Vil Djurant- Život Grčke, Ostalo' predlog Istorija. Filozofski fakultet
Vennen
Vennen6 April 2017

Vil Djurant- Život Grčke, Ostalo' predlog Istorija. Filozofski fakultet

PDF (3 MB)
961 str.
97broj poseta
Opis
Istorija grčke civilizacije od početaka i istorija Bliskog istoka od smrti Aleksandra do rimskog osvajanja sa uvodom o praistorijskoj kulturi Krita.
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 961

ovo je samo pregled

3 prikazano na 961 str.

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 prikazano na 961 str.

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 prikazano na 961 str.

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 prikazano na 961 str.

preuzmi dokument

Vil Djurant- Život Grčke

Istorija grčke civilizacije od početaka i istorija Bliskog istoka od smrti Aleksandra do rimskog osvajanjasa uvodom o praistorijskoj kulturi Krita

PREDGOVOR Moja je namera da u ovoj knjizi zabeležim i razmotrim poreklo, uspon, zrelost i propadanje grčke civilizacije od najstarijih ostataka Krita i Troje do osvajanja Grčke od strane Rima. Želim da ovu složenu kulturu sagledam i osetim ne samo u suptilnom i bezličnom ritmu njenog uzdizanja i propadanja već i u bogatoj raznovrsnosti njenih bitnih elemenata: kako je iz zemlje ostvarivala sredstva za život i kako je organizovala industriju i trgovinu; njene eksperimente sa monarhijom,

aristokratijom, demokratijom, diktaturom i revolucijom; njeno ponašanje i moral, njenu religioznu praksu i verovanja; njeno obrazovanje dece i njeno uređenje odnosa polova i porodice; njene domove i hramove, tržnice i pozorišta i igrališta za laku atletiku; njenu poeziju i dramu, njeno slikarstvo, skulpturu, arhitekturu i muziku; njenu nauku i pronalaske, njena praznoverja i filozofije. Ove elemente želim da sagledam i osetim ne u njihovoj teoretskoj i skolastičkoj izolovanosti već u njihovom živom međusobnom dejstvu kao simultanih pokreta jednog velikog kulturnog organizma, sa stotinama organa i sto miliona ćelija, ali sa jednim telom i jednom dušom. Izuzev mašina, jedva da postoji nešto svetovno u našoj kulturi što ne potiče od Grčke. Škole, gimnastičke vežbaonice, aritmetika, geometrija, istorija, retorika, fizika, biologija, anatomija, higijena, terapija, kozmetika, poezija, muzika, tragedija, komedija, filozofija, teologija, agnosticizam, skepticizam, stoicizam, epikurejstvo, etika, politika, idealizam, filantropija, cinizam, tiranija, plutokratija, demokratija: sve su to grčke reči za kulturne forme koje su retko izvorne, ali u mnogim slučajevima po prvi put dovedene do zrelosti za dobro ili za zlo zahvaljujući bogatoj energiji Grka. Svi problemi koji nas danas uznemiravaju - krčenje šuma i erozija tla; emancipacija žene i kontrola rađanja; konzervativnost onih afirmisanih i eksperimentalizam onih neafirmisanih u moralu, muzici i vladi; korupcija u politici i perverzije ponašanja; konflikt religije i nauke i slabljenje natprirodne podrške moralu; rat klasa, naroda i kontinenata; revolucije siromašnih protiv ekonomski moćnih bogataša i bogatih protiv politički moćnih siromašnih; borba između demokratije i diktature, između individualizma i komunizma, između Istoka i Zapada - sve je to potresalo, kao nama za nauk, sjajni i nemirni život stare Helade. Ničega nema u grčkoj

civilizaciji što ne krasi i našu sopstvenu civilizaciju. Pokušaćemo da sagledamo život Grčke u uzajamnom uticaju njenih kulturnih elemenata i u golemoj petočinoj drami njenog uspona i pada. Počećemo od Krita i njegove civilizacije, koja je nedavno ponovo uskrsnula, jer je očigledno sa Krita, kao i iz Azije, došla ta preistorijska kultura Mikene i Tirinta koja je polako transformisala imigrante Ahajce i osvajače Dorane u civilizovane Grke; i mi ćemo za trenutak proučavati muževni svet ratnika i ljubavnika, gusara i trubadura, koji je dospeo do nas zahvaljujući penušavoj reci Homerovog stiha. Posmatraćemo uspon Sparte i Atine pod Likurgom i Solonom i pratiti kolonijalno širenje plodnih Grka preko svih ostrva Egeja, obala Zapadne Azije i Crnog mora, Afrike i Italije, Sicilije, Francuske i Španije. Videćemo demokratiju kako se bori za život na Maratonu, kako se podstaknuta pobedom organizuje pod Periklom i rascvetava u najbogatiju kulturu u istoriji; zadržaćemo se sa zadovoljstvom na prizoru ljudskog uma koji se oslobađa praznoverja, stvara nove nauke, racionalizuje medicinu, sekularizuje istoriju i dostiže vrhove bez presedana u poeziji i drami, filozofiji, govorništvu, istoriji i umetnosti; i zabeležićemo sa tugom samoubilački kraj zlatnog doba u Peloponeskom ratu. Razmotrićemo hrabro nastojanje smućene Atine da se oporavi od poraza; čak će i njena propast biti sjajna zahvaljujući geniju Platona i Aristotela, Apela i Praksitela, Filipa i Demostena, Diogena i Aleksandra. A onda, posle pobune Aleksandrovih generala, videćemo kako grčka civilizacija, previše moćna za svoje malo poluostrvo, probija svoje uske granice i opet se preliva u Aziju, Afriku i Italiju; kako mistički Orijent uči kultu tela i intelekta, oživljava slavu Egipta u ptolomejskoj Aleksandriji i obogaćuje Rodos trgovinom i umetnošću; kako razvija geometriju sa Euklidom u Aleksandriji i

