у Врању и њен значај у односу на градски центар, заједно са зградом Окружног суда и другим јавним грађевинама кроз историју, Врањски гласник XXVI-XXVII, Врање 1993/94, 131-152. 53 В.Касалица, Једно градитељско остварење Александра Дерока у Смедереву, Гласник ДКС 13, Београд 1989, 132-133; Црквени споменици из XIX века на подручју подунавског региона, Гласник ДКС 13, Београд 1989, 111-114; Црква св.Георгија у Смедереву, Гласник ДКС 14, Београд 1990, 126-129; Архитектонски ансамбл Трга Републике у Смедереву, Гласник ДКС 16, Београд 1992, 168-169. 54 Б.Трпковић, Стари двор на Дедињу, Свеске ДИУС 16, Београд 1985,100-104. 55 П.Васић, Уметничка топографија Сремских Карловаца, Нови Сад 1978; Уметничка топографија Сомбора, Нови Сад 1984; Уметничка топографија Панчева, Нови Сад 1989; Уметничка топографија Крушевца, Крушевац 1990; Романтизам у нашој архитектури, у „Доба уметности“, Ваљево 1990, 93-109. 56 Љ.Констатиновић, Архитектура Вазнесењске цркве у Београду, Вазнесењска црква у Београду, Београд 1984, 24-31. 57 С.Недић, Кућа Лазе Лазаревића, ГГБ XXVI, Београд 1979, 151-157; Дом св.Саве, ГГБ XXXVI, Београд 1989, 163-170.

С.Милеуснић58, З.Јовановић59, З.Јаковљевић60, М.Ђурђевић61, Н.Макуљевић62 , Г.Митровић, Д.Марић, Б.Пантелић63, и А.Кадијевић.64 Нарочито се издваја допринос Бранка Вујовића, који је у прегледима архитектонских вредности Београда и околине приказао неколико значајних грађевина у националном стилу.65

PAGE 122 ___________________ АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ

___________________ Један век тражења националног стила у српској архитектури

58 С.Милеуснић, Патријарх Герман - задужбинар и градитељ, Српска православна црква. Њена прошлост и садашњост, св.7, Београд 1989, 8-13; Водич кроз манастире у Србији, Београд 1995. 59 З.Јовановић, Александар Дероко, Београд 1991; Размишљање о путевима српског националног стила на примеру градитељства Александра Дерока, Лесковачки зборник XXXVII, Лесковац 1997, 93-98. 60 З.Јаковљевић, Прве цркве српско-византијског стила на подручју Београда, Гласник ДКС 18, Београд 1994, 165-170; Црква у Баћевцу, Гласник ДКС 20, Београд 1996, 179-181. 61 М.Ђурђевић, Живот и дело архитекте Милана Злоковића (1898-1965), ГГБ XXXVIII, Београд 1991, 145-168; Актуелности. Конкурс за православни храм „Светог Спаса“ у Приштини, Форум 10, Београд 1992, 6; Прилог проучавању новије архитектуре у Врању, Врањски гласник XXVI-XXVII, Врање 1993/94, 115-130; Из београдске прошлости. Венецијанска палата, Град 1, Београд 1995, 6; Преглед за новије градитељско наслеђе југоисточне Србије до Првог светског рата, Лесковачки зборник XXXV, Лесковац 1995, 61-68; Палата Игуманов на Теразијама, Флогистон 1, Београд 1995, 87-94; Петар и Бранко Крстић, Београд 1996. 62 Н.Макуљевић, Уметничка топографија браничевске области, рукопис дипломског рада на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду, бр.1514, 1991, Црквено сликарство и градитељство у Краљевини Србији, рукопис магистарског рада на истом одељењу, 1995; Реформа црквене уметности у југоисточној Србији, Лесковачки зборник XXXVII, Лесковац 1997, 35-60. 63 Г.Митровић, Дероков пројекат за Азању. Николајевићева кућа са апотеком, Гласник ДКС 19, Београд 1995, 217-220; Д.Марић, „Bysantium“ in Belgrade, Архитектура и урбанизам 2, Београд 1995, 85-88; B.Pantelić, Nationalism and Architecture, JSAH 1, volume 56, march 1997, 16-41. 64 А.Кадијевић, Момир Коруновић (1883-1969), Момент 16, Београд 1989, 104-110; Елементи експресионизма у српској архитектури између два светска рата, Момент 17, Београд 1990, 90-100; Прилог проучавању црквене архитектуре двадесетог века у околини Лесковца, Лесковачки зборник XXXIII, Лесковац 1993, 197-203; Архитектура спомен-обележја на Зебњаку, Врањски гласник XXVI-XXVII, Врање 1993/94, 153-162; Архитектура Патријаршијске зграде у Београду, Гласник ДКС 18, Београд 1994, 170-173; Црква св.Тројице у Бањалуци - заборављено дело Душана Живановића, Ликовни живот 45-46, Земун 1994, 77-78; Схватање конструкције у новијој српској архитектури, Универзитетска мисао 2, Приштина 1994, 15-21; Прилог проучавању дела архитекте Николе Краснова у Југославији (1922-1939), Саопштења XXVI, Београд 1994, 181-192; Допринос руских неимара - емиграната српској архитектури између два светска рата, у „Руси без Русије. Српски Руси“, Београд 1994, 243-254; Изложбе руских архитеката у Београду између два рата, у „Руска емиграција у српској култури XX века“, књ. I, Београд 1994, 293-301; Цркве архитекта Василија Андросова у Лесковцу и околини, Лесковачки зборник XXXV, Лесковац 1995, 75-80; Архитекти научници у српској архитектури, Флогистон 2, Београд 1995, 134-136; Архитектура саборне цркве св.Тројице у Бањалуци (1925-1941), Зборник за историју БИХ 1, Београд 1995, 237-243; О проучавању и вредновању градитељског наслеђа новијег доба у Новом Пазару, Новопазарски зборник 19, Нови Пазар 1995, 193-203; Момир Коруновић, Београд 1996; А.Кадијевић - С.Марковић, Градитељство Лесковца и околине између два светска рата, Лесковац 1996, 31-39, 94-108, 125-132; О архитектури цркве св.Илије на Лесковачком Хисару, Лесковачки зборник XXXVII, Лесковац 1997, 61-64. 65 Б.Вујовић, нав. дела.

