Vinogradrastvo
soneracic
soneracic

Vinogradrastvo

PPTX (962 KB)
20 str.
633broj poseta
Opis
Sistematika vinove loze
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 20
ovo je samo pregled
3 prikazano na 20 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 20 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 20 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 20 str.
preuzmi dokument

Систематика културне лозе са

еволуцијом настанка лозног сортимента

Универзититет у Крагујевцу Агрономски факултет у Чачку

Рацић Недељко 34/2011 Воштић Мирослав 33/2011 Вуковић Владица 27/2011 Џунић Немања 116/2011 Миковић Михајло 56/2011 Гавриловић Милан 11/2011

Студенти : Ментор: Вукосављевић Вера

Садржај:

1.Увод.......................................................................... 2.Систематика и историјат винове лозе................... 3.Систематизовање сорти Vitis Vinifera................... 4.Еволуција настанка лозног сортимента................ 5.Литература...............................................................

Културна лоза припада ботаничком реду Rhamnales, фамилији Vitaceae или Ampelideae,која има више од 10 родова и око 600 врста. Од свих родова,најзначајнији је Viтis L. Коме припадају све врсте културне лозе. У културу је уведено око 20 врста винове лозе које служе за добијање плодова,или се користе у хибридизацији ради добијања нових форми културне лозе-родних хибрида и лозних подлога.Изучавање дивљих и културних врста лозе има велики теоријски значај,јер пружа могућност да се објасне извесне појаве и својства културне лозе, и служи као основа за практичан селекциони рад-за стварање и увођење нових облика културне лозе и за добијање форми које су отпорније према неповољним спољашним условима,штеточинама и болестима.

Систематика и историјат винове лозе

Винова лоза припада фамилији Vitaceae.Раније су у оквиру ове фамилије разликоване две подфамилије:Leoideae и Vitoideae.У новије време Leoideae су издигнуте на ниво посебне фамилије. Фамилија Vitaceae обухвата 14 родова и према KOZMI(1991), то су: 1. Cyphostemma, са 230 врста; 2. Cissus, са 319 врста; 3. Cayratia, са 61 врстом; 4. Tetrastigma, са 120 врста; 5. Acereosperma, 1 врста; 6. Clematicissus, 1 врста; 7. Rhoicissus, 12 врста; 8. Ampelocissus, 90 врста; 9. Pterisanthes, 20 врста; 10. Vitis L., 70 врста; 11. Pterocissus, 1 врста; 12. Parthenocissus, 19 врста; 13. Landukia, 1 врста; 14. Ampelopsis, 23

У нашим крајевима,поред рода Vitis, познат је још само род Parthenocissus,у оквиру кога су познате као украсне биљке које се пењу по зидовима: P. Insertat, P. Quinquefolia и P. Tricuspida. Формула цвета код рода Vitis је К(5),C(5),A(5),G(2). То значи да се у цвету најчешће налази по 5 чашичних листића, 5 круничних листића и 5 прашника који су кружно распоређени. Тучак се развија из 2 оплодна листића, а у сваком има по 2 семена пупољка. Стриктно узевши, према цитолошким налазима и ботаничкој дефиницији врсте, у оквиру рода Vitis могле би се разликовати само 2 врсте: 1. Muscadinia са n=20 хромозомима 2. Еuvitis са n=19 хромозома

Због богаства форми у оквиру рода Vitis одустало се од овог принципа,те уместо врста, Euvitis и Muscandinia су дефинисани као подродови.

Подрод Muscandinia

Vitis Muscandinia се гаји на Флориди,Тексасу и Јужној Џорџији у Сједињеним Америчким Државама. Има 2n=40 хромозома. Обухвата 3 врсте: 1.V. rotundiofolia MICHAUX 2.V. munsoniana SIMPSON 3.V. popenoei FENNELL

