Kriminalna politika.., Vežbe od Okolinska politika

Preuzmite Kriminalna politika.. i više Vežbe u PDF od Okolinska politika samo na Docsity! Zoran Stojanović POLITIKA SUZBIJANJA KRIMINALITETA TREĆE IZMENJENO IZDANJE Beograd • 2023. SADRŽAJ PREDGOVOR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9 I. UVOD . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15 1. Pojam i zadatak politike suzbijanja kriminaliteta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15 1.1. Odnos politike suzbijanja kriminaliteta i kriminalne politike . . . . . . 15 1.2. Određivanje pojma i predmeta politike suzbijanja kriminaliteta. . . . 16 2. Nastanak i razvoj politike suzbijanja kriminaliteta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17 3. Odnos prema drugim naukama i disciplinama . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18 3.1. Odnos prema nauci krivičnog prava. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18 3.2. Odnos prema kriminologiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19 3.3. Odnos prema penologiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21 3.4. Politika suzbijanja kriminaliteta i druge naučne discipline. . . . . . . . . 21 3.4.1. Socijalna politika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21 3.4.2. Pravna politika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22 3.4.3. Pravna filozofija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22 3.4.4. Uporedno pravni metod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22 3.4.5. Ostale naučne discipline . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23 II. OSNOVNI PRINCIPI POLITIKE SUZBIJANJA KRIMINALITETA . . . . . . . 25 1. Princip pravne države . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25 1.1. Pojam pravne države . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25 1.2. Odnos kriminalne politike, krivičnog zakonodavstva i pravne države . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27 1.2.1. Pravna država u formalnom smislu, kriminalna politika i krivično zakonodavstvo (pravna sigurnost). . . . . . . . . . . . . . . 28 1.2.2. Pravna država u materijalnom smislu, kriminalna politika i krivično zakonodavstvo. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31 2. Princip ograničenja korišćenja represivnih sredstava . . . . . . . . . . . . . . . . . 33 2.1. Odnos krivičnog prava i drugih sredstava politike suzbijanja kriminaliteta (subsidijarni i fragmentarni karakter krivičnog prava i princip ultima ratio). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33 2.2. Princip ograničenja krivičnopravne represije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37 2.3. Ljudska prava kao ograničavajući princip u korišćenju represivnih sredstava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38 8 Zoran Stojanović – Politika suzbijanja kriminaliteta 3. Uloga krivičnog prava u suzbijanju organizovanih formi kriminaliteta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115 VIII. PERSPEKTIVE POLITIKE SUZBIJANJA KRIMINALITETA . . . . . . . . . . . 119 1. Da li se kriminalitet može suzbiti? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 119 2. Kriza krivičnog pravosuđa i perspektive krivičnog prava i krivičnog pravosuđa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 120 3. Perspektive i mogućnosti vankrivičnopravnih sredstava. . . . . . . . . . . . . . . 121 LITERATURA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123 POGOVOR AUTORA: KRIVIČNOPRAVNI MINIMALIZAM VERSUS KRIVIČNOPRAVNI EKSPANZIONIZAM – TRIDESET GODINA KASNIJE – . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 131 LITERATURA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 153 SUMMARY . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 155 Zoran Stojanović POLITIKA SUZBIJANJA KRIMINALITETA sa pogovorom autora Krivičnopravni minimalizam versus krivičnopravni ekspanzionizam – trideset godina kasnije – I. Uvod 17 U tom smislu politika suzbijanja kriminaliteta skoro da bi se mogla izjednačiti sa prevencijom kriminaliteta, s obzirom na to da i glavno sredstvo u suzbijanju kri- minaliteta, krivično pravo, za cilj ima prevenciju kriminaliteta. Pored ove podele sredstava politike suzbijanja kriminaliteta na represivna i preventivna, dosta je uo- bičajena podela na sredstva koja se primenjuju ante delictum, što bi manje više od- govaralo preventivnim sredstvima, i ona koja se primenjuju post delictum, tj. pošto je krivično delo izvršeno i koja uglavnom odgovaraju onome što se podrazumeva pod represivnim sredstvima. Moguća