Arhimedom u Sirakuzi; kako kroz Zenona i Epikura formuliše najtrajnije filozofije u istoriji; kako kleše "Milosku Afroditu", "Laokona", "Niku sa Samotrake" i "Pergamov Oltar"; kako se bori i ne uspeva da organizuje svoju politiku u poštenje, jedinstvo i mir; kako tone sve dublje u haos građanskog i klasnog rata; iscrpljenu telom i duhom; kako se predaje autokratiji, kvijetizmu i misticizmu Orijenta; i na kraju, kako skoro dobrodošlicom pozdravlja one osvajače Rimljane preko kojih će umiruća Grčka ostaviti Evropi u amanet svoju nauku, svoju filozofiju, svoju književnost i umetnost kao živu kulturnu osnovu našeg modernog sveta. Priznanja Zahvalan sam g. /Volisu Brokveju/ za njegovu stručnu pomoć poznavaoca u svakoj fazi ovog dela; gci /Meri Kauman/, gci /Etel Djurant/, i g. /Luisu Djurantu/ za pomoć u klasifikovanju materijala; gci /Regini Sends/ za stručnu pripremu rukopisa; i svojoj ženi za strpljivu podršku i tihu inspiraciju. Veliki sam dužnik /Ser DŽilberta Mareja/ i njegovih izdavača, /Oxford University Press/ -a, za dozvolu da citiram iz njegovih prevoda grčke drame. Ovi prevodi obogatili su englesku književnost. Takođe sam zahvalan /Oxford University Press/ -u što mi je dozvoljeno da citiram iz njihovog sjajnog izdanja /Oxford Book of Greek Verse in Translation/ . V. D. Svom prijatelju Maksu Skotu

KNJIGA PRVA

- EGEJSKI UVOD 3500-1000 p.n.e. HRONOLOŠKA TABELA ZA KNJIGU PRVU Napomena: Svi datumi su približni. Osobe su stavljene u vreme vrhunca svoje moći, odnosno oko četrdeset godina posle rođenja; datumi njihovog rođenja i smrti dati su u indeksu tamo gde je moguće. Kod vladara, datumi se odnose na njihovu vladavinu. Upitnik pre zabeleške označava datum koji se javlja samo u grčkom predanju. 9000 p.n.e: 3400-3000: 3400-2100: 3400-1200: 3000-2600: 3000: 2870: 2600-2350: 2350-2100: 2200-2100: 2100-1600: 1950- 1600: 1900: 1600-1500: 1600-1200: 1582: 1500-1400: 1450-1400: 1433: ? 1400-1200: Neolitsko doba na Kritu Rani Minos, Helada, Kikladi /I/ Neolitsko doba u Tesaliji Bronzano doba na Kritu Rano Minos, Helada, Kikladi /II/ Bakar vađen na Kipru Prvo znano naselje u Troji Rani Minos, Helada, Kikladi /II/ Srednji Minos, Helada, Kikladi /I/ Srednji Minos, Helada, Kikladi /II/ prva serija kritskih palata Halkolitsko doba u Tesaliji Srednji Minos, Helada, Kikladi /III/ Razaranje prve serije kritskih palata Kasni Minos, Helada (Mikena), Kikladi /I/ druga serija kritskih palata Bronzano doba u Tesaliji Kekrop osniva Atinu Kasni Minos, Helada (Mikena), Kikladi,/II/ Razaranje druge serije kritskih palata Deukalion i

Potop Kasni Minos, Helada (Mikena), Kikladi /III/ palate Tirinta i Mikene

1313: ? 1300-1100: 1283: ? 1261-1209: ? 1250: 1250-1183: 1225: ? 1213: ? 1200: ? 1192-1183: 1176: ? 1104: ?

Osnivanje Tebe od strane Kadma Doba Egejske dominacije u Grčkoj Dolazak Pelopsa u Elis Herkul Tezej u Atini; Edip u Tebi; Minos i Dedal u Knososu "Šest gradova" Troje; doba homerovskih heroja Plovidba Argonauta Rat Sedmorice protiv Tebe Dolazak Agamemnona na vlast Opsada Troje Dolazak Oresta na vlast Dorska invazija Grčke

Poglavlje /I/ KRIT /I/ MEDITERAN Kad ostavljajući za sobom Atlantik i Gribraltar uđemo u najlepše od svih voda, stupamo odmah u arenu grčke istorije. "Kao žabe oko ribnjaka," rekao je Platon, "naselili smo se na obalama ovog mora". Čak i na ovim tako dalekim obalama, mnogo vekova pre Hrista, Grci su osnovali nesigurne kolonije okružene varvarskim teritorijama: u Hemeroskopijumu i Ampuriju u Španiji, u Marseju i Nici u Francuskoj, i skoro svuda po južnoj Italiji i Siciliji. Grčki kolonisti osnovali su prosperitetne gradove u Kireni u Severnoj Africi, i u Naukratisu u delti Nila; njihov nemirni preduzetni duh uskomešao je ostrva Egeja i obale Male Azije tada, kao i u našem veku; duž Dardanela, Mramornog mora i Crnog

mora gradili su gradove i trgovačke centre za svoje smele trgovačke poduhvate. Kopnena Grčka bila je samo mali deo starog grčkog sveta. Zašto je druga grupa istorijskih civilizacija stvorena na Mediteranu, dok je prva izrasla duž reka Egipta, Mesopotamije i Indije, dok će treća procvetati na Atlantiku i dok četvrta može da se pojavi na obalama Pacifika? Da li je to bila bolja klima u zemljama koje su zapljuskivale vode Mediterana? Tamo su, tada kao i sada, zimske kiše hranile zemlju, a umereni mrazevi stimulisali ljude; tamo se tokom skoro cele godine moglo živeti na otvorenom, pod toplim, ali ne i iscrpljujućim suncem. Ali ipak površina mediteranskih obala i ostrva nije nigde tako bogata kao aluvijalne doline Ganga, Inda, Tigra, Eufrata ili Nila; letnja suša može da počne suviše rano ili traje previše dugo; a svuda se stenovita osnova pomalja ispod tanke kore prašnjave zemlje. Umereni sever i tropski jug mnogo su plodniji od ovih istorijskih zemalja gde su strpljivi seljaci, zamoreni od ugađanja zemlji, sve češće napuštali njeno obrađivanje, da bi uzgajali masline i vinovu lozu. A u svakom trenutku, pored ovog ili onog od stotina rizika, zemljotresi bi mogli da rascepe zemlju pod nogama ljudi i nagnaju ih u žestoke napade religioznosti. Ono što je privuklo civilizaciju u Grčku nije bila klima; verovatno da ona nikada nije nigde dovela do neke civilizacije. Ono što je ljude privuklo u Egej bila su ostrva. Ostrva su bila divna; čak i zabrinuti pomorac mora da je bio dirnut promenljivim bojama ovih senovitih brda koja su se kao hramovi dizala iz mora u kome su se odražavala. I danas ima malo ljupkijih prizora na našoj zemlji; ploveći Egejom čovek počinje da shvata zašto su ljudi ove obale i ostrva koje su nastanjivali zavoleli skoro više od života i, kao Sokrat, progonstvo smatrali gorim od smrti.

