Vizantija-opadanje i propast (1282-1453)-Beleska-Opsta istorija poznog srednjeg veka-Filozofski fakultet, Beleške' predlog Opsta istorija srednjeg veka
ja_imam_moc
ja_imam_moc

Vizantija-opadanje i propast (1282-1453)-Beleska-Opsta istorija poznog srednjeg veka-Filozofski fakultet, Beleške' predlog Opsta istorija srednjeg veka

18 str.
10broj preuzimanja
1000+broj poseta
Opis
Filozofski falkulete,ff,istorija,opsta istorija poznog srednjeg veka,beleska,vizantija,vizantija opadanje I propast,OPADANJE I PROPAST VIZANTIJSKOG CARSTVA 1282-1453,Nicifor Grigor,Jovan VI Kantakuzin,Laonik Halkokondil,Georgije Frances,Nikolo Barbaro,Mihajlo Panaret,Toma Megistar,Teodor Metohit,Dimitrije Kidon,Manojlo Kolekas,Georgije Sinaita,Grigorije Palama,patrijarh Filotije
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 18
ovo je samo pregled
3 prikazano na 18 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 18 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 18 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 18 str.

VIII DEO: OPADANJE I PROPAST VIZANTIJSKOG CARSTVA 1282-1453

IZVORI: -Prvu grupu istoricara ovog vremena sacinjavaju Georgije Pahimer, Nicifor Grigora i Jovan Kantakuzin. Pahimerovo delo obuhvata vreme do 1308 god. Vezano je za vladavine Mihajla VIII i Andronika II. Delo nas obavestava o viz-srp. odnosima u doba uspona Srbije pod Milutinom, daje podatke o turskom osvajanju M. Azije, daje detaljan opis pohoda Katalanske kompanije, koji su suprotni izvestajima Katalanca Muntanera (ucesnik tih pohoda). Delo Nicifora Grigore(1290/1-1360) ‘Rimska istorija’ u 37 knjiga, obuhvata period 1204-1359 god. Period do 1320 sazet je u 7 knjiga, dok epoha u kojoj je Grigora delovao je detaljno opisana u 20 knjiga. Daje podatke o unutrasnjoj strukturi drzave i ekonomskim prilikama. Obraca paznju na odnose sa Srbijom, koja u njegovo vreme postaje vodeca sila na Balkanu. Prikazuje zivo i uglavnom verodostojno, ali kad prelazi na sporove oko isihazma (bio je istaknuti antiisihast) gubi svaku objektivnost. Pored ovog dela bitna je i njegova korespodencija, sacuvano je 161 pismo. Istorijsko delo cara Jovana VI Kantakuzina(1341-1354) pocinje izbijanjem gradjanskih ratova 1320. a zavrsava se nekoliko godina posle pisceve abdikacije. Ovo delo je neka vrsta memoara i ima apologeticke ciljeve. Kantakuzin nastoji da svoju delatnost izrazi u sto boljoj svetlosti precutkujuci i zataskujuci nezgodne cinjenice. Mora mu se prilaziti kriticki. Cinjenice koje nam daje su autenticne. Poseban znacaj njegovog dela je u tome sto prica o svom boravku u Srbiji, svojim susretima i pregovorima sa Dusanom. - Drugu grupu cine istoricari koji pisu posle propasti Viz carstva: Laonik Halkokondil, Duka i Georgije Frances. Atinjanin Laonik Halkokondil, kao istoricar ugleda se na Herodota i Tukidida, daje kratak pregled svetske istorije od starih Asiraca do postanka Osmanskog carstva. Detaljno opisuje epohu Osmanskih osvajanja i propasti Viz. Delo se zavrsava Osm. zauzecem Lemnosa 1463. a pisano je 80-ih god XV veka. U sredistu prikaza je Tursko carstvo. Halkokondil prikazuje borbe balkanskih naroda sa Turcima i prema tim narodima ne ispoljava prezir kao raniji pisci. Mnogo godina je proveo u Moreji i opisuje dogadjaje na Peloponezu u XV veku. Duka je bio u sluzbi Djenovljana na Lezbosu. Pise narodnim grckim jezikom. Njegov prikaz je ziv i autentican. On prvo daje osvrt na svetsku istoriju, a glavno izlaganje pocinje od Kantakuzinovog proglasenja za cara 1341, detaljniji je od dolaska Bajazita na vlast 1389. i delo se zavrsava Osm zauzecem Lezbosa 1462. Dukino ime nam nije poznato. Georgije Frances (Sfrances) jos krace prikazuje Viz istoriju. Njegovo delo obuhvata period od 1413-1477. (Chronicon Minus), a prosirena redakcija (Chronicon Maius) pocinje uzdizanjem dinastije Paleologa. Bio je prijatelj carske porodice i visoki dostojanstvenik na dvoru. Njegovo delo ima karakter hronike. Redja cinjenice i hronoloske podatke. Kao dopuna izvestajima ove trojice sluzi spis Kritovula sa Imbrosa. On je napisao istoriju Mehmeda II Osvajaca. Veliki deo njegovog spisa je zauzimanje Carigrada. Dobar opis zauzeca Carigrada pruza i jedna anonimna istorija turskih sultana, koja dopire do 1512. god Sacuvana je na narodnom grckom jeziku. Izvestaj o padu Carigrada donosi i Mlecanin Nikolo Barbaro. Vazan izvor za istoriju Epira u drugoj polovini XIV veka je hronika monaha Komnina i Prokla. Hronika Mihajla Panareta prikazuje istoriju Trapezunskog carstva od 1204-1426. Toma Megistar, autor mnogih filoloskih, retorickih i teoloskih rasprava, napisao je i dva spisa: O carstvu i O drzavi, koji pruzaju vazne podatke o viz upravi u doba Androknika II i ne precutkuje njene

slabosti. Teodor Metohit, drzavnik i najistaknutiji naucnik na dvoru Andronika II, ostavio je retoricke spise koji sadrze znacajne podatke. Posebnu paznju zasluzuje izvestaj o poslanstvu u Srbiji, gde se govori o sklapanju mira i braka izmedju Simonide i Milutina. Dimitrije Kidon i njegov ucenik Manojlo Kolekas obavestavaju nas o pokretu Isihasta. Bitne su njihove korespodencije. O pokretu Isihasta obavestavaju nas i osnivac tog pokreta Georgije Sinaita, Grigorije Palama, patrijarh Filotije i protivnik Isihasta Grigorije Akindina. Medju viz carevima koji su se bavili knjizevnim radom bitan je Manojlo II Paleolog(1391-1425). On je pored teoloskih rasprava ostavio niz retorickih spisa i pisama. Znacajna je i Porfirogenitova knjiga o ceremonijama i Filotejeva Kliterologija. Obavestavaju nas o obicajima na carskom dvoru, opisuju obrede carskog krunisanja, daju spiskove dvorskih i crkvenih veledostojnika. Veoma vazan spomenik pozno-viz epohe jeste delo solunskog nomofilaksa Konstantina Armenopola iz 1345. u 6 knjiga-sestoknjizje. Ono obuhvata gradjansko i krivicno pravo. Ovo delo popularno je i u slovenskim zemljama. Sintagma Matije Vlastara iz 1335. takodje je bitna, popularna kod Slovena. To je nomokanonska zbirka rasporedjena po azbucnom redu, po Dusanovom nalogu prevedena na srpski. Mlecanin Djakomo Badoero boravio je u Carigradu od 1436-1440. i napisao knjigu racuna koja govori o ekonomskom zivotu Carigrada pred njegov pad.

I VIZANTIJA KAO DRZAVA DRUGOG REDA: ANDRONIK II

Odbrambena borba Mihaila VIII (1259 – 1282) protiv Zapada zavrsila se pobedom. Postigao je

skromne rezultate u nastojanju da uspostavi viz vlast u starim viz zemljama. Severni deo Balkanskog poluostrva ostao je pod vlascu Slovena i dok je Mihailo VIII uspeo da potisne Bugarsku, Srbija se sirila na racun Viz. Na moru su gospodarile italijanske republike. Jedan deo Peloponeza bio je Viz, ali veci deo pripadao je Latinima. Latini su drzali i Atiku sa Beotijom i okolna ostrva. A Tesalija i Epir sa Estolijom i Akarnanijom su bile pod upravom grckih dinasta.

Naporna borba protiv Karla Anzujskog i stalni ratovi u balkanskim zemljama iscrpili su Viz. Politika Mihaila VIII Paleologa podseca na politiku Manojla I Komnina (1143 – 1180). Njegova politika uticala je na svetsko zbivanje na celom prostoru od prednje Azije i Egipta do Spanije. Viz odbrana na istoku bila je duboko uzdrmana. Carstvo je i u vojnom i u finansijskom pogledu bilo istroseno. Viz postaje drzava drugog reda i pretvara se u objekat politike susednih sila.

Kaze se da je Mihailo VIII bio genijalan drzavnik, a njegov naslednik Andronik II slab i nesposoban vladar, ali opadanje Viz od kraja XIII veka ima mnogo dubljih uzroka. Drzavni organizam bio je podriven, a pritisak spolja se neprekidno pojacavao. Pocela je snazna ekspanzija u M. Aziji i Srba na Balkanu. Andronik II (1282 – 1328) ipak nije bio toliko slab i nesposoban, ucinio je mnogo gresaka ali je preduzeo i niz vaznih mera. Bio je veoma obrazovan i interesovao se za nauku i knjizevnost. Ljudi visoke kulture, Teodor Metohit i Nicifor Grigora, bili su njegovi najblizi saradnici i savetodavci. Viz je u doba Andronika II dozivela veliki procvat nauke i umetnosti.

Vec za zivota svog oca, Andronik II je kao savladar uzimao ucesca u vodjenju drzavnih poslova. Jos znacajniju politicku ulogu igrao je za vreme njegove vladavine njegov sin i savladar Mihailo IX. Sve veci znacaj savladarstva jeste karakteristika dinastije Paleologa. Savladar moze, sa carevim pristankom da nosi ne samo titulu vasilevsa nego i titulu avtokratora (samodrsca). To su poceci pretvaranja centralisticke

monarhije u zajednicku vladavinu carske porodice. Javlja se i ideja deobe drzave. Irina (Jolanta) od Montferata, druga zena cara Andronika, trazila je da se carstvo podeli medju svim carevim sinovima. Caricin plan je propao. Doslo je do raskida braka. Carica je napustila prestonicu i otisla u Solun, stupila je u vezu sa svojim zetom kraljem Milutinom i pokusala je da svojim sinovima osigura presto u Srbiji, ali razmazenim princevima zivot u Srbiji se nije dopao.

Struktura Viz bila je sve labavija a veza izmedju centra i provincija sve slabija. Provincije su bile vezane za centralnu vlast jos samo preko namesnika, zato su za namesnike postavljani carevi rodjaci, a ako se prekine i ova veza provincija potpada pod vlast lokalnih velikasa. Proces feudalizacije u XIV veku dostize vrhunac. Svetovni i duhovni veleposednici povecavaju svoja imanja, broj svojih parika, dobijaju privilegije i cesto uzivaju potpuni imunitet. Seljacki posedi i posedi nizeg plemstva sve vise opadaju, oni gube zemlju i radnu snagu u korist veleposednika. To uglavnom zato sto samo veliki i bogati posedi su u stanju da prezive cesta razaranja neprijateljskih najezdi. Ovakva situacija slabi drzavu u politickom, finansijskom i vojnom pogledu. Kako se veleposednici sve vise oslobadjaju poreske obaveze, poreski prihodi se sve vise smanjuju. I pronije (predstavlja uslovno dozivotno vlasnistvo, nenasledno) sticu nove privilegije. Pronijari dobijaju pravo da prenesu svoje posede i prihode na svoje naslednike. Mihailo VIII prilikom dolaska na presto, pretvorio je pronije svojih pristalica u nasledne posede. Pronija i dalje ostaje vlasnistvo posebne vrste, vezana je za obavezu vojne sluzbe. Nasledjivanje pronijarskih poseda ukazuje na slabljenje centralnih vlasti i popustljivost prema prohtevima mocnih feudalaca.