je i podela na pravna i vanpravna sredstva, što je u vezi sa podelom na sredstva formalne i neformalne socijalne kontrole. Slična je podela i na državnu i društvenu reakciju na kriminalitet.5 Sve mere odnosno sredstva za suzbijanje kriminaliteta mogle bi se obuhvatiti pojmom socijalne kontrole. Pri tome treba razlikovati sredstva formalne socijalne kontrole gde pre svega spada krivično pravo, ali i drugi oblici institucionalnog rea- govanja regulisanih drugim granama prava, i sredstva neformalne socijalne kontro- le, sredstva koja su van područja delatnosti države i pravnog regulisanja. Kada su u pitanju sredstva neformalne socijalne kontrole treba imati u vidu činjenicu da su i neka od ovih sredstava u znatnoj meri represivna, ali da po pravilu ne pružaju, kao što je to slučaj sa krivičnim pravom, dovoljno garancija za ljudska prava i slobode, te se mogu zloupotrebljavati za ograničavanje tih prava. Predmet izučavanja politike suzbijanja kriminaliteta jeste i određivanje materi- jalnog pojma kriminaliteta, odnosno postavljanje materijalnih kriterijuma pomoću kojih se određuje koja ponašanja treba da budu predmet regulisanja krivičnog pra- va, tj. da budu inkriminisana. Ona ovo čini iz dva razloga. Prvo, za krivično pravo je veoma važno da bi uspešno moglo obavljati svoje funkcije u suzbijanju kriminali- teta da granica između onog što je kažnjivo, odnosno što predstavlja krivično delo i onog što to nije, bude pravilno postavljena. Drugo, u odnosu na ona ponašanja koja bi spadala u kriminalitet u materijalnom, ali ne i u formalnom smislu, umesto kri- vičnog prava treba primenjivati druge adekvatnije oblike društvene reakcije. Prema tome, predmet politike suzbijanja kriminaliteta jeste kriminalitet u širem smislu, tj. ne samo ono što je krivičnim pravom proglašeno krivičnim delom, odnosno kri- minalitetom, nego i druga društveno opasna ponašanja u odnosu na koja se koriste drugi oblici društvene reakcije. 2. Nastanak i razvoj politike suzbijanja kriminaliteta Pojedine delatnosti uperene na suzbijanje ponašanja zabranjenih u nekom društvu nastale su vrlo rano. No, dugo vremena nije se moglo govoriti o politici suzbijanja kriminaliteta jer se nije radilo o organizovanim, koordiniranim i siste- matskim aktivnostima uperenim na postizanje određenog cilja. U početku pojedini oblici reakcije društva na kriminalitet nisu se mogli nazvati politikom suzbijanja 5 Vid. C. Lazarges, La politique criminelle, Paris, 1987. Kao državne modele ona navodi krivično- pravnu, administrativnu i građanskopravnu varijantu, kao i posredovanje u cilju mirenja („me- diation“), a u okviru društvenih modela govori o nekim oblicima građanskog protesta, samood- brani i disciplinskom postupku u okviru profesionalnih grupa (p. 32–54). 18 Zoran Stojanović – Politika suzbijanja kriminaliteta kriminaliteta, a još manje se radilo o naučnoj disciplini. Moglo bi se reći da je to bio pre svega socijalni fenomen univerzalnog karaktera jer svaka društvena zajed- nica od početka svog organizovanja nastoji da pronalazi mogućnosti da reaguje na društveno neprihvatljiva i štetna ponašanja, odnosno na ono što se danas naziva kriminalitetom. Prvobitne forme reagovanja na zabranjena ponašanja nisu bile ra- cionalne i promišljene, već je to više bila spontana reakcija koja je bila pod jakim uticajem iracionalnih motiva, religije i sl. Do pojave politike suzbijanja kriminaliteta kao organizovane i racionalne delatnosti dolazi tek razvojem nauke krivičnog prava, a naročito pojavom kriminalne politike koja se prvobitno smatrala sastavnim de- lom nauke krivičnog prava. Iako začetke racionalne kriminalne politike treba tražiti još za vreme prosvetiteljstva u delima Monteskjea, Bekarije i Bentam-a, tek Anselm Fojerbah početkom XIX veka postavlja temelje kriminalnoj politici, a počev od nje- ga i sam termin „kriminalna politika“ postaje opšteprihvaćen. No, u vremenu koje sledi, pod uticajem klasične škole krivičnog prava veoma se razvija krivičnopravna dogmatika, dok kriminalna politika ostaje manje-više zanemarena sasvim u njenoj senci. Zahvaljujući Listu krajem XIX veka kriminalna politika, mada i dalje kao deo nauke krivičnog prava, kao nauka koja mora da postavi osnovne principe za kritič- ku procenu i usavršavanje važećeg krivičnog prava, dolazi u centar pažnje. Od tada, tj. u proteklih sto godina, kriminalna politika, sa izvesnim cikličnim oscilacijama, nalazi se u vrhu interesovanja u oblasti krivičnih nauka. Inače, kriminalna politika u širem smislu, odnosno ono što bi se moglo nazvati politikom suzbijanja krimina- liteta kao naučna disciplina nastaje početkom XX veka, a tome je naročito doprinela italijanska pozitivna škola kao i ideja i koncepcija društvene odbrane. Pogotovo po- kret društvene odbrane do čijeg prodora dolazi nakon Drugog svetskog rata, koji je u osnovi kriminalnopolitički pokret, doprinosi daljem širenju i razradi kriminalne politike u širem smislu, odnosno politike suzbijanja kriminaliteta6. 