За поређење српског стила и сличних тенденција у европској архитектури, корисна је невелика стручна литература, која као и у случају нашег националног стила не исцрпљује у довољној мери то питање.66 Не постоји историографски преглед који целовито обухвата такве појаве у Европи, нити довољно монографија неопходних за стварање синтезе. „Национално“ опредељени неимари појединих земаља су углавном помињани фрагментарно, као представници зрелог и позног историзма, не добијајући већи значај у антологијама новијих градитељских стремљења.

PAGE 122 ___________________ АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ

___________________ Један век тражења националног стила у српској архитектури

66 LJ.Babić, Umjetnost kod Hrvata, Zagreb 1934, 108; J.Potočnjak, Arhitektura u Hrvatskoj 1888-1938, Građevinski vesnik 4-5, Zagreb 1939; G.H.Hamilton, The Art and Architecture of Russia, London 1954; H.R.Hitchcock, Architecture: Nineteenth and Twentieth Centuries, London 1958; Б.Несторовић, Архитектура новог века, Београд 1964; G.Ionescu, Istoria arhitecturi in Romania, Bucuresti 1965; D.Sharp, Expressionism and modern arcitecture, New York 1966; A.Mann, Die Neuromanik, Köln 1966; J.Zachiwatowicz, Polish architecture, Warszaw 1967; M.Bringmann, Studien zur neuromanischen Architektur in Deutscheland, Karlsruhe 1968; N.Pevsner, Matthew Digby Wyatt. Studies in Art, Architecture and Design, vol. II, London 1968, 96-107; A.Mambriani, L’architettura moderna nei paesi Balcanici, Bologna 1969; M.Kusy, Architectura na Slovensku 1918-1945, Bratislava 1972; М.Видаковић, Архитект Стјепан Подхорски, ЧИП 22, Загреб 1975, 12; A.Service, Edwardian architecture, London 1977; V.Viladsen, Studien über byzantinischen Einflüss aut die europaische Arhitektur des 19 Jhd, Hafnia, Kopenhagen 1978, 43-76; Е.И.Кириченко, Русская архитектура 1830-1910 годов, Москва 1978; R.Dixon - S.Muthesius, Victorian architecture, London 1978; D.Watkin, English Architecture, London 1979; R.Wagner-Rieger - M.Reissberger, Theophil von Hansen, Wiesbaden 1980; А.Салокорпи, Традиција и идентитет. Архитектура у Финској, Београд 1980; Magyar Müveszet 1890-1919, Budapest 1981; P.Wittich, Česka secese, Praha 1982; Ђ.К.Арган, Студије о модерној уметности, Београд 1982; К.Мартиновић-Цвијин, Утицај мађарске сецесије на војвођанску архитектуру, Зборник народног музеја XII-2, Београд 1985, 61-73; Ж.Домљан, Архитектура XX стољећа у Хрватској, у „Архитектура XX вијека“, Београд, Загреб, Мостар 1986, 32-46; Н.Шуми, Архитектура XX века у Словенији, у „Архитектура XX вијека“, Београд, Загреб, Мостар 1986, 47-56; И.Штраус, Савремена архитектура Босне и Херцеговине, 1918-1984. године, у „Архитектура XX вијека“, Београд, Загреб, Мостар 1986, 56-65; F.Borsi, The monumental era: European architecture and design 1929-1939, New York 1987; И.Крзовић, Тражења босанског стила, у „Архитектура Босне и Херцеговине 1878-1918“, Сарајево 1987, 225-230; М.Јовановић, Архитектура Босне и Херцеговине 1878-1918, Свеске ДИУС 18, Београд 1987, 124-126; В.Готовац, Синагоге у Босни и Херцеговини, Човјек и простор 10, Загреб 1987, 24; Art Nouveau / Jugendstil Architecture in Europe, German Commission for UNESCO, Bonn 1988; Б.Спасојевић, архитектура стамбених палата аустроугарског периода у Сарајеву, Сарајево 1988, 23-24; Architects in Competition, London 1988; C.A.Papadimitriou- Giraud, Aristotele Zachos, architect (1872-1939), Athens 1988; S.Pintarić, Ćiril Metod Iveković, Čovjek i prostor 6, Zagreb 1988, 27; Encyclopaedia of 20th Century Architecture (general editor: V.M.Lampugnani), London 1989; Н.Курто, Историјске основе босанскохерцеговачке ране Модерне, De re Aedificatioria 1, Београд 1990, 96-108; S.Bernik, Slovene Architecture from Secession to Expressionism and Functionalism, DAPA Fall, Miami 1990, 43-53; Т.Премерл, Хрватска модерна архитектура између два рата, Загреб 1990; J.Gerle, A.Kovacs, I.Makovecz, A szazadfordulo Magyar epiteszete, Bekescsaba 1990; Ј.Карлић-Капетановић, Јуриј Најдхарт - живот и дјело, Сарајево 1990; Д. Радовић, Hassan Fathy. Мудрост записана у блату, Комуникације 70, Београд 1990, 16-17; N.Θ. ΧΟΛΕΒΑΣ, ΑΡΗΙΤΕΚΤΟΝΙΚΗ ΤΟΥ ΜΕΣΟΠΟΛΕΜΥ ΣΤΑ ΒΑΛΚΑΝΙΑ, ΑΘΗΝΑ 1994; П.Милошевић, Архитектура у Краљевини Југославији (Сарајево 1918-1941), Србиње 1997.

III ТРАЖЕЊА НАЦИОНАЛНОГ СТИЛА У СРПСКОЈ АРХИТЕКТУРИ (1850 -1918)

Друштвени и културни предуслови појаве националног стила у српској архитектури

На настанак и развој националног стила у српској архитектури значајно су утицале историјске околности, које су у великој мери одредиле његов карактер, допринеле успону, али и силаску са архитектонске сцене. Процесу политичког ослобођења Срба и стварања самосталне српске државе у другој половини деветнаестог века, претходио је читав један интелектуални раст, у ком је српска уметност одиграла значајну улогу.67 „И док је у Аустрији и Угарској феудализам и после 1848. године продужавао свој дотрајали век у Србији је одмицао процес њеног претварања у буржоаску државу, а ниједна владарска самовоља три последња Обреновића није била кадра да суштински заустави та кретања. Као да је свима у тој малој земљи постала јасна сопствена историја, а тај свуда присутни историзам, та способност за историјско, усмеравала је друштвена кретања у отпоре, буне и ослободилачке покрете“.68 Остварењем државне самосталности и територијалним проширењима према југу и југоистоку, Србија је после ослободилачких ратова 1876-1878. г. стекла повољнији међународни положај. Усамљена између два моћника, Србија се приклонила непосредном утицају Аустроугарске. „Тако је у раздобљу 1878-1889. г. као и до 1903. г. ишла корак по корак напред, ломећи се непрестано између властите заосталости и истуреног међународног положаја у епохи империјалистичке трке за новим поделама света“.69

