Ustavno pravo-Skripta-Pravni fakultet_Part1, Skripte' predlog Ustavno pravo. University of Belgrade
rambojedebil
rambojedebil15 September 2012

Ustavno pravo-Skripta-Pravni fakultet_Part1, Skripte' predlog Ustavno pravo. University of Belgrade

PDF (491 KB)
60 strane
50broj preuzimanja
1000+broj poseta
100%on 5 votesbroj ocena
Opis
Pravni fakultet,pf,Ustavno pravo,Skripta,organ,mehanizam,struktura drzave,sastav i funkcionisanje ustavnih organa,osnovna nacela politickog rezima drzave,izvor donosenja prava,parlament,vlada,organ federalne jedinice,org...
40 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 strane / 60

ovo je samo pregled

3 shown on 60 pages

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 shown on 60 pages

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 shown on 60 pages

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 shown on 60 pages

preuzmi dokument

1. PREDMET I NAZIV USTAVNOG PRAVA

Prema formalnoj, klasičnoj koncepciji, predmet ustavnog prava su ustavni tekstovi, tj. pravne norme

koje sadrže ustavi.U početku ,reč ustav ,imala je ideološko značenje ,a ustavni režim je bio sinonim za

liberalni politički režim ukoliko je ustav pored organizacije vlasti ,utvrđivao i potvrđivao prava i

slobode građana i sadržao garancije za njihovo ostvarivanje.Postojanje ustava bilo je simbol i uslov

političke slobode.

Ideološka moć koja se pripisivala reči ustav ,ograničavala je područje ustavnog prava na proučavanje

liberalnih političkih režima ,tj. na proučavanje liberalnih demokratskih režima . Početkom 19.veka ovaj

stav je prihavtio i sproveo ga Benžamen Konstant u svom „Kursu ustavne politike“.

Materijalna koncepcija predmeta ustavnog prava interesuje se pre svega za sadržinu , materiju pravnih

pravila, pa je ustavno pravo učenje o pravnim pravilima koja uređuju određenu materiju - političke

institucije. Političke institucije obuhvataju dva područja objektivne stvarnosti:

1. organe- institucije koje su stvorili ljudi radi postizanja zajedničkih ciljeva

2. mehanizme- tiče se tehnike koja omogućuje pojedincimada deluju , omogućavaju ljudima da

uspostavljaju međusobne odnose

Ustavno pravo obuhvata i proučava samo političke institucije ,one koje se odnose na najvišu vlast

države. Politički režim je raspored celine političkih institucija u datom momentu u određenom društvu.

U današnje vreme, to je tekst koji kao svoju glavnu temu ima organizaciju javnih vlasti i ujamčavanje

ličnih i kolektivnih sloboda.

Predmet ustavnog prava se još uvek određuje tako što se kaže da je ustavno pravo deo javnog prava,

skup normi koje uređuju organizaciju javnih ustanova i vršenje vlasti od strane njihovih organa.

Načelno uzev ,uređuje vršenje javne vlasti od strane javnih tela .Ustavno pravo čine sve norme koje

uređuju strukturu države , uređuju sastav i funkcionisanje ustavnih organa i ustanovljavaju osnovna

načela političkog režima. Ovako shvaćeno ustavno pravo ima trostruku sadržinu:

1. struktura države –država se razmatra preko svojih konstitutivnih elemenata ,načina nastanka ,

promene i nestanka oblika i sistema vlasti

2. sastav i funkcionisanje ustavnih organa-ustavno pravo ne obuhvata sve državne organe,neko samo

ustavne državne organe

3. osnovna načela političkog režima države-većina načela je konstitucionalizovana,što za posledicu ima

da se ona tada postavljaju kao materijalne granice prilikom vršenja zakonodavne vlasti i kao zapovesti

koje neposredno obavezuju građane u njihovom odnosu sa državaom

Naziv ustavno pravo nije opšte prihvaćen ,koristi se još i naziv državno pravo.Naziv državno pravo

obuhvata i pravne propise o organizaciji i funkcionisanju državnih organa .Ovaj naziv po pravilu

uključuje i opšte učenje o državi. Naziv ustavno pravo se vezuje za pojavljivanje formalnih ustava

krajem 19. i početkom 20.veka. Naziv državno pravo se upotrebljavao u Nemačkoj, a prema Hegelu je

država ostvarivanje moralne ideje , ona je sama sebi cilj, u njoj sloboda dolazi do svog najvišeg prava .

Naziv ustavno pravo je nastao u Engleskoj , Francuskoj i SAD, kao izraz borbe za ustavnost ,tj. za

Docsity.com

ograničavanje svemoći apsolutnog centra vlasti putem ustava koji nosioci vlasti neće moći samovoljno

da menjaju kada im se prohte. Ustav je shvatan kao izraz narodne suverenosti i njime se ograničava

suverenost države ,tj. državne vlasti. Ustavom se stvara država ,on je delo najviše i izvorne vlasti koju

vrši neposredno narod ,dok je zakon izraz vlasti ustanovljene ustavom koju vrše narodni predstavnici.

Nazivu se ne može poreći demokratsko poreklo, njegov značaj ,pa se opravdano ne upotrebljava naziv

državno pravo.

2.POJAM I KLASIFIKACIJA IZVORA USTAVNOG PRAVA

Termin „izvor prava“ se koristi da bi se izrazile tri stvari:

1. izvor donošenja prava - su organi ili subjekti koji su nadležni za donošenje norme.Izvor donošenja

prava je državni organ (parlament ,vlada) ili organ federalne ili autonomne jedinice (oblasni savet) ili

pojedinačni subjekt (Ugovarači na osnovu slobode ugovaranja) ili svi članovi društva

2. izvor saznanja prava - je akt ili dokument koji sadrži pravne norme , može ga sačiniti akt koji je

formalnopravno zakonodavni , formalnopravno uredbodavni ili puko ljudsko ponašanje

3. izvor nastanka prava - je proces stvaranja norme ,kojoj pravni poredak priznaje sposobnost izvora

prava

Ova tri značenja termina izvor prava, ukazuju na tri obeležja forme pravnog akta:

1. donosilac akta

2. forma akta

3. postupak donošenja akta.

Klasična podela izvora prava je na:

1. materijalna

2. formalna .

Materijalni izor prava su društvene činjenice ,a formalni su oblici u kojima se izražavaju opšti pravni

akti . Organi koji mogu donositi materijalne zakone su oni kojima su takva ovlašćenja data u ustavu

.Materijalni zakon je akt koji sadrži opštu i apstraktnu normu , dok je formalni zakon akt koji nezavisno

od karaktera norme potiče od zakonodavnog organa. Ustav je materijalni zakon. Samo izuzetno izvor

ustavnog prava može postati i formalni zakon .

U izvore ustavnog prava svrstavamo:

1. ustavne zakone ,tj. ustavi

2. zakoni parlamenta

3. delegirani zakoni ( zakoni čiji donosilac nije parlament ,doneseni na osnovu delegacije zakonodavne

vlasti parlamenta)

4. dekreti-zakoni (dekreti izvršne vlasti sa zakonskom sangom)

5. uredbe izvršne vlasti

6. parlamentarni poslovnik

Docsity.com

7. običaji i ustavne konvencije

8. odluke ustavnih sudova

Ovi izvori su međusobno koordinirani.Odnosi su uređeni hijerarhijski ,jer jedna norma preteže nad

drugom. Na vrhu hijerarhijske lestvice se nalaze ustavni zakoni , tj. ustavi koji pretežu nad svim

ostalim materijalnim zakonima.Ustav predstavlja akt sa najvišom pravnom snagom .Svi ostali izvori su

ispod njega , manje su pravne snage i moraju biti usaglašeni sa njim .Odmah ispod njih su zakoni koje

donosi parlament i akti izjednačeni sa zakonima koji raspolažu svojstvom koje se određuje kao „snaga

zakona“ koja ima dve posledice:

1. posledice abrogacije -norme koje donosi zakonodavac i norme koje su sa njima izjednačene

abrogiraju ,derogiraju ili menjaju sve zakonske norme

2. posledica nepovredivosti - norme koje zakonodavac donosi i norme koje su sa njima izjednačene ne

mogu biti izmenjene ,derogirane ili abrogirane osim posredstvom drugih normi koje donosi zakonodavac

Između nekih od njih postoji i jednakost ,kao što su zakoni parlamenta , delegirani zakoni i dekreti

zakoni . Zakoni federalne jedinice ili jedinice teritorijalne autonomije uredjuju činjenice i odnose koji

su u oblasti njihove nadležnosti ili dopunjavaju odredbe federalnih zakona.Ustavi mnogih zemalja

predvodjaju da odredjenu materiju može urediti samo zakonodavac.tada je reč o zakonskim

rezervatima, iz kojih je isključena svaka normativna aktivnost izvršne vlasti.Zakonski rezervati mogu

biti :

1. apsolutni -kada materije koje u njih spadaju moraju u svim vidovima biti regulisane zakonom

2. relativni -kada ustav rezerviše za zakon samo pravce i temelje u odnosnoj materiji a ostali mogu biti

regulisani i normativnim izvorima.

Uredbe izvršne vlasti i parlamentarni poslovnici su akti niže pravne snage od pomenutih zakona, zato se

i nalaze na nižem mestu, i ne mogu izmeniti, derogirati ili abrogirati zakone parlamenta , kako

federalne , tako ni federalnih ni autonomnih jedinica .Odluke ustavnih sudova su specifičan izvor prava

jer se njima ustav samo tumači ,a ne stvara.One imaju snagu materijalnog zakona , deluju erga omnes,

ali ne stvaraju ustavnu normu.

3.USTAVNI OBIČAJI

Običaj pripada tipu nepisanog prava. Običaj predstavlja ustaljeno ,opšte prihvaćeno ponašanje praćeno

svešću o njegovoj pravnoj obaveznosti. Svaki običaj ima dva bitna konstitutivna elementa :

1. spoljni ili materijalni element -koji se sastoji u kontinuiranom i jednoobraznom ponavljanju jednog

istog ponašanja

2. unutrašnji ili psihološki element -koji se sastoji u rasprostranjenom ubeđenju o pravnoj obaveznosti

tog ponašanja

Običaj nije autonoman izvor prava u odnosu na zakon , jer je zakon taj akt u kojem običaj nalazi svoj

obavezni oslonac.U nekim pravnim sistemima običajna pravila su glavni izvor prava ( common low

sistem), dok u našem pravnom sistemu ,gde su na prvom mestu pisana pravna pravila ,to nije

Docsity.com

slučaj.Kod nas običaj nije autonoman (samostalan ) izvor prava u odnosu na zakon ,jer mora imati

osnonac u zakonu.To zanči da je on u našem pravu izvor opošteg karaktera , tj. ima obaveznu snagu

samo u slučajevima kada se prizna materijalnim zakonom.