U doba Paleologa viz vojska se uglavnom sastoji od stranih najamnika. To je za drzavu bilo tesko finansijsko opterecenje. Izdrzavanje velikih najamnickih trupa Mihaila VIII finansijski je upropastilo Viz. Vojni kontigenti morali su znatno da se smanje, sto je Andronik II i ucinio. On se flote potpuno odrekao, uzdajuci se u pomorsku snagu svojih saveznika Djenovljana. Na taj nacin Viz je postala zavisna od Djenove.

Vazan simptom finansijske krize bio je kvarenje viz zlatnika dodavanjem metala manje vrednosti. Srozavanje vrednosti viz nomizme pocev od sredine XI veka donekle je izgladjeno u XII veku. Ali, sredinom XIII veka viz zlatnik potiskuje novi zlatni novac, la buona moneta d’oro italijanskih gradova. Pocetkom XIV veka perpera je spala na polovinu svoje nekadasnje vrednosti. Doslo je do jakog porasta cena, mase stanovnistva bile su osudjene na gladovanje. Andronik II je uspeo da poveca drzavne prihode, pribegao je poreskim merama, koje su pogorsale polozaj stanovnistva. Uvedena je nova dazbina tzv. sitokriton (svaki zemljoradnik bio je obavezan da preda drzavi jedan deo zetve). Andronik II nastojao je da ogranici imunitetna prava velikih poseda.

I u crkvenom pitanju politika Andronika II se razlikovala od politike Mihaila VIII. Nastavljati unionisticku politiku bilo je uzaludno, unija je bila mrtva, svakako posle Sicilijanskog vecernja. Andronik II je svojoj politici dao izrazito pravoslavni pravac. Smenio je Jovana Veka, a za patrijarha je ponovo postavljen Josif, koga je kasnije nasledio Grigorije Kipranin. Izbio je spor izmedju radikalne kaludjerske struje zilota, i umerene, vladi naklonjene stranke. Vremenom ovaj sukob je izgubio svaku aktuelnost i pocetkom XIV veka ziloti su se vratili crkvenoj zajednici. Znacaj crkve je porastao za vreme vladavine cara Andronika II. Narocito je ojacao uticaj monastva. Za viz manastire to je bila epoha cvetanja i bogacenja. Svetogorski manastiri koji su od vremena Alekseja I Komnina bili potcinjeni samom caru, predati su hrisovuljom Andronika II iz 1312. u nadleznost carigradske patrijarsije. Tako da se svetogorski prota (predsednik saveta igumana svetogorskih manastira) nije vise postavljao carevom vec patrijarhovom odlukom. Uprkos opadanju Viz drzave carigradska patrijarsija je i dalje ostala centar istocnohriscanskog sveta.

Viz je postala mala drzava. Nije vise bila u stanju da brani svoj opstanak. Andronik II je vodio umerenu spoljnu politiku. Pokusao je da se na svim stranama osigura ugovorima o miru, cak i sa zapadnim silama, iako one posle Sicilijanskog vecernja nisu predstavljale ozbiljnu opasnost. Posle smrti svoje prve

zene, ugarske princeze Ane, Andronik II se 1284. ozenio cerkom grofa od Montferata Jolantom-Irinom. Time su se ugasile pretenzije porodice Montferata na solunsku kraljevsku krunu, jer se grof od Montferata, titularni solunski kralj odrekao svog prava u korist svoje kceri. Andronik II zeleo je da svog sina prestolonaslednika Mihaila IX ozeni Katarinom Kurtene, unukom Balduina II, koja je na Zapadu vazila za titularnu carigradsku caricu. Ali ova namera se nije ostvarila i Mihailo IX se ozenio jednom jermenskom princezom.

Stari antiviz planovi na Zapadu su jos uvek bili zivi, pogotovu u Francuskoj i Napuljskoj kraljevini. Pokretaci ovih planova bili su Filip Tarentski (sin napuljskog kralja Karla II) i Karlo Valoa (brat francuskog kralja Filipa Lepog). Filip Tarentski kome je Karlo II 1294. predao prava anzujskog doma u Romaniji, preuzeo je anzujske posade u Epiru i polagao pravo na suverenitet nad latinskim knezevinama u Grckoj pa cak i nad Tesalijom. Svoje pozicije u Epiru on je osigurao brakom sa Tamarom, cerkom epirskog despota Nicifora I, a 1295. Epirci su mu ustupili i gradove u Etoliji. Ali, izmedju Epira i Tesalije bili su zategnuti odnosi i dolazilo je do oruzanih sukoba. Viz je 1290. uspela da intervenise. Carska vojska prosla je kroz Tesaliju, prodrla u Epir i opsela Janjinu. Tada je zauzet i Drac, tako da se Viz opet pojavila na Jadranu. Veze Filipa Tarentskog u Epiru su samo pojacale razdor sa Tesalijom gde su Filipove pretenzije izazvale veliko ogorcenje. Zaratili su 1295. Epirci su zatrazili pomoc od viz cara. 1296. umiru i epirski despot Nicifor I i tesalijski sevastokrator Jovan. Vlast u Epiru preuzela je u ime svog maloletnog sina Tome, viz princeza Ana i sa njom je dosla na vlast vizantofilska stranka.

Ali, umesala se Srbija i Viz preotela nedavno osvojeni Drac. Otkako je kralj Milutin 1282. oduzeo Viz Skoplje upadi Srba vise nisu prestajali. 1297. Viz je preduzela protivnapad pod zapovednistvom istaknutog vojskovodje Mihaila Glavasa ali uzalud, bila je nemocna. Tada je Andronik II resio da se nagodi sa Srbima i ponudio je kralju Milutinu ugovor o miru i brak sa svojom sestrom Evdokijom, udovicom trapezonskog cara Jovana. Veze sa Viz pruzila bi Milutinu podrsku u borbi sa bratom Dragutinom, a brak sa princezom mnogo bi podigao njegov ugled. Evdokija je odbila da se uda za Milutina i s obzirom na preteci stav koji je Milutin zauzeo, Andronik II mu je dao za zenu svoju petogodisnju cerku Simonidu (Milutin je vec bio u trecem braku sa bugarskom princezom). 1299. potpisan je ugovor o miru i proslavljena je svadba. Osvojene zemlje severno od linije Ohrid-Prilep-Stip Milutin je zadrzao kao miraz. Viz obicaji se uvode na srpskom dvoru, viz institucije u drzavnu upravu, viz kultura deluje na citav javni zivot. Tada pocinje vizantinizacija u Srbiji koja dolazi do punog izrazaja u Dusanovoj polugrckoj drzavi.

Slabljenje viz pozicija na Balkanu bilo je prouzrokovano dogadjajima u M. Aziji, kao i upletanje Viz u djenovljansko-mletacki rat. Andronik II se oslonio na Djenovu. Mleci su gospodarili juznim, a Djenova severnim delom Egejskog mora, Mramornim i Crnim morem. S porastom djenovljanske moci raslo je mletacko-djenovljansko suparnistvo i 1294. doslo je do rata u koji je bila uvucena i Viz.

Viz car je dozvolio da se Djenovljani napadnuti u Galati sklone u Carigrad. Mleci su preduzeli represalije prema viz stanovnistvu naseljenom izvan gradskih zidina, a Vizantinci su odgovorili represalijama prema Mlecanima nastanjenim u Carigradu. To se pretvorilo u rat izmedju Mletaka i Viz, jer su Djenovljani napustili svoje saveznike i 1299. sklopili sa Mlecima vecni mir. Viz je zapala u tezak polozaj. Ugrozena Mletackim brodovima u Zlatnom Rogu morala je da izvrsi trazena placanja. Rat se zavrsio 1302. primirjem na 10 godina. Mlecima su potvrdjene stare privilegije i dodeljene su im nove kolonije u Egejskom moru. Djenovljani su Galatu opasali jakim bedemom, tako da je u neposrednoj blizini Carigrada nikla djenovljanska tvrdjava. Djenovljanin Benedeto Cakarija, gospodar Fokeje 1304. je zauzeo Hios.

Mongolska invazija sredinom XIII veka uzdrmala je celu prednju Aziju, potisnula je mnogobrojna turska plemena prema M. Aziji. Velike mase su se kretale prema Viz granici i pocele su da prodiru u viz M. Aziju. Turski napadi bili su sve jaci, a Viz nije pruzala otpor.

Restauracija iz 1261. znatno je oslabila viz odbranu u M. Aziji. Centar drzave se pomakao od

istocne granice i sva paznja bila je okrenuta ka zapadu. Novi zadaci koji su nastali na Balkanu i nove opasnosti sa Zapada zahtevali su koncentraciju svih snaga u evropskom delu. Za vreme Mihaila VIII viz granicari na seldzuckoj granici su nedobivsi plate napustali svoje polozaje.

Turci su preplavili celo podrucje ne nailazeci na otpor. Oko 1300. citava M. Azija nalazila se pod turskom vlascu. Odrzale su se samo Nikeja, Nikomedija, Sard, Filadelfija… Osvojenu zemlju su turske poglavice podelile medju sobom. U M. Aziji nastalo je vise turskih knezevina. Bitiniju je drzao Osman. Andronik II se uzdao u Alane koji su se nudili u borbi protiv Turaka. 10.000 Alana je prebaceno u M. Aziju, oni su porazeni u prvom sudaru sa turcima, pa su se povukli i poceli da pljackaju viz zemlje.

Rozer de Flor, zapovednik Katalanske kompanije ponudio se caru u borbi protiv Turaka. 1303. on je sa 6.500 vojnika je stigao u Carigrad. Andronik II dao im je platu za cetiri meseca unapred a Rozera verio svojom sestricinom Marijom Asen, postavio ga za velikog duksa i dodelio mu cezarsku titulu. 1304. Katalanci su presli u M. Aziju i krenuli na Filadelfiju. U prvom naletu oni su potukli Turke. Posle ove pobede Katalanci su poceli bez razlike da pljackaju i Turke i Viz. Prestolonaslednik Mihailo IX je bio neraspolozen prema njima. 1305. Rozer je ubijen u njegovoj palati. Katalanci su hteli da osvete svog vodju pa je izbio otvoreni rat. Kod Apra u Trakiji Mihailo IX je pretrpeo poraz, bio je ranjen i spasao se bekstvom u Dimotiku.

Istovremeno se pojacao bugarski pritisak sa severa. Posle Nogajeva pada 1299. Bugarska je uspela da se oslobodi Tatara i pocela je da se oporavlja pod upravom Teodora Svetoslava (1300-1322). Novi bugarski car je prosirio svoju teritoriju juzno od Balkanskih planina i zauzeo je vise gradova i luka na Crnom moru. Ugovorom iz 1307. viz vlada je priznala ova osvajanja. U medjuvremenu su Katalanci potpuno opustosili Trakiju, krenuli preko Rodopa i 1307. nastanili se u Kasandriji. Ni manastiri u Svetoj Gori nisu ostali postedjeni. Njihov napad na Solun 1308. godine bio je odbijen.

