Tržište kapitala inkorporira u sebi sledeća tri tržišta: kreditno- investiciono tržište; hipotekarno tržište i tržište vrednosnih papira dugoročnog karaktera., Završni rad' predlog Trziste i Trzisne Institucije. University of Novi Sad
olivera-kostic
olivera-kostic26 June 2017

Tržište kapitala inkorporira u sebi sledeća tri tržišta: kreditno- investiciono tržište; hipotekarno tržište i tržište vrednosnih papira dugoročnog karaktera., Završni rad' predlog Trziste i Trzisne Institucije. University of Novi Sad

DOCX (32 KB)
22 strane
52broj poseta
Opis
Tržište kapitala predstavlja prostor na kome se sučeljavaju ponuda i tražnja za kapitalom. Kapital predstavljaju sve hartije od vrednosti sa rokom dospeća dužim od godinu dana. Postoji primarno i sekundarno tržište kapit...
20poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 strane / 22
ovo je samo pregled
3 shown on 22 pages
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 shown on 22 pages
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 shown on 22 pages
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 shown on 22 pages
preuzmi dokument

FAKULTET ZA INŽINJERSKI MENADŽMENT I EKONOMIJU

FIMEK

TRŽISTE KAPITALA

Profesor: Student:

1

Aleksandra Tešić Kostić Olivera

PE698/16

U Novom Sadu, Januar 2017.

2

SadrŽaj

REZIME.............................................................................................................3

1. POJAM, FUNKCIJE I CILJEVI TRŽIŠTA KAPITALA...................................4

2. UČESNICI NA TRŽIŠTU KAPITAL..............................................................7

3. ULOGA BANAKA U RAZVOJU TRŽIŠTA KAPITAL..................................9

4. INSTITUCIONALNI FONDOVI NA TRŽIŠTU KAPITALA..........................10

4.1. INVESTICIONI FONDOVI.........................................................................10

4.2. KOMPANIJE ZA OSIGURANJE................................................................12

4.3.PENZIONI FONDOVI.................................................................................13

5. MEHANIZAM FINANSIJSKOG KOMUNICIRANJA EFEKTIMA NA

TRŽIŠTU KAPITALA.......................................................................................14

3

LITERATURA..................................................................................................15

REZIME

Tržište kapitala predstavlja prostor na kome se sučeljavaju ponuda i tražnja za kapitalom. Kapital predstavljaju sve hartije od vrednosti sa rokom dospeća dužim od godinu dana. Postoji primarno i sekundarno tržište kapitala. Tržište kapitala inkorporira u sebi sledeća tri tržišta: kreditno- investiciono tržište; hipotekarno tržište i tržište vrednosnih papira dugoročnog karaktera.Izvori kapitala u okviru jedne nacionalne ekonomije su: novčana štednja, transformacija u kapital (zajmovni kapital i akcijski kapital). Kupac i prodavac kapitala dogovaraju se o predmetu i uslovima kupoprodaje. Najbitniji uslov svake kupoprodaje kapitala jeste njegova cena.

Kao učesnici na tržištu kapitala se najčešće pojavljuju: investitori kapitala, preduzetnici kapitala, posrednici u formi banaka i drugih bankarskih organizacija specijalizovanih finansijskih isntitucija kao

4

berzi i država. Sa aspekta tržišnog odnosa, učesnici na tržištu kapitala se mogu svrstati u neposredne učesnike i posredne učesnike.

Posrednici na tržištu kapitala su najmalobrojniji, a najvažniji učesnici na tržištu kapitala. Mogu se svrstati u sledeće grupe: banke i druge finansijske organizacije, investicioni fondovi i berze kao specijalizovane funkcije. Banke koriste tržište kapitala za obavljanje tzv. prerađivačke funkcije novčanih sredstava. Ulogu banaka na tržištu kapitala možemo pratiti kroz njihovu aktivnost na primarnom i na sekundarnom tržištu kapitala.

U savremenim tržišnim ekonomijama dolazi do snažnog razvoja investicionih fondova čiji je cilj da poboljša proces kupovine vrednosnih papira od strane investitora. Postoje razni oblici investicionih fondova: otvoreni, zatvoreni i oročeni investicioni fond. Generalna sistematizacija investicionoh fondova izgleda ovako: investicioni fondovi koji sredstva ulažu u akcije, investicione fondove koji sredstva ulažu u obveznice i investicioni fondovi koji sredstva ulažu u instumente novčanog tržišta.