3. Odnos prema drugim naukama i disciplinama 3.1. Odnos prema nauci krivičnog prava Kao što je već bilo reči prilikom određivanja pojma politike suzbijanja krimi- naliteta postoji shvatanje da je onaj njen deo koji smo nazvali kriminalna politika u užem smislu deo nauke krivičnog prava. Naročito od strane teoretičara krivič- nog prava zastupalo se shvatanje da je u nauci krivičnog prava ipak primarna kri- vičnopravna dogmatika, a da je eventualno treba dopuniti kriminalnopolitičkim razmatranjima. Zbog toga je dobijanje statusa samostalne naučne discipline no- vijeg datuma.7 U svakom slučaju, postoji potreba i opravdanje da se kriminalna politika u širem smislu ili politika suzbijanja kriminaliteta izdvoji u zasebnu disci- 6 O pokretu društvene odbrane i njegovim prilagođavanjima savremenim kretanjima u kriminal- noj politici vid. M. Ancel, Društvena odbrana, Beograd, 1991. 7 U tom smislu Milutinović ističe da „kriminalnoj politici sve do nedavno nije pošlo za rukom da se oslobodi tutorstva krivičnopravne dogmatike i konstituiše kao samostalna disciplina“ (M. Milutinović, Pojava, razvoj i elementi savremene kriminalne politike, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 1967, br. 2–3, str. 177). I. Uvod 19 plinu. To ipak ne znači da se neka kriminalnopolitička pitanja ne mogu razmatrati i u okviru nauke krivičnog prava. Kod nekih krivičnopravnih instituta, odnosno krivičnih sankcija, nužno je istovremeno razmatrati njihov dogmatski i kriminal- nopolitički aspekt, tako da niti je opravdano, niti je to ponekad moguće razdvajati ova dva aspekta. Naravno, u kojoj meri nauka krivičnog prava treba da obuhvati i neka kriminalnopolitička pitanja ostaje delimično otvoreno pitanje, jer to pre svega zavisi o kojem se institutu, odnosno sankciji radi. Iako nije opravdano na- uku krivičnog prava ograničiti na izučavanje samo pravnih pitanja, tj. samo na krivično-pravnu dogmatiku, „to ne isključuje mogućnost da se kriminalna politi- ka, s obzirom na posebni zadatak, izdvoji iz opšteg okvira nauke krivičnog prava i zasebno razvija“.8 U svakom slučaju, nije sporno da između nauke krivičnog prava i politike suz- bijanja kriminaliteta postoji veoma tesna veza. Politika suzbijanja kriminaliteta i to onaj njen deo koji se bavi krivičnim pravom, mora vrednovati njegovu ulogu, do- met, mogućnosti i granice u suzbijanju kriminaliteta i na osnovu toga tražiti bolja rešenja u oblasti krivičnog zakonodavstva i njegove primene. Polazeći od postojećeg krivičnog prava politika suzbijanja kriminaliteta teži njegovom usavršavanju kako kroz postavljanje opštih kriminalnopolitičkih ciljeva krivičnom pravu, tako i pri- likom oblikovanja pojedinih krivičnopravnih instituta i sankcija. Krivično pravo, i pored sve prisutnijih nastojanja da se što više koriste i druga sredstva, i dalje ostaje ono glavno, i u svakom slučaju, najdirektnije upravljeno sredstvo na suzbijanje kri- minaliteta. U vezi sa tim, jedan od zadataka politike suzbijanja kriminaliteta je da iznalaženjem adekvatnijih sredstava teži sužavanju polja primene krivičnog prava. 3.2. Odnos prema kriminologiji Odnos politike suzbijanja kriminaliteta prema kriminologiji je jednako važan kao i njen odnos prema krivičnom pravu. Teško je zamisliti postojanje politike suz- bijanja kriminaliteta, bilo kao naučne discipline bilo kao praktične delatnosti, bez njenog čvrstog oslanjanja kako na nauku krivičnog prava tako i na kriminologi- ju. Značaj kriminologije za kriminalnu politiku je višestruk. U pogledu etiologije, kao dela kriminologije, jasno je da za iznalaženje adekvatnih sredstava u suzbijanju kriminaliteta posebno važnu ulogu imaju uzroci kriminaliteta. No, s obzirom da je pitanje uzroka kriminaliteta veoma kontroverzna tema u pogledu koje postoji veliki broj teorija u kriminologiji, treba naglasiti da za politiku kriminaliteta nije neophodno utvrditi sasvim egzaktne i definitivne uzroke kriminaliteta, pogotovo ne uzroke kriminaliteta u celini. Kod kriminalnopolitičkih vrednovanja i izbora sredstava i načina suzbijanja pojedinih formi kriminaliteta moraju se imati u vidu određeni uzroci, pogotovo oni koji su specifični za tu formu kriminaliteta. Svaka- ko, i fenomenološka proučavanja u oblasti kriminologije za politiku kriminaliteta su veoma značajna. Obim, struktura i dinamika kriminaliteta su važne kompo- nente koje se moraju imati u vidu prilikom kriminalnopolitičkih odlučivanja, bez obzira da li se radi o korišćenju krivičnog prava ili nekog drugog sredstva u suzbi- 8 Srzentić, Stajić, Lazarević, Krivično pravo, Opšti deo, Beograd, 1978, str. 28. 