Običaji nisu podoban izvor parva ,jer je potrebno izuzetno dugo vremena da nastanu kao i da se

izmene. Ustavni običaj je specifičan po tome što u njegovom formiranju učestvuju isključivo državni

organi.

U teoriji ustavnog prava prihvaćena su tri tipa ustavnih običaja:

1. secundum constitutionem – koji sadrži običajne interpretativne norme .Tumači nejasnu ili

neodređenu ustavnu normu , pri čemu u nju čak unosi novine, nešto što tekstualno u njoj ne postoji

2. praeter constitutionem – koji sadrži introduktivne norme .Ustavni običaj koji nastaje kad neko

pitanje sa područja ustavne materije nije uredjeno pisanom ustavnom normom u celini ili

delimično.Predstavlja jedan od načina kojim se popunjavaju ustavne praznine

3. contra constitutionem –jesu abrogativni običaji . Ustavni običaj koji je u suprotnosti sa nekom

utvrđenom pisanom ustavnom normom ,njime se postojeći ustavni tekst menja u cilju bržeg

prilagođavanja novim uslovima društvenog života ,dolazi na mesto zastarele pisane ustavne norme, a u

većini ustavnih poredaka u svetu nije dozvoljen.

Posle II svetskog rata izvršena je racionalizacija ,prevođenje ustavnih sistema koji su najpre

funkcionisali na osnovu malog broja pisanih normi , u sisteme koji su se zasnivali na većem broju

pisanih normi sadržanih u ustavu. Uprkos tome ,ustavni običaji se nisu mogli u potpunosti odstraniti iz

sistema izvora ustavnog prava u jednoj zemlji.

Posebnu vrstu pisanih ustavnih normi čine ustavne konvencije koje se razlikuju od ustavnih običaja po

tome što se kod ustavnog običaja psihološki element ispoljava kao svest o pravnoj neophodnosti ,dok se

kod ustavne konvencije on izražava kao potreba prakse. Kao izvor ustavnog prava , ustavne konvencije

imaju poseban značaj u Velikoj Britaniji i dele se u tri grupe:

1. one koje se odnose na kraljeve prerogative i kabinetski sistem

2. one koje se tiču parlamentarnog postupka

3. one koje su posvećene odnosima u britanskoj zajednici naroda

Mnoge ustavne konvencije našle su svoje mesto u Vestminsterskom zakonu od 1931.godine

4.PRIRODA I ZNAČAJ USTAVNOG PRAVA

Ustavno pravo je pravna disciplina.Ono obuhvata ukupnost pravnih pravila koja uredjuju političke

institucije u kojima je sedište najviše državne vlasti u svakoj državi , kao i lične i kolektivne slobode

kojima se ograničava politička vlast. Ustavno pravo se razlikuje od:

1. ustavne istorije - koja proučava evoluciju ustavnih institucija

2. ustavne politike - koja proučava ciljeve koji se žele postići različitim ustavnim institucijama, snage

koje pokreću ustavne organe i poželjne reforme za bolje funkcionisanje sistema vlasti

3. ustavne sociologije - koja se bavi društvenim pojavama i njihovim posledicama na funkcionisanje

Docsity.com

ustavnih institucija

Posebni odeljci ustavnog prava su:

1. teorija države - bavi se isključivo strukturom države

2. savezno i regionalno pravo - proučava strukturu i organizaciju federalnih jedinica i regiona, kao i

odnose organa federalne ili regionalne države ,s jedne i organa federalnih jedinica ili regionalnih

organa s druge strane

3. državno računovodstvo - koje se tiče finansijskog funkcionisanja države i kontrole parlamenta nad

finansijskim vođenjem države

4. izborno političko pravo - koje proučava izborne uslove i postupak izbora članova parlamenta

5. parlamentarno pravo - koje proučava norme koje uređuju organizaciju parlamenta i unutrašnje

funkcionisanje domova parlamenta

Ustavno pravo se pojavljuje u tri oblika:

1. kao opšte ustavno pravo - proučava opšte ustavne institute, koji su iznad pozitivnog partikularizma i

apsorbuje ga u sebi

2. kao pozitivno ustavno pravo - odnosi se na pojedinačni ustavni poredak

3. kao uporedno ustavno pravo - upoređuje ustavne norme različitih poredaka, kako bi ustanovilo

sličnosti i razlike

Ustavno pravo je fundamentalna grana unutrašnjeg javnog prava.Suština javnog prava je u odnosima

nejednakosti koje uređuje i što se ono odnosi na samo jezgro države , na njenu organizaciju i njene

odnose sa pojedincima. Unutrašnje parvo se primenjuje u okviru države Ustavno pravo je

fundamentalna grana prava jer se odnosi na najviše državne institucije : političke institucije nasuprot

administrativnim.

Poltičke institucije obrazuju organi uobičajeno nazvani „javne vlasti“ i poltički mehanizmi.To su

najvažniji organi koji donose najvažnije odluke i utvrđuju opštu politiku jedne zemlje ,kao i mehanizmi

pomoću kojih se ovakve suštinske odluke donose: šef države ,vlada ,ministri , parlament...U okviru

javnih vlasti pravi se razlika na zakonodavnu ,izvršnu i sudsku. Sudska vlast ne vrši politički izbor ,ona

ne donosi poltičke odluke,a u nekim zemljama je u organizacionom smislu podčinjena jednoj od druge

dve vlasti.S jedne strane ,u državi stvarno postoji sudska funkcija , koja se sastoji u primeni zakona u

slučaju kada se ovaj krši ili kada postoji spor o tome , a sa druge strane mesto koje je dodeljeno

sudskoj funkciji i nezavisnost u njenom radu su merilo za procenu i podelu političkih sistema.

Administrativne institucije su hijerarhijski niže u odnosu na poltičke.One odgovaraju zadacima primene

i izvršavanja političkih odluka i vođenju svakodnevnih poslova. Njihovu delatnost pokreću i nad njom

vrše kontrolu nosioci političke vlasti.Pravo koje proučava administrativne institucije je upravno pravo.

Najveći značaj ustavnog prava je u stalnom nastojanju da se pomire prava i slobode građana na jednoj

strani i vlasti na drugoj.Ustavno pravo danas sve više uzima svoj angažman u proučavanju demokratije i

igra značajnu ulogu u razvoju demokratske svesti.Ustavno pravo svedoči o tome da se pod državom ne

može više podrazumevati samo državni organizam , kao skup organa , nego i delovanje i uticaj gradjana

Docsity.com

na državu.

5.NAUKA I METOD USTAVNOG PRAVA

Ustavno pravo započinje svoj razvoj 1834.godine , kada je na inicijativu Gizoa, na Pravnom fakultetu u

Parizu osnovana katedra „Ustavno pravo“ sa zadatkom da organizuje akademsko proučavanje materije

ustavnog uređenja. Ustavno pravo je pravna disciplina ,što određuje i metod njegovog proučavanja koji

je pretežno pravni. Po tome se ustavno pravo razlikuje od političke nauke ,čiji su cilj , postupak i

metod drugačiji.

Ustavno pravo obuhvata nekoliko dimenzija proučavanja svog predmeta ,koje se mogu kombinovati. To

su : istorijska, nacionalna , inostrana , komparativna dimenzija i njihova sinteza –opšte teorijska

dimenzija.

Politička nauka se bavi onim što jeste ,to je pozitivna disciplina ,ali ima drugačiji prilaz stvarnosti koju

proučava.Ustavno pravo se bavi primenom prava ,obraća pažnju na vladavinu prava ,kako bi se ostvario

što veći stepen pravde i jednakosti među ljudima.Politička nauka ide sa one strane poznavanja pravnih

pravila, ona proučava kako se ispoljavaju političke pojave ,koje ekonomske i socijalne snage određuju

karakter političkog režima.

Ustavno pravo se ne može danas proučavati onako kako se proučavalo pre nekoliko decenija.

Imajući u vidu da ustavno pravo proučava određene institute u njihovom pravom obliku ,možemo

zaključiti da je njegov metod dogmatsko pravni , dok korišćenje istorijsko-sociološkog metoda

podesnije u oblasti ustavne istorije i ustavne politike. Metod ustavnog prava je u tesnoj vezi sa

shvatanjem njegovog predmeta.Tumačenje pravnih normi –egzegeza i normativni pristup korišćeni su u

razradi klasičnog shavatnja predmeta ustavnog prava. Egzegetički prilaz sastoji se u doslednom

objašnjavanju teksta od kojeg se predmet sastoji. Normatini prilaz zahteva se na analizi ustavne

stvarnosti jedne zemlje na osnovu predhodno postavljenog idealnog modela ustavnog sistema.Ta

koncepcija predstavlja merilo za ocenu ustavne stvarnosti.

Egzegetički metod nije dovoljan za razumevanje domašaja pravnih pravila. Da bi se pravne pojave

potpuno pokazale ,pravne norme koje ih regulišu moraju se smestiti u istorijsko , ideološko, kulturno i

socijalno okruženje .Zbog toga ustavno pravo mora koristiti sve metode društvenih nauka. Na prvom

mestu ustavno pravo mora koristiti pozitivni metod , a on se sastoji u analizi ustavne stvarnosti ,ali bez

obaziranja na idealan metod konstruisan a priori .Cilj ustavnog prava nije da otkrije da su pravila koje

obuhvata u sglasnosti sa utvrdjeninm modelom , nego sasvim jednostavno , da utvrdi zašto takva

pravila postoje.Ustavno pravo spada u društvene nauke.

6. Pojam i istorijat ustava

Ideja ustava potiče iz tri izvora.

