Uvod u krivicno procesno pravo, Ostalo' predlog Krivično procesno pravo. University of Belgrade
kppbudjavo
kppbudjavo27 October 2017

Uvod u krivicno procesno pravo, Ostalo' predlog Krivično procesno pravo. University of Belgrade

RTF (195 KB)
7 strane
27broj poseta
Opis
par uvodnih pitanja za ispit iz krivicnog procesnog prava
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 strane / 7

ovo je samo pregled

3 shown on 7 pages

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 shown on 7 pages

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 shown on 7 pages

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 shown on 7 pages

preuzmi dokument

1. Појам кривичног процесног права Кривично процесно право као грана позитивног законодавства представља систем правних норми или нормативно уређени скуп правних прописа којма се уређује кривични поступак. Саставни део дефиниције је појам кривичног поступка, у општем смислу и кривични поступак се своди на одређено поступање односно процедуру која се обавља ради остварења неког циља. Кад је у питању кривични поступак циљ се своди на решавање кривичне ствари која је предмет поступка. Кривично право се појмовно одређује на различите начине, дефиниције можемо поделити у две основне групе: • Реалистичке • Јуристичке Реалистичке се темеље на схватању кривичног прцесног права као једног стварног појма ткд се он појмовно одређује преко објективно постојећих елемената. Пример: Кривични поступак је синоним за кривично процесно право, је скуп законом кривичнопроцесних радњи процесних субјеката које се врше ради остварења одређеног циља. Јуристичке су карактеристичне јер почивају на схватању поступка као правног феномена који се пре свега огледа у постојању одређених процесних или процесно правних односа између различитих субјеката кривичног поступка. КПП се дефинише као систем правних прописа којима се одређују кривичнопроцесни субјекти и регулишу њихови кривичнопроцесни односи ради расветљавања и решења кривичне ствари односно у циљу остарења кривичноправне заштите одређеног друштва тј државе. Кривично процесно право представља скуп правних прописа којима се уређује правни и процесни положај субјеката кривичног поступка, те омогућава да ти субјекти у складу са законом остварују своје основне процесне фунције, у циљу реализације својих права и дужности, те ради доношења одлуке којом се решава ствар која је прдмет кривичног поступка. Основни елементи ове дефиниције су: • КПП је скуп или систем правних прописа међу којима су најзначајнији законски прописи који спадају у изворе КПП а то су: ЗКП као главни извор, и други закони као споредно кривично процесно законодавство.

• КПП се уређује шравни и процесни положај субјеката кривичног поступка

• У кривичном поступку су најважнији субјекти који врше основне процесне функције: 1) Функцију оптужбе (овлашћени тужилац), 2) Функцију одбране (оркивљени и његов бранилац) и 3) Функција вођења кривичног поступка и пресуђења (кривични суд) и други субјекти који осварују доказну фју (сведоци и вештаци), или реализују нека друга своја права (оштећени).

• Циљ кривичног поступка је решавање његовог предмета, односно доношење одлуке о кривичном делу које је предмет кривичног поступка.

2. Сврха и значај кривичног процесног права Сврха се у општем смислу нужо повезује са циљем кривичног материјалног права. Данас се кривичном праву приписује да је његов циљ одређује ефикаснија заштита најзначајнијих добара и вредости од понашања која их угрожавају. Да би се овај основни циљ кривичног материјалног права могао остварити неопходно је постојање правних правила којима се утврђују сврха, начин, форма и ток кривичног поступка. Кривичним правом се у његовом општем делу установљава општи појам кривичног дела тј утврђују услови који су потребни да би постојало противправно дело утврђено законом као кривично дело, те се дефинише систем кривичних санкција док посебни део кривичног права садржи одређено прописивање конкретних кривичних дела. Међутим да би се могло утврдити да ли постоји или не кривично дело и да ли је лице које је дело стављено на терет заиста то дело учинило и ако јесте која ће му се кривична санкција изрећи потребно је да постоје правила кривичног поступка. Као непосредна сврха КПП се може одредити потреба стварања нормативних услова за испуњење основних захтева материјалног права. Док у формалном смислу се сврха одгледа у неопходности стварања потребних нормативних услова да сви кривичнопроцесни субјекти поступка могу на законит начин у кривичном поступку остварити сва своја права. Из ове сврхе произилази и његов друштвени значај јер је за друштво (државу) од битних циљева заштита најважнијих друштвених добара од угрожавања а са друге стране да се сведе на минимум могућност излагања невиних људи кривичноправној репресији. То видимо и преко ЗКПа где се утврђује сврха да нико невин не буде осуђен а тек затим као циљ кривичног поступка означава се његова заштитна фја односно да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција.