Ali povrh toga, pomorac je bio zadovoljan što su ova ostrva dragulji bila razasuta svuda uokolo, na tako kratkim razmacima, da brod, plovio na istok i zapad ili između severa i juga, neće nikada biti udaljen od kopna više od četrdeset milja. A pošto su ostrva, kao planinski venci na kopnu, bili vrhovi jedne nekada neprekidne teritorije koju je nepopustljivo more postepeno potopilo, neki dobrodošli vrh uvek bi pozdravljao oko stražara na jarbolu i služio kao znak brodovima koji još nisu imali kompasa da ih vodi. A zatim su se udruživala kretanja vetra i vode da mornaru pomognu da stigne do svog cilja. Snažna centralna struja slivala se iz Crnog mora u Egej, dok su suprotne struje tekle duž obala ka severu; a severoistočni etezijski (pasatni, prim. prev.) vetrovi duvali su redovno leti, da bi brodovima, koji su pošli da donesu žitarice, ribu i krzna iz Euksinskog mora, (Grci su Mediteran zvali /"Ho Pontos"/, Prolaz ili Put, a Crno more eufemistički nazivali /"Ho Pontos Euxeinos"/, "Gostoljubivo more" možda zato što je obrnutim strujama i vetrovima pozdravljalo brodove sa juga. Široke reke koje ga napajaju i česte magle koje su smanjivale brzinu njegovog isparavanja, održavale su vode Crnog mora na višem nivou od Mediterana i stvarale moćnu struju, koja je jurila kroz uski Bosfor (/"OxFord"/) i Helespont u Egej. Mramorno more bilo je /"Propontis"/, Predmorje.) pomogli da se vrate u svoje južne luke. Magla je na Mediteranu bila retka, a uvek pouzdano sunce tako je menjalo obalske vetrove da je čoveka od proleća do jeseni skoro u svakoj luci jutarnji povetarac mogao da izvede iz luke, a večernji vrati. U tim blagonaklonim vodama gramžljivi Feničani i amfibijski Grci razvili su veštinu i nauku navigacije. Ovde su gradili brodove, veće i brže, a ipak pogodnije za upravljanje od onih koji su plovili po Mediteranu do tada. Polako, uprkos gusara i mučnih neizvesnosti, vodeni

putevi od Evrope i Afrike u Aziju "preko Kipra, Sidona i Tira, ili preko Egeja i Crnog mora" postali su jeftiniji od dugih kopnenih puteva, teških i opasnih, po kojima se odvijala tolika trgovina Egipta i Bliskog istoka. Trgovinska razmena krenula je novim pravcima, razmnožila novo stanovništvo i stvorila nova bogatstva. Egipat, zatim Mesopotamija, a onda i Persija oslabili su i propali; Fenikija je porazmestila carstvo trgovačkih gradova duž obale Afrike, po Siciliji i u Španiji; a Grčka je cvetala kao dobro zalivana ruža. /II/ PONOVNO OTKRIVANJE KRITA "Postoji zemlja zvana Krit, usred mora tamnog poput vina, lepa, bogata zemlja, opasana vodom; a u njoj ima bezbroj ljudi i devedeset gradova." Kada je Homer pevao ove stihove, možda u devetom veku pre naše ere, (Svi datumi u ovoj knjizi su pre naše ere osim ako nije drugačije navedeno ili se očigledno radi o našoj eri.) Grčka, mada ne i pesnik, skoro je zaboravila da je ostrvo, čije mu je bogatstvo čak i tada izgledalo toliko veliko, nekada bilo još bogatije; da je ono sa moćnom flotom vladalo nad najvećim delom Egeja i delom kopnene Grčke; i da je, hiljadu godina pre opsade Troje, razvilo civilizaciju koja spada u najviše umetničke domete civilizacije u istoriji. Verovatno je ta egejska kultura "stara za Homera, kao on za nas" bila ona, koje se sećao kada je govorio o Zlatnom Dobu u kome su ljudi bili civilizovaniji, a život prefinjeniji nego u njegovom sopstvenom mutnom vremenu. Ponovno otkrivanje ove izgubljene civilizacije jedno je od glavnih dostignuća moderne arheologije. Bilo je to ostrvo dvadeset puta veće od najvećeg u Kikladima, prijatne klime, sa raznovrsnim proizvodima svojih polja i sa nekada bogato pošumljenim bregovima, strateški

locirano za trgovinu ili rat, na pola puta između Fenikije i Italije, između Egipta i Grčke. Aristotel je isticao koliko je taj položaj povoljan i kako "je omogućio Minosu da osvoji carstvo Egeja". Ali priča o Minosu, prihvaćena od strane klasičnih pisaca kao činjenica, odbačena je od strane modernih naučnika kao legenda; i sve do pre šezdeset godina bio je običaj da se, sa Groutom, pretpostavlja da je istorija civilizacije u Egeju počela sa dorskom invazijom ili Olimpijskim igrama. Onda je 1878. godine n.e. jedan trgovac sa Krita, sa prikladnim imenom Minos Kalokairinos, na padini brega južno od Kandije otkopao neke neobične starine. (Moderni glavni grad, sada zvanično nazvan Heraklion.) Veliki Šliman, koji je nešto pre toga vaskrsao Mikenu i Troju, posetio je lokaciju 1886, objavio svoje uverenje da ona pokriva ostatke antičkog Knososa i počeo pregovore sa vlasnikom zemljišta kako bi iskopavanja mogla odmah da otpočnu. Ali vlasnik se cenjkao i pokušao da vara, tako da se Šliman, koji je pre nego što je postao arheolog bio trgovac, razljućen povukao, izgubivši zlatnu šansu da istoriji doda još jednu civilizaciju. Nekoliko godina kasnije on je umro. Godine 1893. jedan britanski arheolog, dr Artur Evans, kupio je u Atini niz mlečnjaka (mineral, prim. prev.) od Grkinja koje su ih nosile kao amajlije. NJegovu znatiželju izazivali su hijeroglifi ugravirani na njima, koje ni jedan učenjak nije mogao da pročita. Otkrivši da trag kamenja vodi do Krita, osigurao je prevoz do ostrva i lutao po njemu skupljajući primerke onoga što je verovao da je staro kritsko pismo. Godine 1895. kupio je jedan deo, a 1900. ostatak lokacije koje su Šliman i Francuska škola u Atini identifikovali kao Knosos; i za devet nedelja tog proleća, kopajući grozničavo uz pomoć sto pedeset ljudi, on je iskopao najveće blago modernog istorijskog istraživanja, palatu Minosa. Ništa do tada poznato iz