Docsity.com

1. postojanje glavnog, svetovnog višeg zakona – nekada je suveren vladao po svojoj volji, njegova se

vlast mogla ograničiti i on postaviti na svoje mesto samo u ime zakona koji bi bio iznad njega

2. drugi izvor su lična prava – nekada su pojedinci uživali privilegije i trpeli odricanja po milosti jačih i

volji božijoj. Kada su se ljudi oslobodili svevlasti svojih vladara, prava koja su od njih otrgli trebalo je

zaštititi, kako bi ona trajno postala njihova svojina

3. treći izvor je povelja, pisani dokument – postojalo je verovanje da je vlast stvorio narod i da joj je

dodelio ograničena ovlašćenja i ustanovio način vršenja. Kao dokaz tih pregorativa naroda pojavile su

se pisane povelje. Pošto narod za takve svoje pregorative nije imao svedoke, bila je stvorena

pretpostavka o društvenom ugovoru.

Ustav nije ništa drugo do viši i glavni zakon o državnoj vlasti, kojim se štite prava i slobode pojedinca,

izložen u pisanoj formi.

Pojavu ustava obeležavaju prvi pisani i svečani tekstovi. Svrha tih tekstova bila je trojaka: da utvrde

prava i slobode bilo za određene staleže bilo za sve ljude, koje će monarh poštovati, da zajemče prava

i povlastice parlamenta, da poboljšaju vršenje državne vlasti.

Ustav se određuje u materijalnom i formalnom smislu. To je normativni pojam ustava. Pod ustavom u

materijalnom smislu, podrazumeva se skup normi kojima se uređuju osnovi društvene organizacije u

jednoj političkoj zajednici, način vršenja državne vlasti u njoj kao i granice državne vlasti. Obuhvata

norme kojima se uređuju odnosi između pojedinaca i države i između državnih vlasti međusobno. Pod

ustavom u formalnom smislu, podrazumeva se formalni, pisani opšti pravni akt najjače pravne snage.

Za pisani ustav se kaže još i da je osnovni ustav, čime se ukazuje i na njegovu nadzakonsku pravnu

snagu.

Nije bilo i nema zemlje na svetu koja nije imala ili nema ustav u materijalnom smislu. Ustav u

formalnom smislu nema svaka zemlja u svetu.

U upotrebi je i politički pojam ustava. U političkom smislu ustav postoji kad je onemogućena

subjektivnost, samovolja i zloupotreba nosilaca državne vlasti. Elementi političkog pojma ustava su:

podela vlasti, unapred propisani mehanizmi za saradnju više vlasti, racionalan metod ustavnih promena

i time prilagođavanja ustava društvenoj stvarnosti, priznanje sloboda i prava pojedincu i mehanizama

za njihovu zaštitu.

Nastao je i sociološki pojam ustava. Najpoznatiji pobornik takvog shvatanja ustava je Lasal. On

razlikuje stvarni od pisanog ustava. Stvarni ustav su realni, faktički odnosi sila koji postoje u jednom

društvu. Pisane naziva listom hartije. Stvarne ustave imala je svaka zemlja u svako doba.

7. Materija (sadržina) ustava

Docsity.com

Ustav se odnosi na dve vrste pitanja. Prva grupa pitanja vezuje se za državnu vlast a druga za društvo i

njegove pripadnike, građane. Obe grupe čine ustavnu materiju, sadržinu ustava. Grupa pitanja vezana

za državnu vlast obuhvata različite načine formiranja vlasti, podelu vlasti na različite državne organe,

odnose između državnih organa, akte koje oni donose. Pitanja vezana za društvo obuhvataju načela i

ustanove putem kojih se odvija ekonomski i politički život u društvu, kao i povelju građanskih sloboda i

prava.

U teoriji ustavnog prava postoji više gledišta o tome koja je ustavna materija, šta je sadržina ustava.

Moguće ih je grupisati u četiri grupe.

Prema prvoj grupi, materiju ustava čini organizacija i funkcionisanje državnih organa, kao i granice

državnoj vlasti koje se uspostavljaju ljudskim slobodama i pravima.

Drugo gledište, materiju ustava vezuje za stvaranje prava u jednoj zemlji, znači opštih pravnih normi,

posebno zakona.

Prema trećoj grupi, materiju ustava čini područje organizacije i rada političkih činilaca i institucija, tj.

proces vršenja vlasti.

Četvrto shvatanje, ističu pristalice poltičkog pojma ustava, ustava kao političkog procesa ograničenja

državne vlasti. Oni smatraju da materiju ustava čini sistem stvarnog ograničenja političke, odnosno

državne vlasti.

Pisani ustav je pravni akt. Sastoji se od pravnih normi, čija je sadržinska osobenost u području odnosa

koji se ustavnim normama uređuju, a formalna osobenost u stepenu pravne snage. Osnovni deo u

ustavu je onaj koji se sastoji od pravnih normi.

S obzirom na značaj ustava kao pravnog akta, u njemu postoji jedan tekst koji prethodi normama, koji

nije stilizovan u obliku članova i u njemu je dikcija slobodnija, više oratorska i svečana. Taj deo

prethodi naslovu ustava ili sledi posle naslova ustava, a prethodi normama ustava. Taj deo nosi naziv

preambula. Preambula je predgovor za ustav, uvod u ustav. Najčešće je formulisana u obliku jedne

dugačke rečenice sa više posebnih stavova, ali ima primera i u jednoj kontinuiranoj rečenici, ili kao

čitavi ideološki traktati.

U vezi sa važnošću ustava kao pravnog akta su i delovi koji mogu uslediti posle normativnog teksta. To

su razni spiskovi koji razrađuju sadržinu normi i različiti dodaci, prilozi ustavu. Dodaci se donose

zajedno sa ustavom kao integralni tekst ustava, a ako se donose posle stupanja ustava na snagu, onda

se usvajaju po postupku za promenu ustava.

Ustavi koji se manjaju putem ustavnih amandmana, obuhvataju i ustavne amandmane, iako se oni

donose posle ustava kao svoj sastavni deo. Ustavni amndmani se dodaju na kraju ustava, kao njegovo

produženje. Najprikladnije pojmu amandmana je da bude čista dopuna. Smisao ustavnih amandmana je

da obezbede dugovečnost ustavu, umesto njegovo zamenjivanje novim.

8. Svojstva ustava

Docsity.com

Ustav u formalnom smislu ima jedan par pravnih i jedan par nepravnih svojstava. Pravna svojstva

ustava su da je osnovni zakon i da je najviši opšti pravni akt. Nepravna svojstva ustava su da je

ideološko politički i programsko deklarativni akt.

Ustav je kao osnovni zakon sastavljen od opštih pravnih pravila, ali je ipak osnovni zakon. Ustav je

osnovni zakon u četiri osnovna značenja:

- to je akt koji je doneo poseban ustavotvorni organ ili običan zakonodavni organ, ali po postupku

težem od običnog zakonodavnog postupka

- to je akt kojim se predvižaju zakonodavni organ i zakonodavni postupak

- to je akt koji sadrži osnovnija pravna pravil od onih koje sadrži zakon

- to je opšti pravni akt, tj. zakon koji obuhvata najširu materiju pravnog normiranja.

Ustav je najviši pravni akt, jer iz njega proilazi pravni sistem zemlje u celosti i što uslovljava

važenje svih drugih propisa. Njegov donosilac je pravno suveren, pravno slobodan, nevezan pravom. To

je ustavotvorna vlast.

Jača pravna snaga ustava u odnosu na zakone ogleda se u aktivnom i u pasivnom smislu. U aktivnom

smislu, kao svojstvo ustava da uspostavi poredak ustavnih normi, da im odredi pravnu snagu, a u

pasivnom smislu kao svojstvo nepovredivosti ustava u odnosu na norme nižeg stepena, koje ga ne mogu

izmeniti niti ukinuti.

U većini zemalja najjača pravna snaga ustava sankcionisana je tako što je ocena ustavnosti propisa

institucionalizovana izričitim ustavnim odredbama.

Premda je ustav pretežno pravni akt, on je istovremeno i ideološko politički akt, pošto su rešenja data

u ustavnim normama često inspirisana različitim teorijama o ulozi države u društvu, o odnosu pojedinca

prema državi i kolektivu.

Sa svojstvom ustava kao ideološko političkog akta u tesnoj vezi je svojstvo ustava kao programsko

deklarativnog akta. Premda je ustav u osnovi pozitivnopravni tekst kojim se propisuje sadašnje ustavno

uređenje, on je zbog toga što se očekuje da važi dugo u budućnosti, često iznad stvarnih mogućnosti

datog društva, pa je u tom smislu, pored važeće norme, ustav i program za budućnost.

U teoriji se pravi razlika između ustava-bilansa i ustava-programa. Prvi su okrenuti sadašnjosti i imaju

za cilj da pravno uobliče postojeću realnost, dok drugi teže promeni realnosti, određuju ciljeve koje

treba dostići, kao i instrumente pogodne za postizanje tih ciljeva.

9. Vrste ustava

U teoriji postoje klasične i moderne podele ustava. Klasične podele ustava izvedene su prema

formalnim merilima. Takve su podele na pisane i nepisane, kodifikovane i nekodifikovane i čvrste i

meke, kao i podela ustava prema donosiocu. Njihov tvorac je britanski konstitucionalista Džems Brajs.

Docsity.com

Pisani su usatvi oni koji čitavu materiju izlažu u pisanom obliku. Takvi su ustavi u formalnom smislu.

Nepisani ili običajni, ili istorijski ustavi su sastavljeni od ustavnih običaja, pošto pravila koja ih čine

nisu izražena u pisanom obliku. To su ustavi u materijalnom smislu.

Kodifikovani ustavi su formalni ustavi izraženi u jednom aktu.

Nekodifikovani ustavi izraženi su u nekoliko akata. U istoriji najpoznatiji primer takvog ustava je ustav

Treće francuske republike od 1875, dok danas takvo svojstvo ima ustav Izraela.

Ustavi se dele na čvrste i meke prema pravnim re+imima za njihove promene. Ako se mogu promeniti

putem običnih zakona, ustavi su meki, a ako je za njihovu promenu potreban poseban postupak, teži od

običnog zakonodavnog, ustavi su čvrsti.