3. Извори кривичног процесног права Основни извор нашег КППа је Законик о кривичном поступку који је усвојен 2011. године, он је главни извор наше кривичне процедуре јер са једне стране највећи број норми који се односе на кривични поступак се налазе у њему док је са друге стране тај законик искључиво и посвећен питањима кривичне процедуре коју дефинише и уобличава. У допунске изворе нашег КППа спадају други закони који се односе на поједине кривичнопроцесне субјекта – кривични суд и јавног тужиоца и браниоца, постоје и закони који представљају директан извор права за одређени поступак што је карактеристично за Закон о малолетним учиниоцима кривичногдела и кривичноправној заштити малолетника (2006 године). Проблематика међународне кривичноправне помоћи се утврђује посебним законим: Закоником о међународнојправној помоћи у кривичним стварима и Законом о сарадњи са Међународним кривичним судом. Одређени међуанродноправни акти имају јак правни ефекат али индиректно тако што се ратификују или на други начин имплементирају а један од најважнијих је Европска конвенција о људским правима али и пракса Европског суда за људска права.

4. Дејство кривичног процесног права Представља његово реално деловање односно произвођење одређених конкретних процесних и уоште правних ефеката у одређеном простору и времену и у односу на одређене субјекте. Сходно томе постоје три облика дејства кривичног процесног правa: 1) Просторно 2) Временско 3) Дејство на субјекте Просторно деловање КПП важи у просторном смислу на исти начин као и већина других закона, односно важи начело територијалности. Према члану 6 став 1 КЗа кривично законодавство РС важи за сваког ко на њеној територији учини кривичнодело. Под државном територијомсе подразумева копно, односно сувоземна територија, али и обално море, водене површине уутар државних граница, као и ваздушнипростор изнад њих, и правила о принципу заставе брода односно местом регистрације ваздухоплова. Кривично законодавство важи и за сваког ко учини кривично дело на домаћем броду без обзира где се он налазио у време извршења дела. Кривично законодавство Србије важи и за сваког ко учини кривично дело у домаћем цивилном ваздухоплову без обзира где се баздухоплов налазио у време извршења кривичног дела. Временско дејство ЗКП као и други закони производи своје дејство у одређеном временском периоду, који се протеже од момента ступања ЗКПа на снагу, до тренутка када он престаје да важи. Један ЗКП престаје по правилу да важи онда када буде замењен другим ЗКПу. Закони у нашој земљи ступају на снагу најраније 8ог дана по њиховом објављивању а престају да важе онда када законодавац то пропише, или ступањем на снагу другог закона који регулише исту законску материју. Ако је у питању неки нови ЗКП који битно другачије регулише кривичну процедуру по правилу се његово ступање на снагу пролонгира на нешто дужи временски период јер то омогућава бољу припрему свих субјеката кривичне процедуре за нови и битно промењени нормативни амбијент. Када је реч о ЗКПу ту ни не може доћи до класичне ретроактивне примене његових норми, јер се тај законик увек примењује на актуелни кривични поступак, а само се у одређеним ситуацијама из разлога правичности или правне сигурности у таквом актуелном кривичном поступку, тј оном поступку који се иначе води по новом законику, омогућава примена неких одредби ранијег ЗКПа.