У последњој деценији деветнаестог века Србија је била изразито пољопривредна земља, у којој је преовлађивао ситан сељачки посед. Године 1890. имала је званично само пет градова (Београд, Ниш, Крагујевац, Пожаревац и Лесковац), будући да су та насеља имала више од десет хиљада становника. Према попису из 1884. г. Србија је имала милион и девет стотина хиљада становника, од којих је тек дванаест процената живело у градовима. Архитектонски и урбанистички лик српских вароши у том периоду се коренито променио - оријентални и балкански начин грађења потиснули су западноевропски неостилови. Од 1861. до 1914. г. спроводе се потпуне или делимичне реконструкције постојеће урбане структуре српских градова у духу савремених европских схватања. Крајем века, цветају занатство и трговина, оживљавају рударство и индустрија, развија се ситна и средња буржоазија.70

Слично Србима у Аустроугарској монархији и они у Кнежевини Србији половином века показују све одређеније и осмишљеније занимање за историјске споменике, гледајући у њима у првом реду вредности историјског извора, сведочанства ишчезле средњовековне државне славе. Послужили су ти споменици више као подстицај за формирање једне узвишене романтичарске, државне атмосфере, него као нека јасно сагледана уметничка инспирација. Било је то време скоро неограниченог поверења у моћ историје, „раскрилила се затворена књига прошлости српске“.71 Са свих страна буђена су сећања на историјске догађаје, а већ сам тај чин рађаo је у Србији у разним видовима духовне културе предуслове за ублажавање

PAGE 122 ___________________ АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ

___________________ Један век тражења националног стила у српској архитектури

67 Д.Медаковић, Историзам... 197. 68 Исти, нав. дело, 205. 69 Нав. дело. 70 Ч.Попов, Привреда, друштво и политика. У независним државама, Историја српског народа VI-1, Београд 1983, 9. 71 С.Новаковић, Кнез Михаило, Београд 1882, 6.

могућих сукоба између вере у садашњост и вере у велику епоху српског средњег века, што ће се на плану архитектонског стваралаштва у наредним деценијама испољити у покушајима стварања посебног националног стила.72 Средином прошлог столећа у Београду постоје Друштво српске словесности, у којем су положене основе Народног музеја, Позоришта, Народне библиотеке, у којем и Правитељство осмишљено помаже описивање и сакупљање наших „древности“. „Позвани и непозвани одазивају се у том уставобранитељском и кнезмихаиловском Београду да учествују у пословима културе и уметности, а почетна инспирапија времена сагледана је у бројним споменицима наше старе уметности“.73 Шездесетих година мотиви из новије и старије историје, најчешћи су и најтраженији садржај прозних, поетских, драмских и сликарских дела.

У архитектури код Срба, у првој половини деветнаестог века, не осећа се тежња ка самосталности, ка националном или регионалном одређењу. На подручјима хабзбуршке монархије, после извршеног процеса барокизирања српске уметности, градило се по концепцијама класицизма, док су се у Милошевој Србији и на територијама турског царства подизале грађевине у традиционалним балканским облицима. Од двадесетих година деветнаестог века у Кнежевини Србији започет је процес усвајања средњоевропских архитектонских облика непосредним преузимањем градитељских поступака из крајева преко Саве и Дунава.74 У то време није ни било образованијих српских неимара, па су у Србији ангажовани углавном страни градитељи.

На појединим црквама из првог периода Милошеве обнове, када је прихваћен тип црквених грађевина из војвођанских и славонских српских крајева, заснован на класицистичким просторним и морфолошким концепцијама, могу се уочити поједини детаљи који потичу из средњовековне српске архитектуре. Та архитектура није потпуно заборављена ни у развоју црквеног неимарства у српским крајевима северно од Саве и Дунава у осамнаестом веку, па се у извесној мери доцније мешала са западњачким елементима. Најпознатији пример призивања старе српске градитељске традиције у сакралној архитектури осамнаестог века је манастирска црква у Ковиљу (изричито морала да буде изведена „на подобије“ Манасије, што је делимично остварено).75 Сећања на српски средњи век уочљива су и на појединим манастирским црквама - Беочину, Грабовцу, Шишатовцу, Партошу, Пакри, Лепавини, као и на градским црквама св.Петра и Павла у Сремским Карловцима и храму Рођења Богородице у Сремској Каменици. „Манастирске цркве су најпостојаније чувале традиционални тип грађења у духу рашке и моравске школе, тако да су триконхалне основе и кубета над наосом јасно откривале везу са националним средњовековним концептом. Ипак, до програмског и свеобухватног призивања старих српских средњовековних метода грађења, требало је сачекати још неколико деценија“.76

У периоду од 1830. до 1850. године, када у српском градитељству преовлађују класицистичка схватања, уочљива су одређена захватања у средњовековну традицију. Традиционализам је био испољаван углавном на плану другостепене пластике грађевина, у пластичном украсу њихових фасадних платана, где су најчешће примењивани мотиви моравске школе (цркве у

PAGE 122 ___________________ АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ

___________________ Један век тражења националног стила у српској архитектури

72 Д.Медаковић, нав. дело, 200. 73 Исто, нав. место. 74 Ж.Шкаламера, Обнова „српског стила“... 192. 75 М.Јовановић, Српско црквено градитељство... 14-16; М.Шупут, Црква манастира Ресаве као градитељски узор, у „Манастир Ресава. Историјат и уметност“, Деспотовац 1995, 150-159. 76 М.Јовановић, нав. дело, 14, 16.