U ovo vreme Filip Tarentski se sporazumeo sa katolickim Arbanasima i uspeo da se docepa Draca. 1301. Karlo Valoa se ozenio titularnom carigradskom caricom Katarinom Kurtene, time je istakao svoje pretenzije na carigradsku krunu. 1306. on je zakljucio sporazum sa mletackom republikom a 1308. savez sa kraljem Milutinom. Cak i medju viz velikasima Karlo je nasao pomagace. Upravnik Soluna Jovan Monomah i komandant Sarda Konstantin Duka Limpidaris bili su spremni da ga priznaju za svog suverena. 1308. njegov izaslanik Teobald Sepoa je primio od Katalanske kompanije zakletvu vernosti.

Katalanci su iz Kasandrije krenuli u Tesaliju koja se nalazila na izdisaju. Godinu dana je Katalanska kompanija tu boravila. Zavadili su se sa Francima, i pobedili ih na Kefisu u Beotiji 1311. Atika i Beotija su postale Katalanska knezevina. Atina je pala pod vlast Katalanaca. Osvajacki planovi Karla Valoa izgubili su realnu osnovu, 1308. njegova zena Katarina Kurtena je umrla. Njena titula presla je na njenu cerku Katarinu Valoa koja je bila udata za Filipa Tarenskog. Postalo je ocigledno da se latinska vladavina u Carigradu nece ostvariti. Zato su Mleci 1310. sklopili primirje sa Viz na 12 godina. I kralj Milutin se ponovo okrenuo Viz 1313. poslao je caru 2.000 konjanika u borbi protiv Turaka.

Polozaj Vizantije se popravio i na Peloponezu. Andronik II je 1308. sproveo vaznu promenu u upravnom sistemu Moreje. Posle toga, u Moreji je do 1316. vladao Mihailo Kantakuzin. On je zapoceo epohu preporoda viz moci na Peloponezu. Njegovo delo nastavio je Andronik Asen (1316-1323), sin bivseg bugarskog cara Jovana III Asena. U borbama sa Latinima on je uspeo da prosiri viz vlast u Moreji.

Vazan preokret nastupio je 1318. godine kada se dinastija Andjela ugasila u Epiru i Tesaliji. Janjina i niz drugih epirskih gradova dosli su pod vlast viz cara. U Tesaliji Viz je dobila manje nego sto je ocekivala.

II EPOHA GRADJANSKIH RATOVA. PREVLAST SRBIJE NA BALKANU

Izmedju starog cara Andronika II i njegovog unuka Andronika III izbio je sukob i otpoceo je dug gradjanski rat. Andronik III sin Mihaila IX nekada je bio ljubimac svoga dede. Jos u detinjstvu je proglasen za cara savladara i vazio je za drugog prestolonaslednika. Vremenom se stari car nije mirio sa zivotom mladog Andronika a on je sve teze podnosio tutorstvo. Tragican zavrsetak jedne Andronikove ljubavne afere ubrzao je raskid. Tragajuci za suparnikom svog gospodara Andronikovi ljudi ubili su njegovog brata despota Manojla. Ova vest je ubrzala smrt tesko obolelog Mihaila IX 1320. a stari car je lisio Andronika nasledstva prestola. Ali Andronik III je imao mnogo pristalica i protiv cara se stvorila jaka opozicija. Njene vodje bile su najbolji Andronikov prijatelj, Jovan Kantakuzin (mladi viz magnat) i pustolov Sirgijan (po majci rodjak carske porodice). U zaveru su bili ukljuceni i aristokrata Teodor Sinadin i Aleksije Apokavk koji su drzali vazne polozaje u Trakiji i Makedoniji. Sirgijan i Kantakuzin dobili su na upravu neke okruge u Trakiji, koje su iskoristili kao bazu za organizaciju borbe. Viz aristokratija u Trakiji okrenula se protiv carske vlade. 1321. Andronik III se pridruzio vojsci okupljenoj oko Jedrena. Davao je primamljiva obecanja, delio je posede i privilegije, Trakiju je potpuno oslobodio poreza. Tracko stanovnistvo pridruzilo se mladom caru i pod vodjstvom Sirgijana krenuli su na Carigrad. Stari car je pozurio da sklopi mir bojeci se pobune u prestonici. Andronik III dobio je celu Trakiju i neke zemlje u Makedoniji, a ostalu teritoriju i samu prestonicu zadrzao je Andronik II. Tako je ipak doslo do podele carstva.

Da bi se jedinstvo drzave sacuvalo bar prema spoljnom svetu Andronik II je zadrzao pravo pregovora sa stranim silama. Ali, uskoro je svaki car poceo da vodi svoju spoljnu politiku i 1322. izbio je novi rat. U taboru mladog Andronika doslo je do neslaganja izmedju Sirgijana i Kantakuzina. Andronik III je stao na stranu Kantakuzina i Sirgijan prelazi u sluzbu starog cara i preuzima vodjstvo u borbi protiv Andronika III. Raspolozenje u carstvu je sve vise naginjalo mladom Androniku. Vise gradova u blizini prestonice prislo je njemu pa je Andronik II popustio i sklopljen je sporazum pod ranijim uslovima.

Posle toga je duze vreme vladao mir. 1325. Andronik III je krunisan za cara i savladara svoga dede. Autoritet centralne vlasti bio je bas uzdrman. Solunski namesnik Jovan Paleolog, sinovac Andronika II i zet logoteta Teodora Metohita zeleo je da svoju oblast otcepi od carstva, u tome su ga podrzali Metohitovi sinovi koji su komandovali u Melniku. Jovan Paleolog je zatrazio pomoc i kralja Stefana Decanskog, svog zeta i posao je kod njega u Skoplje. Umro je na srpskom dvoru 1327. godine. U M. Aziji 1326. Orhan, Osmanov sin je osvojio Bursu i nacinio je svojom prestonicom.

1327. izbija novi rat izmedju starog i novog cara. Sada su se umesale i balkanske drzave. Andronik II je sklopio savez sa Stefanom Decanskim a Andronik III sa bugarskim carem Mihailom Sismanom. Akcija Andronika II u Makedoniji propala je pre nego sto je srpski kralj uspeo da dodje. Cela viz Makedonija i Solun potcinili su se Androniku III. Andronik II je hteo da obnovi mir ali je bugarski car promenio stav i u Carigrad poslao jedan odred, koji je pod pretnjama Andronika III povukao. 1328. Andronik III je prodro u Carigrad i preuzeo vlast. Andronik II se zamonasio i 1332. umro kao monarh Antonije.

Sa Andronikom III (1328-1341) dosla je na vlast nova generacija ciji je predstavnik bio Jovan Kantakuzin koji je u svoje ruke uzeo drzavnu upravu. Puno su se pridrzavali mera predhodne vlade. Posledice gradjanskih ratova bile su finanisijske teskoce koje su se povecavale i vrednost perpere je ponovo pala.

Da bi se otklonila podmitljivost sudova konstituisan je 1296. u Carigradu vrhovni sud od 12 sudija. Nisu postigli nikakve rezultate. Zato je Andronik III 1329. osnovao novi sudski kolegijum od samo 4 clana (2 svestena i 2 svetovna), cije su presude bile konacne i neopozive. Vec 1337. zbog primanja mita smenjena su trojica. Pored generalnih sudija u Carigradu javljaju se i lokalne generalne sudije. Za pozno-viz sudsku organizaciju karakteristicna je uloga klera u drzavnom sudstvu. Uticaj crkve na pravni zivot je bio veliki.

Nemocna prema nadiranju Osmanlija i Srba, Viz je postigla izvesne uspehe u severnoj Grckoj i na Egejskom moru. Karakteristika nove viz vlade je Kantakuzinova saradnja sa seldzuckim emirima. Andronik III je poceo da gradi brodove jer je hteo da poboljsa flotu. Viz magnati (velikasi) su pomagali izgradnju brodova sto je dovodilo drzavu u sve vecu zavisnost od maganatskih porodica.

Jacanje Srbije je dovelo do zblizavanja Viz i Bug. Ali do zajednicke akcije nije doslo. Andronik III je upao u srpski deo Makedonije ali se 1330. desila bitka kod Velbuzda. Bugarska vojska je bila unistena, Mihilo Sisman je poginuo i viz car se povukao. Na bugarski presto vracena je sestra Stefana Decanskog Ana sa sinom Ivanom Stefanom. Viz car je zaposeo vise tvrdjava u pogranicnoj oblasti sa Bugarskom i zauzeo je crnomorske gradove Anhial i Mesemvriju. Bugarski boljari oterali su Anu i njenog sina a na vlast doveli Ivana Aleksandra (1331-1371). U Srbiji je vlastela na presto dovela Stefana Dusana, sina Stefana Decanskog. Dusan i Ivan su zakljucili mir i Dusan se ozenio Ivanovom sestrom Jelenom. Ivan je uspeo da vrati sporne gradove i da osigura granicu ugovorom iz 1332. a srpski kralj je krenuo u osvajacki rat protiv Viz.

1334. u sluzbu srpskog kralja je stupio Sirgijan. Pomogao je Dusanu u borbi protiv Viz. tada su pale vazne tvrdjave u Makedoniji, Ohrid, Prilep, Strumica, Kostur. Srpski kralj se zaustavio kod opsade Soluna. Carev covek je uspeo da ubije Sirgijana, pa je Dusan prihvatio carevu ponudu za mir (pretio mu je napad od Ugara). 1334 sklopljen je mir. Dusan je zadrzao Prilep, Ohrid i Strumicu.

1329. Andronik III i Jovan Kantakuzin krecu da oslobode Nikeju, koju 1331. Orhan osvaja. 1337. Osmanlije su zauzele i Nikomediju. Posto su zaposeli obalu Bitinije Osm su pocele da napadaju evropske obale Carstva. Za sada su ovi napadi imali samo pljackaski karakter.

Osmanlije su krstarile po sev. delu Egejskog mora, a juzni delovi su trpeli napade Seldzuka. Napadi Osm su pogadjali pre svega Latine. Viz je tada bila ogranicena na ostrva oko tracke i maloazijske obale, pa nju napadi nisu pogadjali, cak je to bila odlicna prilika da se udruzi sa Seldzucima, koji su napadali i Latine i Osm. Andronik III i Jovan Kantakuzin su pokusali da pomocu novosagradjene flote pojacaju viz pozicije na moru. 1329. flotom krecu na Hios (pod vlascu djenovljanske porodice Cakarija), osvajaju ga i sve do 1346. je ostao viz. Isto se tako i Fokeja predala Viz uz pomoc Seldzuka. Car je uspeo da spasi i Lezbos od napada Zapada.

Najznacajniji uspesi postignuti su u Tesaliji i Epiru. Posle smrti Stefana Gavrilopula Melisina 1333. (najmocniji Tesalski velikoposednik) u Tesaliji je nastala anarahija. Solunski namesnik Jovan Monomah upao je u Tesaliju, uskoro je tamo dosao i car tako da je sev. Tesalija sve do katalanske granice pripojena Viz. Cak su i albanska plemena, do tada nezavisna, priznala vrhovnu vlast Viz. Epirski despot Jovan Orsini (1323-1335), pokusao je da zaposedne zapadnu Tesaliju, ali je odbijen. U Epiru je doslo do sloma despotovine, despina Ana je otrovala svog muza i preuzela vlast sa svojim sinom Niciforom II. Stupila je u pregovore sa Viz. Andronik III i Kantakuzin su krenuli iz Tesalije u Epir da prime od Ane izjavu vernosti 1337. tako da je Epir sa Akarnanijom prisjedinjen Viz. Uprava u Epiru je poverena protostratoru Teodoru Sinadinu a Ana i Nicifor su morali da se nastane u Solunu. Zapadne sile zainteresovane za Epir pokusale su da ospore viz vlast, a kao oruzje sluzio im je despot Nicifor II. Po nalogu latinske carice Katarine Valoa (vladala ahajskom knezevinom), anzujski namesnik u Dracu je organizovao ustanak za vracanje Nicifora II. U Artiji je on proglasen za vladara, a Teodor Sinadin je bacen u zatvor, ali ustanak je ugusen 1340. Nicifor se vratio u Solun (namesnik postao Sinadin) i verio se sa Kantakuzinovom cerkom, za namesnika u Epiru je postavljen Jovan Andjeo.