Дејство кривичног процесног права у односу на субјекте На свако лице у погледу којег постоји процесно релевантан степен сумње (основи, основана, оправдана сумња) да је учиило кривично дело примењују правила ЗКПа која се односе на окривљеног а онда у вези са тим и на остале субјекте таквог кривичног поступка. Сходно

кривичноправним правилима о принципима важења нашег кривичног материјалног законодавства примена нашег кривичног процесног права се у одређеној мери може протегнути и на неке посебне ситуације које произлазе из тих принципа важења материјалног кривичног права. У односу на одређена лица је примена свих или одређених правила нашег кривичног процесног права искључена као када су у питању лица која поседују имуитетско право. Такође у односу на одређена лица се ако долази до одступања од начела територијалности одступа и од примене нашег кривичног процесног права. До тога долази ако се кривично гоњење странца који је извршио одрешено кривично дело на територији наше државе под одређеним условима уступа у страној држави.

5. Начело акузаторности Другим речима принцип оптужбе. Оптужба се у ЗКПу дефинише као оптужница, оптужни предлог, приватна тужба и предлог за изрицање мере безбедности, односно израз који служи као општи назив за акт тужиоца у коме су наведена обележја кривичног дела или противправног дела одређеног у закону као кривично дело. Под овим правилом важи и да без овлашћеног тужиоца нема кривичног поступка. Овај принцип се може дефинисати као правило да се поступак може покренути само на основу постојања одговарајућег захева оптужног акта, поднесеног под законом предвиђеним условима од стране субјекта који има својство овлашћеног тужиоца те да тај тужилац потом остаје при свом захтеву уз евентуалну могућност његовог модификовања у складу са законом до окончања кривичног поступка. Принцип акузаторности се огледа у томе да су функције кривичног гоњења и функција пресуђења одвојене. Начело акузаторности или принцип оптужбе подразумева да се кривични поступак не може водити без одговарајућег оптужног акта или одлуке овлашћеног тужиоца односно кривичног суда. Законодавац прописује да кривично гоњење може започети и пре формалног почетка кривичног гоњења при чему се разликују две ситуације: 1) Започињање кривичног гоњења у погледу кривичних дела за које се гони по службеној дужности када се сматра да кривично гоњење почиње првом радњом јавног тужиоца или овлашћених службених лица полиције на основу захтева јавног тужиоца а ради провере основа сумње да је учињено кривично дело или да је одређено лице учинило кривично дело.

2) Започињање кривичног гоњења у односу на кривична дела за која се гони по приватној тужби, што се реализује подношењем приватне тужбе.

Постоје три врсте овлашћених тужилаца у нашем кривичном поступку који могу да се поделе на две основне категорије сходно подели кривичних дела на оне које се гоне ex officio и она у погледу којих се кривично гоњење реализује подношењем приватне тужбе: A) Овлашћени тужиоц за кривично гоњење кривичних дела која се иначе гоне по службеној дужности:

1) Јавни тужилац који је примарно овлашћен за кривично гоњење у погледу дела која се гоне по службеној дужности, с тим да је за кривичногоњење у погледу кривичних дела која се гоне само по предлогу оштећеног као посебан услов неопходно постојање таквог предлога.

2) Оштећени као тужилац који се у теорији означава као супсидијарни тужилац јер је он само супсидијарно (секундарно) овлашћен за кривично гоњење кривичних дела која се иначе гоне по службеној дужности али у погледу којих је јавни тужилац нашао да нема основа за покретање или продужење кривичног гоњења, када оштећени таквим делом може под законом одређеним условима ступити на његово место.

Б) Овлашћени тужилац у погледу дела која се сходно правилима материјалног кривичног права гоне по приватној тужби, приватни тужилац.

6. Начело легалитета официјелног кривичног гоњења Када су у питању кривична дела која се према кривичном закону гоне по службеној дужности , онда у оквиру принципа акузаторности делује начело официјелности, према коме се кривични поступак покреће по службеној дужности и то од стране посебног овлашћеног тужиоца као репрезента државне власти у том домену – јавног тужиоца, без обзира на став лица чије је неко лично или имовинско право извршењем кривичног дела повређено или угрожено. Обавеза тужиоца да покрене кривични поступак увек када постоји довољно доказа да је учињено кривично дело које се официјелно гони представља начело легалитета кривичног гоњења. Који важи за дела која се гоне по службеној дужности. Два основна елемента овог начела су: 1) Утврђење обавезе подношења оптужног акта 2) Установљење субјеката који има ту обавезу Начело диспозитивности (воља оштећеног да се кривични поступак води или не код дела која се гоне по службеној дужности) важи у савременим кривичним процедурама и то у два вида: 1) У потпуности када су у питању кривична дела која се гоне по приватној тужби, када искучиво од воље лица коме закон даје право подношења те тужбе зависи да ли ће се покренути кривични поступак