V. Rotundiofolia је најзначајнија и њене карактеристике су: кора ластара има лентицеле, оплутњава али се не одваја. На коленцима нема дијафрагме тако да се целом дужином ластара налази срж. Листови су мали срцолики или округласти, ретко када издељени. Лисна дршка је дужа од лиске. Витице су једноставне и не гранају се. Цваст садржи мали број цветића (3-30). Цветови су функционално женски или мушки. У грозду се налази мали број средње крупних или крупних округлих бобица. Покожица је дебела, најчешће су смеђежуте боје. Семенке имају кратак кљун и облика су чамца. Коренов систем се плитко развија, осетљив је на сушу. Отпорност на креч у земљишту је слаба, али је имуна на филоксеру и на гљивичне болести. Од плода се углавном справља вино , али се користи и у свежем стању или као сок. Најпознатије сорте су: Eden,Flowers,Jamse… Са врстама из рода Euvitis не може да се калеми. Са Vitis viniferom се може укрштати само ако је V.rotundiofolia отац и то тешко.

Подрод Euvitis Врсте из подрода Euvitis налазе се на севрној полулопти на врло великом пространству у умереној и суптропској клими Америке,Европе и Азије. У односу на подрод Muscadinia, подрод Euvitis се значајно разликује у генетским,анатомским, морфолошким и билошким карактеристикама. Све врсте подрода Euvitis у диплоидном стању имају 2n=38 хромозома. У ластарима се налази сразмерно дебела срж која је на коленцима преграђена дијафрагмом. На ластару нема лентицела. Одумрала кора се одваја. Витице се гранају најмање на две стране. Цваст садржи више стотина цветова. Цветови су функционално мушки,хермафродитни или функционално женски. Семенке су већином крушкастог облика. Имају врло различиту отпорност на филоксеру,креч,сушу. Данас се у оквиру подрода Euvitis разликују 3 велике географске групе: 1. Северноамеричке врсте 2. Источноазијске врсте 3. Европскоазијске врсте

Северно-америчке врсте Од ових врста у Европу је прва дошла V. labrusca (17. vek). Убрзо након што је унета филоксера, почеле су се уности и друге северно-америчке врсте ( V. riparia, V. rupestris, V. belandieri). Укрштања са овим врстама дала су лозне подлоге и директно родне хибриде. Северно-америчке врсте из оквира подрода Euvitis налазе се делом у умереној а делом у тропској клими. Оне из умерене климе се могу поделити у 2 групе:

1. У источну групу спадају оне које се налазе у околинивеликих језера,источним деловима Канаде и САД. По плоду ове личе највише на врсту V. vinifera. Добро подносе ниске температуре,отпорне су на гљивичне болести а отпорност на филоксеру је само делимична. Међу њима најпознатије су: V. labrusca, V. aestivalis, V. lincecumii, V. bicolor. V. labrusca највише личи на V. Viniferu али се ипак од ње јасно разликује. Пре свега треба истаћи непрекидну појаву витица на ластару. Лист је округао или угласт,тамнозелен,наличије јако маљаво. Цвтови су хермафродитни или женски. Бобице су средње крупноће,плавоцрне. Добро подноси ниске температуре. Филоксеру слабо подноси,осетљива је на креч у земљишту, а отпорна на гљивичне болести. V. aestivalis и V. lincecumii су укључене у укрштање због њихове отпорности на гљивичне болести. Плод ових врста је јестив,али је лошег квалитета.

2. У централној групи се налази већи број врста. Оне се налазе у централним,источним и западним деловима САД- а. Овде спадају : V. riparia, V. berlandieri, V. rupestris, V. cordiofolia, V. rubra, V. cinerea, V. candicans, V. monticola. Већина има високу отпорност на ниске температуре,одликују се отпорношћу на филоксеру, гљиивичне болести, док им је плод безвредан. V. riparia тржи богата, дубока земљишта и налази се свуда у С. Америци. Разбија танке ластаре дугих интрнодија са мало заперака. Лист је велик, танак без маља са дугим зубцима. Дводома је биљка. Бобице су ситне и црне. Од свих америчких врста најбоље подноси ниску температуру ( до -40 степени Целзијуса). Отпорна је на филоксеру и гљивичне болсести, али је осетљива на садржај креча у земљишту и на суше.