Kompanije za osiguranje predstavljaju značajne institucionalne investitore na tržištu kapitala. Mogu se organizovati kao akcionarska društva, ili kao zajedničke kompanije. Prema predmetu osiguranja mogu se podeliti na: koje osiguravaju život i na koje osiguravaju imovinu.

Penzione fondove formiraju korporacije, sindikati ili vlade zemalja radi plaćanja penzija penzionisanih radnika. Razlikuju se dva osnovna tipa penzionih fondova: penzioni fondovi privatnog tipa i penzioni fondovi javnog tipa.

Odnos između emitenata i banke reguliše se na dva osnovna načina i to: zaključivanjem ugovora i zaključivanjem komisionog ugovora.

1. POJAM, FUNKCIJE I CILJEVI TRŽIŠTA KAPITALA

5

Tržište kapitala predstavlja institucionalno organizovani prostor sa svim potrebnim elementima za njegovo funkcionisanje, u određenom vremenu i definisanim pravilima i uzansama ponašanja učesnika. Na tom prostoru i u okviru njegovog okruženja i pravila ponašanja, organizovano se susreću ponuda i tražnja sa kapitalom.

Tržište kapitala u osnovi, predstavlja specijalizovano tržište na kome se novac- kapital traži i nudi dugoročno i na kome se trguje već emitovanim dugoročnim vrednosnim papirima. Primarno tržište kapitala ima vitalnu funkciju kreiranju kapitala. Proces koji označava razmenu finansijskih sredstava, predstavlja mehanizam kroz koji funkcioniše primarno tržište kapitala.

Kreira se kapital i inicijalna prodaja na tržištu kapitala. Nakon toga, emitovane akcije i obveznice dobijaju relativno nezavistan život i cirkulišu na sekundarno tržištu kapitala.

Sekundarno tržište kapitala prihvata na primarnom tržištu emitovane akcije i obveznice i određuje uslove da se njime trguje. Ovde nema nikakve pojave finansijskih sredstava već se obavlja promet dugoročnih vrednosnih papira.

Vanberzanski način funkcionisanja tržišta je sistem dogovorenog tržišta. Za razliku od tržišta novca, tržište kapitala u svim zemljama tržišne privrede je institucionalnog karaktera. Transakcije koje se na ovom i u okviru ovih institucija odvijaju nazivaju se kapitalnim transakcijama, a vrednosni papiri kojima se trguje na tržištu kapitala- efektima.

Tržište kapitala inkorporira u sebi sledeća tri tržišta:

1. kreditno- investiciono tržište;

2. hipotekarno tržište;

3. tržište vrednosnih papira dugoročnog karaktera.

Prema tome, tržište efekata samo je jedan segment tržišta kapitala koje kompleksna tržišna kategorija sastavljena od tri specijalizovana tržišta, zavisno od finansijskih instrumenata koje se kupuju i prodaju. Predmet kupoprodajnih transakcija na tržištu kapitala je isključivo kapital, odnosno novčana sredstva dugoročnog karaktera. To praktično znači da se pojam kapitala sa aspekta tržišta kapitala izjednačava sa pojmom štednje i pojmom plasmana te štednje na rok takođe nije kraći od jedne godine.

6

Prema tome, izvori kapitala u okviru jedne nacionalne ekonomije su:

1. Novčana štednja kao osnovni izvor kapitala, koja predstavlja odlaganje nacionalnog dohotka. Novčana štednja je u direktnoj zavisnosti od:

- zarada i akumulacija;

- očekivanog prihoda u budućem periodu;

- razvijenosti instrumenata stimulativne štednje;

- funkcionisanja i razvijenosti sekundarnog tržišta vrednosnih papira.

Sa aspekta vlasnika, štednja može imati svoj pojavni oblik kao:

- štednja pojedinaca ili stanovništva;

- štednja privrednog sektora;

- štednja javnog sektora.