U trenutku kad je viz opet imala ove pokrajine, Dusanov uticaj je sve vise jacao. Nekoliko godina kasnije Dusan je osvojio albansko podrucje, Epir, Tesaliju.

Andronik III umire 1341. i pocinje novi gradjanski rat. Njegov sin Jovan V (1341-1391) imao je samo 9 godina. Obzirom da je Kantakuzin bio najblizi prijatelj i saradnik pokojnog cara, polagao je pravo na vodjenje regenstva. Javila se opozicija na celu sa caricom mamom Anom Savojskom i patrijarhom

Jovnom Kalekasom. Najopasniji Kantakuzinov protivnik bio je njegov doskorasnji pristalica Aleksije Apokavk.

Turci su pljackali tracku obali, Srbi su ponovo prodrli do Soluna, a Bugari su pretili ratom. Kantakuzin se uspesno suprostavio svima, i ukazala mu se mogucnost da ponovo ojaca viz pozicije u Grckoj. Ahajski feudalci obavestili su ga da su spremni da priznaju viz vlast. Kantakuzin se nadao da ce potciniti Latine nastanjene na Peloponezu i da ce im se i Katalanci u Atini i Beotiji prikljuciti. Ali izbija novi gradjanski rat koji je unistio i ono malo sto je ostalo od Viz. Odlazak Jovana Kantakuzina iz Carigrada opozicija je iskoristila i izvrsila drzavni udar. Veliki domestik proglasen je sada drzavnim neprijateljem, palata mu je srusena i opljackana, a njegove pristalice su zatvorene. U dogovoru sa caricom na celo regenstva je stao patrijarh Jovan, Aleksije Apokavk je postavljen za velikog duxa i upravitelja prestonice, susednih gradova i ostrva, a njihovim pristalicama dati su visoki polozaji. Kantakuzin se u Dimotici proglasio za cara 1341. i pripremao je borbu. Postovao je princip legitimiteta i naredio je da se u svecanim aklamacijama na prvom mestu spominju imena carice Ane i legitimnog cara Jovana V, pa tek onda njegovo i ime njegove zene Irine. On je naglasavao da se ne bori protiv legitimnog carskog doma vec protiv Apokavka koji je postao svemocan u Carigradu. Kantakuzinova akcija se oslanjala na tracko plemstvo tako da je provincija nadjacala prestonicu. Umesale su se i strane sile, borba politickih struja se poostrila verskim raspravama i socijalnim sukobima. Zavladala je socijalna kriza. Jedna stranka su bili ziloti, a sa druge strane isihasti (kaludjeri koji su vodili pustinjski zivot u potpunoj tisini). U XIV veku isihazam je dobio karakter misticko-asketske struje. Preteca ova struje bio je misticar XI veka Simeon Bogoslov, a pravi osnivac pokreta bio je sinajski kaludjer Grigorije. On je 30-tih XIV veka obilazio viz zemlje i propovedao svoje ucenje, koje je veoma prihvaceno, narocito u Svetoj Gori. Cilj kome su oni tezili bila je vizija bozanske svetlosti (to su postizali tako sto bi zadrzali dah i izgovarali isusovu molitvu dok ga ne ugledaju nadzemaljsku svetlost (onu svetlost koja se prikazala Isusovim apostolima na Tavorskoj gori)). Prvi je protiv ovog verovanja ustao Varlaam, grcki monah iz Kalabrije. On je dosao u Carigrad i upao je u raspravu sa Niciforom Grigorom i obzirom da je zastupao racionalisticke stavove nije naisao na odobravanje viz slusalaca. Tada je Kalabrijac krenuo protiv misticizma svetogorskih kaludjera. U odbranu isihazma je stao Grigorije Palama. Varlaam je odbijao vecito postojanje i mogucnost vidjenja tavorske svetlosti, jer sem samog bozanstva ni tavorska svetlost ne moze biti vecita, jer ako se primi postojanje vecite svetlosti onda je svetlost sam Bog. A kako je Bog nevidljiv, ne moze da se vidi ni svetlost. Nausport tome Palama je povlacio razliku izmedju Bozje sustine nepristupacne coveku i Bozjih energija koje se otkrivaju ljudima. Ta energija je Bozja ljubav, milost, mudrost a i ona vecita svetlost koja se ukazala apostolima. U ucenju isihasta se javlja teznja da se premosti jaz izmedju ovog i onog sveta. 1341. je Palama postigao da se njegova nauka prizna na Carigradskom saboru, ali sada je protiv isihazma istupio viz kaludjer Grigorije Akindin, i on je bio odbijen. Ali pobeda isihazma nije bila potpuna. Ana Savojska nije bila naklonjena isihazmu, a patrijarh Kalikas je bio odlucan protivnik. U Carigradu su isihasti bili gonjeni, a Grigorije Palama zatvoren. Zato su isihasti postali bliski sa Kantakuzinom. Viz se podelila u dva tabora, i u verskom i u politickom smislu.

Sto je carstvo vise siromasilo to je bila veca beda stanovnistva. I na selu i u gradu posede je drzala aristokratija i to je izazivalo mrznju masa. U gradovima poznoviz epohe nije gospodarila klasa trgovaca i zanatlija kao na zapadu, vec lokalna zemljisna aristokratija.Zato je ona bila u ekonomskom pogledu nadmasena od strane italijanskih gradova.

Socijalni anatagonizam je buknuo zbog izbijanja sukoba izmedju Kantakuzina i carigradskog regenstva. U borbi protiv Kantakuzina (oko njega je bilo okupljeno plemstvo) Aleksije Apokavk je koristio ogorcene nize slojeve. U Jedrenu je izbio ustanak protiv lokalne aristokratije, a posle i u drugim trackim gradovima. Clanovi plemickih i imucnih porodica su suzbijeni svuda. Najvecu zestinu su klasne borbe dostigle u Solunu. Tu je najveca beda zivela pored najveceg bogatstva. Organizovana je narodna stranka zilota. 1342. ziloti su uspeli da uzmu vlast u svoje ruke u Solunu. Namesnik Teodor Sinadin je morao da

bezi iz grada, kao i pristalice Jovana Kantakuzina. Njihova imovina je zaplenjena. Ziloti su priznavali vladu legitimnog cara Jovana V Paleologa. Najpoznatije vodje ove stranke su bile iz porodice Paleologa. Ziloti su prihvatili namesnika poslatog iz Carigrada, ali prvu rec u gradu je imao vodja a ne namesnik. Vremenom je njegov uticaj rastao a Solun je postajao samostalan. Od Soluna do Carigrada je svuda bila slomljena vlast plemstva. Kantakuzina su napustili i najblizi saradnici kako bi spasli zivot i imovinu, tako da je on krenuo sa oko 2.000 ljudi prema srpskoj granici da trazi pomoc od Dusana. Srpski kralj i kraljica su ga docekali u Pristini sa velikim pocastima. 1342. doslo je sklapanja saveza i sporazuma. Pohodi saveznika na Ser nisu imali uspeha ni 1342. ni 1343. Njegova pratnja je spala na 500 ljudi kada mu je stigla vest da je u Tesaliji priznat za cara. Dao je na dozivotnu upravu Tesaliju svom rodjaku i prijatelju Jovanu Andjelu (drzao Epir s Akarnanijom i Etoliju i Tesaliju, skoro nezavisno). Uskoro je prosirio vlast na racun katalanske oblasti u juznoj Tesaliji. Kantakuzin je nasao podrsku u povracenim grckim oblastima. Ovi uspesi su ubrzali raskid sa srpskim kraljem. Dusannapusta Kantakuzina i okrece ce carigradskom regenstvu. Njegov sin Uros veren je sestrom mladog cara Jovana V 1343. Sada su Dusan i Kantakuzin protivnici. Kantakuzin je imao i saveznika aidinskog emira Umura, obraca mu se 1342. god i od tada pocinje da uziva podrsku Turaka (Seldzuka i Osmanlija). Ova podrska mu je osigurala pobedu. Ali ni uz pomoc Umura nije uspeo da osvoji Solun, a ostalu Makedoniju je prepustio Dusanu. Uz pomoc Seldzuka poceo je da osvaja Trakiju. 1343. Umur je usao u Dimotiku.

Jovan V je ocekivao pomoc od Srbije, i od bug cara Jovana Aleksandra. Carigradskoj vladi prisao je i hajduk Momcilo koji se sa vojskom ucvrstio na viz-bug granici. Prijateljstvo juznoslovenskih zemalja je skupo kostalo Viz. Kantakuzinovi saveznici su pustosili viz zemlje, Apokavkovi saveznici su otkidali od carstva velike teritorije. Dusan je 1343. prvo kao Kantakuzinov, a posle kao Paloelogov saveznik zauzeo je Voden, Kostur, Hlerin i zavrsio osvajanje Albanije. Bug car je zaposeo oblasti na gornjem toku Marice s Plovdivom i Stanimahom. Momcilo je zasnovao svoju posebnu knezevinu u juznim Rodopima. Kantakuzin mu je dao titulu sevastokratora a Ana cak i despota, i on je napadao i pljackao susedne oblasti dok ga Umur nije ubio 1345.

Do 1345. Kantakuzin je pokorio citavu Trakiju. Apokavk je ubijen 1345. i tada je u Solunu doslo do prve reakcije protiv zilotske stranke. Do sukoba sa antiaristokratskom strankom dosao je Jovan Apokavk (sin Aleksija). Vodja zilota je ubijen po njegovom nalogu, a kada je stigla vest o ubistvu njegovog oca on prilazi Kantakuzinu. Ziloti su se digli pod vodjstvom Andrije Paleologa, Jovan Apokavk je savladan i ubijen sa pristalicama. Onda je pocelo obracunavanje sa pripadicima viseg staleza. Vlast zilota je uspostavljena i odrzala se jos dugo.

Kantakuzin se sve vise priblizavao svom cilju, dok je carigradska vlada slabila. Umur nije mogao da mu pruza pomoc jer je bio zauzet ratovanjem sa zapadnim silama u istocnom delu Sredozemnog mora, gde i umire 1348. Kantakuzin se sporazumeo sa osm sultanom Orhanom i dao mu za zenu svoju cerku Teodoru 1346. Ranije princeze nisu davane ni za hriscanske vladare, a sada se jedna pojavljuje u haremu. Jovan Kantakuzin je krunisan za cara u Jedrenu 1346. Ovaj cin je obavio jerusalimski patrijarh. Vlast carice Ane je bila ogranicena na prestonicu sa najblizom okolinom, ali ona ne odustaje od borbe i dobija pomoc Turaka, oko 6.000 Seldzuka stize ali umesto da krenu na Kantakuzina oni upadaju u Bugarsku, a na povratku pljackaju i carigradsku okolinu. Ona je cak pruzila ruku i isihastima, smenila patrijarha Jovana Kalekasa, pustila Grigorija Palamu iz zatvora. 1347. je carigradska kapija otvorena za Kantakuzina, gradska posada je presla na njegovu stranu i Ana se predala, priznat je za cara. Prema sporazumu on bi sam upravljao 10 godina a posle bi delio vlast sa Jovanom V. Njega je ozenio svojom cerkom Jelenom, pa je obavljeno novo krunisanje od strane carigradskog patrijarha. Pravnu vaznost imalo je samo krunisanje u Carigradu. Pobeda Kantakuzina znacila je slom socijalno-revolucionarnog pokreta.