antike nije se moglo uporediti sa veličinom ove komplikovane građevina, po svemu sudeći identične sa skoro beskrajnim Lavirintom, tako slavnim u starim grčkim pričama o Minosu, Dedalu, Tezeju, Arijadni i Minotauru. U ovim, i u drugim ruševinama, kao da potvrđuju Evansovu intuiciju, nađeno je na hiljade pečata i glinenih tablica koje su imale znake poput onih koji su ga doveli na ovaj trag. Vatre koje su uništile palate Knososa sačuvale su ove tablice, čiji nerazumljivi piktografi i pismo još uvek skrivaju ranu istoriju Egeja. (Evans je u Knososu sjajno radio čitav niz godina, za svoja otkrića dobio je plemićku titulu, a 1936. godine dovršio je svoje monumentalno delo u četiri knjige /"Minosova palata"/.) Istraživači iz mnogih zemalja sada su požurili na Krit. Dok je Evans radio u Knososu, grupa odlučnih Italijana "Halbher, Pernije, Savinjoni, Paribeni" otkopali su u Hagija Trijadi (Svetom Trojstvu) sarkofag oslikan scenama koje osvetljavaju kritski život, a u Festosu su otkrili palatu po dimenzijama nešto manju od palate kraljeva iz Knososa. U međuvremenu su dvoje Amerikanaca, Siger i g-đa Hoz, izvršili otkrića u Vasilikiju, Mohlosu i Gurniji; Britanci "Hogart, Bouznkit, Dokins, Majrz" su istražili Palaikastro, Sikro i Zakro; zainteresovali su se i sami Krićani i Ksantudidis i Hadžidakis su iskopali stare rezidencije, pećine i grobove u Arkolohori, Tilisosu, Kumasi i Kamizi. Naučnici polovine evropskih zemalja ujedinili su se pod zastavom nauke, dok se ista generacija njihovih državnika pripremala za rat. Kako da se sav taj materijal klasifikuje "ove palate, slike, kipovi, pečati, vaze, metali, tablice i reljefi" u koji period prošlosti da se smesti? Nesigurno, ali sve sigurnije sa napretkom istraživanja i povećanjem znanja, Evans je nađene ostatke prošlosti datirao prema dubini njihovih slojeva, gradaciji stilova kod grnčarije i podudarnosti kritskih nalaza, po formi ili motivu, sa

sličnim predmetima iskopanim u zemljama ili nalazištima čija je hronologija bila otprilike poznata. Dok je strpljivo kopao ispod Knososa, zaustavila ga je, na oko četrdeset i tri stope ispod površine tla, netaknuta stena. Donju polovinu iskopane površine zauzimali su ostaci karakteristični za neolit "primitivni oblici ručno izrađene grnčarije sa jednostavnim linearnim ornamentom, pršljeni vretena za predenje i tkanje, boginje debelih zadnjica od obojenog steatita ili gline, alat i oružje od uglačanog kamena, ali ništa od bakra ili bronze." Pošto se korelacijom sa ostacima susednih kultura najraniji sloj oruđa od bakra u Knososu može datirati na nekih 3400 godina p.n.e, tj. pre otprilike 5300 godina, i pošto neolitski sloj u Knososu zauzima oko pedeset i pet procenata ukupne dubine od površine do stene, Evans je izračunao da je neolitsko doba trajalo bar 4500 godina pre pojave metala$1$ Klasifikovanjem grnčarije i korelacijom ovih ostataka sa ostacima iz stare Mesopotamije i Egipta, Evans je neolitsku i preistorijsku kulturu Krita podelio na tri doba "Rani, Srednji i Kasni Minos" i svako od njih na tri perioda.$2$ Prva ili najdublja pojava bakra u slojevima predstavlja za nas, kroz neku vrstu arheološke stenografije, polagano izrastanje jedne nove civilizacije iz faze neolita. Krajem Ranog Minosa Krićani su naučili da mešaju bakar sa kalajem i tako počinje Bronzano doba. U Srednjem Minosu /I/ javljaju se najranije palate: prinčevi Knososa, Festosa i Malije grade za sebe luksuzne zgrade sa bezbroj soba, sa prostranim skladištima, specijalizovanim radionicama, oltarima i hramovima i velikim sistemima drenaže koji iznenađuju arogantno oko Zapadnjaka. Grnčarija dobija višebojni sjaj, zidovi su oživljeni divnim freskama, a iz hijeroglifa prethodnog doba razvija se jedan oblik linearnog pisma. I tada, pri kraju Srednjeg Minosa /II/,

neka čudna katastrofa upisuje u slojeve svoj cinički zapis; palata u Knososu kao da je srušena nekim grčem zemlje ili možda napadom iz Festosa, čija je palata bila još neko vreme pošteđena. Ali malo kasnije slična destrukcija obrušava se i na Festos, Mohlos, Gurniju, Palaikastro i mnoge druge gradove na ostrvu; grnčarija je pokrivena pepelom, velike posude u skladištima pune su krhotina. Srednji Minos /III/ je period komparativne stagnacije u kojoj je, možda, svet jugoistočnog Mediterana dugo poremećen osvajanjem Egipta od strane Hiksa. U Kasnom Minosu sve počinje ponovo. Čovečanstvo, strpljivo čak i u kataklizmi, obnavlja svoju nadu, skuplja hrabrost i ponovo gradi. Palate koje nastaju u Knososu, Festosu, Tilisosu, Hagija Trijadi i Gurniji novije su i lepše. Gospodstveno raskriljene, petospratne, luksuzno ukrašene, ove kneževske palate nagoveštavaju takvo bogatstvo, kakvo Grčka neće upoznati sve do Perikla. U dvorištima palata podižu se pozorišta, u kojima gladijatorski spektakli sa muškarcima i ženama u smrtonosnoj borbi sa životinjama zabavljaju gospodu i dame čija aristokratska lica, sa neusiljenom živošću, još uvek za nas žive na blistavim freskama vaskrslih zidova. Potrebe su umnožene, ukusi prefinjeni, književnost u cvatu, hiljadu delatnosti milostivo omogućavaju siromasima da prosperiraju dok bogatima obezbeđuju udobnosti i poslastice. U kraljevim dvoranama sve buči od pisara koji prave popis proizvoda koji su za distribuciju ili se upravo primaju, od umetnika koji prave kipove, slike, grnčariju ili reljefe, od visokih zvaničnika koji vode konferencije, slušaju sudske žalbe ili razašilju dokumenta žigosana njihovim fino izrađenim pečatima; a prinčevi tankog struka i kneginje ukrašene draguljima, izazovno dekoltirane, hrle na kraljevsku gozbu serviranu na stolovima koji se sijaju od bronze i zlata. Šesnaesti i petnaesti vek pre naše ere