22 Zoran Stojanović – Politika suzbijanja kriminaliteta klase itd. za suzbijanje kriminaliteta, ali istovremeno ukazujući da se tako izlazi iz užeg područja kriminalne politike i ulazi u široko područje socijalne politike.12 U vezi sa tim je i problem razgraničenja ove dve discipline. Iako skoro sve mere soci- jalne politike mogu biti svrstane u mere opšte društvene prevencije kriminaliteta, ipak se tu treba ograničiti samo na neke mere socijalne politike kod kojih je poseb- no izražen uticaj na stanje i suzbijanje kriminaliteta. Shvatanje da je politika suzbijanja kriminaliteta deo socijalne politike, došlo je do izražaja i u delatnosti Ujedinjenih nacija gde se prevencija kriminaliteta i tre- tman delinkvenata shvataju kao segment socijalne politike.13 3.4.2. Pravna politika Kao praktična delatnost pravna politika jeste delatnost države u određenim pravom regulisanim društvenim područjima koja predstavlja deo opšte politike. Ona se može shvatiti i kao naučna disciplina i po pravilu se pravnopolitička pitanja razmatraju u okviru pojedinih pravnih nauka. Tako bi se moglo govoriti o krivično- pravnoj politici koja je ujedno i predmet izučavanja i deo politike suzbijanja krimi- naliteta. No, za politiku suzbijanja kriminaliteta nije značajna samo krivičnopravna politika, nego i sve one posebne pravne politike koje se odnose na posebna područ- ja i pravna sredstva u suzbijanju kriminaliteta i društveno štetnih ponašanja. Pravna politika je od naročitog značaja naročito onda kada treba odgovoriti na pitanje da li u odnosu na neko društveno opasno ponašanje, u cilju njegovog suzbijanja, treba koristiti krivičnopravna sredstva, ili pak sredstva neke druge grane prava. 3.4.3. Pravna filozofija Osnovno pitanje pravne filozofije jeste traganje za boljim, ispravnijim pra- vom. U određenoj meri krug pitanja koja izučava pravna filozofija i krivičnoprav- na politika se poklapaju. I krivičnopravna politika za krajnji cilj ima bolje krivič- no pravo. Razlika između ove dve discipline jeste pre svega u metodama i nivou opštosti. No, ponekad je vrlo teško razgraničiti filozofiju koja se bavi krivičnim pravom, odnosno krivičnopravnu filozofiju i krivičnopravnu politiku. U svakom slučaju krivičnopravna politika je upotrebljiva u smislu neposrednog pretvaranja njenih stavova u pravo, u krivičnopravnu dogmatiku, dok je krivičnopravna filo- zofija u tom smislu udaljenija. No, stavovi pravne filozofije su često nezaobilazni kao polazište krivičnopravne politike. 3.4.4. Uporedno pravni metod Za politiku suzbijanja kriminaliteta, i to pre svega za onaj njen deo koji se bavi usavršavanjem krivičnog prava, korišćenje uporedno pravnog metoda je nezaobila- zno. Prilikom zakonodavnih reformi nužno je imati u vidu krivično zakonodavstvo 12 F. v. Liszt, Strafrechtliche Aufcätze und Vorträge, II Band, 1905, p. 2, 8. 13 M. Lopez-Rey, Petogodišnji kongresi UN o prevenciji kriminaliteta i postupanju sa prestupnici- ma, Jugoslovenska revija za kriminologiju i krivično pravo, br. 1/1978. I. Uvod 23 u svetu. To svakako ne znači da je opravdano automatsko i mehaničko prihvatanje i prenošenje pojedinih rešenja iz stranog krivičnog zakonodavstva. Strano zakono- davstvo pomaže da se sopstveno krivično pravo posmatra kritički i iz jednog dru- gog ugla. Pojedina rešenja iz stranog zakonodavstva mogu poslužiti kao inspiracija za prihvatanje sličnih rešenja, naravno prilagođenih potrebama i uslovima koji u jednom društvu postoje. Nekada, nasuprot tome, rešenja u stranom zakonodav- stvu mogu učvrstiti uverenje da je rešenje u nacionalnom zakonodavstvu bolje i prihvatljivije. Kod uporedno pravnog metoda je poželjno imati u vidu ne samo za- konodavstvo, nego i društvene, ekonomske, kulturne i druge prilike društva čije se zakonodavstvo uzima u obzir, a po mogućnosti i sudsku praksu. Inače, danas, pod uticajem nauke dolazi do izvesnog približavanja i izjednačavanja određenih rešenja kako na planu krivičnog prava, tako i u vezi sa drugim sredstvima za suzbijanje kri- minaliteta. No, u nekim područjima krivičnog zakonodavstva, i u pogledu rešavanja pojedinih pitanja, postoje znatne razlike. 