Ziloti su se jos uvek odrzali u Solunu i odbijali su da priznaju Kantakuzina, ali je njihov kraj bio pitanje vremena. Stupili su u pregovore sa Srbima jer su zeleli da Solun pre predaju Dusanu nego

Kantakuzinu. 1349. zilotska vlada je pala, njihov vodja Andrija Paleolog pobegao je Srbima, a namesnik Aleksije Metohit pozvao je Kantakuzina koji je u pratnji Jovana Paleologa usao u grad 1350. Kantakuzinova pobeda bila je i pobeda isihasta. Verske rasprave su se nastavile i kao protivnik isihasta istupio je Nicifor Grigora. Saborom na Vlahernskom dvoru 1351. priznata je pravovernost isihasta i bacena je anatema na Varlaama i Akindina. Isihazam je otada vazio za zvanicno priznato ucenje grcke pravoslavne crkve. Grigorije Palama je posle smrti 1357/8. proglasen za sveca. Sledbenici isihasta bili su i Nikola Kavasilas, Simeon Solunski i Mark Evgenik. Prihvativsi isihazam Viz je zauzela stav ne samo u verskom nego i kulturnom pogledu. Posle jakog latinskog uticaja u XII i XIII veku u Viz je u XIV veku zavladao konzervativni grcki pravac protivan rimskoj crkvi i zapadnoj kulturi. Manojlo I Komnin i Mihailo VIII Paleolog bili su predstavnici latinofilskog kursa. Andronik II i Jovan VI Kantakuzin predstavnici su konzervativnog duha.

Od unutrasnjih borbi u Viz najvise je koristi imao Dusan. Drzao je celu Makedoniju do Meste sem Soluna. 1345. pao je i Ser. Uskoro posle toga Dusan je uzeo titulu cara Srba i Grka. Ova titula pokazuje njegovu nameru da srusi Viz carstvo i da ga zameni novim carstvom Srba i Grka. Stvaranje novog carstva povlacilo je za sobom i osnivanje patrijarsije. 1346. novi patrijarh krunisao je Dusana za cara. Svecanom cinu krunisanja prisustvovali su trnovski patrijarh, autokefalni ohridski arhiepiskop i predstavnici svetogorskih manastira. Sveta Gora se nalazila pod Dusanovom vlascu i on je tu dugo boravio deleci im posede i privilegije.

Stisavanje unutrasnjih borbi u Viz nije zaustavilo Dusanovo napredovanje. Prvih godina Kantakuzinove vladavine Dusan je osvojio epirske oblasti i zauzeo Tesaliju 1348. Upravu u Epiru dao je svom polubratu Simeonu-Sinisi a Tesaliju Preljubu. Dusan je bio zauzet ratovima u Bosni, Kantakuzin je uspeo u Makedoniji da povrati Ber i Voden 1350. ali je to Dusan ubrzo vratio. Dusan je uzeo Viz preko polovinu preostalih njenih zemalja a svoju drzavu udvostrucio. Dusan je imao vlast od Duna do Korintskog zaliva i od Jadranskog do Egejskog mora. Prema Niciforu Grigori, Dusan je kao car upravljao juznim grckim delom carstva, a upravu nad srpskim delom dao svom sinu kralju Urosu. Dusanovo carstvo se mnogo ugledalo na Viz, na celo uprave stajalo je srpsko plemstvo odlikovano viz titulama. Posle zauzeca Sera, Dusan je pisao Mletackoj republici da je postao gospodar gotovo celog Carstva Romejskog. Hteo je da osvoji i Carigrad ali mu je za to nedostajala flota. Pokusavao je da dobije pomoc Mletaka, ali njima nije odgovaralo da u Carigrad umesto slabe Viz dovedu jakog srpskog cara.

Viz je cak i na moru dozivela gubitke. Djenovljani su 1346. zauzeli Hios. Viz flota je propala za vreme gradjanskih ratova. Viz je bila na kopnu pod pritiskom Turaka i Srba, a na moru Djenovljana i Mlecana. Viz je imala vlast u Trakiji, na ostrvima u severnom delu Egejskog mora, u Solunu (bio je odsecen Dusanovim osvajanjima) i na jednom delu Peloponeza. Viz je propala i privredno i finansijski. Stanovnistvo nije moglo da placa poreze. Zemljoradnja u Trakiji je bila potpuno upropastena. Opala je i trgovina, kupovna moc perpere je bila sve manja. Drzavni budzet je bio neredovan. Zbog sve vecih izdataka, vlada je morala da trazi pozajmice od imucnih gradjana ili inostranstva (carica Ana je zalozila u Mlecima carski nakit za zajam od 30.000 dukata. Dug nikad nije vracen a nakit je ostao u riznici crkve Sv. Marka. Oko 1350. moskovski knez je poslao novac za renoviranje crkve Sv. Sofije, taj novac je utrosen na placanje pomocnih turskih odreda). Beda u Viz je bila ogromna. Cak i na carskom dvoru tokom proslave Kantakuzinovog krunisanja umesto zlatnog i srebrnog posudja korisceno je bakarno i zemljano. 1348. u Carigradu izbija epidemija kuge.

I pored toga sto se Viz smanjivala veca je bila potreba za deobom vrhovne vlasti. Carska vlast se zamenjuje porodicnom vladavinom carske dinastije. Za vreme Jovana VI Kantakuzina dinasticka vladavina se pretvorila u stalni sistem. Na Peloponezu je stvoreno novo uredjenje. Jovan Kantakuzin je viz oblast u Moreji pretvorio u autonomnu despotovinu i poverio je sinu Manojlu. Stariji sin Matija dobio je teritoriju u zapadnoj Trakiji koja se pruzala od Dimotike do Hristopolja (tadasnja srpska granica).

Jovan Kantakuzin je u spoljnoj politici ostao veran svojim nacelima. Sprovodio je u osnovi istu politiku kao Andronik III. Saradjivao je sa Turcima i bio je protiv Djenovljana. Zeleo je da stvori protiv njih sopstvenu pomorsku snagu ali nije mogao da izgradi flotu. Nije mogao da se pomiri sa tim da je oko 90% carinskih prihoda na Bosforu islo Djenovljanima. Na uvoznu robu je smanjio carinu u Carigradu i tako su strani brodovi zaobilazili Galatu (Djenovljanska) i ulazili u Carigradsku luku. Doslo je do borbe izmedju Djenove i Viz i viz flota je unistena 1349.

Samo sto se zavrsio rat izmedju Viz i Galate, izbio je u viz vodama novi rat izmedju Djenove i Mletaka. Djenovljani su hteli da kontrolisu svu trgovinu na Crnom moru. Stranim brodovima zatvorili su prolaz kroz Dardanele i u Kafi su zaplenili vise Mletackih brodova 1350. Mleci su sklopili savez sa aragonskim kraljem Petrom IV i sa Kantakuzinom. 1352. doslo je do bitke u Bosforu. S jedne strane su bili djenovljanski a sa druge mletacki, aragonski i viz brodovi. Bitka je trajala do mraka i nije donela jasnu odluku tako da su obe strane pripisivale sebi pobedu. Rat je nastavljen u zapadnim vodama i doslo je do mira1355. Odlazak mletacko aragonske flote posle bosforske bitke doveo je Kantakuzina u tezak polozaj. On je sklopio mir sa Djenovljanima koji su sklopili savez sa Orhanom. Mlecani su stupili u vezu sa Jovanom V i ponudili mu za borbu protiv Kantakuzina zajam od 20.000 dukata, a Jovan V se obavezao da ce posle preuzimanja vlasti predati Mlecima ostrvo Tenedos. Na raskid sa Kantakuzinom nagovarao je Jovana V i Dusan, nudeci mu pomoc.

Oko Jovana V su se okupili protivnici Kantakuzina. Kantakuzin je pokusao da izbegne sukob tako sto je oblast Matije Kantakuzina u zapadnoj Trakiji predao Jovanu V, a Matija je dobio jos vazniju oblast u Jedrenskoj pokrajini. Doslo je do raskida sporazuma jer je izbio rat izmedju Jovana V i Matije Kantakuzina. 1352. Jovan V je upao u zemlju svog suraka, nigde nije naisao na otpor, cak se i Jedrene predalo a Matija se zatvorio u gradsku tvrdjavu. Tada je Jovan Kantakuzin prispeo u pomoc svom sinu sa turskim trupama i situacija se promenila. Jedrene i ostali gradovi koji su otkazali poslusnost Kantakuzina pretrpeli su pljackanje Turaka. Jovan V je pozvao u pomoc Srbe i Bugare, dobio je od Dusana odred od 4.000 konjanika, ali je Orhan Kantakuzinu poslao 10.000 ljudi pod zapovednistvom svog sina Sulejmana. U sustini to je bila borba izmedju Turaka i Srba. Srbi su potuceni kod Dimotike.

1353. Matija Kantakuzin je proglasen za cara i savladara, a ime Jovana V Paleologa je izbaceno iz zvanicnih aklamacija i molitava. Patrijarh Kalist se usprotivio i na njegovo mesto je doveden Filotej 1354. Ali opozicija je rasla. Zahvaljujuci Turcima Jovan Kantakuzin je jos jednom pobedio svoje protivnike i pocela je epoha trajnog naseljavanja Osmanlija na evropsko tlo. 1354. Orhanov sin Sulejman je zauzeo Galipolje. Kantakuzin mu je nudio novac da se povuce ali Osmanlije nisu htele da napuste tvrdjavu koja je bila jaka baza za dalja osvajanja u Trakiji. Kantakuzinov polozaj je postao mnogo los i na pomolu je bio prevrat.

Jovan V je stupio u vezu sa Djenovljanima. Djenovljanski gusar Francesko Gatiluzio trebalo je da Jovana V vrati na ocev presto. Jovan V mu je obecao ruku svoje sestre Marije i kao miraz ostrvo Lezbos. 1354. prodrli su u Carigrad, Kantakuzin je napustio presto. Zakaludjerio se, kao monah Joasaf, gde je u povucenosti napisao svoju cuvenu istoriju. Umro je 1383. Matija Kantakuzin se jos neko vreme drzao u rodopskoj oblasti, ali porazen u sukobu sa Srbima, pao je u ruke Jovanu V i odrekao se vlasti 1357. A Manojlo Kantakuzin je odrzao vlast u Moreji. Upravljao je viz oblascu na Peloponezu sve do smrti 1380. a onda je vlast preuzeo Matija do 1382. a posle toga pobegao u Moreju. Manojlo Kantakuzin je sredio Moreju i ucvrstio svoju vlast protiv turskih upada. Moreja je predstavljala jedinu svetlu tacku. Bila je odvojena od centralne vlasti Paleologa. Viz se blizio kraj, ali je ona do poslednjeg daha odrzala svoju zilavost.

IIIOSMANLIJSKO OSVAJANJE BALKANSKOG POLUOSTRVA. VIZANTIJA KAO

VAZALNA DRZAVA TURSKOG CARSTVA

1354. mletački poslanik u Carigradu javio je duždu Andriji Dandolu da su viz ugroženi od strane

Turaka i Đenovljana spremni da se potčine bilo kojoj sili: Mlecima, Srbima ili Ugrima. 1355. Marino Falijer savetovao je Mletačkoj republici da anektira Viz jer će ona ubrzo postati plen Turaka. Bilo je jasno da se Viz carstvo nalazi pred padom.

1355. iznenada je umro Dušan. Mladi car Uroš (1355 – 1371) nije bio u stanju da održi raznolike i slabo povezane delove očevog carstva. Dušanovo carstvo je počelo da se raspada. Svuda su se dizali manji samostalni ili polusamostalni vladari. Ali, Viz je bila toliko slaba da nije mogla da izvuče nikakvu korist iz sloma Srpskog carstva i da pokuša da vrati svoje teritorije. Samo je bivši epirski despot Nićifor II preduzeo veću akciju i postigao uspehe u Tesaliji i Epiru, ali je 1358. poginuo u borbi sa Arbanasima. Opasnost od Turaka znatno se povećala posle Dušanove smrti, jer sada nije bilo sile koja bi im se suprotstavila.