Kod čvrstih ustava poseban revizioni postupak obuhvata složenije uslove za pokretanje postupka za

promenu ustava i teže uslove za usvajanje akta o promeni.

Postoje i ustavi koji ograničavaju mogućnosti za svoju promenu. Ta ograničenja mogu biti dvojaka, s

obzirom na vreme i s obzirom na predmet.

- S obzirom na vreme, tako što se zabranjuje svaka promena ustava pre isteka dužeg ili kraćeg

vremenskog perioda ili što se zabranjuje promena ustava u posebnim vremenima u kojima se nalazi

zemlja.

- S obzirom na predmet, tako što se zabranjuje promena određenih ustavnih institucija ili ustavnih

odredaba.

Već je prevaziđena podela ustava prema donosiocu na:

- oktroisane ustave (ustavne povelje) – narodu daruje monarh, nakon čega nema više ista prava koja je

dotle imao, jer od tada jedini izvor njegovih prava postaje pisani ustav.

- ustavni paktovi - usvaja ih narodno predstavništvo a konačnu saglasnost na njih daje monarh.

- ustavi koji su izraz narodne suverenosti - usvaja narodno predstavništvo ili birači neposrednim

narodnim glasanjem – referendumom. Oni su izraz narodne suverenosti.

Moderne podele ustava – najoriginalnije su one koje su izvedene prema ontološkom merilu, tj. prema

odnosu ustava i društvene stvarnosti. Tvorac takvih podela je Karl Levenštajn. On ih deli na:

- normativne – polaze od konkretne društvene stvarnosti, oni se prave po meri konkretnog društva, pa

se zbog toga u tom društvu ostvaruju. Tu se društvena stvarnost i ustav podudaraju. Takvi su ustavi

autohtoni.

- nominalni – su ustavi pravljeni za neku drugu stvarnost, realno postojeću ili imaginarnu, s kojom se ne

podudara stvarnost društva u kojoj oni treba da važe. To su ustavi koji su pravno važeći ali se ne

ostvaruju. Takvi su ustavi alohtoni.

- semantički – oni se ostvaruju u društvenom životu ali ne dopuštaju nikakvu sopstvenu pa time ni

društvenu promenu. Oni konzerviraju postojeću vlast.

Docsity.com

Bendžamin Akcin u svojoj dihotomnoj podeli ustave deli na:

- stabilne (postojane) i fleksibilne (promenjive)

- normativne i nominalne.

Biskareti di Rufia deli ustave na:

- pravne (stabile) i faktičke (fleksibilne)

10. Donošenje i promena ustava

Državna vlast koja donosi ustav zove se ustavotvorna vlast, dok se državna vlast koja menja važeći

ustav zove reviziona vlast. Obe su podvrste uakonodavne vlasti.

Ustavotvorna vlast je originerna i neograničena vlast, nema pravila koja postoje pre nje i koja bi je

obavezivala. Zato se i zove ustanovljavajuća, dok se vlasti koje je ona ustanovila nazivaju

ustanovljenim.

Procedura donošenja novog ustava treba da bude takva da poštuje stabilnost važećeg ustavnog poretka

i da omogući prilagođavanje ustava društvenim promenama kada je to potrebno.

Vlast promene važećeg ustava najčešće se dodeljuje zakonodavcu. Ustav se menja po posebnom

postupku, težem od zakonodavnog. Moguće je da promena izglasana u parlamentu postane konačna tek

pošto od strane građana bude potvrđena na referendumu.

Referendum u revizionom postupku može biti obavezna faza, bez koje nema promene ustava. Promena

ustava moguća je i bez referenduma.

Promene važećeg ustava moguće su u dva pravna oblika:

- u obliku ustavnog zakona o izmenama

- u obliku amandmana na ustav.

Promena ustava u obliku ustavnog zakona o izmenama i dopunama interveniše i tekstualno u prvobitni

tekst ustava tako što se ugrađuje u taj tekst. To je onda nov tekst.

Kad se promena vrši u obliku ustavnih amandmana, u prvobitni tekst ustava se ne dira, on i posle

amandmana ostaje isti onakav kakav je bio i pre njih. Dodaju se na kraju teksta ustava i zajedno sa

prvobitnim ustavom čine ustav zemlje, sastavni su deo ustava zemlje. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Aktivni forumas

Docsity.com

Postovi: 261

Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56

Cash on hand: 99.00

[Donate]

Has thanked: 0 time

Have thanks: 0 time

• •

Re: Ustavno pravo - skripta

od Ribica » 29 Nov 2010 23:01

11. Promena ustava u Republici Srbiji

Ustav Rep. Srbije od 2006. pripada vrsti čvrstih ustava. To znači da se menja po složenijem postupku

od postupka po kojem se donose i menjaju obični zakoni.

Pod izrazom promena ustava podrazumeva se i promena važećeg ustava (parcijalne promene) i

donošenje novog ustava (totalne promene). Postupak za promenu Ustava Rep.Srbije odvija se u dve

faze, s tim što je čvrstina tog ustava dvostruko garantovana.

Prva faza revizionog postupka je podnošenje i usvajanje predloga za promenu ustava. U Rep.Srbiji su

ovlašćeni podnosioci predloga za promenu ustava:

1. najmanje jedna trećina ukupnog broja poslanika

2. predsednik Republike

3. Vlada

4. najmanje 150.000 birača

Ovlašćenje određenog broja narodnih poslanika i Vlade za pokretanje postupka za promenu Ustava je

uobičajeno. Takvo ovlašćenje za promenu ustava Rep.Srbije ima predsednik Republike zato što je

neposredno izabran, kao što su neposredno izabrani i narodni poslanici, i zbog položaja koji ima među

republičkim organima. Ustav Rep.Srbije ne utvrđuje sadržinu predloga za promenu ustava. U tom

predlogu bi trebalo da se naznače odredbe ustava čija se promena predlaže i da se naznači pravac

promene. Kad je reč o zameni važećeg ustava novim, u predlogu za promenu ustava trebalo bi navesti

razloge za donošenje novog ustava i osnovna načela na kojima bi se taj ustav zasnivao. Kako predlog za

promenu ustava može podneti samo ovlašćeni predlagač, to znači da je organ koji odlučuje o predlogu

vezan sadržinom predloga.

Predlog za promenu ustava Narodna skupština usvaja dvotrećinskom većinom od ukupnog broja

narodnih poslanika. Ako većina ne bud3 postignuta, o pitanjima sadržanim u predlogu koji nije usvojen,

Docsity.com

promeni ustava se ne može pristupiti u narednih godinu dana.

Druga faza je izrada i usvajanje akta o promeni ustava. Ustav Rep.Srbije ne kaže ko priprema predlog

akta o promeni ustava, a poslovnik Narodne skupštine dosad je određivao da ga priprema Odbor za

ustavna pitanja. Narodna skupština usvaja akt o promeni ustava dvotrećinskom većinom od ukupnog

broja narodnih poslanika i može odlučivati da ga građani potvrde na ustavotvornom referendumu

(fakultativni ustavni referendum). Ustav ne kaže da Narodna skupština odlučuje o potvrđivanju

promene Ustava na republičkom referendumu, ali je logično da to bude dvotrećinskom većinom od

ukupnog broja narodnih poslanika. Ako Narodna skupština ne odluči da akt o promeni ustava stavi na

potvrdu građanima, promena je Ustava je usvojena izglasavanjem u Narodnoj skupštini, a akt o

promeni Ustava stupa na snagu kad ga potvrdi Narodna skupština.

Postoje slučajevi kad se promena Ustava usvojena u Narodnoj skupštini mora potvrditi od strane

građana na ustavotvornom referendumu (obavezni ustavotvorni referendum). Narodna skupština je tako

dužna da akt o promeni ustava usvojen dvotrećinskom većinom od strane narodnih poslanika, stavi na

ustavotvorni referendum radi potvrđivanja od strane građana ako se promena Ustava ’odnosi na

preambulu Ustava, načela Ustava, ljudska i manjinska prava i slobode, uređenje vlasti, proglašavanje

ratnog i vanrednog stanja, odstupanje od ljudskih i manjinskih prava u vanrednom i ratnom stanju ili

postupak za promenu ustava’. Kad se akt o promeni ustava stavi na potvrđivanje, građani se

izjašnjavaju na ustavotvornom referendumu najkasnije uroku od 60 dana od dana usvajanja akta o

promeni Ustava. Promena ustava je usvojena ako je za akt o promeni ustava glasala na ustavotvornom

referendumu većina izašlih građana, a akt o promeni ustava stupa na snagu kad ga proglasi Narodna

skupština..

Za sprovođenje promene Ustava donosi se dvotrećinskom većinom od ukupnog broja narodnih poslanika

ustavni zakon, kojim se uređuju pitanja vezana za prelazak sa starog na novi ustavni sistem.

12. PREDISTORIJA USTAVA

Pisani ustavi i ustavi u formalnom smislu javljaju se tek krajem 18. veka. Začetke ustavnosti nalazimo

još u staroj Grčkoj i u Rimu. U staroj Grčkoj pravila se razlika između običnih zakona – nomoi i onih koji

bi se danas smatrali ustavima - politeja. Iz starog Rima potiče naziv constitutio, kojima se označavaju

akti imperatora iz kojeg jezičko poreklo vodi današnji ustav. Rimljani su razlikovali dve vrste najviše

vlasti: vlast koja ustanovljava državu (rem publicam constituere) i vlast koja donosi zakon (leges

scribere) .

U nauci ustavnog prava kao akti iz kojih je izveden ustav u formalnom smislu obično se uzimaju povelje

o ljudskim pravima donesene u srednjevekovnoj Engleskoj. Prvi takav akt bila je Velika povelja o

slobodama iz 1215. godine, kojom je plemstvo, od dotle apsolutnog monarha uspelo da za sebe otrgne

jedan krug sloboda i prava koje je, u obliku posebnog ugovora zaključenog sa monarhom, proglasilo i

zaštitilo. Plemstvo je dobilo i akt kojim je moglo da se odupre monarhu u slučaju ne ispunjenja nekih

Docsity.com

odredbi, a to je Peticija prava (1628.g.), Sporazum naroda (1647.g.), Habeas corpus akt (1679.g) i

Zakon o pravima (1689.). Svi ovi akti su bili doneseni u 17.veku. Posle pogubljenja Čarlsa I i zavođenja

Kromvelovog protektorata, propao je Kromvelov pokušaj donošenja prvog pisanog ustava koji je nosio

naziv Instrument vlasti. Iz tih razloga, Engleska, kasnije Velika Britanija ni do danas nije donela pisani

ustav.