Motivi za štednju su vrlo kompleksni i različiti. Motivi štednje pojedinaca su svakako najbrojniji, i takođe najuticajniji za formiranje ukupnog iznosa kapitala kao ponude na tržištu kapitala, koji mogu biti materijalne i nematerijalne prirode. Štednje privrednog sektora odnose se na želju preduzeća da ostvari prihod po osnovu štednje, veći stepen konkurentnosti i veći stepen finansijske samostalnosti.

2. Transformacija u kapital, je drugi značajni izvor kapitala koji predstavlja rezultat rada bankarsko- finansijskog sektora i njegove mogućnosti da bilo koji oblik štednje transformiše u kapital.

Na tržištu kapitala, kapital se može koristiti kao:

1.Zajmovni kapital, koji predstavlja takav oblik kapitala u kojem se korisnik kapitala javlja kao dužnik, a vlasnik kapitala kao poverilac. Karakteristično za zajmovni kapital je da se između između duznika i poverioca uspostavlja direktni ili posrednički kreditni odnos.

U teoriji i praksi su poznata tri oblika zajmovnog kapitala:

7

- Investicioni kredit;

- Hipotekarni kredit;

- Dugoročni zajam.

2.Akcijski kapital koji predstavlja takav oblik korišćenja kapitala u kome je vlasnik kapitala u ulozi primaoca, a sadašnji vlasnik u ulozi davaoca kapitala. Akcijski kapital predstavlja ukupni kapital obezbeđen putem emisije i plasmana.

Svako akcionarsko društvo ima sledeću strukturu kapitala:

- akcijski kapital, koji je vlasništvo akcionara;

- kapital u svim oblicima rezerve, koji je vlasništvo akcionarskog društva.

Predmet finansijskih transakcija na tržištu kapitala jeste kapital koga vlasnici kapitala prodaju, a korisnici kapitala kupuju. Kupac i prodavac kapitala dogovaraju se o predmetu i uslovima kupoprodaje. Najbitniji uslov svake kupoprodaje kapitala jeste njegova cena.

Osnovna funkcija tržišta kapitala jeste da pomiri interese kupca i prodavca kapitala, tako što će kupcu omogućiti kupovinu njemu potrebnog kapitala po najpovoljnim tržišnim uslovima, a prodavcu omogućiti prodaju njemu nepotrebnog kapitala takođe po najpovoljnijim tržišnim uslovima.

8

U praksi se najčešće ističu sledeći ciljevi tržište kapitala:

1. Obezbeđenje pod tržišnim uslovima neophodnog i nedostajućeg kapitala;

2. Alokacija kapitala u najpropulzivnije i najprofitabinije privredne grane;

3. Ostvarivanje najveće moguće kapitalizacije;

4. Ostvarivanje maksimalnog mogućeg obima kapitala;

5. Ostvarivanje optimalnih efekata u povećanju novčane štednje;

6. Determinisanje stvarne i tržišne cene koštanja kapitala;

7. Ostvarivanje optimalne ročne strukture.

9

2. UČESNICI NA TRŽIŠTU KAPITALA

Dosadašnja praktična iskustva tržišta kapitala ukazuju da se, kao učesnici najčešće pojavljuju:

1. Investitori kapitala u ulozi prodavača;

2. Preduzetnici kapitala u ulozi kupaca;

3. Posrednici u formi banaka i drugih bankarskih organizacija specijalizovanih finansijskih isntitucija kao berzi;

4. Država, u ulozi regulatora i kontrolora.

Uspešno partnerstvo, uvažavaju se principi međusobnog poverenja i obostrane korisnosti. Poslovi između kupaca i prodavaca završavaju se veoma često bez prisustva kapitala kao specifične robe i bez svedoka, gde je iz tih razloga neophodno i međusobno poverenje između korisnika.

Sa aspekta tržišnog odnosa, učesnici na tržištu kapitala se mogu svrstati u:

• Neposredne učesnike;

• Posredne učesnike.

Prioritetni zadatak investitora jeste zaštita njihovih interesa. Zaštitom svog kapitala, investitor sprečava budućeg dužnika da realizuje svoj interes na štetu poverioca. Međusobni odnosi poverioca i dužnika na tržištu kapitala ukazuju, da se tržišna regulativa treba tako da se postavi da ne dovodi investitora u neravnopravni položaj u odnosu na korisnika kapitala.