Jovan V nije predvideo ozbiljnost situacije u kojoj se Carstvo nalazilo. Turci su stajali na pragu Trakije (jedina preostala viz provincija). Jovan V je poceo pregovore sa Rimom. Odlučio je da ostvari uniju kao sin zapadne princeze. 1355. poslao je pismo u Avinjon u kojem moli papu za pomoc. Obećavao je papi da će u roku od 6 meseci ceo svoj narod pokatoličiti. Nudio je da pošalje svog mlađeg sina Manojla (5 godina) kao taoca, u slučaju da ne ispuni svoje obećanje odrekao bi se krune u korist Manojla, a do njegovog punoletstva Carstvom bi upravljao papa. Inoćentije VI nije uzeo ozbiljno ova obećanja, poslao je svoje legate u Viz Opozicija koju car pominje u svom pismu jeste bila jaka, u Viz je vrlo uticajna bila unionistička stranka čiji je predstavnik bio Dimitrije Kidon, ali viz narod i sveštenstvo su se držali starih verskih tradicija. Na mesto patrijarha došao je Kalist koji je čuvao svoju patrijaršiju i branio svoja prava. Na srpsku patrijaršiju stvorenu mimo volje Carigrada Kalist je bacio anatemu, a postigao je i to da bugarska patrijaršija prizna vrhovna prava carigradske stolice. Viz crkva je pojačavala svoje pozicije, a država ih gubila.

Uskoro posle zauzeća Galipolja Turci su počeli sa sistematskim osvajanjem Balkanskog poluostrva. 1359. Carigrad je prvi put ugledao Osmansku vojsku pred svojim zidinama. Carstvo nije pružilo efikasan otpor mada prestonica nije bila mnogo ugrožena, ali je zato Trakija bila prepuštena Turcima. 1361. Turci su osvojili Dimotiku, 1362. Jedrene. Za vreme vladavine sultana Murata I (1362 – 1389) ni južnoslovenske zemlje nisu pružile jači otpor. Srpska država je bila u raspadu, a Bugarska je bila pocepana u više zasebnih državica. Istaknuti osm vojskovođa Lalašahin ušao je 1363. u Plovdiv i tamo se učvrstio kao prvi beglerbeg Rumelije. I sultan je preneo svoju prestonicu na Balkan, prvo u Dimotiku a onda u Jedrene oko 1365. Osmansko nadiranje praćeno je sistematskom kolonizacijom. Domaće stanovništvo terano je kao roblje u M. Aziju, dok su zaposednute oblasti naseljavali turski kolonisti, deljeni su im zemljišni posedi.

Bugarska se sporazumela sa Turskom i tako pokvarila svoje odnose sa Ugarskom i Vizantijom. 1364. je doslo do oruzane borbe izmedju Bug i Viz i viz car je zauzeo Anhijal na Crnom moru.

Jovan V je tražio saveznike i na drugim stranama. Patrijarh Kalist je lično otišao u Ser gde se sastao sa Dušanovom udovicom Jelenom, ali se razboleo i umro. Pregovori sa Italijanskim gradovima nisu uspeli. Car se opet obratio u Avinjon. Izgledalo je da se na Zapadu vrše ozbiljne pripreme za krstaški rat, poslata je jedna ekspedicija 1365. ali se ona uputila ka Egiptu. Tada je car Jovan V morao da 1366. lično ode u Ugarsku i potraži pomoć od kralja Ludovika I.

To je bio prvi put da viz car ide u inostranstvo ne kao vojskovođa na čelu trupa već kao molilac tuđe pomoći, ali uzalud. Ostalo se pri rimskoj tezi najpre unija pa onda pomoć. Jovan V je krenuo nazad ali su ga Bugari zadržali u Vidinu. Jovanov stariji sin Andronik bio je oženjen kćerkom bugarskog cara. Nije preduzeo ništa da oslobodi oca i cara je oslobodio grof Amadeo Savojski, njegov brat od ujaka. Amadeo je 1366. je ušao u viz vode sa krstaškom vojskom. Oduzeo je Turcima Galipolje, a zatim u

Bugarskoj oslobodio cara Jovana V i naterao ih da predaju Viz Mesemvriju i Sozopolj. Viz pozicije na zapadnoj obali Crnog mora su ojačale. Ali, i Amadeo Savajski nije hteo krstaški rat bez unije.

Jovan V je odlučio da lično krene u Rim. Tamo je stigao 1369. Sa sobom je poveo više uglednih predstavnika viz države, ali ni jednog predstavnika crkve. Viz crkva je tražila da se radi uklanjanja verskih razmimoilaženja sazove Vaseljenski sabor. To je bilo odbačeno. Car se u Rimu odrekao vere svojih predaka, patrijarh Filotej (došao posle Kalista) pozvao je sve pravoslavne hrišćane da ostanu verni svojoj veri. Prelaz Jovana V u Rimsku veru obavljen je u Rimu 1369. ostao je njegov lični akt, tako da crkvena unija nije zaključena. Jovan V 1370. je iz Rima otplovio u Mletke. Car više nije tražio vojnu pomoć, već novac. Došlo je do pogodbe. Jovan V je pristao da proda Mletačkoj republici ostrvo Tenedos a Mleci su obećali da će mu za to vratiti nakit njegove majke carice Ane koji je ona založila pre 30 godina, da će mu dati 6 neopremljenih transportnih brodova i 25.000 dukata. Caru je isplaćen kao avans 4.000 dukata. Ali carev sin Andronik koji je upravljao carstvom u njegovom odsustvu odbio je da preda Mlecima Tenedos, jer ovo ostrvo na ulazu u Dardanele su hteli i njegovi prijatelji Đenovljani. Jovan V se našao u bezizlaznoj situaciji. Nije imao novaca da se vrati u domovinu, a ni da isplati svoje dugove, a ni da vrati primljenu svotu novca. Andronik je hladno odbio njegov poziv za pomoć, ali njegov mlađi sin Manojlo mu je pomogao. Iz Soluna kojim je upravljao Manojlo je otišao u Mletke, poneo je neke dragulje i tako oslobodio oca. 1371. Jovan se napokon vratio u Carigrad.

Pošto su se Osmanlije učvrstile u Trakiji našla se na udaru Makedonija. Despot Jovan Uglješa koji je vladao u Seru pripremao je akciju i pokušavao je da okupi okolne vladare. Čak je i Viz ponudio savez i osudio proglašenje Dušanovog carstva i Srpske patrijaršije i priznao prava Carigradske patrijaršije na svojoj teritoriji. Njegovom pozivu se odazvao samo kralj Vukašin njegov brat. Braća su krenula prema Jedrenu i kod Černomena na Marici sukobili se sa Turcima. Bitka se dogodila 26. septembra 1371. Turci su uništili njihovu vojsku i Vukašin i Uglješa su poginuli. Makedonske zemlje su izgubile nezavisnost. Lokalni vladari, među njima i Vukašinov sin Kraljević Marko, morali su da priznaju suverenitet sultana i da mu se obavežu na plaćanje danka i vojnu pomoć.

Iskoristivši nastalu pometnju, Manojlo je iz Soluna privremeno zaposeo Ser. Ali, posle Maričke bitke situacija se i za Viz mnogo pogoršala. Uskoro posle Maričke bitke Viz je postala vazalna država Osmanskog carstva i obavezala se da će da plaća danak i da daje vojnu pomoć. U isto vreme i Bugarska je priznala osmanski suverenitet.

Već 1373. odgovarajući svojim vazalnim obavezama Jovan V pratio je sultana u jednom pohodu u M. Aziji. Njegovo odsustvo iz Carigrada iskoristio je Andronik da otvoreno krene na oca. Stupio je u vezu sa Muratovim sinom Savdži čelebijom i tako je došlo do zajedničkog ustanka dva princa. Murat je brzo suzbio pobunu, oslepeo je Savdžiju i tražio je da i Jovan na isti način kazni svog sina. Savdžija je podlegao ranama, Jovan nije smeo da se ogluši o sultanovu zapovest i kazna nad Andronikom i njegovim malim sinom Jovanom izvršena je mnogo blaže, tako da oni nisu u potpunosti izgubili vid. Andronik je stavljen u zatvor, a njegovo mesto je zauzeo Manojlo koji je određen za prestolonaslednika i 1373. krunisan za cara savladara.

Da bi sprečili da Jovan V preda ostrvo Tenedos Mlecima, Đenovljani su u Carigradu izazvali promenu vlade. Pomogli su Androniku da pobegne iz zatvora u Galatu i da stupi u akciju protiv oca i brata i Mletaka. 1376. Andronik je ušao u Carigrad a oca i brata stavio u zatvor. Tenedos je ustupio Đenovi a da bi stekao blagonaklonost Turaka njima je predao Galipolje. Đenovljani nisu uspeli da zaposednu Tenedos, jer je stanovništvo ostalo verno Jovanu V, već su ga 1376. okupirali Mleci. Đenovljani se sa tim nisu pomirili, pa je 1377. izbio žestok rat.

Jovan V i Manojlo su uz pomoć Mletaka uspeli da pobegnu iz zatvora, a uz pomoć Turaka da dođu na presto. Viz je bila samo igračka. Konačna odluka je ustvari bila sultanova volja Jovan V i Manojlo II su 1379. ušli u Carigrad i preuzeli vlast uz obavezu da će sultanu pružati vojnu pomoć i plaćati

danak. Manojlo je morao svake godine da dolazi na portu sa ugovorenim dankom i pomoćnim trupama. Mleci i Đenovljani su 1381. posredovanjem Amadea Savojskog zaključili mir u Torinu. Strane

su se pogodile da Tenedos ne pripadne ni jednome već da se njegova utvrđenja sruše a stanovništvo iseli na Krit i Eubeju i da se ostrvo preda Amadeu Savojskom. Ali, mletački komandant je odbio da preda ostrvo tako da su odredbe ugovora sprovedene tek 1383/4, ali su se Mleci i posle toga služili njime kao pomorskom bazom.

Posle povratka na presto Jovan V je morao da prizna Andronika IV i njegovog sina Jovana VII za zakonite naslednike i da im preda na upravu Selimvriju, Herakleju, Radosto i Panidos. Ovo je potvrđeno ugovorom iz 1382. Tako je Viz podeljena na više posebnih oblasti pod upravom članova carske porodice: Carigradom je vladao Jovan V, gradove na Mramornom moru držao je Andronik IV, Manojlo II je upravljao Solunom, a u Moreji je od 1382. kao despot od Mistre vladao treći carev sin Teodor I.

Paleolozi su uspeli da od Kantakuzinovih oduzmu oblasti na Peloponezu. To je bio njihov jedini uspeh. Teodor I (1382 – 1407) priznao je sultanov suverenit i uživao je podršku Turaka. Boreći se sa lokalnim velikašima uspeo je da znatno učvrsti viz vlast u Moreji. Pritisak spolja je bio sve jači a mir u porodici je kratko trajao. Andronik IV je pokušao da zaposedne jednu tvrđavu na pola puta između Selimvrije i Carigrada. Jovan V je suzbio Andronika IV posle čega je Andronik IV umro 1385.

Na Balkanu su još samo Srbi pružali jači otpor. Najmoćniji među srpskim feudalcima bio je knez Lazar koji je uspeo da jednima nametne svoju vlast a sa drugima da se sporazume. Veliki značaj imala je njegova prisna saradnja sa bosanskim kraljem Tvrtkom I. Povljan obrt nastao je i u odnosima i sa Viz posto je 1375. anatema bacena na srpsku crkvu opozvana, a njenom poglavaru priznata je titula patrijarha.