Топчидеру, Горњем Милановцу, Алексинцу и Мионици).77 Певнице се све чешће јављају као посебан, бочни полукружни простор, јасно уочљив споља, уместо дотада примењиваних плитких певничких ризалита, представљајући упадљиву везу са старим српским споменицима (св.Марко у Београду, Вишњица, а касније Мали Пожаревац и Неменикуће).78

Са успоном романтичарског историзма у српској уметности половином века долази до заокрета. Романтизам постаје главни уметнички правац у ликовним уметностима, а историзам његова идејна подлога. Од педесетих година српска грађанска класа била је спремна да се идеолошки одреди. Капиталистички друштвени облици били су предуслов за испољавање јединствених националних тежњи, које су у идејној и уметничкој сфери наметале захтев за одвајањем од осталих националних буржоазија. Политичке и друштвене институције биле су носилац најзначајнијих градитељских наруџбина. Усвајањем облика из средњег века требало је заменити дотадашњу архитектуру по којој се Срби нису издвајали својом особеношћу. На место барокних и класицистичких здања требало је да дођу грађевине које одговарају православној вери и српском духу. Било је природно да се узори пронађу у постојећим српским споменицима, који су били најприступачнији.79 Богдан Несторовић је 1969. године с правом запазио да је „романтизам примљен и прихваћен у Србији боље од класицизма јер је, прво, својим романским елементима подсећао на стару српску средњовековну архитектуру, а друго што се јавља у доба друштвених превирања и еволуције националне свести, када се траже ослонци на стару традицију“.80

Упркос све изразитијих захтева за оживљавањем тековина српског средњовековног неимарства у црквеном градитељству половином деветнаестог века, тај процес објективно није могао бити спроведен нагло, на радикално новим, стилски прочишћеним и методично разрађеним основама, јер за то још увек нису сазрели услови. Познавање архитектуре старих споменика није било на задовољавајућем нивоу, нити је било довољно домаћих неимара који би умели да архитектонско стваралаштво усмере у националном смеру. Отворени конфликт између присталица оживљавања средњовековних концепција и следбеника европских стремљења, у периоду наглашене европеизације српског друштва није био пожељан, јер би створио велику конфузију код наручилаца. Отуд је процес формирања особеног националног стила текао постепено, током првих деценија у знаку мешања елемената средњовековне архитектуре са барокним, класицистичким и романтичарским облицима. Радикално удаљавање од западноевропских градитељских узора било је лакше спровести у сакралном него у профаном неимарству, у ком се могла непосредније призвати традиција, јер световни споменици наше старе архитектуре нису у довољној мери сачувани да би могли добити савремено уметничко тумачење.

Осим тога, бар још два битна разлога треба узети у обзир када се поставља питање закаснеле појаве националног стила у српској архитектури. Зоран Маневић је 1969. године указао на то да су средином прошлог века „и Срби и Чеси, запослени у Управи за грађење, били без изузетка васпитаници Аустро-Угарске монархије, са доста искреног осећања за идеале панславизма (што је најчешће и био предуслов њиховог доласка у једну за њих примитивну

PAGE 122 ___________________ АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ

___________________ Један век тражења националног стила у српској архитектури

77 О овим црквама в.: Б.Несторовић, Преглед споменика архитектуре у Србији XIX века, Саопштења X, Београд 1974, 142-143; Б.Вујовић, Уметност обновљене Србије 1791-1848, Београд 1986, 112-115; М.Јовановић, нав. дело, 97-98. 78 О овим црквама в.: Б.Несторовић, нав. дело, 145-149; Б.Вујовић, Црквени споменици на подручју града Београда II, Београд 1973, 85-90, 184-188, 196-202; Исти, Уметност обновљене Србије... 110, 115. 79 Ж.Шкаламера, нав. дело, 194. 80 Б.Несторовић, Носиоци архитектонске мисли у Србији XIX века, Саопштења ИАУС 2, Београд 1969, 50.

провинцијску средину), али и без икаквог осећања за идеале српског национализма“.81 „Други разлог што је појава националног српског стила морала да закасни лежи у техничком нивоу српског градитељства. Основни елементи српсковизантијског стила остали су забележени у камену, често у веома компликованим преплетима и структуралним склоповима. Да би се ови елементи пренели у малтер и опеку, у оквире градитељских метода деветнаестог века требало је претходно извршити њихову престилизацију, а то опет захтева дуготрајни процес асимилације“.82

Градитељска делатност тајфе Дамјанова

Први покушај остваривања целовитих композиција разрађених у духу старих српских споменика, представљају храмови које је за потребе СПЦ-а подигао македонски неимар Андреја Дамјанов из Велеса (око 1813-1878) са сарадницима, у најпознијем периоду своје градитељске делатности, између 1850. и 1875. године. 83 Дошавши у Србију 1851. године, са богатим градитељским искуством стеченим на многобројним монументалним градским црквама у Турској, саграђеним у духу поствизантијске традиције, допуњеним појединим елементима стилова западноевропске провијенијенције, Дамјанов је постао централна личност првог периода тражења српског стила. Његов рад на том пољу обележиће велики број монументалних градских цркава, на којим, као и у ранијем опусу, преовлађују хетерогене стилске концепције, али сада изражене са наглашеним српско-византијским карактером, историјској матици утврђеној на јасним узорима. Дамјанов је личност која је умела да разуме и претвори у дело сложене, недовољно артикулисане захтеве наручилаца да грађевине наликују на неке конкретне средњовековне споменике. Припадник породице угледних македонских зографа и градитеља Рензовски (други син од четири сина мајстора Дамјана Рензовског), која је подизала и украшавала цркве на ширем балканском простору - од Македоније, Епира, до Бугарске и Цариграда, А.Дамјанов је своју делатност проширио на север и запад Балкана. Стекавши репутацију свестраног градитеља православних храмова, током најпознијег периода рада добијао је наруџбине из православних општина, раштрканих на широком простору Кнежевине Србије и српских крајева под турском управом.