3.4.5. Ostale naučne discipline Politika suzbijanja kriminaliteta mora koristiti i polaziti od rezultata većeg bro- ja drugih naučnih disciplina. Kao važnije treba navesti pravnu istoriju, sociologiju, psihologiju, filozofiju i dr. Izučavanje istorije krivičnog prava, i uopšte društvene reakcije na kriminali- tet, ima određenu vrednost za davanje odgovora na neka pitanja politike suzbijanja kriminaliteta. I ovde, kao i u drugim oblastima, za rešavanje pitanja u budućnosti, značajna je prošlost. Mora se imati u vidu da postoji istorijska uslovljenost kako kri- vičnopravnog, tako i drugih oblika reagovanja na kriminalitet. U tom smislu je ne samo pravna istorija, nego i istorija uopšte od značaja za politiku suzbijanja krimi- naliteta. Šta će se smatrati kriminalitetom i kako će se na njega reagovati u izvesnoj meri zavisi od istorijskih uslovljenih predstava i pogleda koji u određenom vremen- skom momentu postoje u jednom društvu. Od ostalih nauka poseban značaj za politiku suzbijanja kriminaliteta ima soci- ologija i to kako opšta, tako i neke posebne sociologije do čijeg je izdvajanja došlo u novije vreme (npr. sociologija krivičnog prava, sociologija delinkvencije). Proglaša- vanje nekog ponašanja kriminalnim, kao i izbor oblika društvene reakcije na njega, ima u osnovi sociološki zadatak da se neko ponašanje pokuša razumeti u svojim relacijama prema ljudskim potrebama i društvenim vrednostima i institucijama.14 Kada je u pitanju krivičnopravna politika naročito treba koristiti rezultate sociologi- je krivičnog prava koja teži, s jedne strane, da utvrdi prave razloge postojanja odre- đenih krivičnopravnih normi, a s druge strane, da utvrdi kakvo je dejstvo i učinak tih normi na određene društvene odnose.15 14 O tome vid. E. Schur, Crimes Without Victims – Deviant Behavior and Public Policy, New Jersey, 1965, str. 178. 15 M. Milutinović ističe da je predmet izučavanja sociologije krivičnog prava „ne samo izučavanje uslova nastanka krivičnog zakonodavstva – iz ugla uticaja dominantnih grupa na zakonodavstvo, položaja pojedinih grupa i drugih socijalnih determinanti“, nego i „izučavanje uticaja krivičnog zakonodavstva s obzirom na efekte u društvu, na uticaj koje ovo ostvaruje u odnosu na pojedine 24 Zoran Stojanović – Politika suzbijanja kriminaliteta Filozofija ima značaj za politiku suzbijanja kriminaliteta ne samo kada se traži neki opšti polazni koncept (npr. u vezi sa filozofskim problemom slobode koji je od višestrukog značaja za krivično pravo, ili u vezi sa pitanjem opravdanosti kažnja- vanja), nego i kod nekih ponašanja za koje se može postaviti pitanje da li je oprav- dano proglasiti ih zabranjenim i kriminalnim. Tako na primer, određena filozofska pitanja pre svega iz oblasti etike, javljaju se u vezi sa problemom inkriminisanja i suzbijanja abortusa, eutanazije, narkomanije i dr. Od ne male važnosti za politiku suzbijanja kriminaliteta su i druge nauke kao što su psihologija, socijalna patologija, antropologija i druge.16 I neke posebne na- uke imaju značaj za politiku suzbijanja kriminaliteta kada treba odlučiti o tome da li u odnosu na neko ponašanje treba primeniti određena sredstva za njihovo suzbi- janje i koja su to sredstva. To mogu biti i prirodne, odnosno egzaktne nauke, a ne samo društvene nauke. Kao primer se može navesti ekologija u vezi sa zagađiva- njem životne sredine, informatika i računarstvo u vezi sa kompjuterskim krimina- litetom, seksologija kod nekih ponašanja u sferi seksualnih odnosa, psihijatrija kod inkriminacija ubistva na mah i ubistva deteta pri porođaju itd. društvene slojeve i grupe“. (M. Milutinović, Osnovni elementi sociologije krivičnog prava, Jugo- slovenska revija za kriminologiju i krivično pravo, br. 1/1970, str. 15) 16 Već je Henke uviđao značaj drugih nauka za kriminalnu politiku ističući da se u cilju usavr- šavanja krivičnog zakonodavstva moraju „pažljivo proučiti dubine čovečanske prirode i zakoni njenog razvijanja u vremenu i prostoru, pri čemu se antropologija i istorija kulture javljaju kao najpotrebnije od svih znanja...