U srednjevekovnoj Srbiji, mnoge odredbe Dušanovog zakonika iz 1349. sa dopunama 1354. godine, koji

je bio zbor feudalnih zakona, bile su po svojoj materiji ustavnog karaktera.

Ideju pisanog i formalnog ustava iznela je buržoazija, koja je imala pre svega ekonomski interes da ruši

stari feudalizam, a pisani ustav se pokazao kao moćno sredstvo. Svrha ustava je da ograniči apsolutnog

vladaoca i da vlast podvede pod unapred propisana pravila. Svrha ustava je bila i da se obezbede lična

prava i slobode pojedinaca. Ideja o ustavu se javlja paralelno sa sekularizacijom i demistifikacijom

državne vlasti . Ustav je bio manifestacija društvenog ugovora kojim se stvara ovozemaljski svet. Ustavi

doneti krajem 18.veka imaju političko-filozofski karakter. Pisani ustavi se pojavljuju kao jedan od prvih

ishoda buržoaskih revolucija i van domašaja, bilo monarha bilo zakonodavne vlasti. Tako je ustav

shvaćen kao „osnovno pravo i osnovni zakon“.

13. USTAVNOST KAO KONSTITUCIONALIZACIJA VLASTI

Krajem 18. i početkom 19. veka sve je u znaku borbe za pisanu ustavnost, koju izjednačavaju sa

demokratijom i političkom slobodom. U Severnoj Americi cilj je bio da se pruži najviša pravna zaštita

neotuđivim pravima pojedinca i naroda, u Evropi uvođenje ustavnih i ograničenih monarhija, a u

Latinskoj Americi propisivanje pravila po kojima će funkcionisati nacionalna vlast.

1. Ustavnost je posledica borbe protiv neodgovorne vlasti i ona je proizvod vizije nove slobode. Ta

vizija nove slobode izražena je u američkoj „Deklaraciji nezavisnosti“ iz 1776.godine i francuskoj

„Deklaraciji prava čoveka i građanina“ iz 1789. godine.

Koristeći se „Deklaracijom o nezavisnosti“ svih 13 država bivših kolonija na tlu severne Amerike su po

proglašenju nezavisnosti donele svoje ustave. One su se najpre udružile 1778. godine posebnim aktom

„Članovi o konfederaciji u konfederalni savez“, da bi 1787.doneli ustav. Osnovna obeležja

severnoameričkog ustava su: predsednički sistem vlasti, federalno državno uređenje i izrazita formalna

čvrstina. Do danas na ovaj ustav je doneseno 27 amadmana.

Konstitucionalizacija vlasti u Evropi bila je izvršena u obliku ustavne, a potom ustavne parlamentarne

monarije. Prototip ustavne monarhije su Ustav Francuske iz 1791.g. i Ustavna povelja iz 1814.g.

Ustavna monarhija je sistem vlasti u kojem pored monarhijske egzekutive postoji i izabarana

predstavnička skupština (Norveška i Španija). Ustavna parlamentarana monarhija se svodi na to da je

monarh šef države, a ulogu aktivne egzekutive preuzima vlada koja proizilazi iz parlamentarne većine i

odgovara joj za rad (Velika Britanija , Švedska ,Belgija). Kralj nije mogao raspustiti skupštinu, imao je

prema njoj samo pravo odložnog veta. Za parlamentarnu monarhiju je bitno da monarh ne može svoja

Docsity.com

zakonodavna ovlašćenja vršiti samostalno nego samo zajednički sa parlamentom, samo u parlamentu,

dok svoja ovlašćenja nosioca izvršne vlasti vrši formalno, pošto vlada predhodno donese skupštinsku

odluku.

Glavna teorijska inspiracija ustava, koji je konstitucionalizovana državna vlast, bila je terija o podeli

vlasti Džona Loka i Monteskjea.

Konstitucionalizacija državne vlasti Latinske Amerike išla je svojim putem, koja se svodila na

nezavisnost od kolonijalnih vlasti.

U vreme u kojem se u Evropi i Americi odvija konstitucionalizacija vlasti, Afrika i Azija su sa stanovišta

ovog procesa, samo geografski pojam. Pisani ustav je odudarao od njihove kulture i tradicije, a i većina

zemalja bila je pod kolonijalnom vlašću. Izuzetak je bila afrička država Liberija koja je dobila ustav

1847.godine.

14. LIBERALNO – DEMOKRATSKA USTAVNOST

Ovaj tip ustavnosti je karakterističan uglavnom za zapadnoevrospke zemlje kroz koje je protutnjala

revolucionarna 1848.godina. Cilj ovog pokreta bio je da se uklone poslednji ostaci feudalnog uređenja.

Pokret je imao socijalno i nacionalno obeležje. Došlo je do demokratizacije poltičkog života i

poboljšanja ekonomskog položaja. Narodi u višenacionalnim državama (npr. Austro-ugarska), kao i oni

koji su bili podeljeni na mnogo malih državica (Italija, Nemačka) isticali su svoje pravo na

samoopredeljenje. Jedni su želeli da osnuju sopstvenu nacionalnu državu, a drugi da se ujedine.

Polazno načelo bilo je načelo narodne suverenosti. Iz ovakvih težnji i zahteva razvila se liberalno-

demokreatska ustavnost.

Liberalno-demokratske ustave karakteriše nastojanje da se vlast svih državnih organa, čak i monarha,

opravdava suverenošću naroda, kojom se opravdava i obaveznost ustava. To je dovelo do proširenja

primene načela izbornosti. S tim je u vezi i proširenje biračkog prava, tako što su jedan za drugim

otpadali različiti osnovi njihovog ograničenja (cenzusi) – po osnovu imovine, godina starosti, polu,

obrazovanju...

Potpuna pobeda buržoazije povukla je za sobom čišćenje države od feudalnih ostataka. Monarhija se ili

zamenjuje republikom ili se monarhova ovlašćenja sužavaju. U dvodomnim parlamentima, gornji dom

od doma plemstva pretvara se ili u teritorijalno predstavništvo ili u dom poslanika sa kvalifikovanim

pasivnim biračkim pravom (povećane god.starosti,poseban javni ugled...).

Polazna teorija ove vrste ustavnosti je teorija društvenog ugovora Žan Žak Rusoa, po kojoj su se ljudi

odrekli svoje prvobitne slobode, da bi se podvrgli spoljnoj vlast, koja se zasniva na ugovoru između

pojedinaca i nje, nijedna vlast ne može biti legitimna, ako se ne bazira na pristanku podređenih. Ova

teorija je bila negacija teorije božanskog prava, kao izvora državne vlasti, kao i teorije monarhove

suverenosti.

Tipičan predstavnik liberalno – demokratske ustavnosti je francuski Ustav od 1848, kao i nekodifikovan

Docsity.com

Ustav Treće republike od 1875.

15.USTAVNOST RACIONALIZOVANOG PARLAMENTARIZMA,SOCIJALISTIČKA I AUTORITARNA USTAVNOST

Prvi svetski rat izremetio je tokove liberalnog kapitalizma. Socijalistička ustavnost je proizišla iz

socijalističke revolucije u Rusiji 1917.godine. Temelji ovog poretka zapisani su u Deklaraciji prava

radnog i eksploatisanog naroda, koja je postala sastavni deo ustava iz 1918.godine. Temelji ovog

poretka bili su :

1. likvidiranje privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju – imalo je za cilj slamanje ekonomske

moći buržoazije i organizovanje sovjetske narodne privrede, pre svega industrije (ukidanje privatne

svojine nad zemljištem i sredstvima za proizvodnju, uvođenje zajedničke svojine nad šumama, vodama

i drugim prirodnim bogatstvima, prelazak preduzeća i banaka u ruke radnika, neotuđivo pravo naroda

na samoopredeljenje, eliminisanje parazitskih slojeva uvođenjem obaveznog rada)

2. diktatura proleterijata odnosno sovjetska vlast i federativno državno uređenje, znači da sva vlast u

zemlji, kako centralna tako i lokalna, pripada sovjetima.

3. pravo naroda na samoopredeljenje – Deklaracija je ugradila u osnove države. Prema Deklaraciji,

radnici i seljaci svake nacije imaju pravo da na svojim sovjetima samostalno odluče: da li žele i na

kojim načelima da učestvuju u federalnoj vladi i ostalim federalnim sovjetskim ustanovama. Federalno

državno uređenje Rusije je izraz prava njenih nacija na samoopredeljenje.

Sovjetska ustavnost je šire prihvaćena tek nakon Drugog svetskog rata.

USTAVNOST RACIONALIZOVANOG PARLAMENTARIZMA - Ova vrsta ustavnosti za svoj model ima liberalno-

demokratsku ustavnost. Međutim, liberalno–demokratski ustavni sistemi su pretežno bili zasnovani na

običajnim pravilima, a ovde se uvode pisana pravna pravila kao temelj sistema. Ovde se parlamentarni

sistem, za razliku od sistema polaznog modela, pravno uobličava tj. vrši se njegova racionalizacija te

otuda i imamo ovakav naziv ove vrste ustavnosti, da se sve manifestacije političkog života podvedu pod

pisani ustav.

Ustavnosti racionalizovanog parlamentarizma pripadaju: Ustav Nemačke iz 1919.g.(Vajmarski ustav),

Ustav Austrije iz 1920.g., Ustav Poljske iz 1921.g., Ustav Češke 1920. i Ustav Španije 1931.

Racionalizacija parlamentarizma je ovde učinjena na više načina. Kao prvo, uvedena su ustavna pravila

o političkoj odgovornosti ministara. Ministri su obavezni da podnesu ostavku ukoliko im parlament

izglasa nepoverenje. Kao drugo, pravno je uobličen i postupak imenovanja ministara. Umesto

parlamenta, ovde predlog za prvog ministra daje šef države, a za ostale ministre kandidat za prvog

ministra.