Градитељство тајфе Андреје Дамјанова, оваплоћено у првом периоду његовог рада (период до доласка у Србију) на многобројним сакралним грађевинама, изданак је традиционалног тока поствизантијске архитектуре у Македонији, Епиру и осталим крајевима Грчке, карактеристичног за осамнаести и прву половину деветнаестог века, када је притисак наметнуте оријенталне културе постепено опадао. У том периоду долази до успона градова и оживљавања њихове архитектуре, који су се након дуге стагнације претварали у значајне трговачке, верске и културне центре.84 Велики прилив сеоског становништва у градове, пакон извесних реформи и веће толеранције турских власти, изискивао је потребу за грађењем или обновом најмонументалнијих и најпространијих православних богомоља - вишебродних базилика. У грчким градовима се отуд, током читавог периода, све до прве четвртине нашег столећа, подижу базилике опточене карактеристичним отвореним или затвореним аркадним тремовима, док манастирске базиликалне цркве, грађене ван урбаних зона, претежно

PAGE 122 ___________________ АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ

___________________ Један век тражења националног стила у српској архитектури

81 З.Маневић, Променљиви идеали... 59. 82 Исти, нав. дело. 83 О А.Дамјанову в.: М.С.Филиповић, нав. дело; К.Томовски, Велешките мајстори и зографи, Културно наследство, Скопље 1959, 51-59; Исти, Мајстор Андреја Дамјанов, Скопље 1966 (са старијом архитектуром); М.Јовановић, нав. дело, 97-101; З.Маневић, Романтична архитектура, Београд 1990, 5-6. 84 О грчкој архитектури у осамнаестом и деветнаестом веку в.: A.Cutler, A Baroque Account of Byzantine Architecture. Leone Allaccis De temples graecorum recentioribus, JSAH 25, Philadelphia 1966, 79-89; Εκκλησιεζ στην Ελλαδα μετα την Αλωση (I-IV), ΑΘΗΝΑ 1979-1993.

задржавају класичну византијску вишекуполну елевацију. Тек се на мањем броју градских базилика јављају звоници над припратом (св.Димитрије на Саламини 1806. г.).85 Најшири средњи брод засведен је претежно системом полуобличастих сводова, или слепих кубета, а може се срести и равна таваница. Природно осветљење у црквама постигнуто је применом низа прозорских отвора у приземљу и на спрату, као и у отворима купола. Галерије дуж спратова ових масивних лонгитудиналних грађевина, рашчлањене су системом живописних поствизантијских аркада. Тремови који са три стране окружују базиликално рашчлањен кубични волумен храма, до средине деветнаестог века обавезно су били нижи од његовог лонгитудиналног централног блока. У приземљу се најчешће јавља отворен спољни трем, док је трем на спрату затворен и уређен као галерија за жене (на западној фасади се испољава као посебан спрат).

Базилике су грађене од мешовите конструкције, обимни зидови од ломљеног или тесаног камена, стубови, куполе и луци од дрвета, ступци углавном од добро тесаног камена. Пластичном и традиционалном изгледу ових масивних, разуђених грађевина, нарочито је доприносила рустична обрада олтарских апсида, по правилу упадљиво мањих и уситњених у односу на димензије бродова. Углавном су подизане простране тробродне базилике са галеријама на спратовима, како би примиле што више људи (Успење Богородице у Гумениси, обновљено 1802., Рођење Богородице код Превезе 1794., св.Атанасије у Кастру 1804., св.Атанасије у Солуну 1818., св.Атанасије у Рум-Паласу 1810-1811.).86 Сматра се да су с обзиром на велики пораст градског становништва, монументалне димензије ових базилика управо произишле из нужних демографских разлога. Базилике временом добијају на пространости, висини и монументалности. Јавља се функционално усложњавање њиховог простора и упадљиво другачија, богатија и китњастија обрада ентеријера, под снажним утицајем западноевропске архитектуре на грчко поднебље, што је кулминирало половином прошлог столећа. Са солунским св.Мином (1852) зачиње се нови тип градске базиликалне цркве87, карактеристичан по вишеспратним спољним тремовима једнаке висине као и сами храмови, са помоћним одељењима која се продужују на све три стране грађевина.

Утицај западноевропских градитељских стремљења на овај тип грчке сакралне архитектуре није довољно проучен ни објашњен на страницама грчке историографије. За сада преовлађује став да је претежно унутрашња декорација изведена под великим утицајем каснобарокних ентеријера цркава у средњој Европи, што се претежно огледало у китњастој декорацији и пластици иконостаса, као и у примени лажних полуобличастих сводова. Споменици који су најсроднији солунском св.Мини, прототипу каснијих градских базилика, несумњиво су базилике св.Ђорђа у Гумениси из 1863., Успења Богородице у Јањици 1867. и св.Атанасија у Верији из 1904. године.

У досадашњим интерпретацијама Дамјановљевог градитељства, традиционална „грчка“ компонента је потпуно запостављена, док је значај појединих елемената западноевропске стилистичке провијенијенције далеко више наглашаван, па су чак тековине византијске и поствизантијске архитектуре, као што је трем који опасује грађевину, сматране Дамјановљевим еклектичарским захватањем у ренесансно и маниристичко градитељство. Уосталом, ни његова дела која је саградио пре доласка у Србију нису довољно сагледана у односу на црквено градитељство грчких градова и базилике у северним македонским областима. Највећи број тих базилика припада старијем, најраспрострањенијем традиционалном типу грчке градске базиликалне цркве (в. базилику св.Спаса у Скопљу 17-19.

PAGE 122 ___________________ АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ

___________________ Један век тражења националног стила у српској архитектури

85 О цркви св.Димитрија на Саламини в. у: А.П.Πετρονωτηζ 'Ο Αγιο-Δημτπης της πολης Σαλαμιας, у ‘Εκκληιες στην Ελλαδα... т. 1, 179-209. 86 О овим црквама в. у: ‘Εκκληιες στην Ελλαδα... т.4, 13-30, т.2, 111-121, т.1, 21-33, 33-46, т.3, 145-147. 87 О храму св.Мине у Солуну в.: Εκκληιες στην Ελλαδα... т.3, ΑΘΗΝΑ 1979, 13-31.

век, Битољу 1830., Струги 1835., Прилепу 1838., код Криве Паланке 1847., Штипу, Демир- Хисару 1867., Гопешу 1871-1879., Дебру 1872., Тетову 1873., као и остала дела тајфи Рензовских, Косте Цералија, Георги Новакова Џонгара и других мајстора).88

„За Андреју Дамјанова се не може рећи да је самоук, још мање неук. Напротив, све што је саградио открива доброг познаваоца конструкције и стилских слојева грађења“. 89 Он је био само један од последњих познатих градитеља нашег поднебља који није ступио у уметничку академију или политехнику да научи законе пројектовања и грађења, него је прошао кроз дуготрајну старинску школу раста од шегртовања до праксе код искусних неимара породичне тајфе.90 Велико знање стекао је учећи са споменика византијског и поствизантијског раздобља, које је имао прилике да упозна на бројним путовањима. Сазрео је у периоду када западни елементи нису шире примењивани у македонским, епирским и осталим православним крајевима под турском управом. Отуд његово захватање у западну традицију, изражено претежно на плану декорације и уређења ентеријера, говори о савремености његове архитектуре, о спремности да се уклопи у нови ток архитектуре базилика, зачет половином века у Солуну.