pretstavljaju zenit Egejske civilizacije, klasično i zlatno doba Krita. /III/ REKONSTRUKCIJA JEDNE CIVILIZACIJE Ako sada pokušamo da ovu pokopanu kulturu rekonstruišemo od nađenih ostataka prošlosti$3$ treba da imamo na umu da se upuštamo u rizičnu vrstu istorijske televizije, u kojoj mašta mora da osigura živi kontinuitet u prazninama statičnog i fragmentarnog materijala koji se veštački kreće, ali je već odavno mrtav. Krit će u svojoj suštini ostati nepoznat sve dok tajanstvene tablice ne nađu svog Šampoliona. 1. Muškarci i žene Onakve, kakve ih vidimo samoprikazane u njihovoj umetnosti, Krićani neobično liče na dvoseklu sekiru koja je tako značajna u njihovom religioznom simbolizmu. I muškarci i žene imaju torzo koji se patološki sužava u ultramoderni struk. Skoro svi su niski rastom, po građi vitki i gipki, gracioznih pokreta, atletskog izgleda. NJihova koža je kod rođenja bela. Dame, koje se drže hlada, imaju svetli ten, konvencionalno bled; ali muškarci, koji na suncu stvaraju bogatstvo, tako su preplanuli i rumeni, da će ih Grci zvati (kao i Feničane) /Phoinikes/. $4$ Muškarci, kao i žene, nose kosu delom spiralno uvijenu na glavi ili pozadi na vratu, delom u kovrdžama na čelu, delom u uvojcima koji padaju na ramena ili grudi. Žene svojim kovrdžama dodaju trake, dok muškarci, da bi im lice bilo glatko, obezbeđuju sebi raznorazne brijače, čak i u grobu. Odeća je isto tako čudna kao i likovi. Na glavi (najčešće nepokrivenoj) muškarci nose turban ili kapu, a žene veličanstvene šešire u stilu našeg ranog dvadesetog veka. Noge su obično bose, ali više klase mogu da ih imaju

povezana u bele kožne cipele koje kod žena mogu po rubovima da budu fino izvezene, sa obojenim perlama na kajševima. Muškarac je obično iznad struka bez odeće; od struka polazi kratka suknja ili komad tkanine obavijen oko bokova, ponekad sa posebnom zaštitom za gentalije, radi pristojnosti. Suknja kod radnih ljudi može da bude rasečena sa strane; kod dostojanstvenika i na ceremonija suknja kod oba pola doseže do zemlje. Muškarci povremeno nose gaće, a zimi i dugu odeću od vune ili kože. Odeća je čvrsto stegnuta oko struka, jer su muškarci, kao i žene, rešeni da budu (ili izgledaju) vitki u obliku trougla. Da bi u ovome konkurisale muškarcima, žene iz kasnijih perioda pribegavaju krutim korsetima, koji njihove suknje pripijaju oko bokova i podižu im nage grudi prema suncu. Lep je običaj među Krićanima da se ženske grudi ne pokrivaju ili se pokazuju ispod providne košulje; to nikoga ne vređa. Steznik je čvrsto pripijen ispod grudi, otvara se u raskalašnom krugu, i zatim se, sa šarmantnom rezervisanošću, može kod vrata završiti medičijevskim okovratnikom. Rukavi su kratki, ponekad nabrani. Suknja, ukrašena volanima i veselim nijansama, širi se bogato od bokova, ukručena verovatno metalnim rebrima ili horizontalnim obručima. U stilu i dizajnu kritske ženske haljine postoji topla harmonija boja, gracioznost linije, istančanost ukusa, koji ukazuju na bogatu i luksuznu civilizaciju, već oprobanu u veštinama i trikovima. U tom pogledu Krićani nisu imali uticaja na Grke; njihov stil trijumfovao je samo u savremenim prestonicama. Čak i ozbiljni arheolozi dali su portretu kritske dame sa bujnim grudima, lepo oblikovanim vratom, senzualnim usnama, drskim nosom i uverljivim, provokativnim šarmom ime "Parižanka"; ona danas prkosno sedi pred nama kao deo friza na kome visoke ličnosti gledaju neki prizor koji nikada nećemo videti. Muškarci na Kritu očigledno su zahvalni za ljupkost i

avanturu koju žene daju životu, jer oni im pružaju skupocena sredstva za povećanje njihove ljupkosti. Nađeno je obilje raznovrsnog nakita: ukosnica od bakra i zlata, pribadača ukrašenih zlatnim životinjama i cvećem, ili glave od kristala ili kvarca; prstenja ili spirala od filigranskog zlata koje je isprepletano sa kosom; traka ili dijadema od dragocenih metala kojima je kosa povezivana; kolutova i privezaka koji vise u uhu, pločica i perli i lanaca na grudima, traka i narukvica na ruci, prstenja od srebra, steatita, agata, karneliona, ametista ili zlata. Muškarci nešto od nakita zadržavaju za sebe: ako su siromašni onda nose ogrlice i narukvice od običnog kamena; ako to sebi mogu da priušte, oni se šepure sa velikim prstenjem sa ugraviranim scenama bitki ili lova. Čuveni /Peharnik/ nosi na bicepsu leve ruke široku traku od dragocenog metala, a na zglobu ruke grivnu u koju je umetnut agat. Svuda u kritskom životu muškarac izražava svoju najtaštiju i najplemenitiju strast (žudnju za lepotom). Ovo korišćenje reči muškarac da se označi celo čovečanstvo otkriva predrasudu partijarhalnog doba i teško da odgovara skoro matrijarhalnom životu starog Krita. Jer minoska žena nije izložena nikakvoj istočnjačkoj izolovanosti, nema ni /purde/ ni harema; nema nikakvog znaka da je bila ograničena na boravak u određenim prostorijama u kući ili samo na dom. Ona tamo radi, nema sumnje, kao što to neke žene čine čak i danas; ona tka odeću i pravi korpe, melje žito i peče hleb. Ali ona radi i sa muškarcima u poljima i radionicama grnčarije, u gomili se meša slobodno sa njima, sedi u prednjim redovima u pozorištu i na igrama, hoda kroz kritsko društvo sa stavom velike dame koja je zamorena od divljenja; a kada njen narod stvara svoje bogove, mnogo češće liče na nju, nego na muškarca. Ozbiljni istraživači, potajno i oprostivo zaljubljeni u majčinu sliku u srcu,