Osmanlijska osvajanja uzimaju sve veci mah. Osvojen je 1383 Ser, 1385 Sofija, 1386 Nis, 1387 Solun. Posle pada Nisa Lazar je suzbio Muratovu vojsku kod Plocnika a 1388. bosanska vojska sa vojvodom Vlatkom Vukovicem na celu, porazila je Turke kod Bilece. Ohrbren Lazarevim uspesima, bug car Ivan Sisman otkazuje sultanu placanje danka. To je izazvalo veliki Muratov pohod. Na celu jake vojske, sultan je prodro u Bugarsku, naterao bug cara na pokornost, a zatim krenuo u odlucujucu borbu sa Srbima. Knez Lazar suprotstavio se neprijatelju sa srpskim i bosanskim trupama na Kosovu, 15 juna 1389. U pocetku su Srbi imali uspeha i sam Murat je ubijen, ali pod Bajazitovim vodjstvom, turska vojska je pobedila. Knez Lazar je pao u zarobljenistvo i pogubljen je po Bajazitovoj zapovesti. Srbija je postala vazalna drzava Osm carstva. Poslednji jaci otpor na Balkanu bio je slomljen. Kao viz i bug carevi i srpski feudalni vladari, morali su da placaju danak i da sultana pomazu vojskom. Turski danak je pritiskao celo stanovnistvo, podeljen je bio na celu zemlju i na sve zemljoposednike, bez obzira na njihove ranije privilegije. Turski harac postao je najvazniji i najtezi namet od koga ni sam vladar nije mogao nikoga osloboditi, osim ako je hteo da ga placa umesto oslobodjenog.

Posle Kosovske bitke i Bajazitovog dolaska na presto, Vizantija se nasla pod jos tezim pritiskom. Njena zavisnost od sultana bila je sve veca. Bajazit je pustosio okolinu, a Carigradu je diktirao svoju volju, guseci i najmanji pokusaj osamostaljenja. Kao orudje sluzio mu je Jovan VII. Zeljan vlasti Jovan VII je, kao pravi sin Andronika IV isao sultanu na ruku. Bajazit mu je pruzio podrsku i 1390. Jovan VII je prodro u Carigrad i zauzeo presto. Kao Andronik IV i Jovan VII je uzivao naklonost Djenovljana. Jovan VII je u Carigradu imao dosta pristalica koji su mu omogucili ulazak u grad i dolazak na presto.

Ali vladavina Jovana VII nije dugo trajala. Manojlo, koji je bio pobegao na Lemnos, nastavio je borbu. On je posle dva promasena napada uspeo da 1390. udje u Carigrad, otera svog suparnika, i sebi i ocu vrati presto. U Carigradu se dobro znalo da krunu moze da nosi samo onaj ko se bezuslovno potcinjava sultanu i ispunjva sve njegove zahteve. Dok je Jovan V prividno vladao u Carigradu, Manojlo se na turskom dvoru ponasao kao poslusan vazal koji bez pogovora izvrsava naredjenja. I on i njegov otac pruzali su vojnu pomoc jos Muratu, ali su tada ratovali protiv Seldzuka. Sada medjutim, Manojlo je morao da prati

Bajazita u pohodu protiv vizantijske Filadelfije i da pomogne, sa viznatijskim trupama osvajanje poslednjeg vizantijskog grada u M. Aziji. Teska ponizenja je trpeo i stari car (Jovan V) u Carigradu, 1391. je umro.

Cim je saznao za ocevu smrt, Manojlo je pobegao iz Burse i krenuo u Carigrad da preduhitri svog bratanca Jovana VII i osigura sebi presto. Manojlo II (1391-1425) je bio obrazovan covek i imao je razumevanja za nauku i umetnost i sam je pisao.

Carigrad je sada sacinjavao celo Carstvo. Ako izostavimo Morejsku despotovinu, Vizantinci na kopnu nisu imali nista sem Carigrada, koji se odrzavao samo zahvaljujuci svojim mocnim zidinama. Ali i Carigrad se nalazio u zalosnom stanju, osiromasio je i opusteo. Bajazit je na sastanku u Seru, u zimu 1393/94. pokazao otvoreno neprijateljstvo. Odmah posle toga, pocela je blokada Carigrada. I Moreja je bila izlozena strahovitim turskim upadima.

1393. vojskovodja Evrenos pokorio je Tesaliju, pa je dosla na red srednja i juzna Grcka. Nesloga tamnosnjih vladara, olaksala je posao Osmanlijama. Vladavina Katalanaca u Grcoj je postala proslost. 1379. Navareska kompanija im je oduzela Tebu. U Atici je od skora valadao, kao vojvoda Atine, Nerio I Acajuoli (1388-1394), i vec duze vreme je drzao Korint. Nerio i despot Teodor Paleolog, njegov zet, bili su prijatelji. Odnosi i jednog i drugog, prema Mlecima, cesto su prolazili kroz krize, a vizantijski despot Mistre u Ahaji sa Navarezanima je ratovao neprekidno. 1394. Nerio je umro, ostavivsi sve zemlje svom drugom zetu, grofu Kefalenije Karlu Toku. Teodor se osecao zaobidjen, i oruzanim sukobom pokusao je da mu oduzme Korint. Karlo Toko je pozvao u pomoc Turke. Ispred zidina Korinta, Osmanlije su potukle Teodorovu vojsku, a onda upale u Moreju i uz pomoc Navarezana zaposele Vizantijske tvrdjave Leontarion i Akovu (pocetak 1395).

Nastavljala su se i Osmanlijska osvajanja na severu Balkanskog poluostrva. 1393. konacno je pokoreno Bugarsko carstvo.

Do teske borbe doslo je i sa vlaskim knezom Mircom, koji je imao jak oslonac u Ugarskoj. 1395. odigrala se bitka na Rovinama. Na turskoj strani, ispunjavajuci svoje vazalne obaveze, borili su se Stefan Lazarevic, Kraljevic Marko i Konstantin Dejanovic. Marko i Konstantin su poginuli u ovoj bici. Vojnicka pobeda bila je na Mircinoj strani, ali je on ipak morao da se pokori sultanu i da se obaveze na placanje danka. Cak je i Dobrudza pala pod tursku vlast.

Posle okupacije Bugarske, Ugarska se nasla ugrozena. Na Zapadu se pocelo ozbiljno razmisljati o akciji svih hriscanskih naroda protiv Turske. Pozivu ugarskog kralja Zigmunda odazvali su se vitezovi iz vise evropskih zemalja, prva Francuska. Hriscanskoj koaliciji pridruzili su se i Mleci poslavsi u Dardanele omanju flotu radi kontrole moreuza i odrzavanja veze izmedju Viz i krstaske vojske okupljene u Ugarskoj. Ali u bici kodNikopolja 1396. velika hriscanska vojska pretrpela je tezak poraz. Kralj Zigmund spasao se bekstvom u Carigrad da bi se preko Egejskog i Jadranskog mora vratio u Ugarsku.

Posle ove nove katastrofe polozaj balkanskih zemalja postao je jos bezizlazniji. Pala je i poslednja Bugarska oblast, Vidinska carevina, koja se bila odvojila od Trnovskog carstva. 1397. osvojena je Atina, privremeno, a Moreja je dozivela strahovitu tursku najezdu. Turci su presli Korinsku prevlaku, zauzeli mletacki Argos, potukli vojsku vizantijskog despota i prodrli kroz vizantijske zemlje sve do jjuzne obale pustoseci sve pred sobom. Pad prestonice bio je neizbezan.

IV PROPAST VIZANTIJE Cak ni Rusija nije vise turskog vazala smatrala naslednikom Konstantina Velikog. Ruski knez

Vasilije I, naredio je da se ime vizantijskog cara vise ne spominje u ruskim crkvama. Zbog toga je protestvovao carigradski patrijarh. Do poslednjeg casa su Viz smatrali da je njihov vladar jedini zakoniti car

i jedini poglavar cele hriscanske vaseljene. Posle bitke kod Nikopolja, polozaj Viz se jos pogorsao pa su 1398. upucene molberuskim

knezovima da posalju pomoc Carigradu. Manojlo II se obracao i papi, i mletackom duzdu, i kraljevima Francuske, Engleske i Aragonije. Jovan VII je nastojao da viz presto proda francuskom kralju Karlu VI. Ali Karlo VI se priklonio Manojlu i u Vizantiju poslao odred od 1.000 ljudi pod zapovednistvom Busikoa, koji se junacki borio sa Turcima. Ali ova mala vojska nije mogla da oslobodi Viz.

Manojlo je resio da licno krene na zapad i trazi pomoc. Busiko ga je izmirio sa Jovanom VII i za vreme njegovog odsustva Jovan VII je preuzeo vlast. 1399. Manojlo krece na put, poseto je Mletke i druge italijanske gradove, onda Pariz pa London. Svuda je bio docekan sa pocastima. Boravak cara na Zapadu imao je veliki kulturno-istorijski znacaj, ali svoj cilj Manojlo nije ostvario. Nije dobio nista osim obecanja.

Za to vreme Jovan VII je potpadao pod sve vecu zavisnost od sultana. Bajazit je podlegao Timurovim Mongolima u bitci kod Angore 1402. Timur je bio najveci Mongolski vladar posle Dzingishana i nastojao je da uspostavi njegovo carstvo. Posto je potcinio srednju Aziju i Zlatnu hordu u juznoj Rusiji preuzeo je 1398. pohod na Indiju, osvojio Persiju, Mesopotamiju, Siriju i napao Osm carstvo u M. Aziji. Bajazit je pao u zarobljenistvo gde je umro, a Timur je vec 1403. napustio Aziju. U Osm carstvu izbili su nemiri ali Viz to nije uspela da iskoristi. Ucvrstivsi se u evropskom delu i vodeci borbu protiv svoje brace u M. Aziji Bajazitov najstariji sin Sulejman sklopio je ugovor 1403. sa Stefanom Lazarevicem, Mlecima, Djenovom i Rodosom. Viz se oslobodila vazalnosti prema Turcima i prestala je da placa danak, ponovo je dobila Solun sa okolinom gradove na Mramornom moru. Ipak 1411. Sulejmana je pobedio brat Musa i Viz je zapretila kriza, Musa je opseo Carigrad. Konacnu pobedu izmedju brace izvojevao je Mehmed koji je 1413. dosao na Osm presto. Mehmed I ( 1413-1421 ) drzao se sporazuma sa viz carem i odnosi su ostali nepomuceni. Viz se cvrsto uzdala u prijateljstvo novog sultana. Manojlo II je cak 1415. napustio Carigrad i otisao na Peloponez (despotovina Mistra), gde je zivot bujao. Izgledalo je da ce ovde Viz odrzati i prosiriti svoje pozicije. Da bi se ovaj posed sacuvao, car je naredio da se na Korinskoj prevlaci izgradi dug i jak bedem Heksamilion. Manojlo je napustio Peloponez 1416, stigao u Moreju, gde je njegov sin Jovan VIII pomagao bratu despotu Teodoru II u upravljanju zemljom. Pod Jovanom VIII je pocela pobedonosna ofanziva viz trupa protiv latinske Moreje.

Mehmed I umire i na njegovo presto dolazi Murat II ( 1421-1451 ) koji je vodio agresivnu politiku. Jovan VIII koji je 1421. krunisan za ocevog savladara pokusao je da protiv Murata II podupre pretendenta Mustafu koji je obecavao da ce bogato nagraditi Viz posle pobede. Jovan VIII nije postigao nista i na sebe je navukao sultanov gnev, Murat II je krenuo na Carigrad i 1422. je pocela opsada. Samo su zidovi spasli grad. 1423. Turci su ponovo upali u juznu Grcku, bedem Heksamilion je srusen, a Moreja je opustosena. Vizantija je sa Muratom sklopila mir i pristala na placanje danka 1424.

