Ustavna žalba - praksa ustavnih sudova , Ostalo' predlog Ustavno pravo. University of Belgrade
ivan-cakarevic
ivan-cakarevic

Ustavna žalba - praksa ustavnih sudova , Ostalo' predlog Ustavno pravo. University of Belgrade

DOCX (24 KB)
2 str.
71broj poseta
Opis
Praksa ustavnog suda Srbije- - Izvodi iz odluka - Pravo na ustavnu žalbu i povreda prava na pravično suđenje
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled2 str. / 2
preuzmi dokument

PRAKSA USTAVNOG SUDA SRBIJE - Izvodi iz odluka - Pravo na ustavnu žalbu i povreda prava na pravično suđenje

Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda...

Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje imovine (član 58. stav 1.)...

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje nije postupio po presudi Okružnog suda u Beogradu i da Upravni sud u osporenoj presudi to nije uzeo u obzir, niti se "osvrnuo na procesne uslove koje organi Fonda PIO nisu ispoštovali". Po mišljenju podnositeljke, Upravni sud je morao imati u vidu da joj je na osnovu pravnosnažnog rešenja bio upisan u radnu knjižicu staž osiguranja, a da nadležni Fond već dve decenije "uporno odbija da postupi po zakonu i uvaži odluke najviših sudskih instanci u pogledu njenog stečenog prava". Podnositeljka ustavne žalbe, takođe, smatra da je, podnoseći zahtev 1992. godine, priložila sve potrebne dokaze i da su nadležni organi "selektivno iščitavali" Ugovor o sprovođenju penzijskog i invalidskog osiguranja sportista ("Službeni glasnik SRS", broj 50/79).

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, ovaj sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud, najpre, ukazuje da se kontrola zakonitosti akata državne uprave u upravnom sporu ne iscrpljuje u pravu stranaka na podnošenje tužbe nadležnom sudu, već se ostvaruje kroz potpunu ocenu tužbenih navoda u cilju eliminisanja iz pravnog poretka nezakonitih akata upravnih organa. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da obrazlože svoje odluke ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni.

Na osnovu činjenica utvrđenih u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio:

...

- da drugostepeni upravni organ nije otklonio povrede pravila postupka nastale odlučivanjem prvostepenog organa u ponovnom postupku;

- da Upravni sud nije ocenio navode podnositeljke ustavne žalbe kojima je ukazivala na to da joj je svojstvo osiguranika utvrđeno pravnosnažnim rešenjem Fonda, koje nije stavljeno van snage, te da se "ne može sada voditi postupak kao da se stranka prvi put obraća prvostepenom organu za priznavanje staža".

Ispitujući da li su ovi navodi podnositeljke ustavne žalbe, koji nisu ocenjeni, mogli biti od uticaja na donošenje osporene presude Upravnog suda, Ustavni sud najpre ukazuje da načelo pravnosnažnosti, utvrđeno članom 13. Zakona o opštem upravnom postupku, onemogućava da se pravnosnažno rešenje kojim je stranka stekla određena prava, odnosno kojim su stranci određene neke obaveze poništi, ukine ili izmeni, osim u slučajevima koji su predviđeni zakonom. Prema navedenom zakonu, mogućnosti intervencije u odnosu na pravnosnažna rešenja predviđene su vanrednim pravnim sredstvima, među kojima je i ponavljanje postupka. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da Zakon dozvoljava nadležnom organu da, izuzetno, bez donošenja posebnog zaključka o ponavljanju postupka, preduzme radnje postupka koje treba ponoviti, čim utvrdi postojanje uslova za ponavljanje (član 247. st. 1. i 2.). Međutim, to ne oslobađa nadležni organ obaveze da u rešenju navede zakonski razlog za obnovu i da iznese okolnosti iz kojih se vidi postojanje tog razloga, kao i da omogući stranci da učestvuje u obnovljenom postupku i da se izjasni o dokazima koji se izvode, odnosno o činjenicama koje se utvrđuju. Ustavni sud, takođe, ukazuje da se u ponovljenom postupku rešenjem odlučuje o upravnoj stvari koja je bila predmet postupka i da se njime može ostaviti na snazi rešenje koje je bilo predmet ponavljanja postupka, ili se može zameniti novim, a ranije rešenje poništiti ili ukinuti (član 248.).

Imajući u vidu da osporeno prvostepeno rešenje Fonda nije doneto u postupku po nekom vanrednom pravnom sredstvu, već je njime odlučeno o "zahtevu za utvrđivanje svojstva osiguranika podnetom 9. jula 1996. godine", Ustavni sud nalazi da je Upravni sud prilikom ocene zakonitosti osporenog drugostepenog rešenja morao da oceni navode podnositeljke ustavne žalbe da zahtev za utvrđivanje svojstva osiguranika nije podnela 9. jula 1996. godine, već 17. juna 1992. godine i da je o njenom zahtevu odlučeno pravnosnažnim rešenjem Fonda, koje je i dalje na snazi.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da osporenom presudom nisu otklonjene povrede procesnog prava učinjene u upravnom postupku i da je Upravni sud propustio da oceni navode tužbe koji su bili od uticaja na donošenje osporene presude. Ustavni sud ističe da nije nadležan da odlučuje o tome da li u postupku po vanrednom pravnom sredstvu treba izmeniti pravnosnažno rešenje Fonda, niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod uslovom da se postojanje uslova za izmenu tog rešenja oceni i utvrdi u postupku koji je u skladu sa zakonom.

(Ustavni sud, Odluka Už-1211/2011 od 11. marta 2015. godine, "Službeni glasnik RS", broj 37 od 24. aprila 2015. godine) - Pravni Informator, br. 6/2016, Intermex, Beograd, Priredio: dr Tomica Delibašić

komentari (0)
nema postavljenih komentara
budi prvi koji ce napisati!
preuzmi dokument