Zaštita interesa invstitora je moguće preko:

• funkcionisanja savremenog sistema informisanja;

• zaštita od naplate potraživanja;

• zaštita izdavanjem bankarskih garancija.

10

Poslovne operacije korisnika kapitala na tržištu kapitala odnose se na:

• primenu emisije dugoročnih efekata;

• njenom plasmanu na tržištu;

• registraciji emisije kod nadležnih organa;

• eliminisanju oscilacije kursa i oscilaciju tržišta;

• zatvaranju emisije kapitala.

Posrednici na tržištu kapitala su najmalobrojniji, a po kvalitativnim elementima, najvažniji učesnici na tržištu kapitala. Za posrednike na tržištu kapitala je karakteristično, da u poslovnim odnosima trebaju štititi interese komitenata, što je u određenim slučajevima u suprotnosti sa njihovim interesima. Prema kriterijumima njihovo organizaciono- funkcijalne strukture, posrednici na tržištu kapitala se mogu svrstati u sledeće grupe:

• banke i druge finansijske organizacije;

• investicioni fondovi;

• berze kao specijalizovane funkcije.

Za posrednika, na tržištu kapitala mogu se pojaviti kako u ulozi invenstitora tako i u ulozi korisnika kapitala.

Bankarske organizacije se na tržištu kapitala najčešće pojavljuju:

• investitori;

• korisnici;

• komisionari;

• čisti posrednici;

• investicioni fondovi.

Putem berzi odnosno njenih efekata, vrši se internacionalizacija tržišta kapitala. Zadaci berze su, nakon dnevne koncentracije ponude i tražnje kapitala omoguće na jednom mestu određivanje realne vrednosti kapitala i tržišnu stabilnost transakcija sa kapitalom.

11

Poseban značaj i mesto na tržištu kapitala pripada i državi. Kao najveća upravna i izvršna vlast, država se na tržištu kapitala javlja u ulozi:

• investitora;

• korisnika kapitala;

• regulatora kapitala;

• kontrolora kapitala.

Država se na tržištu kapitala može pojaviti u ulozi investitora i istovremeno zajedno u obe uloge, odnosno kao investitor i korisnik kapitala. Regularna uloga države ili ovlašćenog organa je primarna i najznačajnija uloga od svih uloga koje imaju ostali akteri na tržištu kapitala. Što je regulatorna uloga države uspešnija, to su svi faktori i indikatori tržišnih odnosa na tržištu kapitala uspešniji i obrnuto.

Država ostvaruje svoju osnovnu ulogu kao kontrolor i revizor na tržištu kapitala kroz široko organizovani aparat, koji ima preventivu i naknadnu funkciju u kontrolu ukupnih tržišnih odnosa i poslovnih transakcija na tržištu kapitala.

12

3. ULOGA BANAKA U RAZVOJU TRŽIŠTA KAPITALA

Banke kao finansijske organizacije obavljaju raznovrsne finansijske operacije koje se mogu svrstatiu sledeće grupe poslova:

• stvaranje i poništavanje novca;

• plaćanje po osnovu tekuće poslovanja;

• posredovanju pri transferu finansijske štednje.

Obavljanjem navedenih funkcija, banke su u poziciji da posredstvom tržišta kapitala:

• vrše ročnu i sektorsku transformaciju sredstava;

• ostvaruju dodatne prihode;

• koriste informacije sa novčanog tržišta.

Banke koriste tržište kapitala za obavljanje tzv. prerađivačke funkcije novčanih sredstava. Ulogu banaka na tržištu kapitala možemo pratiti kroz njihovu aktivnost na primarnom i na sekundarnom tržištu kapitala. Na primarnom tržištu kapitala, kod emisije akcija i obveznica kompanije banke imaju trostruku funkciju. Prvo, banke imaju savetodavnu funkciju za kompanije koje žele da izvrše emisiju novih serija akcija i obveznica. Druga funkcija akcija banaka na primarnom tržištu kapitala sastoji se u jemstvu novih plasmana korporacijskih vrednosnih papira. Treća funkcija banaka na primarnom tržištu kapitala odnosi se na organizaciju distribucije novo emitovanih vrednosnih papira na tržištu kapitala u korist investitora.