“ (Henke, Handbuch der Criminalrecht und Criminalpolitik, nave- deno prema M. Čubinskom, op. cit., str. 5). II. Osnovni principi politike suzbijanja kriminaliteta 27 Tako se ističe da su elementi odnosno postulati pravne države takođe i ostvarivanje načela pravde i pravičnosti, nezavisnost sudova, načelo deobe vlasti, obezbeđivanja što širih sloboda i prava čoveka, višepartijski sistem, slobodno tržište, princip da je dozvoljeno sve što nije zabranjeno, princip da ne može bilo šta biti predmet reguli- sanja pozitivnog prava, da u stvaranju prava, odnosno donošenju zakona učestvuju svi građani itd.19 U stvari svi ovi elementi, pa i neki drugi, mogu biti relevantni za ocenu postojanja pravne države. Radi se o tome da se pravnost, ili tačnije rečeno pravnodržavnost može stepenovati, da jedna država u većoj ili manjoj meri može posedovati atribute pravne države. Može se stoga govoriti o kvalitetu pravne države, o ostvarivanju idealnog modela pravne države koji u određenoj meri sadrži i izve- sne crte utopijskog karaktera. Čak i oni centralni postulati pravne države da država deluje pre svega u interesu građana, da su joj njihovi interesi uvek na prvom me- stu, da pravo koje ona stvara deluje na nju samoograničavajuće i da je u potpuno- sti obavezuje,20 mogu pobuditi sumnju i pitanje nisu li to samo ideološki elementi kojima se nastoji prikriti činjenica da pravo ne može vladati, da samo ljudi mogu vladati nad ljudima, ili se, što nije mnogo bolje, radi o utopiji. Međutim, i postojeća iskustva pojedinih zemalja ukazuju da je ideja pravne države bar delimično ostvar- ljiva i da je to realan cilj kome treba težiti, da se radi o civilizacijskoj tekovini koja za sada nije prevaziđena. Teško je dati generalan odgovor na pitanje gde se mi nalazimo na skali pravna- nepravna država. Kada je u pitanju primena prava onda smo verovatno, bar do ne- davno, bili bliže nepravnoj državi, tj. partijskoj državi sa izvesnim elementima poli- cijske države. Ako pak preispitujemo naše zakonodavstvo, čini se da tu stvari bolje stoje, da su u njemu, u nekoj grani prava više, a u nekoj manje, usvojeni osnovni po- stulati i standardi pravne države. Međutim, ni to ne može biti siguran zaključak jer se u nekim slučajevima, upravo zbog neprimenjivanja zakonskih normi (ili njihovog neprihvatljivog primenjivanja) radi o tome da je nečemu samo dat pravnodržavni „ogrtač“, dok, opet u nekim oblastima zakonodavstva ima toliko povreda pravnodr- žavnih postulata da se postavlja pitanje šta je pravilo, a šta izuzetak. 1.2. Odnos kriminalne politike, krivičnog zakonodavstva i pravne države Ako bi se sasvim ukratko hteo odrediti odnos kriminalne politike, krivičnog zakonodavstva i pravne države treba reći da pravnodržavnost mora biti jedno od osnovnih merila kriminalne politike, a ostvarenje pravnodržavnosti u oblasti kri- vičnog zakonodavstva njena osnovna obaveza. Kada se govori o pravnodržavnosti kao merilu kriminalne politike potrebno je razlikovati zahteve koji se u odnosu na krivično zakonodavstvo postavljaju od strane pravne države u formalnom smislu i pravne države u materijalnom smislu. 19 Neke od ovih elemenata navodi F. Bačić, Krivično pravosuđe i zakonitost, Savetovanje, Novi Sad, 1987, str. 5. 20 Radbruh smatra da vezanost države sopstvenim zakonima proizlazi iz prirodnog prava (G. Rad- bruh, Filozofija prava, Beograd, 1980, str. 236). 28 Zoran Stojanović – Politika suzbijanja kriminaliteta Pravnodržavnost u formalnom smislu uglavnom se svodi na načelo zakonitosti, odnosno garantivnu funkciju krivičnog zakona, a cilj joj je pre svega obezbeđivanje pravne sigurnosti. U pogledu načela zakonitosti od posebnog značaja za ostvariva- nje pravne državnosti jeste zahtev za određenošću krivičnopravnih normi (lex cer- ta postulat). Pravnodržavnost u materijalnom smislu u oblasti kriminalne politike može biti određivana na različite načine. Međutim, tu je osnovno da krivičnoprav- nu intervenciju treba svesti na nužni minimum u cilju zaštite najvrednijih dobara koja se na drugi način ne mogu zaštititi. 1.2.1. Pravna država u formalnom smislu, kriminalna politika i krivično zakonodavstvo (pravna sigurnost) Načelo zakonitosti zbog značaja garantivne funkcije krivičnog zakona je jače izraženo u krivičnom pravu nego u drugim granama prava. Garantivna funkcija krivičnog zakona postavlja pred zakonodavca zahtev za jasno postavljenim i formu- lisanim krivičnopravnim normama. S tim u vezi od posebnog je značaja segment načela zakonitosti koji se izražava u zahtevu nulla poena sine lege certa. Ostvariva- nje, odnosno neostvarivanje ovog zahteva najviše ukazuje na afirmaciju ili negaciju pravne države u oblasti krivičnog zakonodavstva. No, treba naglasiti da i onda kada postoji kriminalnopolitička spremnost da se ovaj zahtev ostvaruje, on se često ne može u potpunoj meri ostvariti. Složenost nekih novih društveno štetnih ponašanja koja se pojavljuju sa razvojem društva i moderne tehnologije, s jedne strane, i nesa- vršenost legislativne tehnike s druge