Прва Дамјановљева грађевина у Србији која означава прекретницу у нашој новијој архитектури је храм св.Георгија у Смедереву, подигнут између 1851. и 1855. године.91 Након одбијања плана Јана Неволе за нову смедеревску цркву, која није одговарала представама наручилаца о изгледу храма и неподесне локације, смедеревске власти су препоручиле Начелништву да црквена општина набави „из прека каквог искусног инжењера, који ће манастир Манасију моћи видети и план цркве снимити, па по њему као што жели општина смедеревску цркву изградити“.92 Општина је убрзо склопила уговор са мајстором из Турске уместо из Аустрије - Андрејом Дамјановим из Велеса.

Идеја да се нова смедеревска црква сазида по угледу на Манасију, наишла је на пуно одобравање Попечитеља првосвештенија, тим пре што је и сам Попечитељ посетио манастир.93 После извесних одступања од пројекта и нових спорова око тога, власти су прихватиле постојеће стање, при чему остаје битна чињеница да је архитектура нове смедеревске цркве директно инспирисана изгледом Манасије.94 Дамјанов је несумњиво задовољио потребе наручилаца, преневши из архитектуре Манасије конструктивно решење петокуполне цркве. У очима необразовних инвеститора сличност нове смедеревске цркве са ресавским храмом је несумњиво била велика. Упркос постављања високог, монументалног барокно-класицистичког звоника над припратом, разлика у односу на „европски“ обликоване цркве била је више него очигледна, чиме је основни циљ остварен.

Основа храма, широког 16, дугачког 33 метра, представља комбинацију базиликалног типа грађевине са моравским планом цркве развијеног уписаног крста са пет купола. Уписани крст није наглашен изнутра, већ споља, са четири мања и једним монументалним централним

PAGE 122 ___________________ АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ

___________________ Један век тражења националног стила у српској архитектури

88 О томе в.: К.Томовски, Велешките мајстори и зографи во XIX и XX век. Културно наследство V, Скопље 1959; А.Василиев, Български възрожденски майстори (живописци - резбари - строители), София 1969. 89 М.Јовановић, нав. дело, 97. 90 Исто, нав. место. 91 Целокупна грађа о зидању смедеревске цркве налази се у Архиву Србије, ф Министарства просвете Ф II п.229, 1850. 92 Д.Медаковић, нав. дело, 201. 93 Исто, нав. место. 94 Исто.

кубетом с високим тамбуром. Простране певнице истичу се у основи грађевине, будући да су се нашле у попречној осовини крста, у којој је централно кубе. На основи се истичу и три олтарске апсиде, изнутра полукружне, а споља полигоналне. На западној страни уздиже се торањ квадратне основе, који делује прилично масивно у односу на витка кубета над наосом. Црква поседује и два бочна, богато декорисана улаза. Свим пољима, којима је фасада подељена одговара унутрашња зидна подела. Ма колико се атикама на које се наслањају конхе апсида, сегментастим површинама и декорацијом над прозорима или у подножју малих кубета уносе барокни мотиви, целокупна композиција поседује ново, карактеристично „српско“ обележје. Мноштво романтичарски разноврсних детаља, ствара нарочиту драж и даје вредност овом споменику.

Поређењем два споменика из различитих епоха, Манасије, моравске задужбине и смедеревске цркве, може се запазити велика сличност, како у целини, тако и у детаљима (облик кубета, аркадни фриз, отвори), ако изузмемо звоник на прочељу. На смедеревској цркви упадљива је нешто згуснутија и збијенија композиција горњих зона, затим примена барокних таласастих тимпонона и атика, како би се осигурало композиционо и стилско јединство са западним делом грађевине. План Манасије, утиснут је у источни део смедеревског храма са мањим изменама (унутрашњи и спољни изглед апсида). Потреба да се задовољи други, западњачки принцип грађења, навела је неимара да изнад травеја у западном делу наоса постави два мања кубета, која будући да не почивају на стубовима или ступцима, не ремете подужни, базиликални карактер простора.

Покушај Дамјанова наишао је у то време код страних тумача српских уметничких токова на неподељене симпатије. Оцењујући архитектуру цркве св.Георгија, Ф.Каниц је закључио да је она и поред својих мана, без сумње најбоља међу новим црквама у Србији, стилски другачија од оних које су личиле на јужноугарске цркве, попут оне у Београду, Шапцу, Ваљеву, Алексинцу, Краљеву.95 В.Дентон сматра да је градитељ себи поставио задатак да споји византијски и западњачки начин грађења, при чему је западни део копија београдског (саборног) храма, док је источни са својих пет купола изведен угледањем на Манасију.96 Значај и вредност смедеревског храма истакли су историчари наше новије архитектуре, истакавши његову родоначелничку улогу у стварању националног стила.

Леонтије Павловић сматра цркву у Смедереву комбинацијом архитектонских стилова моравске школе и барока: „Она спада у ред најимпозантнијих и највећих цркава у Србији. Преко ње су се црквени инвеститори борили за процват српске културе у доба уставобранитеља“.97 У огледу о смедеревској цркви, указао је на недостатке у архитектури храма, помињући шупље пандантифе главног кубета, затим да четири мања кубета не почивају на просторном решењу из основе храма, већ проистичу из система продужених лукова. Лажно извођење ових конструктивних елемената, показује да се једва писмени „дунђерин“ А.Дамјанов добро сналазио у тумачењу нашег културног наслеђа.98

Значај ове својеврсне романтичарско-истористичке компилације, са доминантним елементима изведеним из националне културне баштине, З.Маневић не види само у њеној родоначелничкој улози у стварању националног стила, већ и у карактеристичном методу на којем је дело засновано: механичко припајање петокуполног система тада владајућој форми једнобродне грађевине, уз неконтролисану употребу декоративног система није искључиво резултат академског необразовања А.Дамјанова, већ манифестни став, мешавина древног и

PAGE 122 ___________________ АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ

___________________ Један век тражења националног стила у српској архитектури

95 Ж.Шкаламера, Обнова „српског стила“... 195. 96 Д.Медаковић, Виљем Дентон – један заборављени сведок у Србији у XIX веку, у „Истраживачи српских старина“, Београд 1985, 210. 97 Л.Павловић, нав. дело. 98 Исто.