Sve pomenute funkcije obavljaju konzorcijumi banaka, pri čemu jedna banka ima funkciju glavnog koordinatora. Konzorciji se stvaraju za svaku emisiju vrednosnih papira, posebno u cilju podele rizika kao rapodele ostalih poslova u vezi sa emisijom. Kada se radi o emisiji državnuh vrednosnih papira, onda je procedura pojednostavljena usled visokog kredibiliteta države.

Na sekundarnom tržištu kapitala uloga finansijskih posrednika sastoji se u vršenju brokerskih odnosno dilerskih funkcija. Brokerske i dilerske firme mogu da budu samostalne i postoji izrazita tendencija da se banke takođe bave brokerskim i dilerskim poslovima preko specijalizovanih filijala. Kod

13

brokerske funkcije, banke samo tehnički sprovode naloge svojih komitenata u vezi kupovine ili prodaje određenih vrednosnih papira. Banke teže da drže izvestan broj najkvalitetnijih papira u svojim filijalama, tako tako da mogu da neposredno na šalterimaobavljaju kupovne i prodajne trasnakcije sa svojim komitentima.

Brokerske usluge banaka predstavljaju most koji povezuje komitente i specijalizovane brokersko- dilerske organizacije. U direktnim kontaktima sa komitentima, banke formulišu njihove zahteve za kupovinu i prodaju vrednosnih papira i prenose ih profesionalnim brokerima i dilerima. Ovi starateljski departmani vrše tehničke poslove u vezi sa portfeljima fizičkih i pravnih lica.

4. INSTITUCIONALNI FONDOVI NA TRŽIŠTU KAPITALA

4.1. INVESTICIONI FONDOVI

U savremenim tržišnim ekonomijama dolazi do snažnog razvoja investicionih fondova kao novog tipa finansijskih posrednika. Suština investicionih fondova se sastoji u tome da oni prikupljaju kapital putem prodaje svojih akcija i eventualno obveznica stanovništvu, sa tim da formirani finansijski potencijal plasiraju u akcije i obveznice preduzeća kao i obveznice države.

Pojava investicionih fondova ima za cilj da poboljša proces kupovine vrednosnih papira od strane investitora. Osnovne vrednosti ispoljavaju se u portfolio diverzifikaciji, profesionalnom portfolio menadžmentu i lakoj marketabilnosti nove finansijske aktive. Smanjivanje portfolio rizika putem diverzifikacije postiže se time što investitor kupuje akcije investicionog fonda i time postalje indirektno proporcionalni suvlasnik ukupnog portfolija investicionog fonda u kojem se nalazi veliki obim raznovrsnih i selekcionih vrednosnoh papira.

Kupovinom akcija investicionog fonda investitor istovremeno kupuje tzv. „know how“ kod profesionalnih portfolio menadzera. Portfolio menadžeri su odgovorni sa selekciju vrednosnih papira koji ulaze u portfolio investicionog fonda kao i za kasnije kupovine i prodaje vrednosnih papira na tržištu

14

kapitala u cilju permanentih nastojanja da se obezbedi optimalna portfelio struktura. Time individualni investutori kupuju stručno znanje profesionalnih portfolio menadžera koji upravljaju aktivom investicionog fonda, radeći u interesu akcionara tog fonda.

Individualni investitori da kupuju akcije investicionih fondova i iz razloga što se pretpostavlja da je nova finansijska aktiva lakše marketibilna nego bazični vrednosni papiri na koje se akcije investicionih kompanija zasnivaju.

Osnovni tipovi investicionih fondova su:

- otvoreni investicioni fondovi su fondovi sa promenjivim kapitalom i brojem akcija;

- zatvoreni investicioni fondovi raspolažu fiksnim kapitalom i brojem akcija koje se kotiraju na berzi;

- oročeni investicioni fondovi, razlikuju se od zatvorenih fondova po tome što imaju fiksni termin njihove likvidacije.

U praksi danas dominiraju otvoreni investicioni fondovi. Zatvoreni investicioni fondovi istorijski su pre otvorenih fondova. Oročeni fondovi omaju još manju kvantitativnu dimenziju, mada su interesantni kao specifičan koncept.