V. Rupestris је распрострањен у првом реду у сливу реке Мисисипи. Расте жбунасто. Има релативно кратке ластаре и кратке интернодије. Без маља је са карактеристичним бубрежастим обликом листа. Дводома је биљка. Има ситне бобице обојеног сока, непријатног укуса. Ниске температуре нешто слабије подноси од V. Riparie али је на филоксеру отпорнија. На креч је мало осетљива. Зелени делови су отпронији на гљивична обољења. Веома добро се ожиљава и калеми. V. belandieri је раширена у Мексику и Тексасу. Ластари јој имају дуге интернодије, карактеристично је да су браздасти. Одрасли листови су угласти, на наличју вунасто маљави. Бобице имају врло мало сока који је розе и кисео. Отпорност на филоксеру је велика , такође и на креч. Има добру отпорност на сушу, добро се калеми са vinifera сортама ал се слабо ожиљава.

Источноазијске врсте

Данас има описано око 40 врста, али се непрестано проналазе нове. Више врста има јестиве плодове, а већина их је осетљива на филоксеру, креч и гљивичне болести. Најпознатије врсте из ове групе су отпорне на ниске температуре и раширене су у Сибиру, Источној Монголији, Кореји, Кини. Најпознатија врста је V. amurensis. Налази се око река Амур и њених притока. Лист је цео и триделан, јако наборан, у јесен добија црвену боју. Углавном је дводома биљка али има и хермафродитних типова. Грозд је мали , са ситним црним бобицама. Отпорност на ниске температуре је јако велика, добро се ожиљава и осетљива је на филоксеру,креч и гљивичне болести.

Евроазијске врсте

На евроазијском континенту се током еволуције формилале су се 2 врсте, прво V. sylvestris а затим V. vinifera L. Шумска лоза (Vitis sylvestris) се налази од Иберијског полуострва до источних обала Црног мора у шумским пределима, али углавном у долинама река. Као лијана се пење жбуње и дрвеће. Од ње је, као резултат делатности човека настала баштенска или питома лоза. Она се по морфолошким и биолошким особинама толикоразликује од свог претка шумске лозе да ју је познати ботаничар LINNE у систематици издигао на ранг посебне врсте са именом Vitis vinifera L. V. sylvestris има углавном ситније листове, ситније гроздове и једнодоме биљке,функционално женске,односно функционално мушке. Бобице су округле, већином црне,богате бојаним материјама,јако киселе. Семенке су им ситније са малим кљуном. Заједничко за V. sylvestris и V. Vinifera да су осетљиве на филоксеру и на гљивичне болести, а отпорне на креч у земљишту. Врло добро се ожиљавају.V. Sylvestris (шумска лоза) данас нема практичног значаја док је V. vinifera (винова лоза) основ виноградарства. Ова друга се обично зове европска лоза, мада је правилније евроазијска лоза, а неки је зову питома или племенита лоза.У Северну Америку европска лоза је вероватно пренета крајем 17. века, ал је ту брзо пропадала јер су је уништавале болести и штеточине.

Стистематизовање сорти Vitis vinifera

У оквиру врсте V. Vinifera цени се да има преко 10 000 сорти. У производњи их се може наћи више хиљада. Најновија истраживања показала су да у свету постоји 10 659 различитих генотипова, а да се у 40 виноградарских земаља комерцијално гаји 1383 култивара. Од многобројних облика преисторијске винове лозе, V. Teutonica се налази на директном еволуционом правцу настанка племените лозе. Од ове је настала V. parasivestris, која је по једној претпоставци директно, апо другој преко V. silvestris Gmel. дала Vitis praeviniferu, директног прародитеља евроазијске лозе. Данас није спорно да постоји шумска лоза (V. silvestris Gmel.) и племенита лоза (V. vinifera L.), али је по једним то иста врста с две подврсте, а по другима су две међусобно блиске врсте. У новије време, више је истраживача који полазе од тога да се ради о једној врсти, јер су обе, и V. silvestris и V. vinifera осетљиве на филоксеру и на гљивичне болести, и срећу се у истим климатским и географским подручијима. Називи ових двеју подврста, посебно племените лозе, још нису уједначени. По једнима , то је V. caucasica Vavilov, од које су произашле све сорте племените лозе. За исту лозу други користе називе V. vinifera sub. sp. Spontanea Popv, или V. vinifera L. sub. sp. D.C., од које су, наводно, постале стоне сорте, које су се потом укрстиле са шумском лозом (V. silvestris ) и дале винске сорте. Треће, и за сада најшире прихваћено гледалиште усваја могућност различитих путева настанка многобројних облика-сорти племените лозе-и као коначан став о подели ове врсте износи: да постоји само једна европско-азијска врста лозе- V. vinifera L., која се дели на две подврсте: Vitis vinifera sub. sp. silvestris (шумска лоза) и Vitis vinifera sub. sp. sativa (племенита лоза).