klanjaju se pred njenom uspomenom i dive njenoj dominaciji. 2. Društvo Hipotetički, Krit zamišljamo najpre kao ostrvo podeljeno planinama između malih ljubomornih klanova koji žive u nezavisnim selima pod vlašću svojih poglavara i koji vode, kako to muškarci čine, bezbroj teritorijalnih ratova. Onda se javlja jedan odlučni vođa koji ujedinjuje nekoliko klanova u kraljevstvo i gradi tvrđave-palate u Knososu, Festosu, Tilisosu ili nekom drugom gradu. Ratovi postaju ređi, na širem prostoru, i efikasniji u pogledu ubijanja; na kraju se gradovi bore za celo ostrvo i Knosos pobeđuje. Pobednik organizuje ratnu mornaricu, dominira Egejom, obuzdava piratstvo, uteruje danak, gradi palate i pomaže umetnost kao rani Perikle. Početi civilizaciju bez pljačke podjednako je teško kao što je teško održati je bez robova.$5$ Moć kralja, odražena u ruševinama, zasniva se na sili, religiji i zakonu. Da bi poslušnost bila lakša, on bogove podređuje svojim potrebama: njegovi sveštenici objašnjavaju narodu da je on potekao od Velhana i da je od tog božanstva primio zakone koje donosi; a svakih devet godina, ako je sposoban ili velikodušan, ponovo ga pomazuju božanskom vlašću. Da bi simbolizovao svoju moć, monarh, anticipirajući Rim i Francusku, usvaja (dvoseklu) sekiru i /fleurdelis/ (cvet ljiljana, heraldički znak (prim. prev.)). Da bi upravljao državom, on zapošljava (kao što nam ukazuju ostaci pločica) niz ministara, birokrata i pisara. On poreze uzima u naturi i u ogromnim ćupovima skladišti žitarice, ulje i vino; i iz ove blagajne plaća svoje ljude u naturi. Sa svog prestola u palati, ili sudijskog sedišta u kraljevskoj vili, on lično rešava sporove koji su razmatrani u sudovima koje je on imenovao; a njegova reputacija magistrata toliko je velika da, kad

umre, kako nas Homer uverava, postaje u Hadu neminovni sudija mrtvih. Mi ga zovemo Minos, ali mu ne znamo ime; verovatno da je ova reč titula, kao "Faraon" ili "Cezar", i obuhvata niz kraljeva.Na svom vrhuncu, ova civilizacija je iznenađujuće urbana. "Ilijada" govori o "devet gradova" Krita, a Grci koji ih osvajaju iznenađeni su mnoštvom stanovništva; a čak i danas istraživač stoji sa strahopoštovanjem pred ruševinama pravog lavirinta popločanih ulica sa odvodima za vodu, uličicama koje ih presecaju i bezbroj radnji ili kuća zbijenih oko nekog trgovačkog ili upravnog centra sa svim tim zbijenim druženjem plahih i pričljivih ljudi. Nije samo Knosos veliki, sa palatama tako prostranim da mašta možda preuveličava grad koji mora da je bio glavni izvor i korisnik njihovog bogatstva. Preko ostrva, na južnoj obali, nalazi se Festos, iz čije su luke, govori nam Homer, "brodovi tamnih pramaca nošeni u Egipat snagom vetra i talasa". Trgovina Minoskog Krita usmerena na jug izliva se ovde, nabujala od robe trgovaca sa severa koji transportuju svoj teret kopnenim putem da bi izbegli dugo zaobilaženje po opasnom moru. Festos postaje kritski Pirej, koji više voli trgovinu nego umetnost. A ipak, palata njegovog princa veličanstvena je građevina, u koju se stiže po stepeništu širine četrdeset i pet stopa; njene dvorane i dvorišta upoređuju su sa onima u Knososu; njegovo centralno dvorište je popločani četvorougao od deset hiljada kvadratni stopa; njegov megaron, ili prostorija za prijeme, ima površinu od tri hiljade kvadratnih stopa, što je čak veće od velike Dvorane Dvosekle Sekire u severnoj prestonici. Dve milje prema severozapadu je Hagija Trijada, u čijoj "kraljevskoj vili" (kako je naziva arheološka mašta) princ Festosa traži zaklon od letnjih vrućina. Istočni kraj ostrva, u minoskim danima, bogat je malim gradovima: lukama kao što su Zakro ili Mohlos, selima kao što su

Presos ili Sira, stambenim četvrtima kao Palaikastro, proizvodnim centrima kao što je Gurnija. Glavna ulica u Palaikastru lepo je popločana, sa dobrim odvodima za vodu i obrubljena prostanim kućama; jedna od njih ima dvadeset i tri sobe na zaostalom spratu. Gurnija se diči avenijama popločanim gipsom, kućama izgrađenim od kamena bez maltera, kovačnicom sa očuvanim kovačkim ognjištem, stolarskom radionicom sa potrebnim alatom, malim fabrikama koje odzvanjaju od obrađivanja metala, izrade cipela, vaza, prerade ulja ili tekstilne industrije; današnji radnici koji rade na njenom iskopavanju i sakupljaju njene tronošce, ćupove, grnčariju, peći, lampe, noževe, stupe, glačalice, kuke, pribadače, bodeže i mačeve dive se njenim raznovrsnim proizvodima i opremi i nazivaju je /he mechanike polis/ ("grad mašina".) Po našim merilima, nevažnije ulice su uzane, obični prolazi u stilu polutropskog Istoka koji se plaši sunca; a pravougaone kuće, od drveta ili cigle ili kamena, najvećim delom imaju po jedan sprat; ali ipak neke Srednje Minoske pločice otkopane u Knososu pokazuju nam kuće od dva, tri, čak i pet spratova, sa malim potkrovljem ili malom kulom ovde ili onde; na gornjim spratovima tih naslikanih kuća nalaze se prozori sa crvenim oknima od nepoznatog materijala. Dvokrilna vrata, okačena na stubove napravljene očigledno od čempresovog drveta, otvaraju se u parteru prema senovitom dvorištu. Stepenice vode na gornje spratove i krov, gde Krićanin spava u veoma toplim noćima. Ako veče provodi unutra, on osvetljava sobu uz pomoć ulja koje, već prema njegovim prihodima, gori u lampama od gline, steatita, gipsa, mermera ili bronze. Znamo ponešto i o igrama koje igra. Kod kuće voli da igra neku vrtu šaha, jer nam je u ruševinama palate u Knososu ostavio veličanstvenu ploču za igru sa okvirom od slonovače, kvadratima od srebra ili zlata i rubom od