Osnovni razlog za domoinaciju otvorenih investicionih fondova je u tome da oni obezbeđuju lakšu marketibilnost svojih akcija u odnosu na zatvorene fondove. Vlasnik akcije otvorenog investicionog fonda može u svakom momentu da izvrši konverziju te akcije u transakcioni novac i to kod onog investicionog fonda koji je tu akciju emitovao. Pored toga, vlasnik akcije otvorenog investicionog fonda može da naplati svoju akciju po punoj vrednosti neto aktive, tj. po ceni akcije koja je jednaka tržišnoj ceni vrednosnih papira koje se nalaze u aktivi investicionog fonda.

Prinos koji ostvaruju vlasnici akcija investicionih fondova sastoji se iz dve komponente. Prvu komponentu čini prinos u vidu kamata na obveznice i dividende na akcije koje se nalaze u portfelju investicionog fonda. Druga komponenta se sastoji u promeni tržišne cene portfelja investicionog fonda, povećava se vrednost akcija u posedu individualnih investitora i to u srazmeri jedan prema jedan.

Za razvoj investicionih fondova bitno je finansijsko ponašanje investitora odnosno preferencija investitora da deo finansijske štednje ulažu kod investicionih fondova. Regulacioni mehanizmi u odnosu na investicione fondove su dosta liberalni, naročito kada se uporede sa prudencionom kontrolom banaka, osiguravajuća kompanija i penzionih fondova. Drugim rečima investicioni fondovi imaju široke

15

mogućnosti da kombinuju pri formiranju svojih portfelja, vodeći pri tome računa o stopi prinosa, diverzifikaciji rizika i održavanju likvidnosti. Regulacioni mehanizmi zahtevaju da informišu svoje klijente o investicionim ciljevima dotičnog fonda, zatim o rizicima i troškovima.

Oni investitori koji prihvataju veći rizik da bi dobili veće obećane prinose, obično se opredeljuju za takve investicione fondove koje plasiraju sredstva u akcije. U svakom slučaju, investitoti očekuju da u proseku ostvare beće prinose koje mogu da dobiju na bazi depozita banaka.

Performanse investicionih fondova značajne su kako sa stanovišta ukupne alokacije finansijske štednje stanovništva na investicione fondove u odnosu na druge finansijske posrednike, tako i sa stanovišta alokacije sredstava između raznih investicionoh fondova. Investicioni fondovi su organozovani u vidu investicionih kompanija s tim da jedna investiciona kompanija može da bude i nosilac većeg broja diferenciranih investicionih fondova. Iza investicionih kompanija, kao organizacionih nosilaca investicionih fondova, po pravilu stoje određene finansijske institucije kao vlasnici odnosno sponzori investicionih kompanija. Portfolio menadžment je složeniji kod otvorenih investicionih fondova u odnosu na zatvorene i pogotovu u odnosu na oročene investicione fondove.

Glavni organizacioni nosioci investicionih kompanija i njihovih investicionih fondova su komercijalne banke, berzanske firme i druge finansijske institucije koje imaju kontakte sa velikom masom klijenata. Po pravilu to je institucija koja predstavlja organizacionog nosioca investicione kompanije i preko koga se takođe obavlja inicijalna prodaja akcija investicionih fondova.

Ukoliko banka ili druga finansijska institucija formira ili kupi već postojeću investicionu kompaniju sa odgovaraljućim investicionim fondovima, bitno je da poslovanje investicionog fonda bude bilansno i funkcionalno potpuno odvojeno od poslovanje banke ili neke druge finansijske institucije. Prema tome, određeni nadzor nad poslovanjem investicionih fondova postoji, ali bez ikakvih garancija države, tako da rizik snose akcionari investicionih fondova.

U razvijenim tržošnom ekonomijama, investicioni fondovi su, po pravilu, specijalizovani. Generalna sistematizacija investicionoh fondova izgleda ovako:

- investicioni fondovi koji sredstva ulažu u akcije;

- investicione fondove koji sredstva ulažu u obveznice;

- investicioni fondovi koji sredstva ulažu u instumente novčanog tržišta.

16

Investicioni fondovi mogu da budu dalje diverzifikovani u zavisnosti od izabrane investicione politike i pravaca plasmana potencijala tih fondova. Tako, postoje investicioni fondovi koji su u svojoj investicionoj politici orijentisani na obezbeđivanju relativno stabilnog prinosa, na potencijalno visoki rast tržišne vrednosti aktiva pa prema tome i kapitalnih dobitaka akcionara. Neki investicioni fondovi su specijalizovani za određene privredne grane, a najpoznatiji primer su fondovi koji ulažu isključivo u rudnike zlata.