U Solunu je vladao Manojlov treci sin despot Andronik. On je 1423. predao grad Mlecima. To je izazvalo reakciju sultana i posle sedam godina Mleci gube Solun, Murat II ga 1430. zauzima na juris. Manojlo II (zakaludjerio se i uzeo ime Mateja) umire 1425. Nasledio ga je JovanVIII ( 1425-1448 ) koji je sada vladao Carigradom i njegovim predgradjem. U preostalim delovima vladala su njegova braca kao samostalni gospodari. Carstvo je bilo raskomadano i potpuno iscrpljeno. Za vreme Jovana VIII kovanje zlatnika je sasvim prestalo.

U Moreji su vladali careva braca Teodor, Konstantin i Toma. Moreja je 1423. pretrpela snaznu Osm najezdu, ali ipak je nastavila borbu sa susednim latinskim drzavicama. Grof Karlo Toko ustupio je svoje posede na Peloponezu despotu Konstantinu 1428. (dao mu kao miraz za svoju bratanicu). 1430. Konstantin osvaja Patras, 1432. latinska Ahajska knezevina prestaje da postoji. Sem mletackog Korona, Modona, Nauplije i Argosa ceo Peloponez je bio pod viz vlascu.

Car Jovan VIII je resio da jos jednom pokusa sa pregovorima o uniji, ne bi li tako dobio pomoc protiv Turaka, stao je na celo stranke koja zeli uniju sa Rimom, i 1431. pocinje pregovore. Zbog

sukoba pape Evgenija IV i Bazelskog sabora pregovori su se otegli, reseno je da se u Italiji sazove sabor kome bi licno car prisustvovao. Jovan VIII 1437. krece, a bratu Konstantinu ostavlja da vodi regenstvo u Carigradu.

U pratnji svog brata Dimitrija, patrijarha Josifa i vise svestenih lica Jovan VIII 1438. stize u Feraru gde je poceo sabor. Iako je odluka vec bila jasna sabor se prenosi u Firencu i traju zucne rasprave. Tek je 1439. godine proglasena unija, ali nije postignuto nista, jer se viz narod usprotivio. Unija je Viz donela zestoke unutrasnje rasprave, a van granica ugled im je bio izgubljen. Rusija je prelaz viz cara u rimsku veru smatrala za izdaju. Pregovori u Ferari i Firenci izazvali su sumnje kod Murata II i car je morao da ga uverava da su se ti pregovori ticali samo verskih pitanja.

Turci su napredovali na Balkanu i dosli u sukob sa Ugarskom. Erdeljski vojvoda Jovan Hunjadi (Sibinjanin Janko) nekolliko puta je pobedio Turke u Srbiji, Vlaskoj i Erdelju, sto je izazvalo odusevljenje kod hriscana, pa je papa pozvao sve hriscanske narode u krstaski rat. Uskoro se u Ugarskoj okupila sarena vojska od oko 25.000 ljudi na celu sa kraljem Poljske i Ugarske, Vladislavom III, Jovanom Hunjadijem i despotom Djurdjem Brankovicem koji je bio izgubio svoju zemlju. 1443. dok je Murat ratovao u M. Aziji sa emirom Karamana krstaska vojska prelazi Dunav kod Smedereva. Hunjadi pobedjuje Turke kod Nisa, prodire u Bugarsku zauzima Sofiju i krece prema Trakiji. Tu je turski otpor bio jaci i hriscani se povlace, kada su ponovo 1444. pobedili Turke.

Osm su se odjednom nasle u defanzivi. U Albaniji se digao Skenderbeg. Kao `kapetan Albanije` ratovao je protiv Osm od 1443. do 1468.

U juznoj Grckoj despot Konstantin krece u ofanzivu. Bratu Teodoru ustupa svoju apanazu na Mramornom moru, u zamenu za njegovu oblast u Moreji. Ponovo dize bedem na Korintskoj prevlaci (koji su Turci porusili 1423.), prodire u srednju Grcku, zaposeda Atinu i Tebu. Vojvoda Nerio II Acajuoli priznaje njegov suverenitet i pocinje da mu placa danak.

Murat II je gledao da se nagodi sa protivnicima. 1444. u Jedrenu prima predstavnike kralja Vladislava, Djurdja Brankovica i Hunjadija i sklapa sa njima primirje na 10 god. Srpski despot je ponovo dobio svoju drzavu a zavisnost Vlaske od Osm je ublazena. Ovaj ugovor je potvrdjen ugovorom u Segedinu i izazvao je razocaranje na Zapadu. Kardinal Julijan Cezarini razresio je mladog kralja i hriscanska vojska ponovo krece u rat, ali njena snaga je bila manja. Zapadni vitezovi vratili su se kucama, otpala je srpska pomoc. Uzdajuci se u podrsku mletacke flote, vojska izbija na obalu Crnog mora, ali ipak 1444. kod Varne krstaska flota je razbijena. Poginuo je kralj Vladislav, kardinal Cezarini. Viz car je potrcao da cestita sultanu pobedu.

Despot Konstantin i posle poraza kod Varne nastavlja svoje pohode u Grckoj. Prodro je u Beotiju i prosirio svoju vlast na Fokidu sve do Pinda. Izgledalo je kao da ce se stvoriti nova grcka drzava koja ce naslediti Viz. Ali 1446. Murat II krece na njega, prodire kroz srednju Grcku i na Korintskoj prevlaci Konstantin je pobedjen, pokorio se sultanu i obavezao se na placanje danka.

Jovan VIII umire 1448. i kako nije imao dece, na presto dolazi despot Konstantin (Jovan, Teodor, Konstantin, Andronik, Dimitrije i Toma su deca Manojla II i Jelene Dragas, cerke Konstantina Dejanovica). 1449. je krunisan i stize u Carigrad. Vlast u Moreji preuzimaju Toma i Dimitrije, koji je vise puta pokusavao uz pomoc Turaka da se docepa carske krune.

Hrabrost i drzavnicka energija poslednjeg viz cara nisu mogle da spasu Carstvo propasti. 1451. umire Murat II, a vlast preuzima Mehmed II (1451-1481). Prvi zadatak mladog sultana bio je osvajanje Carigrada.

Konstantin XI (1449-1453) se nadao u pomoc sa Zapada, pokusao je da ozivi uniju, ali viz narod se cvrsce nego ikada drzao svoje vere (Vise volim da vidim usred grada turski turban negoli latinsku mitru - Luka Notaris).

Pomoc sa Zapada nije izostala samo zbog neprijateljstva viz naroda, vec i zbog protivurecnih

interesa zapadnih sila. Alfons V, kralj Aragona i Napulja tezio je za carskom krunom i stvaranjem novog latinskog carstva u Carigradu. Ali to je bilo nemoguce.

Aprila 1453. Mehmed II sakupio je pred Carigradom ogromnu vojsku. U Carigradu je bio mali broj grckih i latinskih branilaca. Glavni kontigent latinskih vojnika bio je sacinjen od 700 Djenovljana pod vodjstvom Djustinijanija koji su stigli malo pre pocetka opsade na dvema galijama. Snage napadaca bile su bukvalno 20 puta vece. Izvanredni strateski polozaj Carigrada i jacina njegovih zidina cesto su ga spasavali, ali Turci su bili nadmocniji u vojnoj tehnici. Mehmed II je uz pomoc zapadnih inzenjera stvorio jaku artiljeriju. Glavni juris bio je uperen na gradske zidine sa kopna pre svega na kapiju Pemptona (Turci su primetili da je to najslabija tacka utvrdjenja). Zlatni Rog bio je zatvoren debelim lancem koji Turci nisu mogli da probiju. 20. aprila doslo je do pomorske bitke gde je viz flota odnela pobedu. Ova pobeda izazvala je u Carigradu veliko odusevljenje i ulila je braniocima nove snage. Osm uspevaju da preko kopna dovuku veci broj brodova u Zlatni Rog. Pocelo je bombardovanje grada i sa kopna i sa mora. Mala viz vojska se junacki borila. Sam car bio je primer odlucnosti samopozrtvovanja. Vise jakih jurisa je odbijeno i samopouzdanje napadaca pocelo je da popusta, ali su posle sedmonedeljnog jurisanja i sami zidovi poceli da popustaju. Za 29. maj Mehmed II je naredio generalni napad. Tog dana poslednji put su se Grci i Latini okupili u Svetoj Sofiji. Posle sluzbe Bozije vojnici su ponovo zauzeli svoje polozaje a car je vrsio inspekciju redova. U zoru je poceo juris na grad. Sultan u borbu ubacuje janjicare koji uspevaju da se popnu na zid, tada je ranjen Djustinijani. To je izazvalo zabunu u redovima branilaca i ubrzalo prodor Turaka. U borbi je poginuo carKonstantin XI Dragas (1449–1453). Uskoro je grad bio u osm rukama.

Stanovnistvo koje je prezivelo opsadu i grozna masakriranja posle pada grada odvedeno je u ropstvo. Tri dana i tri noci trajalo je pljackanje u gradu koje je sultan obecao svojim vojnicima da bi podigao njihov duh. Unistena su blaga neprocenjive vrednosti, umetnicki spomenici, rukopisi, ikone, relikvije… Mehmed II je svecano usao u grad. Viz carstvo je prestalo da postoji a Carigrad je postao prestonica Osm carstva -Istambul.

Morejska despotovina i Trapezuntsko carstvo posle pada Carigrada preziveli su samo nekoliko godina. Zauzece Carigrada uspostavilo je jedinstvo Osm carstva i dalo podstreka njegovoj osvajackoj snazi. Mocno Tursko carstvo brzo je potcinilo ostatke grckih, latinskih i slovenskih drzava. 1456. pala je Atina, pa je Partenon koji je pre 1.000 god pretvoren u crkvu Bogorodice, sada je postao dzamija. 1460. pala je Morejska despotovina, Toma je pobegao u Italiju a Dimitrije je otisao na sultanov dvor. 1461. pala je Trapezuntska carevina,Srpska despotovina 1459, a Bosanska kraljevina 1463. Pre kraja XV veka i ostale slovenske i albanske zemlje sve do Jadranskog mora pale su u ruke Turaka. Ponovo se jedno carstvo sirilo od Mesopotamije do Jadrana i imalo svoje srediste u Carigradu.

Viz je 1453. propala, ali su njene tradicije ostale zive. Hriscanska vera je ostala sacuvana ne samo kod Grka vec i kod Juznih Slovena i bila im je najveca svetinja u doba turske vlasti. U Rusiji je pod pravoslavljem izvrseno ujedinjenje ruskih zemalja. Ivan III oslobodilac i ujedinitelj ruskih zemalja ozenio se cerkom Tome Paleologa, bratanicom poslednjeg viz cara. Uzeo je viz grb sa dvoglavim orlom, uveo je u Moskvi viz dvorski ceremonijal i preuzeo je vocstvo nad hriscanskim istokom. Carigrad ‘Novi Rim’ zamenila je Moskva ‘Treci Rim’. Viz politicke ideje i duhovni ideali nastavili su da zive u Ruskom carstvu. I na Zapadu se osetilo delovanje viz kulture. Viz je sacuvala kulturna blaga Antike. Sacuvala je rimsko pravo, grcko pesnistvo, filozofiju i nauku i predala ih u nasledje evropskim narodima.

nema postavljenih komentara
ovo je samo pregled
3 prikazano na 18 str.