Систематизовање сорти по морфолошким карактеристикама

1.Систематизовање сорти по GOETHE-u и OBERLIN-u Научници Goethe и Oberlin су предложили једну класификацију сорти која је званично усвојена на Конгресу виноградарства и винарства 1879. године у Будимпешти. Све сорте су по облику бобица подељене у 3 групе : • Са округлим бобицама • Са издуженим бобицама • Са бобицама неодређеног облика Затим је свака од ових група у зависности од маљавости наличија листова подељена у 3 подгрупе : • Са голим • Са филцастим • Са длакавим и неодређеним наличијем листова Овако добијених 9 група је подељено још три пута и то у зависности од дршкиног уреза : • Отворен • Затворен • Неодређен

На овај начин је добијено 27 основних група. За ову класификацију се може рећи да је врло систематична, али мора јој се замерити што није проистекла из биолошких законости него само из морфолошких обележија сорти.

2. Ампелометријске методе систематизовања сорти

Претходна метода је заснована на опажањима, односно оценама док ове методе подразумевају прецизна мерења фенотипских карактеристика разних органа. Највише су ова мерења вршена на листовима. Још 1887. године Goethe је предложио да су мере углови који затварају главни нерви на листу. У овом раду се неће детаљније улазити у ову методу.

Систематизовање сорти по времену сазревања грожђа

Pulliat је 1897. године дао један једностава предлог да се сорте групишу према времену сазревања. Као полазну основу узео је сорту Chassellas blanc (Шасла бела) која је врло раширена и добро позната у свету. У односу на ову сорту, све сорте су по времену сазревања грожђа груписане у 5 група : • Врло ране, сазревају прије Шасле • Ране, сазревају приближно истовремено са Шаслом. Ову групу је назвао сортама прве епохе • Средњег сазревања, сорте које сазревају око 2 недеље после Шасле. Сорте друге епохе • Позне, сорте које сазревају 4 недеље после Шасле. Сорте треће епохе • Врло позне, сорте које сазревају 6 и више недеља после Шасле. То су сорте четврте епохе Но пре оваквог груписања сорте се деле према употребној вредности на две велике групе : винске и стоне.

Систематизовање сорти по квалитету плода и вина која се од њих добијају

Ова подела је најзначајнија јер се заснива на разликама у нивоу квалитета плода, односно вина које се од појединих сорти производи. У свим виноградарским земљама света , винске сорте су разврстане према квалитетним својствима и то је санкционисано одговарајућим административним прописима. Постоје разлике у дефинисању квалитетних категорија по појединим земљама, али оне нису велике. Постојање разлика се оправдава чињеницом да квалитет вина не зависи само од сорте, већ и од бројних других чинилаца : климе,земљишта,ампелотехничких и технолошких поступака и др. Слично усвијеним прописима у другим земљама и у нашој земљи су установљене квалитетне категорије винских сорти : • Сорте за врхунска бела или црвена вина Сорте за квалитетна бела или црвена вина, и Сорте за стона бела или црвена вина

С обзиром на бројне чиниоце који одређују квалитет вина изведена подела је променљива. Под одређеним еколошким и агротехничким условима иста сорта у различитим производним годинама може променити квалитетну категорију.

Систематизовање сорти према географском порклу Велика распрострањеност и врло различити климатски услови гајења сигурно су битно утицали на формирање сортимента у појединим регионима. Још средином 19. века француски научник Odart (1841) делио је сорте према пореклу на оне са запада, са истока и централног дела Европе.