4.2. KOMPANIJE ZA OSIGURANJE

Kompanije za osiguranje predstavljaju značajne institucionalne investitore na tržištu kapitala. Mogu se organizovati kao akcionarska društva, odnosno čisto profitne organizacije u čijem upravljanju i kreiranju poslovne politike učestvuju njeni akcionari, ili kao zajedničke kompanije, odnosno neprofitne organizacije koje poseduju i kontrolišu vlasnici polisa osiguranja.

Pored ova dva dominantna organizaciona oblika, poznata su još i: Llojds udruženja i Reciprocitetna društva. Llojds udruženja su profitne organizacije osnovane od strane pojedinaca koji nudi osiguranje na kooperativnoj bazi. Reciprocitetna društva ili, kako se ponekad nazivaju „ međuosiguravajuće berze“ su neprofitne organizacije. Ovaj organizacioni tip vezan je samo za osiguranje imovine.

Prema predmetu osiguranja mogu se podeliti na: koje osiguravaju život i na koje osiguravaju imovinu. Kompanije za osiguravaje života imaju značajnije učešće na tržištu kapitala s obzirom da one imaju kontinuelni priliv srednjoročnih i dugoročnih finansijskih resursa. Ove kompanije imaju obaveze čiji iznos je fiksan u određenom vremenskom periodu i njima odgovaraju investicije u vrednosne papire sa fiksnim prihodom. Za razliku od kompanija za životno osiguranje, kompanije za osiguranje imovine od određenih rizika investiraće svoja sredstva u vrednosne papire koje mogu doneti kapitalne dobitke ili u one papire čiji kurs raste i prati rast inflacije.

U razvijenim zemljama, kompanije za osiguranje života su izuzetno značajni finansijski posrednici. Tako su kompanije u SAD za osiguranje života četvre po veličini finansijske institucije, odmah iza komercijalnih banaka, penzionih fondova i štedionica. Najveći deo sredstava plasira se u obveznice i hipotekarne dugoročne kredite. Dugoročni plasmani ročno se usklađuju sa izvorima sredstava i garanuju kompanijama stabilan profit, čija visina zavisi prvenstveno od kretanja kamatnih stopa.

17

Poslovanje kompanija za osiguravanje imovine znatno se razlikuje od poslovanja kompanija za osiguravanje života. Prvo, polise za osiguranje imovine izdaju se sa kraćim rokovima i drugo, kod osiguranja imovine vrlo je teško predvideti verovatnoću osiguranih slučajeva.

4.3.PENZIONI FONDOVI

U poslednjoj deceniji, ovaj oblik finansijskih posrednika zabeležio je izuzetan rast u svim razvijenim zemljama. Penzione fondove formiraju korporacije, sindikati ili vlade zemalja radi plaćanja penzija penzionisanih radnika.

Razlikuju se dva osnovna tipa penzionih fondova:

• penzioni fondovi privatnog tipa

• penzioni fondovi javnog tipa.

Privatne fondove formira privatni sektor, industrijske kompanije, sindikati i uslužne organizacije. U ovom organizacionom modelu, sredstva obezbeđuju kompanije i njihovi radnici, a fondom upravljaju ili banke ili menadžeri penzionog fonda. Javni penzioni fondovi su pod sponzorstvom države koja izdvaja deo sredstava za njihovo finansiranje. Ostali deo sredstava formira se na bazi izdvajanja zaposlenih. Reč je o šemi koja se bazira na tokovima, za razliku od privatne šeme penzionog osiguranja koja se bazira na tokovima, odnosno zalihama kojima se upravlja dugi niz godina.

Stoga se u mnogim zemljama u tranziciji nastoji kreirati nov tip penzionih fondova na akturskim principima.