Parlament u ovom sistemu ima prvenstveno zakonodavnu vlast. Naročito se obraća pažnja skraćivanju

zakonodavnog postupka u hitnim slučajevima i u slučajevima krize, kako bi se što pre pronašao izlaz.

Suština racionalizacije parlamentarnog sistema u pomenutim ustavima najčešće se svodi na njihovo

nastojanje da se izvrši stabilizacija vlade uopšte, izvršne vlasti u odnosu na parlament.

Docsity.com

Među pomenutim ustavima koji pripadaju ovom tipu ustavnosti, prema svojim normativnim rešenjima

posebno se ističu profesorski ustavi, u čijem su redigovanju učestvovali poznati profesori,

konstitucionalisti. Tu spadaju Vajmarski ustav od 1919, Ustav Austrije od 1920. i Ustav Španije od 1931.

AUTORITARNA USTAVNOST – je negacija osnovne funkcije ustava. Sa ustavnog stanovišta autoritarna

ustavnost se izgradila dvojako:

1. kao paralelna ustavnost uz formalno važeće demokratske uslove (Nemačka, Italija, Španija)

2. kao novim ustavima uspostavljena ustavnost čijim donošenjem su prestale da važe prethodni

demokratski ustavi (Austrije, Poljske)

16. USTAVNOST SOCIJALISTIČKIH ZEMALJA, DEMOKRATSKO-SOCIJALNA USTAVNOST I USTAVNOST

TREĆEG SVETA

Nakon II svetskog rata došlo je do tripartitne podele sveta na : socijalističke, kapitalističke i zemlje

trećeg sveta (zemlje Azije, Afrike i Latinske Amerike). Socijalističke zemlje ostaju verne modelu

socijalističke ustavnosti sadržanom u ustavu SSSR-a iz 1936.godine.

U socijalističkoj ustavnosti zapažaju se tri talasa:

1. prvi talas u periodu između 1945. i 1948. koga nazivaju talasom provizorne socijalističke ustavnosti,

jer se na stare forme kalemi nova sadržina (Ustav Čehoslovačke iz 1945.godine, Ustav Poljske iz

1947.godine)

2. drugi talas između 1948. i 1954.godine u kome je uvažavanje Staljinovog ustava iz 1936.naišlo na

najširu primenu (Ustav Bugarske 1947.godine, Ustav Rumunije iz 1948., naša zemlja napustila je

sovjetski model 1953.godine Ustavnim zakonom u kome se postavljaju temelji socijalističkog

samoupravljanja ustavnosti, koja će biti izgrađena za sve vreme postojanja SFRJ)

3. treći talas počinje 1954.godine koga karakteriše donošenje nacionalnih socijalističkih ustava (ustav

Rumunije 1965, ustav Albanije 1976.godine)

KAPITALISTIČKE ZEMLJE - zadržavaju kao osnovu liberalno –demokratski model ustavnosti, ali ga dalje

razvijaju, naročito na polju socijalnih prava, i trude se da otklone sve nedostatke parlamentarizma.

Novi model ustavnosti, nastao na ovaj način nazivamo modelom demokratsko-socijalne ustavnosti.

Države uvode u definiciju države pojam socijalna. To je kasnije za sobom povlačilo garantije socijalnih

prava građanima, kao i intervenciju države u socijalnoj, posebno u ekonomskoj oblasti, radi postizanja

ekonomske pravde.

Tip demokratsko – socijalne ustavnosti karakteriše nastojanje da se pronađu novi ustavni instrumenti za

otklanjanje slabosti parlamentarnog sistema. Jedan je bio konstruktivno izglasavanje nepoverenja, a

drugi je jačanje pozicije i ovlašćenja šefa države.

ZEMLJE TREĆEG SVETA - Ovaj tip ustavnosti je jako heterogen. Ne radi o autentičnoj, već o

kompilatorskoj ustavnosti. Prvi ustav Latinske Amerike bio je Ustav Haitija od 1805. Velika učestanost

Docsity.com

ustavnih promena je opšte obeležje latinoameričke ustavnosti. Ustavnost na tlu Azije otpočinje

sticanjem unutrašnje autonomije u okviru otomanskog carstva ili ograničenjem vlasti apsolutnog

monarha ili kao posledica unutrašnjih revolucija. U zemljama Latinske Amerike prototip svih njihovih

ustava bio je predsednički ustav SAD od 1787. Zemlje Afrike i Azije su uglavnom kao modele za svoje

ustave uzimale ustave kolonijalnih zemalja, usvajajući ili parlamentarni ili čisti predsednički sistem

vlasti. U zemljama trećeg sveta ima mnogo primera originalnih organizacionih rešenja u ustavima, ali

nijedan od njih nije dobio snagu uzora. Izuzetak mogu biti ustavi koji se vraćaju izvornim ustavnim

načelima Islama. Među njima je moguće napraviti podelu na one u kojima načela Islama čine osnovu

ustavnog poretka koji po svojim bitnim obeležjima pripada tipu liberalne ili socijalističke ustavnosti i

na one u kojima načela Islama prožimaju ustavni poredak u celosti.

17. SLOM SOCIJALISTIČKE USTAVNOSTI I POVRATAK KLASIČNOJ LIBERNO-DEMOKRATSKOJ USTAVNOSTI

Krajem osamdesetih godina, tačnije u razdoblju između 1989. i 1991.godine je došlo do sloma

socijalizma u Evropi. Bivše socijalističke zemlje je, sa stanovišta socijalističke ustavnosti, u periodu

neposledno posle sloma moguće podeliti u tri grupe:

1. Prvu grupu čine zemlje koje u tom periodu prestaju da postoje kao države. To su SSSR, DR Nemačka,

Čehoslovačaka i SFRJ. SSSR se raspada na 15 država .Od ovog broja njih 12 formira labavu zajednicu

nezaisnih država. Van ove zajednice ostaju: Estonija, Letonija, Litvanija. Što se ustavnosti tiče, neke

revidiraju svoje ranije ustave, a neke, kao npr. Rusija 1993.godine, donose nove. DR Nemačka prestaje

da postoji rušenjem čuvenog Berlinskog zida, tj. ujedinjenjem sa zapadnom Nemačkom u jedinstvenu

državu. Čehoslovačka se raspada na Češku i Slovačku. Obe novonastale države donose svoje ustave

1993.godine. Raspadom SFRJ sve države su donele svoje ustave, osim BiH (ona je dobila svoj ustav

Dejtonskim sporazumom od 1995. u obliku aneksa tog sporazuma), a SRJ je to učinila 27.aprila

1992.godine.

2. Drugu grupu čine zemlje koje su zadržale svoje stare ustave, ali su uz njih odstranile sva

socijalistička obeležja i dodala im nova, svojstvena zapadno-evropskoj liberalno-demokratskoj

ustavnosti (Mađarska, Poljska, Albanija)

3. Treću grupu čine zemlje koje donose potpuno nove ustave (Bugarska i Rumunija 1991. i Mongolija

1992.godine).

Osnovne promene u bivšim socijalističkim zemljama izvršene su u tri oblasti:

1. u oblasti privrede:

- proklamovanje tržišne privrede

- slobode preduzetništva

- pravo privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju

2. u oblasti političkog života:

- uvođenje višestranačkog sistema kao i višestranačkih slobodnih izbora

- proširivanje građanskih, naročito političkih sloboda i prava i garancije tih prava

Docsity.com

- uspostavljanje dosledne lokalne samouprave

3. u oblasti državne organizacije

- institucionalizovanje načela podele vlasti

- uvođenje ustavnog sudstva

- postavljanje institucionalnih garantija sudske nezavisnosti

Proklamuje se pravo na svojinu i jednakost svih oblika.Promene u oblasti organizacije vlasti su

radikalne. Izričito je proglašeno načelo podele vlasti.

18. FUNKCIJE USTAVA

Ideja da sve ustavne norme treba skupiti na jednom mestu u jednom svečanom normativnom aktu,

potekla je s kraja 18.veka. Smisao ideje uvek je bio da se ustavom propišu pravna pravila za vršenje

državne vlasti, kako bi se onda ova vršila po tim pravilima, unapred propisanim. Cilj ustava je isto tako

i da obezbedi da se vlast vrši za dobrobit cele zajednice, a ne samo vladajućih. Putem ustava se država

pred spoljnim svetom legitimiše kao najviša vlast na svom području. Osnovna funkcija ustava je da

isključi samovolju državne vlasti i zavede vladavinu objektivnog prava

Glavna politička funkcija ustava je da u redovnim društvenim i političkim prilikama u jednoj zemlji

bude sredstvo koje onemogućuje ekcese vlasti, koje joj postavlja granice i time sprečava njene

zloupotrebe do kojih bi došlo kad takvo sredstvo ne bi postojalo.

Ustav uspostavlja pravnu sigurnost i izvesnost o granicama vlasti, kao i garantije sloboda i prava

pojedinca i društva. Obezbeđuje društveni mir, štiti individualna prava i slobode. Ustav je simbol

nacionalnog jedinstva.

19. Počeci ustavnosti u Republici Srbiji

Prvi pokušaj rešavanja ustavnog pitanja u Srbiji bio je nacrt uredbe o Praviteljstvujuščem sovjetu i

besedama kojom je on bio propraćen. Praviteljstvujušči sovjet bio je zamišljen kao centralni organ

vlasti koji bi delio vlast sa vrhovnim voždom. Nacrt uredbe i besedu je pripremio Boža Grujović.

Skupština na kojoj je osnovan Praviteljstvujušči sovjet održana 28.avgusta 1805. u selu Borku. Na

skupštini nije usvojen ni nacrt niti je pročitana beseda.

Kao formalni ustavni akti koji su prethodili prvom srpskom ustavu poznata su dva takva akta, od 1808. i

1811.

Akt od 1808. zajednički je akt Karađorđa i Praviteljstvujuščeg sovjeta, a sastoji se od dve odredbe o

kojima su oni razmenili saglasnost. Prema svojoj sadržini i karakteru, to uređenje ima obeležja

apsolutne, koncentrisane monarhije, a prema načinu donošenja to je samovoljni ustav Karađorđa i

njegovih starešina.