strane, ne dozvoljavaju uvek puno ostvarivanje ovog principa. Naravno, to ne može biti izgovor da se tamo gde je to moguće, ne postigne veći stepen određenosti krivičnopravnih normi. U svakom slučaju, zane- marivanje ovog zahteva u oblikovanju krivičnog zakonodavstva neke zemlje, lišava to zakonodavstvo minimalnih atributa pravnodržavnosti. U vezi sa tim, interesan- tno je i mišljenje nekih autora da je povreda ovog načela veće zlo od analogije.21 I pored toga što je nesporno da je realizovanje postulata lex certa presudno za ostva- rivanje pravnodržavnosti krivičnog zakonodavstva, taj postulat se nalazi u defanzivi u savremenom krivičnom pravu, pa i u našem. Nažalost, postoji dosta jasna, univer- zalna tendencija prodora neodređenosti i nepreciznih odredaba u krivično, odno- sno kazneno pravo u širem smislu. Danas u krivičnom zakonodavstvu ima sve više normi koje prema stepenu neodređenosti zauzimaju najviše mesto, a to su tzv. ge- neralne klauzule. Sve teže se ostvaruje zahtev za određenošću u modernom krivič- nom zakonodavstvu što dovodi u opasnost pravnodržavnost i pravnu sigurnost.22 Insistiranje na striktnom sprovođenju načela određenosti jednim delom izgleda ne- realno, a možda i neopravdano, te zato ne treba sve generalne klauzule odbaciti kao neprihvatljiv oblik zakonodavne tehnike. To bi značilo da se ne radi uvek o povredi principa pravne države u slučaju korišćenja generalnih klauzula u krivičnom zako- nodavstvu. Tu treba razlikovati u načelu dve vrste generalnih klauzula. Treba pra- viti razliku između generalnih klauzula koje su neizbežne, jer omogućavaju izvesnu 21 Tako H. Welzel, Das deutsche Strafrecht, Berlin, 1958, p. 21. 22 Tako Th. Lenckner, Strafgesetzgebung in Vergangenheit und Gegenwart, Festschrift gewidmet der Tübinger Juristenfakultät, Tübingen, 1977, p. 242. II. Osnovni principi politike suzbijanja kriminaliteta 29 fleksibilnost kroz koju je jedino moguće ostvariti neke pravnodržavne ciljeve (to na prvi pogled izgleda paradoksalno, ali upravo fleksibilnost u nekim slučajevima omogućava stvarnu, a ne samo formalnu jednakost), i onih koje su ili rezultat lošeg rada zakonodavca, loše legislativne tehnike, ili posledica svesnog nastojanja da se takvom odredbom prebaci odgovornost na sudsku praksu za određivanje granica kriminalnog, ili pak, što je sa aspekta pravnodržavnosti najgore, koje su rezultat sve- snog nastojanja da se omogući arbitrarnost i selekcija u negativnom smislu u prime- ni krivičnog zakona. Kada je u pitanju ova druga vrsta generalnih klauzula jasno je da se radi o povredi principa pravne države. Da bi se ublažila povreda tog principa moguća su dva rešenja: ili da se te generalne klauzule što restriktivnije tumače, ili pak da se uopšte ne primenjuju polazeći od njihove neustavnosti zbog suprotnosti sa načelom zakonitosti. No, ovo drugo rešenje ne izgleda realno s obzirom na stanje u oblasti našeg ustavnog sudstva, a treba napomenuti da i u zemljama gde je zahtev za određenošću izričito postavljen kao ustavni princip, do proglašavanja neustav- nim generalnih klauzula dolazi vrlo retko i to samo u ekstremnim slučajevima.23 Međutim, još je složeniji problem generalnih klauzula koje se teško mogu izbeći. U situaciji širenja neodređenog i nepreciznog u krivičnom pravu, od čega se jedan deo ne može eliminisati primenom restriktivnog tumačenja, više ne zadovoljavaju redovne i klasične metode. Mora se stvarati jedan novi instrumentarijum za tuma- čenje koje bi bilo doraslo rešavanju problema generalnih klauzula i neodređenih odredaba koje su u savremenom krivičnom pravu u izvesnoj meri neizbežne. To može biti kako prilagođavanje i odgovarajuća primena nekih instituta opšteg dela, tako i traženje novih formi tumačenja, na primer u vezi sa materijalnim kriterijumi- ma granica kriminalne zone i principa legitimnosti inkriminacija. Međutim, i pored toga je izvestan slobodan prostor i određeni stepen fleksibilnosti neizbežan. Kako će on biti iskorišćen zavisi ne samo od načina i metoda tumačenja, nego možda i više od kvaliteta krivičnog pravosuđa, stručnosti i profesionalne etike onih koji u njemu rade, a ponajviše od opšte društvene klime i političkih prilika u jednom društvu. U svakom slučaju, ostaje izvestan rizik tumačenja kod nedovoljno određenih odredaba. Postavlja se pitanje ko treba da snosi rizik kod tumačenja onih generalnih klauzula i neodređenih odredaba koje su neizbežne, a problem se ne može rešiti primenom restriktivnog tumačenja. Naime, postaje sve više jasno da učinilac, pored rizika da bude otkriven i