2) Условљено процесном ситуацијом која се одликује уздржавањем од гоњења или одустанком од гоњења од стране јавног тужиоца који има право првенства у кривичном гоњењу официјелнихкривичних дела кад је реч о супсидијарној тужби, ово важи за већину кривичних дела која се гоне по службеној дужности али не и у погледу мањег броја дела код којих не постоји жртва у класичном смислу. У питању су тзв деликти без жртве, таква кривична дела се одликују вољном партиципацијом учесника у криминалним активностима тако да не постоји стварна жртва. Уобичајени примери тог деликта су проституција, продаја и куповина дроге и коцкање.

7. Начело опортунитета кривичног гоњења

Ово начело је супротно начелу легалитета а огледа се у поступању по опортунитету тако да се кривично гоњење не мора обавезно предузети иако су испуњени сви тражени услови који произлазе из начела легалитета већ се сходно процени сврсисходности кривичног гоњења у одређеном случају гоњење може или не мора предузети при чему је критеријум за негоњење у неким националним кривичним поступцима повезан са на пример високим трошковима судства. Код нас ово начело важи без икаквих ограничења када су у питању кривична дела која се гоне по приватној тужби јер тада оштећени односно лице које може да постане приватни тужилац слободно оптира да ли ће кривично гонити или ће се од тоа уздржати, одлучити да поступи по начелу опортунитета кривичног гоњења те да не поднесе приватну тужбу.Слично томе и оштећени кривичним делом које се гони по службеној дужности сам одлучује да ли ће у законском року и под законским условима да настави кривично гоњење у случају када то не учини примарни овлашћени тужилац. Начело опортунитета кривичног гоњења у односу на јавног тужиоца постоји у две ситуације: 1) Поступку према малолетницима када се оно своди на могућност јавног тужиоца да не покрене поступак према малолетнику иако су за то иначе испуњени сви други потребни законски услови

2) Могућност поступања по опортунитету кривичног гоњења у предистражном поступку који претходи скраћеном поступку коада се ради о неким релативно лакшим кривичним делима што је могуће у два облика, случај условљеног опортунитета кривичног гоњења и случај поступања о опортунитету кривичноггоњења услед стварног кајања осумњиченог уз испуњење и других посебних услова.

У два случаја јавни тужилац може да без обзира на то што постоје докази да је малолетник учинио кривично дело ипак не покрене поступак према њему: 1) У односу на кривично дело одређене тежине (када се ради о делу за која је прописана казна затвора до 5 година или новчана казна)

2) Када се према малолетнику већ извршава санкција када је извршење казне или васпитне мере према малолетника у току, јавни тужилац може одлучити да не захтева покретање кривичног поступка за друго кривично дело малолетника.

Условљени опортунитет кривичног гоњења представља једну врсту мешовите кривичнопроцесне установе која има елементе како класичног непокретања кривичног поступка због целисходности тако и елементе опроштаја учиниоцу кривичног дела уколико он испуњењем одређених обавеза ту специфичну аболицију заслужи. С обзиром на карактер тих обавеза које у одређеној мери имају сличности и са неким кривичним санкцијама (новчана казна, рад у јавном интересу). Ово кривично процесно решење у себи потенцијално садржи и неке елементе помирења између окривљеног и оштећеног. Елементи опортунитета кривичног гоњења постоје и у споразуму о признању кривичног дела који поред оних елемената свог садржаја који су обавезни може садржати и одређене факултативне елементе:

1) Изјаву јавног тужиоца о одустајању о кривичног гоњења за кривична дела која нису обухваћена споразумомо признању кривичног дела што представља облик опортунитета кривичног гоњења

2) Изјаву окривљеног о прихватању обавезе која се иначе може одредити у оквиру поступања јавног тужиоца према начелу условљеног опортунитета кривичног гоњења.

komentari (0)

nema postavljenih komentara

budi prvi koji ce napisati!

ovo je samo pregled

3 shown on 7 pages

preuzmi dokument