савременог, кубичних и сферичних облика, Истока и Запада, уз не сасвим прецизно приближавање једном од ових опречних идеала.99 За М.Јовановића, Манасија је одабрана за узор, јер симболише духовни и политички успон српске Деспотовине. 100 „Сто година после Ковиља, историја се поновила у Смедереву. Онда је то био израз борбе за опстанак, а сад романтичарски призив историје и традиције“.101 Међутим, смедеревска црква не припада новим, радикалним усмерењима, већ је дело традиционалистичке одбране зографије и израз онога што је неговано у претходним епохама.102 Она не припада усмерењима заокрета ка методичном и рационалном истористичком обнављању везе с традицијом националног градитељства, већ је израз упрошћенијег романтичарског опредељења за ренесансу старих облика. Зачетак таквог романтизма налазимо на цркви у Топчидеру, где поред мешања различитих стилских елемената преовлађују угледања на Враћевшницу.103

У односу на дотадашњи опус А.Дамјанова, смедеревска црква представља прекретнички објекат. Након многобројних монументалних грађевина изведених у духу поствизантијске традиције и балканског романтизма, на којима је упражњавао структуру вишебродне базиликалне цркве, оперважене традиционалним византијским тремовима, смедеревска црква представља покушај свођења архитектонског израза на два јасно издвојена стилска опредељења и лажну једнобродност несвојствену Дамјановљевом дотадашњем раду. Еклектички спој барокног прочеља и „манасијског“ куполног решења, упадљиво назначен у смедеревском концепту, јавиће се и на његовом нешто познијем раду - цркви св.Арханђела Михаила у Горњем Чичеву код Велеса (1861).

Након постигнутог успеха са црквом у Смедереву, уследила је нова велика Дамјановљева реализација, саборна црква у Нишу. Њена градња, обележена многим тешкоћама, трајала је дуго, од 1857. до 1872. године.104 Зидање храма започето је на основу посебног одобрења турских власти у само предвечерје ослободилачких ратова Србије, када је у градовима под турском окупацијом почело привредно снажење српског грађанства, што је уз позитивне реформе у самој Турској омогућило грађење саборних храмова. Сачуван је и уговор о градњи склопљен с Дамјановим 1857. године.105 Храм је посвећен Силаску Светог Духа на апостоле. У Нишу је Дамјанов спојио жеље верника да сагради петокуполну монументалну цркву типа развијеног уписаног крста, сличну „Грачаници на Косову“, комбиновану са традиционалном базиликалном основом, опточену тремовима, обликом који је у осамнаестом и почетком деветнаестог века био веома популаран у епирским, македонским и српским крајевима под турском управом. Звоник на западном прочељу дозидан је знатно касније, 1937. године (арх. Александар Медведев, руски емигрант).106

Изведена грађевина је изразито монументална, дуго заузимајући доминантан положај у вароши. На спору градњу храма утицале су како неповољне финансијске околности, тако и опструкција турских власти, којима је сметала предвиђена величина цркве, нарочито када су почеле да се реализују високе куполе. Вероватно је и првобитни звоник на прочељу из истих разлога био нижи. Радове је завршио Андрејин брат Ђорђе, који је озидао храм 1872. године.

PAGE 122 ___________________ АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ

___________________ Један век тражења националног стила у српској архитектури

99 З.Маневић, Романтична архитектура, Београд 1990, 5. 100 М.Јовановић, Српско црквено градитељство... 97. 101 Исти, нав. дело. 102 Нав. дело. 103 Исто. 104 П.В.Гагулић, Велики нишки саборни храм, Ниш 1961; Б.Несторовић, Архитектура Србије у XIX веку... 274-275; М.Јовановић, нав. дело, 99. 105 Б.Несторовић, нав. дело, 300. 106 Б.Андрејевић, Споменици архитектуре Ниша од 1878. до 1944. године, Нишки зборник 11, Ниш 1982, 90.

Свечано освећење саборног храма извршено је по ослобођењу града 1878. године.107

Храм има основу тробродне базилике, где се сваки брод завршава апсидом на истоку. С јужне, северне и западне стране подигнут је отворени аркадни трем, који носи галерије. Обзиром да су спољни тремови упадљиво нижи у односу на храм, може се закључити да се нишка црква надовезује на традиционални тип грчке базиликалне цркве осамнаестог и деветнаестог века. Кубета нису постављена по шеми крстообразног решења, већ су распоређена у средњем и угаоним пољима. Највеће, средње кубе има дванаестострани тамбур, док су на осталим тамбури осмострани. Пет купола је и овде најуочљивија тачка додира са средњим веком, док трем, који опасује грађевину и ризалитно наглашен главни брод, уклопљен у основу уписаног крста, воде ка карактеристикама поствизантијског неимарства.

Дамјанов поново примењује базиликално решење, оживљавањем симетрично распоређених маса централног кубуса аркадним тремом и живописном фасадном профилацијом и декорацијом. Истористичко подсећање на конкретан средњовековни споменик, овде је мање упадљиво и мање наглашено него на цркви у Смедереву. Ради постизања већег композиционог јединства, кубета нису концентрисана над такозваним „средњовековним“ делом храма, као у Смедереву, већ су компактније и логичније распоређена на угловима наоса. И овде се запажа карактеристичан мотив таласастог забата изнад поткровног венца. Храм у Нишу, по стилској обради и хармоничности маса, лакоћи у изгледу приземних зона, несумњиво представља једну од успелијих градских базиликалних цркава А.Дамјанова. Свечан и монументалан карактер грађевине наглашава кубична кула-звоник над припратом, висока 28 метара, коју је у уздржаном, модернистички сведеном безорнаменталном маниру с трифорама, арх. Медведев суптилно увео у контекст целине.