Promene starosne strukture stanvništva, dolazi do strukturnih promena između broja penzionera i broja aktivnog stanovništva koje uplaćuje doprinose za penziono osiguranje. U tom smislu, dolazi do potrebe da se izvrši fundamentalna promena penzionih fondova kako bi oni postali fundirani fondovi tj. da imaju pokriće u vrednosnim papirima kompanija i države kako bi prinosi tih papira bili bitna komponenta u formiranju finansijskih potencijala za isplatu penzija. Time se stvaraju institucioni uslovi da visina penzija bude ne samo revalorizovana u skladu sa povećanjem realnih zarada u privredi.

18

Stvaranjem penzionih fondova na aktuarskim principima predstsvlja dugotrajan proces, s tim da iskustvo mnogih zemalja pokazuje da je moguće ostvariti koegzistenciju starog budžetskog sistema penzionog fonda sa istovremenim aktiviranjem i razvojem novog koncepta aktuarskih penzionih fondova. Bitno je ukazati da penzioni fondovi predstavljaju specifičan oblik investicionih fondova i da kod njih moraju da postoje portfolio menadžeri koji raspolažu profesionalnim znanjima kako bi mogli da tekući priliv sredstsva u penzione fondove u znatnoj meri pretvore u portfolio plasmane sa odgovaraljućom strukturom koja treba da obezbedi relativno visoke prinose pridatom stepenu rizika. Takođe je bitno da postoji veći broj penzionih fondova kao i pravo preduzeća pa čak i pojedinca da bira penzioni fond u kojem se drže finansijske aktive koje treba da obezbede isplatu penzija u zadovoljavajućim realnim iznosima, imajući u vidu stopu inflacije kao i ukupan razvoj profitabilnosti privrede.

19

5. MEHANIZAM FINANSIJSKOG KOMUNICIRANJA EFEKTIMA NA TRŽIŠTU KAPITALA

Imanentni segment tržišnog privređivanja u konstelaciji pribavljanja potrebnog kapitala privrednih subjekata je adekvatno finansijsko komuniciranje dugoročnim vrednosnim papirima na tržištu kapitala. Celokupna tehnika emisije efekata predstavlja niz validnih poslovnih aktivnosti direktno vezanih za emisiju dugoročnih vrednosnih papira svih vrsta i oblika.

U domenu sopstvene emisije efekata emitent preuzima emisiju i plasman svojih vrednosnih papira i plasira ih sam. To direktno zahteva da emitent ima izuzetno dobar bonitet, stručnu osposobljenost i izgrađen sistem prodaje.tipičan primer sopstvene emisije efekata je emisije hipotekarnih založnica od strane hipotekarnih banaka.

Kod tuđe emisije, osnovana karakteristika je u tome što emitent svoju emisiju realizuje posebno na tržištu kapitala koristeći banku čije učešće ima niz prednosti koje garantuju uspešnu prodaju efekata.

Ovaj odnos između emitenata i banke reguliše se na dva osnovna načina i to:

• zaključivanje ugovora;

• zaključivanje komisionog ugovora.

Tehnologija rada prilikom emisije podrazumeva jedinstvo organizacionih i tržišnih operacija banke i emitenata, što znači da se sve tržišne transakcije koje preuzimaju banka i emitent radi uspešne realizacije emisije i plasmana efekata, svrstavaju u sledeće grupe poslova:

- zaključivanje i realizacija ugovora o emisiji i plasmanu efekata;

- zaključivanje i realizacija konzorcionog ugovora između banke- glavnog glavnog posrednika i rukovodioca konzorcijuma;

- realizacija svih organizacionih, tehničkih i informativno- reklamnih aktivnosti.

Rezimiraljuća lista aktera u poslu emisije i plasmana efekata je:

20

• emitent;

• prodavac ili emisioni dužnik;

• banka ili emisioni posrednik;

• investitor ili vlasnik kapitala.

21

LITERATURA

1) Berze i berzansko poslovanje, dr. Žarko Ristić, dr. Slobodan Komazec i drugi, za izdavača Nenad Jelesijević 2006. godine;

2) Ekonomija od A do Z: [leksikon ekonomskih pojmova] redaktori Milica Bogdanović, Lazar Šestović. – Beograd: Beogradska otvorena škola : Dosije, 2002 (Beograd: Margo-art);

3) INTERNET

22

komentari (0)
nema postavljenih komentara
budi prvi koji ce napisati!
ovo je samo pregled
3 shown on 22 pages
preuzmi dokument