Drugi ustavni akt ustaničke Srbije od 1811, usvojen je na skupštini starešina u Beogradu. Reč je o

Docsity.com

zakletvama Karađorđa i starešina. U njima savetnici i ostale ustaničke starešine priznaju Karađorđa za

jedinog vrhovnog vođu, a Karađorđe se zaklinje da ništa neće preduzeti bez sporazuma sa

Praviteljstvujuščim sovjetom. Dok je Praviteljstvujušči sovjet prema svojoj funkciji bio vrsta vlade,

Praviteljstvujušči sovjet prema aktu od 1811. je istovremeno vlada sastavljena od popečitelja i Veliki

sud i Veliki Vilajetski sud.

Ustavnim aktom od 1811. uspostavljeno je ’opštenarodno ureždenije’ u ustaničkoj srbiji. Prema aktu od

1811. centralni organ vlasti bio je vožd (knez). Ovim aktima je u zemlji uspostavljena vrhovna i

središnja vlast. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Aktivni forumas

Postovi: 261

Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56

Cash on hand: 99.00

[Donate]

Has thanked: 0 time

Have thanks: 0 time

• •

Re: Ustavno pravo - skripta

od Ribica » 29 Nov 2010 23:03

20. PERIODI U RAZVOJU USTAVNOSTI U KNEŽEVINI I KRALJEVINI SRBIJI (PREMA SLOBODANU

JOVANOVIĆU)

Periodizacija srpske ustavne istorije (7 perioda) prema S.Jovanoviću:

1. doba stvaranja vladalačke vlasti

2. doba činovničke oligarhije

3. doba policijske džzavedoba ustavnosti

4. doba parlamentarnosti

5. doba reakcije

Docsity.com

6. doba povraćene parlamentarnosti

DOBA STVARANJA VLADALAČKE VLASTI - Posle sloma Prvog srpskog ustanka, Srbija je bila sve do 1830.

pašaluk u okviru osmanlijskog carstva, da bi joj te godine Turska pod pritiskom Rusije, sultanovim

hatišerifom priznala unutrašnju samostalnost. Otvoreno je ustavno pitanje u Srbiji. U Miletinoj buni

glavni zahtev je bio da knez izda ustav zemlji, Miloš je to i učinio pa je 1835. izdat prvi ustav u Srbiji.

Sretenjski ustav – rađen je pod uticajem francuskog Ustava od 1791. i Ustavne povelje od 1814. Dva

centralna organa, knez i Državni savet, dele zakonodavnu i izvršnu vlast, a jedno odeljenje Državnog

saveta delovalo je kao sud trećeg i najvišeg stepena.

Državni savet – pored kneza bio je najviša vlast u zemlji

- sastojao se odšest ministara, neodređenog broja državnih savetnika, predsednika i glavnog sekretara.

Knez – imenuje sve vlasti i sve činovnike, postavlja članove saveta

- jači je činilac u zakonodavstvu od Saveta, njegovo pravo potvrde zakona izglasanog u savetu može da

ide do konačnog veta na izglasani zakon, u kojem slučaju on ne može postati zakon

- prilikom potvrđivanja zakona izglasanog u Savetu, knez mu može uskratiti svoju saglasnost, što znači

da ima pravo veta na zakon. Kneževo veto na izglasani zakon je odlažuće, jer je dužan da zakon koji

mu Savet pošalje na saglasnost i treći put potvrdi

- kako knez ima diskreciono pravo da ocenjuje ubedljivost dokaza o tome da podneti zakon, kome je on

već dva puta uskratio potvrđivanje, nije na štetu naroda niti predstavlja povredu ustava, to nema

pravnihg prepreka da u osnovi odlažuće veto preraste u apsolutno.

Narodna skupština – vlast koja utvrđuje poreze i druge dažbine, bez čijeg pristanka se zemlja ne može

zadužiti

- izborno telo koje se sastoji od 100 najodabranijih, najpoštenijih i najrazumnijih članova

- saziva se svake godine da bi rešila o danku

- ima ulogu i ustavotvornog organa

- kad zaključe da je nužna promena ustava, knez i Državni savet sazivaju Narodnu skupštinu i zajedno s

njom odlučuju o tome

- u Skupštini mora biti prisutno najmanje ¾ poslanika, a odluka se donosi većinom od najmanje 2/3

njihovih glasova

- dodeljuje jojnse pravo da knezu i savetu podnosi molbe za donošenje neophodnih zakona, da ih

obaveštava o zloupotrebama u upravi zemljom i da se žali knezu na Državni savet ako bi njegovi članovi

kršili ustav ili prava srpskih građana.

Sretenjski ustav sadržao je poseban odeljak pod nazivom ’Obštenarodna prava Srbina’, u kojem su se

jamčila lična prava, dok se činovnicima zajemčivala stalnost. Gražanin je oslobođen kuluka

činovnicima, ali je ostao kuluk državi prilikom gradnje građevina od opštenarodne koristi, kada će

država plaćati pristojnu nadnicu. Starim i bolesnim činovnicima dodeljivala se državna penzija.

DOBA ČINOVNIČKE OLIGARHIJE

Docsity.com

Turska je Srbiji podarila Ustav 1838. u obliku sultanovog hatišerifa poznat pod imenom Turski ustav.

Savet – postavlja knez

- broj članova je 17, odabrani iz reda starešina i najvažnijih među Srbima

- član saveta uživa stalnost, a mogao je biti otpušten tek pošto se njegova krivica bude dokazala kod

Porte

Knez – izvršna vlast je koncentrisana kod kneza, dok je zakonodavna podeljena između kneza i saveta

- savet utvrđuje predlog zakona i dostavlja ga knezu na potvrdu, on može potvrdu dati ili je uskratiti

- ima apsolutni veto

- on ne može učiniti da jedan akt postane zakon, potrebno je da ga usvoji Savet, ali ako on to neće

nijedan akt ne može postati zakon.

Turski ustav je više organski zakon, ograničen na propisivanje unutrašnje uprave u zemlji.

- ukinuo kuluk svake vrste,

- proglasio je potpunu slobodu trgovine,

- odvojio je sudstvo od uprave,

- ustanovio je posebnu mrežu sudova (primiriteljnih pri selima, sudovi prvog stepena u svakom od 17

okruga i Apelacioni sud),

- zajemčena je sudska nezavisnost, stalnost sudija i nespojivost sudijske dužnosti s drugim dužnostima.

Miloš nije želeo da deli vlast ni sa kim, pa je 1839.abdicirao, dovodeći time dinastiju u krizu. Toma

Vučić Perišić je to iskoristio, proterao Mihaila i dinastiju Obrenović, a u zemlju vratio dinastiju

Karadjordjevića sa Aleksandrom kao knezom.

DOBA POLICIJSKE DRŽAVE - Period vlade Aleksandra Karadjordjevica (1842-1858) zbog strogog

poštovanja Ustava od 1838.označen je kao “vlada ustavobranitelja”. Bila je to oligarhijska vladavina

Saveta. Njeni glavni doprinosi su:

- donošenje pisanih zakona,

- odvajanje sudske od upravne vlasti,

- podela centralne uprave na ministarstva,

- uvodjenje činovnicke nezavisnosti, ukidanje kuluka i ostvarivanje slobodne trgovine. Srbija je ličila na

činovnicku Republiku. Sukob Aleksandra Karadjordjevica i Saveta doveo je do ponovne smene dinastija.

U zemlju je vracena dinastija Obrenovića, odlukom Svetoandrejske skupštine 1858. Tada je donet i

zakon o Narodnoj skupštini. Pod kratkom drugom vladom kneza Miloša i drugom vladom kneza Mihaila,

Ustav od 1838.bio je ignorisan, da bi pod knezom Mihailom bio promenjen nizom organskih zakona.

Najvažnija izmena bila je oduzimanje nepokretnosti članovima Saveta i njihovo dovodjenje u isti red s

državnim činovnicima. Knez Mihailo je sjedinio sve vlasti kod sebe, izvršio je potpunu centralizaciju

uprave, a policijska stega dostiže vrhunac. To je bilo doba policijske države.

DOBA USTAVNOSTI - Rasutost Ustava Srbije u više akata i ubistvo kneza Mihaila (1868) bili su razlog što

je Namesništvo za vreme maloletstva prestolonaslednika Milana Obrenovića donelo nov Ustav 1869. Taj

Docsity.com

ustav doneo je mnoge novine, a ovaj period je označen kao doba ustavnosti. Njime je u državni život

uvedena i Narodna skupština koja je dobila ovlašćenja da učestvuje u zakonodavstvu. Ona nije u celosti

bila izborna, četvrtinu njenih poslanika je postavljao knez. Činovnici i advokati nisu mogli biti

narodni,a mogli su biti kneževi, tj.vladini poslanici. Skupština nije raspolagala ni pravom zakonodavne

inicijative, nego je knezu mogla izraziti samo želju da joj njegova vlada podnese zakonski predlog na

usvajanje. Ni budzetsko pravo skupštine nije bilo potpuno, jer je vlada mogla odbiti predloge Skupštine

za izmene u budzetu i produžiti postojeći budzet za narednu godinu. Knez je raspolagao pravom

zakonodavne sankcije, tj.potvrde zakona. Imao je i ovlašćenje da u stanjima krize u zemlji izdaje

samostalno privremene zakone, koje je naknadno podnosio na odobrenje Skupštini.

Ustav od 1869. zahtevao je neuobičajeno visoki kvorum prisutnih poslanika (najmanje ¾) za rad

Skupštine, dok je za odlučivanje zahtevao većinu glasova prisutnih poslanika. Poslanički imunitet

sveden je samo na neodgovornost za dati glas, a izostavljena su jemstva nepovredivosti poslanika izvan

Skupštine. Vlada nije bila politicki odgovorna Skupstini, tako da nije funkcionisao parlamentarni rezim.

Vlada je bila monarhova vlada, a ne parlamentarna vlada. Srbija je bila nasledna ustavna monarhija sa

narodnim predstavništvom, u njoj ministre postavlja i otpušta knjaz. Postojala je samo krivična

odgovornost ministara. Državni savet je postepeno pretvoren u najvisi upravni sud u zemlji, čiji je

glavni cilj da upravnu vlast drži u granicama zakona. Članove Državnog saveta postavljao je knez, a

njihov broj nije mogao biti manji od 11 ni veći od 15.