sedamdeset i dva krasuljka u dragocanom metalu i kamenu. U poljima sa uživanjem i smelo ide u lov, vođen poludivljim mačkama i vitkim rasnim lovačkim psima. U gradovima je pokrovitelj pesničenja i na njegovim vazama i reljefima predstavlja nam niz raznovrsnih takmičenja, u kojima se bokseri iz lake kategorije bore golim rukama i udaraju nogama, srednjeteškaši sa šlemovima okićenim perjem udaraju jedan drugog muški, a bokseri teške kategorije, zaštićeni šlemovima, štitnicima za obraze i dugim postavljenim rukavicama, bore se sve dok se jedan ne sruši iscrpljen na zemlju, a onaj drugi nad njim stane u samosvesnoj veličini pobede. Ali najveće uzbuđenje Krićanina dolazi kada postane deo gomile koja praznikom puni amfiteatar da gleda muškarce i žene koji se suočavaju sa smrću pred ogromnim bikovima koji jurišaju na njih. On stalno ponavlja prikaz faza ovog zabavnog sporta: smeli lovac hvata bika skačući mu raskoračenih nogu na vrat dok pije vodu iz jezerca; profesionalni krotitelj uvrće životinji glavu sve dok se ona ne privikne na izvesnu toleranciju prema neprijatnim trikovima akrobate; vešti izvođač, vitak i okretan, koji sreće bika u areni, hvata ga za rogove, skače u vazduh praveći salto preko njegovih leđa i dočekuje se pravo na noge u naručju ženske partnerke koja sceni doprinosi svojom gracioznošću. Ova umetnost je stara čak i u minoskom Kritu; jedan glineni valjak iz Kapadokije, koji se smatra da potiče iz 2400. godine p.n.e, pokazuje tako žestoko i opasno hvatanje u koštac sa bikom kao na ovim freskama. Za trenutak naši preuprošćeni intelekti načas opažaju kontradiktornu kompleksnost čoveka kada shvatimo da je ova igra krvožednosti i hrabrosti, popularna još i danas, stara kao i civilizacija. 3. Religija

Krićanin može da bude brutalan, ali je svakako religiozan, sa potpuno ljudskom mešavinom fetišizma i praznoverja, idealizma i poštovanja. On obožava planine, pećine, kamenje, broj 3, drveće i stubove, sunce i mesec, koze i zmije, golubove i bikove; jedva da išta izmiče njegovoj teologiji. On zamišlja vazduh ispunjen duhovima, dobrodušnim ili zlim, i prepušta Grčkoj šumskonadzemaljsko stanovništvo driada, silena i nimfi. On se faličkom simbolu ne klanja direktno, ali se sa strahopoštovanjem divi generativnoj vitalnosti bika i zmije. Pošto ima visoku stopu smrtnosti, on se pobožno klanja plodnosti i kada se uzdigne do pojma božanstva u ljudskom obliku, on majku-boginju prikazuje sa ogromnim dojkama i veličanstvenim bokovima, sa reptilima koji puze oko njenih ruku i grudi, koji su upleteni u njenu kosu ili se masovno rađaju iz njene glave. On u njoj vidi osnovnu činjenicu prirode (da je smrt, čovekov najveći neprijatelj, prevaziđena ženinom tajanstvenom moći) reprodukcijom; i on ovu moć identifikuje sa božanstvom. Majka boginja za njega predstavlja izvor sveg života, kod biljaka i životinja, kao i kod ljudi; ako okružuje njen lik faunom i florom, to čini zato što oni postoje kroz njenu kreativnu plodnost i stoga služe kao njeni simboli i emanacije. Povremeno, ona se pojavljuje držeći u naručju Velhana, svoje božansko čedo, koga je rodila u planinskoj pećini. Kada razmotrimo ovu staru sliku, kroz nju vidimo Izidu i Hora, Ištar i Tamuza, Kibelu i Atisa, Afroditu i Adonisa i osećamo jedinstvo preistorijske kulture i kontinuitet religioznih ideja i simbola u svetu Mediterana. U osećanjima Krićana kritski Zevs, kako Grci zovu Velkanosa, podređen je svojoj majci. Ali njegov značaj raste. On postaje personifikacija oplođavajuće kiše,

vlage koja u ovoj religiji, kao u filozofiji Talesa, leži u osnovi svih stvari. On umire, i njegov se grob pokazuje se iz generacije u generaciju na planini Juktas, gde maštoviti putnik još uvek može da vidi veličanstveni profil njegovog lica. On ustaje iz groba kao simbol vegetacije koja oživljava i Kuretovi sveštenici slave njegovo uskrsnuće igrama i udaranjem štitova. Ponekad, kao bog plodnosti, on se zamišlja kao inkarnacija u svetom biku; u obliku bika on se u kritskom mitu pari sa Minosovom ženom Pasifajom i sa njom začinje čudovišnog minoskog bika ili Minotaura. Da bi umilostivio ova božanstva, Krićanin koristi bogati ritual molitve i žrtve, simbola i ceremonije, koji obično obavljaju sveštenice, a ponekad i državni zvaničnici. Da bi odbio demone, on pali tamjan; da bi probudio neko nemarno božanstvo, on duva u školjku, svira flautu ili liru i peva u horu himne obožavanja. Da bi podstakao rast vinograda i polja, on zaliva drveće i biljke u svečanom ritualu; ili njegove sveštenice u nagoj mahnitosti tresu zrele plodove sa drveća; ili njegove žene u svečanoj procesiji nose voće i cveće kao darove i danak boginji, koju svečano nose u nosiljci. On očigledno nema hramova, ali podiže oltare u dvorištu palate, u svetim gajevima ili pećinama i na vrhovima planina. On ova svetilišta ukrašava stolovima za žrtve livenice i žrtvovanja, raznovrsnim idolima i "rogovima posvećenja" koji možda predstavljaju svetog bika. On ima obilje svetih simbola, koje izgleda da obožava zajedno sa bogovima koje označavaju: prvo štit, verovatno znamenje njegove boginje u njenom ratničkom obliku; onda krst (u grčkom i rimskom obliku i, kao i svastika) urezan na čelu bika ili bedru neke boginje ili uklesan na pečatima ili ispupčen u mermeru u kraljevskoj palati; a iznad svega, dvosekla sekira, kao instrument žrtvovanja magički obogaćen krvlju koju proliva ili kao sveto oružje