1. Полифилетичка класификација винове лозе Andrasovski (1926) је тврдио да сорте винове лозе пореклом из разних крајева Европе, обухватајући и део Западне Азије, у толикој мери разликују, да их није могуће све подвести под једну врсту. Он је на основу постојећег сортимента винове лозе дефинисао 5 различитих врста : • Vitis byzantine • Vitis alemannica • Vitis deliciosa • Vitis antiquorum • Vitis mediterranea Већи број данас гајених сорти по Andrašovskom је мешавина тј. резултат укрштања различитих врста.

2. Еколошко-географска класификација сорти Negrulj (1946) је развио теорију о еколошко-географском пореклу сорти. За разлику од Andrašovskog, Negrulj је пошао од претпоставке да све гајене сорте припадају једној врсти-Vitis vinifera L. Он је дефинисао 3 групе сорти, prolesi како је он рекао, које се обзиром на географско порекло јасно разликујупо многим морфолошким и биолошким осбинама. То су : • Proles occidentalis, западноевропска група сорти • Proles pontica, група сорти базена Црног мора • Proles orientalis, група источних сорти Назив proles који је Negrulj употребио за већину географских сорти, одговара convarietas.

EВОЛУЦИЈА НАСТАНКА ЛОЗНОГ СОРТИМЕНТА Преци данашње културнр лозе се сврставају у ред најстаријих биљака цветница наше планете. Бројни палеонтолошки налази ( фосили листова, цветова, семенки и др. ), показују да су извесне форме лозе изумрелог рода Cissetes bittsale у геолошком периоду креде. У периоду терцијара (1-70 милиона година), постојале су форме родова Ampelopsis, Parthenocissus и Tetrastigma. У тим давним геолошким периодима климатски услови на северној полулопти су били веома повољни за успевање биљака, а данашњи евро-азијски и амерички континенти нису били раздвојени. На широком простору Америке, Европе и Азије, наћени су докази (фосили) о некадашњем постојању представника рода Vitis. Фосили лозе су нађени на Гренланду, у Сибиру, Камчатки, али и у Француској , Италији и Југославији и др. Из родa Vitis највише је била раширена Vitis teutonica која много подсећа на данашњу Vitis silvestris, али и многе друге врсте које својим обликом много подсећају на данашње Америчке врсте : Vitis cordifolia, Vitis aestivalis и Vitis riparia. Из првих епоха терцијара , нађени фослили листова су по ободу цели и једноставне нерватур, а касније у млађим епохама срећу се остаци са урезаним листовима. Једна таква врста за коју се предпоставља да је директан предак Vitis vinifere је Vitis praevinifera Sap., чији су остаци нађени у Француској. За време ледног доба, многе дотадашње врсте из фамилије Vitaceae, под утицајем ниских температура и наслага ледника изчезле су с простора свог дотадашњег распрострањења. Само пространи планински масиви попут Кавказа а и на Балкану, Зауставили су кретање ледника и на тим просторима се одржала шумска лоза Vitis silvestris. Поред Vitis silvestris као старе врсте пореклом из терцијара, из истог период су и : Vitis amurensis у источној Азији, и Vitis labruska и Vitis riparia у Северној Америци. Сагласно утицају спољне средине, током своје дуге еволуције , ове врсте су се мењале и прилагођавале, али су сачувале многе заједничке биолошке особине. У другом периоду еволуције, најпре на просторима где је преживело ледено доба , а касније и шире, Vitis silvestris је по законима природне селекције дала безброј екотипова. Резултат природног одабирања је био : различита отпорност на ниске температуре, на сушу и тип земљишта, на биљне болести и штетне инсекте, као и на различиту дужину вегетационог перидода. Када је човек у дугом периоду свог настајања запазио и најпре само користио сочне и хранљиве плодове дивље лозе, а потом је те плодоносне биљке почео да одабира и посебно гаји,створена је домаћа-културна, односно племенита винова лоза.