Ustav od 1869.g. proglašava neka od ličnih sloboda i prava, ali istovremeno omogućuje zakonu da ih

ograniči i suzi. Prvi put se proglašava sloboda misli. Ustav je još proglasio samoupravu opština.

DOBA PARLAMENTARNOSTI - Po dobijanju nezavisnosti na Berlinskom kongresu 1878.g. Srbija se okreće

uredjivanju svog unutrašnjeg života. U to vreme u zemlji nastaju političke stranke (radikalna, liberalna

i napredna). U ustavotvornoj (Velikoj) skupštini, radikali su imali većinu i isposlovali su nov Ustav

1888.g. od kojeg počinje doba parlamentarnosti.

Ustav od 1888.g. je proklamovao: da je narodno predstavništvo ravnopravan učesnik u zakonodavstvu

sa monarhom, parlament dobija u celosti budzetsko pravo, vlada je politički odgovorna parlamentu,

izbori su neposredni, a poslanički mandati se deli po načelu srazmernog predstavništva, gradjanska

prava su precizno utvrdjena i jemči ih neposredno ustav, sudstvo je nezavisno, uvedena je okružna,

sreska i opštinska samouprava.

Pojavljuje se ustanova kvalifikovanih poslanika, po dva lica posebnih svojstava (fakultetska diploma)

koja se neposredno biraju za poslanike u svakom okrugu. Biračko pravo nije bilo opšte, postoji obaveza

poreskog cenzusa. Kralj saziva Narodnu skupštinu, otvara i zaključuje njene sednice, odlaze ih i ima

pravo da je raspusti, s tim što akt raspuštanja mora sadržati naredbu za nove izbore u

najdaljem roku od dva meseca. Postoji i novi izbor članova Državnog saveta. Od 16 njegovih članova, 8

imenuje kralj, a 8 bira Narodna skupština.

Glavna novina Ustava od 1888. bio je sistem srazmernog predstavništva, kao merilo za raspodelu

poslaničkih mandata. Taj sistem se uzima kao sredstvo zaštite manjine. Sistem srazmernog

predstavništva i ustanova kvalifikovanih poslanika imali su konkretan politički cilj - da ograniče moć

Docsity.com

nesporne radikalske većine u narodu.

Osnovna vrednost Ustava od 1888. je što je omogućio parlamentarizam,čija je suština u tome što se

ministri na taj položaj ne postavljaju i na njemu ne ostaju po monarhovoj volji, nego po volji

parlamentarne većine. Ovaj ustav omogućio je prelazak iz ustavne u parlamentarnu monarhiju

DOBA REAKCIJE - Vladavinu Radikalne stranke pod Ustavom od 1888. prekinuo je kralj Aleksandar

Obrenović, tako što je 1894.g. suspendovao Ustav 1888.g. i vratio na snagu Ustav od 1869.g. pod

izgovorom uspostavljanja neutralnih vlada, on je uspostavio svoj lični režim, koji je trajao sve do

oktroisanja novog Ustava od 1901.g., sa kojim počinje doba reakcije. Ustav od 1901.g. bio je

kombinacija radikalskih i naprednjačkih ustavnih ideja. Njime je uspostavljeno dvodomno narodno

predstavništvo sa Senatom kao gornjim domom. Gornji dom se smatrao pogodnim sredstvom za

suzbijanje skupštinske većine i za zaštitu manjine. Kralj saziva Narodno predstavništvo, otvara i

zaključuje njegove sednice. Kralj može da odlaže sednice, da raspusti Narodnu skupštinu i raspiše

izbore za novu. Narodno predstavništvo ima kao i kralj pravo zakonodavne inicijative. Ustav se

opredelio za neposlanicku vladu, a ministri ne mogu biti poslanici u Narodnoj skupštini, niti senatori, u

suprotnom gube mandat. Ministri podležu krivičnoj odgovornosti, a sudi im Senat. Državni savet ima

svojstvo najvišeg upravnog suda, sastoji se od 15 članova koje imenuje kralj, a državni savetnici uživaju

stalnost. Ustav od 1901.g. je izostavio ustanovu Velike narodne skupštine. Ovaj ustav je od

teritorijalnih jedinica poznavao samo opštinu, koja se uredjivala na načelu samouprave. Garantije

gradjanskih prava u njemu nisu bile potpune. Kod aktivnog biračkog prava podignut je birački census.

DOBA POVRAĆENE PARLAMENTARNOSTI - Sukob izmedju kralja i radikala rezultirao je u još jednom

državnom udaru Aleksandra Obrenovica, kojim je 25.marta 1903.g , na 45 minuta pred ponoć

suspendovao važeci ustav, kako bi za to vreme bez pristanka skupštine doneo novi izborni zakon sa

mnogo manje jemstava za slobodu izbora, da bi odmah posle ponoći vratio ustav na snagu. Tim

izbornim zakonom Narodna skupština je ukinuta i raspuštena, a zakazani su skupštinski izbori za 19.maj

1903.g. Potom je došlo do ubistva kralja Aleksandra čime je ugašena dinastija Obrenovića. Za kralja je

doveden Petar Karadjordjevic. Pre toga, Narodno predstavništvo vratilo ja na snagu Ustav od 1888.g.

pod nazivom novog Ustava od 1903. kojim otpočinje doba povraćene parlamentarnosti. Uslov da novi

kralj stupi na presto bio je da pristane na taj ustav.

Ustav od 1903.g. bio je osnov za uspostavljanje parlamentarizma u Srbiji. Njime su u Ustav od 1888.g.

unesene izmene (ukupno 42) medju kojima su glavne one kojima je cilj bio da više ograniče monarhovu

vlast. Tim ustavom je zaključena ustavnost u Srbiji, jer 1914.g. izbija Prvi svetski rat, a posle njegovog

završetka došlo je do stvaranja Ujedinjene kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918.g. čiju je okosnicu

činila Kraljevina Srbija.

21. NASTANAK PRVE JUGOSLOVENSKE DRŽAVE

Ujedinjenjem južnoslovenskih naroda u zajedničku državu, Kraljevina Srbija je izgubila svoju vlastitu

Docsity.com

državnost i postala je sastavni deo jugoslovenske države koja je u periodu 1918-1941.g. bila unitarna

država, a u razdoblju 1943-1992g. Federalna država sastavljena je od šest federalnih jedinica, a u

vremenu 1992-2003g.. dvojna federacija sastavljena od Srbije I Crne Gora, dok je od 2006.g. samo

Srbija bez CG. Ustavnom poveljom od 2003.g. prestala je da postoji zajednička država i Srbija i Crna

Gora su Ustavnom poveljom, kao vrstom konfederalnog ugovora, zaključile realnu uniju pod nazivom

SCG.

Objava rata Austro-Ugarske Srbiji 1914.g. otvorila se mogućnost da jugoslovenski narodi sa teritorije

Austro-Ugarske pristupe već postojećim državama jugoslovenskih naroda, Srbiji i Crnoj Gori. Najpre je

vlada Srbije na sednici Narodne skupštine 7.decembra 1914.g. u Nišu dala izjavu (Niska deklaracija) u

kojoj kao svoj zadatak navodi da treba da obezbedi uspešan kraj borbe koja je vremenom prerasla u

borbu za oslobodjenje i ujedinjenje svih jugoslovenskih naroda. Nakon ove izjave, maja 1915.g. srpski,

hrvatski i slovenački emigranti iz Austro-Ugarske obrazovali su u Londonu Jugoslovenski odbor kao

predstavništvo Jugoslovena van Srbije. Marta 1917.g. u Parizu je grupa crnogorskih emigranata

obrazovala Crnogorski odbor za narodno ujedinjenje koji je težio ujedinjenju svih jugoslovenskih

zemalja u jednu državu. Za razliku od pomenutih odbora, poslanički klub u Carevinskom vecu u Beču od

maja 1917.g. zalagao se za formiranje samostalne države jugoslovenskih zemalja, ali pod vlašću Austro-

Ugarske, čime se zapravo predlagalo trijalističko preuredjenje Austro-Ugarske.

Konkretni pokušaji došli su do izražaja u Krfskoj deklaraciji od 1917.g, i Ženevskom sporazumu od

1918.g.

Krfska deklaracija je sporazum zaključen izmedju Jugoslovenskog odbora, koji je predstavljao

austrougarske Jugoslovene,i srpske vlade, kao predstavnika srpske države, koji je postignut 20.jula

1917.g. na Krfu. Taj sporazum je saglasna izjava volja o obrazovanju slobodne i nezavisne države Srba,

Hrvata i Slovenaca s jedinstvenom teritorijom i jedinstvenim državljanstvom. Država bi se zvala

Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca bila bi ustavna, demokratska i parlamentarna monarhija na čelu sa

dinastijom Karadjordjevića. Ustav te države donela bi posle zaključenja mira ustavotvorna skupština i

to brojno kvalifikovanom većinom u saglasnosti sa kraljem. Krfska deklaracija nije bila pravno

obavezujuci akt. Nju nisu potpisala dva punopravna subjekta medjunarodnog prava, pa nije ni mogla

pravno obavezivati svoje potpisnike. Njen značaj je prvenstveno:

1. politički - jer je prvi put njome jasno potvrdjen zahtev zainteresovanih strana da se stvori

zajednička država jugoslovenskih naroda, a ne proširena Velika Srbija, i da ta zajednicka država bude

nezavisna, a ne Jugoslavija u granicama Austrije.

2. moralni - moralna obaveznost njenih potpisnika da se pridrzavaju obaveza koje su na sebe

dobrovoljno preuzeli.

Ženevski sporazum je akt donesen na konferenciji koja je održana od 6. do 9.novembra 1918.g. u

Ženevi na kojoj su učestvovali predstavnici vlade Kraljevine Srbije i skupštinskih političkih grupa,

predstavnici Narodnog veća u Zagrebu (Narodno veće SHS nastalo je početkom oktobra 1918.g.), kao i

predstavnici Jugoslovenskog odbora u Londonu. Ženevski sporazum bio je pokušaj da se od Kraljevine

Srbije, kao medjunarodno priznate drzave, i novostvorene Države Slovenaca, Hrvata i Srba, kao

Docsity.com

komentari (0)

nema postavljenih komentara

budi prvi koji ce napisati!

ovo je samo pregled

3 shown on 60 pages

preuzmi dokument