На цркви св.Тројице у Врању, грађеној истовремено са храмом у Нишу (1859), Андрејин брат Коста Дамјанов је применио основу простране тробродне базилике (17 х 30 м), оперважене са три стране тремовима. Изнад тремова на спрату налазе се трибине и галерија, које формирају јединствен унутрашњи простор базилике. Централни брод је јаче наглашен по ширини и висини. Истиче се у општој просторној пластици и унутрашњости објекта. Засведен је са три слепе куполе које почивају на ступцима и пандантифима. Бочни бродови, одвојени од главног аркадама, засведени су сводовима сегменастог пресека, док су трибине и тремови покривени равном таваницом. Будући да су изведени као знатно нижи сегменти композиције у односу на централни блок лонгитудиналне грађевине, можемо закључити да се аутор поново надовезао на традиционални тип грчке базиликалне цркве. Природно осветљење остварено је низом прозора у приземљу и спрату храма. Унутрашњост је према мишљењу Крума Томовског изведена „импозантно и величанствено“ са осећајем за пропорције.108 Храм је грађен од мешовитог материјала - зидови у камену, а сводови, куполе и луци од дрвета. Трибине и галерија имају дрвене решетке, што се сматра исламским утицајем. Барокни мотиви присутни су на галерији и делу иконостаса, што говори о приближавању познијих радова тајфе Дамјанова новом типу грчке базиликалне цркве, насталом половином века, под одређеним западњачким утицајима. Капители стубова поседују вегетабилну коринтску декорацију.

По општој архитектонској концепцији, храм у Врању представља мешавину изразите средњовековне просторне матрице, поствизантијски схваћеног трема и елевације, као и барокних мотива у декорацији ентеријера. Базиликални план, одговарао је црквеној организацији у доба борбе за ослобођење. По облику основе, елевацији и силуети архитектонских маса, црква св.Тројице наликује на традиционални тип базиликалне грађевине из ранијег периода Дамјановљевог рада - нарочито на храм у Велесу (1840), Штипском Новом селу (1850) и Куманову (1851). По примени тупих забата сродна је, осим

PAGE 122 ___________________ АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ

___________________ Један век тражења националног стила у српској архитектури

107 Б.Несторовић, нав. дело. 108 К.Томовски, Саборна црква св.Тројице у Врању, Врањски гласник III, Врање 1967, 18.

овим грађевинама, познатим примерима из Грчке - црквама у Кастру, Загори и Гумениси. Упркос упадљивих сличности (базиликални план, висок једноспратни трем, затвореност структуре на којој претеже зидна маса над малобројним отворима, широк распон полукружних лукова аркада постављених на снажним ступцима и ниском соклу), између ових примера има и разлика, јер црква у Врању нема наглашен звоник на западној страни, нити богату профилацију горњих зона. Апсиде храма су сродне решењу у Штипском Новом селу, са карактеристичним слепим нишама при врху конхе. Скроман изглед врањске, као и неких ранијих Дамјановљевих цркава у овом крају (Печењевце 1844. и Турековац 1845. г.) произашао је из норми о грађењу и димензијама православних храмова које су одређивале турске власти, јер нису дозвољавале да цркве урбанистичким значајем и висином у градовима надмашују џамије. Б.Несторовић претпоставља да је Дамјановљева тајфа подигла и оближњу цркву у Власотинцу, такође базиликалног плана и симетрично компонованих фасада.109 За разлику од других Дамјановљевих цркава, храм у Власотинцу поседује трем само са западне и јужне стране. Осим овог храма, и старе цркве у Пироту и Лесковцу, настале почетком прошлог века, могу се сматрати конзервативнијим грађевинама првог периода базиликалне архитектуре православних храмова у Турској царевини, на који ће се, уосталом, надовезати Андреја Дамјанов. Његово дело је и базилика св.Николе у Гњилану (1861), која је касније изгорела. Обновио ју је Георги Новаков Џонгар.

На цркви у Сарајеву, грађеној између 1863. и 1868. г., Дамјанов се враћа правоугаоној тробродној просторној схеми смедеревског храма, овде лишеној бочних полукружних певница. Распоред купола понавља нишко решење кубета постављених на углове централног кубуса. Сличност са смедеревским решењем, огледа се такође у примени високог звоника на прочељу, који у великој мери потискује монументалност петокуполне композиције маса над наосом. Овде је Дамјанов задовољио подсећања на петокуполност Манасије, али је на западној страни додао звоник, јер је десетак година раније саборна црква у Београду постала узор у грађењу барокно-класицистичких звоника.110 Мешавина стилова поново је наглашена у пластици, декорацији и профилацији здања (атике, тимпанони, аркадни фриз, пиластри). Кубета су изведена истоветно као у Смедереву и Нишу, по узору на витка кубета моравске школе, са уским прозорима и витким колонетама на тамбурима. О његовој намери да компилује елементе из различитих градитељских епоха, па и са властитих грађевина, сведочи податак да је приликом преговарања са сарајевском општином о грађењу саборне цркве, изјавио да нема пројекат који би им показао, саветујући наручиоцима да погледају цркве у Нишу и Смедереву.111

Саборна црква у Пироту из 1868. године, спада у тип неупадљивих, традиционално конципованих Дамјановљевих градских цркава, подигнутих на територијама под турском управом. Њено западно прочеље, завршено троугаоним забатом, истиче базиликалну поделу простора у унутрашњости на бродове. Поново је примењен трем у функцији ублажавања рустике масивног, затвореног, у тле укопаног кубуса цркве. Симетрија, слојевитост и конструктивна чврстина, главном прочељу утискују доминантну улогу у композицији целине, у којој је понешто непропорционално кубе, сакривено иза такозваног главног мотива композиције - калкански решеног завршетка фасаде. Неупадљиво кубе над наосом нема калоту, већ октогонални кров. У елевацији и диспозицији маса, у извесним конструктивним и декоративним решењима, нова пиротска црква, наликује на старију цркву (базиликални план, укопаност у земљу, аркадни трем, двосливни кров, калканска фасада, итд.). 112 Б.Несторовић је у архитектури нове пиротске цркве запазио стилску измешаност елемената византијске,

PAGE 122 ___________________ АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ

___________________ Један век тражења националног стила у српској архитектури

109 Б.Несторовић, нав. дело, 291-293. 110 М.Јовановић, Међ јавом и међ сном, Београд 1992, 208. 111 Исти, нав. дело. 112 О старој цркви у Пироту в.: Б.Дељанин, Стара црква у Пироту, Гласник ДКС 12, Београд 1988, 79-81.

komentari (0)
nema postavljenih komentara
budi prvi koji ce napisati!
ovo je samo pregled
3 prikazano na 229 str.
preuzmi dokument