Настали су многи типови-сорте, са различитим обликом и крупноћом гроздова и плодова , различитим мирисом и укусом плода, па чак и са различитим типом цвета.Све до данашњих дана, траје процес стварања нових сорти племените лозе- Vitis vinifera sub. sp. sativa. Све до пред крај 19. века, виноградарство читабог света се заснивало на гајењу сорти племените лозе-Vitis vinifere. Када је крајем 60-их година 19. века, из Америке у Европу пренета филоксера, која је за наредних 30 година уништила целокупно виноградарство засновано на гајењу бројних сорти Vitis vinifere, спас је потражен у доношењу из Северне Америке хибрида насталих спонтаним укрштањем различитих сорти Vitis vinifere, које су били донели и гајили досељеници из Европе, и америчких врста из рода Vitis, а који су били отпорни на филоксеру. Селекцијом америчких врста и спонтаних међуврсних хибрида и њиховим укрштањем са сортама племените лозе, настала је група сорти која је означена као : стари односно најстарији међуврсни родни хибриди. Ови хибриди су поред отпорности на филоксеру, поседовали и отпорност на најопасније болести винове лозе. Међутим, сви су они у поређењу са европском племенитом лозом, имали слабији квалитет плода, посебно непријатан мирис-назван хибридни мирис.Производни неуспеси с међуврсним родним хибридима прве генерације нису обесхрабрили виноградарске селекционере. Наставлјена је хибридизација унутар рода Vitis и добијени су хибриди много бољих особина. Они су били ознчени као: нови међуврсни хибриди. Међутим, временом, као резултат веома сложених укрштања између врста и повратним укрштањима између хибрида јавила се и трећа генерација хибрида. Бивши нови хибриди постају стари, а ови из последње генерације се означавају као нови родни хибриди. Настојања, да се филоксерна криза у виноградарству реши укрштањем америчких врста и европске лозе-добијањем идеалних хибрида-хибрида који ће бити отпорни према филоксери и имати плодове који ће по квалитету бити равни плодовима европске лозе, нису још остварена али се виноградарска наука и пракса томе јако приближила. Данас се међуврсни родни хибриди сврставају у посебну категорију културне лозе а ствараоци нових сорти се не задовољавају добијањем добрих хибрида отпорних на филоксеру, већ да пре свега буду отпорни на болести, штеточине, сушу и мразеве. Крајем 19. века, на тлу Европе-центру светског виноградарства-виноградарска наука и пракса су биле суочене са двема поразним чињеницама; коренова филоксера је затирала племениту лозу, а међуврсни хибриди квалитетом плода никако могли да замене племениту лозу.

Решење је нађено у калемљењу европске племените лозе на америчке врсте из рода Vitis, за које, у међувремену утврђено да су отпорне на коренову филоксеру. Тако су настале лозне подлоге- нова категорија културне лозе. Прве лозне подлоге су створене у Француској на бази селекције трију америчких врста: Vitis riparia, Vitis rupestris i Vitis berlandieri. Касније су у стварању лозних подлога прешло на хибридизацију-на међусобно укрштање наведених америчких врста којима су још придодате Vitis solonis и Vitis cordiofolia и поједине сорте племените лозе. Стварањем међуврсних родних хибрида отпорних на коренову филоксеру не доводи у питање опстајање лозних подлога као облика културне лозе. Слично као и у области воћарства, посредством лозних подлога се може утицати на вегетативни и родни потенцијал сорти племените лозе, на њихову продуктивност и отпорност на еколошке стресове, на рационлније искоришћавање различитих типова земљишта. У дугом трајању геолошких епоха, у процесима еволуције, стварала се основа свих облика данашње културне лозе. Први и најмасовнији облик културне лозе-сорте и међусортни хибриди племените лозе-стваран је под утицајем човека у пориоду дугом више миленијума, и још увек траје. Друга два облика културне лозе-међуврсни лозни хибриди и лозне подлоге-створени су у новије време. То је било изазвано појавом филоксере у Европи. Процес стварања нових сорти се наставља...

Литература

1. Милосављевић, М., (2012) Биотехника винове лозе. Београд 2. Мр Татјана Јовановић Цветковић, Др Мијатовић, Д., (2008) Виноградарство практикум .

Стокхолм 3. Др Нада Кораћ, Др Циндрић , П., Др Ковач, В., (2000) Сорте винове лозе. Нови Сад 4. Накаламић Ј., А., (2001) Опште виноградарство. Београд

komentari (0)
nema postavljenih komentara
budi prvi koji ce napisati!
ovo je samo pregled
3 prikazano na 20 str.
preuzmi dokument