koje bog nepogrešivo vodi, ili čak i kao znak Zevsa Gromovnika koji cepa nebo svojim strelama. I konačno, on svojim pokojnicima nudi skromnu brigu i obožavanje. On ih sahranjuje u glinenim mrtvačkim sanducima ili masivnim ćupovima, jer ako ostanu nepokopani, mogli bi se vratiti. Da bi ostali zadovoljni pod zemljom, on sa njima pohranjuje skromne količine hrane, toaletnih artikala i glinenih figurina žena da ih paze i teše kroz večnost. Ponekad, sa lukavom štedljivošću začetka skeptika, on zamenjuje stvarnu hranu životinjama od gline. Ako sahranjuje kralja ili plemića ili bogatog trgovca, on uz telo pokojnika daje i deo dragocenog posuđa ili nakita koje je ovaj nekad posedovao; sa dirljivim saosećanjem on dobrom šahisti stavlja i komplet za šah; uz muzičara stavlja orkestar od gline, a ljubitelju mora brod. Povremeno, vraća se grobu da bi pokojniku doneo uobičajenu žrtvu u obliku hrane. On se nada da će u nekom tajnom Elizijumu ili na Ostrvima Blagoslovenih, pravedni bog Radamant, sin Zevsa Velhana, primiti očišćenu dušu i dati joj sreću i mir, koji tako neuhvatljivo klize kroz prste u ovom zemaljskom životu.

4. Kultura Najproblematičniji aspekt Krićanina je jezik. Kada posle dorske invazije počne da koristi grčki alfabet, on to čini za jezik, koji je potpuno stran onome što znamo kao grčki, a koji je po zvuku mnogo srodniji egipatskim, kiparskim, hititskim i anadolijskim dijalektima Bliskog istoka. U najranijim vremenima zadovoljava se hijeroglifima; oko 1800. godine p.n.e. počinje da ih skraćuje u linearno pismo sa nekih devedeset slogovnih znakova; dva veka kasnije on pronalazi još jedno pismo, čija slova često liče na ona feničanskog alfabeta; i

možda od njega, kao i od Egipćana i Semita, Feničani uspevaju da sakupe ona slova koja će raširiti po Mediteranu da bi postala skromni, sveprisutni instrument zapadne civilizacije. Čak i obični Krićanin komponuje i, kao neki tajni savetnik, ostavlja na zidovima Hagija Trijade prolazne inspiracije svoje muze. U Festosu nalazimo neku vrstu preistorijske štampe: hijeroglifi jednog velikog diska koji je tamo otkopan iz sloja Srednjeg Minosa /III/ utisnuti su u glinu pečatima, po jedan za svaki piktograf; ali ovde, da bi naše zaprepašćenje bilo veće, znaci očigledno nisu kritski, već strani; možda je ovaj disk uvoz sa Istoka. Glinene pločice na kojima Krićanin piše možda će nam jednog dana otkriti i njegova dostignuća u oblasti nauke. On zna nešto astronomije, jer je poznat kao navigator, a tradicija predaje dorskom Kritu stari minoski kalendar. Egipćani priznaju da mu duguju neke medicinske recepte, a Grci od njega pozajmljuju, kako ta reč sugeriše, aromatično i lekovito bilje kao što je menta -/mintha/, pelen /apsinthon/ i idealni lek /daukos/ poznat da leči gojaznost, a ne utiče na lakomost za jelom. Ali mi svoja nagađanja ne smemo da pomešamo sa istorijom. Mada je kritska književnost za nas zapečaćena knjiga, možemo bar da razmišljamo o ruševinama njegovih pozorišta. U Festosu, oko godine 2000, on gradi deset redova kamenih sedišta koja se protežu nekih osamdeset stopa duž zida koji gleda na dvorište popločano kamenim pločama; u Knososu on podiže, opet u kamenu, osamnaest redova dužine trideset i tri stope i, pod pravim uglom u odnosu na njih, šest redova dužine od osamnaest do pedeset stopa. Ova dvorska pozorišta, kapaciteta od četiri do pet stotina gledalaca, najstarija su pozorišta za koja znamo - čak hiljadu i pet stotina godina starija od Dionisijevog pozorišta. Mi ne znamo šta se na tim

pozornicama odigravalo: na freskama se vidi publika koja gleda predstavu, ali ne možemo reći šta oni to vide. Vrlo je verovatno da je to neka kombinacija muzike i igre. Jedna slika iz Knososa sačuvala nam je grupu aristokratskih dama, okruženih svojim kavalirima, koje posmatraju igru devojaka u podsuknjama jarkih boja; jedna druga predstavlja "Igračicu" sa uvojcima koji lepršaju i raširenim rukama; druge prikazuju rustične narodne igre ili divlju igru sveštenika, sveštenica i poklonika pred nekim idolom ili svetim drvetom. Homer opisuje "podijum za igru koji je nekad, u velikom Knososu, Dedal napravio za lepokosu Arijadnu; tamo se mladići i zamamne devojke drže za ruke u igri... a božanski bard održava ritam uz zvuk lire". Lira sa sedam struna koju su Grci pripisali inventivnosti Terpandera, predstavljena je na jednom sarkofagu u Hagija Trijadi hiljadu godina pre Terpanderovog rođenja. Tamo nalazimo i dvostruku flautu, sa dve cevi, osam rupa i četrnaest nota, upravo kao u klasičnoj Grčkoj. Na poludragom kamenu izrezbarena je žena koja duva u trubu načinjenu od ogromne školjke, a na jednoj vazi vidimo sistrum koji daje ritam za noge igrača. Ista mladalačka svežina i vedra ljupkost koja nadahnjuje njegov ples i igre oživljava i Krićaninov rad u umetnostima. On nam pored svoje arhitekture nije ostavio nikakva dostignuća masivne veličanstvenosti ili uzvišenog stila; kao Japanac iz vremena samuraja, on više uživa u rafiniranosti manjih i intimnijih umetnosti, ukrašavanju predmeta u svakodnenoj upotrebi, strpljivom usavršavanju malih stvari. Kao i svakoj aristokratskoj civilizaciji, on prihvata konvencije u formi i predmetu svog rada, izbegava ekstravagantne novine i uči da bude slobodan čak i u okviru ograničenja rezervi i ukusa. On se ističe u grnčariji, sečenju poludragog kamenja, rezbarenju faseta i reljefima, jer ovde njegova mikroskopska veština nalazi sve potrebne podsticaje i

komentari (0)

nema postavljenih komentara

budi prvi koji ce napisati!

ovo je samo pregled

3 prikazano na 961 str.

preuzmi dokument