osuđen, mora da računa i sa rizikom tumačenja. Naročito se to odnosi na učinioca koji se kreće u, uslovno nazvanoj, „sivoj“, graničnoj zoni. Opravdano je obezbediti svojevrsnu podelu ovog rizika između učinioca i društva, odnosno države. Ova podela rizika kod generalnih klauzula i nedovoljno određenih pojmova koji imaju svoje kriminalnopolitičko opravdanje, zahteva i fleksibilnost u oblasti izbora krivičnih sankcija. Instrumenti individualizacije krivičnih sankcija treba da doprinesu toj podeli rizika. Svakako, načelo određenosti u oblasti krivičnih sankcija treba da isključi one drastične slučajeve propisivanja veoma širokih kazne- nih raspona (koji u našem zakonodavstvu nisu retkost), ali ono ne treba suviše da sužava ili isključuje neke opšte institute koje sudu omogućavaju adekvatan izbor 23 Vid. M. Krahl, Die Rechtsprechung des Bundesverfassungsgerichts und des Bundesgerichtshofs zum Bestimmtheisgrundsatz im Strafrecht (DP. 103 Abs. 2 GG), Frankfurt, 1986. 32 Zoran Stojanović – Politika suzbijanja kriminaliteta Postavlja se pitanje koliko je ranije jugoslovensko krivično zakonodavstvo kao i va- žeće srpsko daleko od tog ideala koji je u prvom redu određen pravnodržavnim principom u materijalnom smislu. Ako bi se posmatralo krivično pravo u celini, tj. i njegova primena, morali bismo se pomiriti sa konstatacijom da smo dosta udaljeni od tog ideala. Ako se pak posmatra samo krivično zakonodavstvo, taj jaz nije toliko izražen, ali ipak postoji i jasno je uočljiv. Ranije jugoslovensko krivično zakono- davstvo predviđalo je širu i oštriju krivično-pravnu intervenciju kada je u pitanju zaštita države i nekih drugih opštih dobara (koja su ponekad sumnjiva upravo u pogledu toga da li su opšta, ili se iza njih krije neki poseban interes) i to na štetu interesa pojedinca, nego kada je u pitanju zaštita osnovnih dobara čoveka. Moglo bi se konstatovati da su izmene i dopune KZ SFRJ iz 1990. godine i ovde, na planu pravnodržavnosti u materijalnom smislu, predstavljale značajan napredak u odnosu na ranije stanje. Izvestan napredak u tom pravcu predstavljalo je i donošenje Krivič- nog zakonika Srbije 2005. godine. Međutim, njegove kasnije izmene i dopune nisu sve bile na liniji jačanja pravnodržavnosti, niti se može konstatovati da je taj princip u primeni krivičnog prava postao dominantan. Zahtevima pravne države u materijalnom smislu u oblasti krivičnog zakono- davstva odgovaraju neki poznati kriminalnopolitički principi, a to su pre svega princip da je krivično pravo ultima ratio, odnosno da je ono subsidijarnog ka- raktera, tj. da ga ne treba koristiti sve dok postoje druga sredstva i načini da se određeno dobro zaštiti. O tome će posebno biti reči u odeljku o principu ograni- čavanja represivnih sredstava. Iz principa pravne države u materijalnom smislu proizlazi, dakle, zahtev za ograničenjem kaznene represije, zahtev koji je i u našoj kriminalnopolitičkoj i kri- vičnopravnoj literaturi često istican ali, po pravilu, nije eksplicite dovođen u vezu sa konceptom pravne države. Svaki „višak“ represije bilo u pogledu određivanja širine kriminalne zone ili propisivanja kazne iznad neophodnog minimuma, neprihvatljiv je sa aspekta pravne države. Međutim, taj zahtev koji je kod nas u određenom obli- ku podignut i na nivo ustavnog principa, a pokušalo se i sa njegovim krivičnoprav- nim uobličavanjem (ranije čl. 2 KZ SFRJ, a sada član 3. KZ Srbije), nije do sada bio ostvarivan i ostao je na nivou deklarativnog. Pravnodržavnost u materijalnom smislu vezuje kriminalnu politiku za stvar- nost, za objektivne i racionalne potrebe u pogledu krivičnopravne zaštite. Ne sme se voluntaristički i arbitrarno odlučivati o inkriminisanju nekog ponašanja. U ostvarivanju tog zahteva jasno je da izuzetan značaj ima nauka, mada u demokrat- skom procesu oblikovanja krivičnopravnih normi treba obezbediti puno učešće građana i izražavanje njihovih autentičnih interesa pri određivanju sadržine kri- vičnopravnih normi. U kojoj meri je naša kriminalna politika prilikom oblikovanja krivičnog zako- nodavstva uvažavala princip pravne države? Ima više opravdanja da se ovo pitanje ovako postavi, nego kao pitanje da li je uopšte uvažavan ili nije. Radi se, kako je već ranije rečeno, o pitanju stepena ostvarene pravnodržavnosti u oblasti krivičnog zakonodavstva. Taj stepen ne zadovoljava i pored toga što naše krivično zakono- davstvo u određenoj meri prihvata neka osnovna načela pravne države. Uglavnom II. Osnovni principi politike suzbijanja kriminaliteta 33 se može govoriti o tri situacije u vezi sa ostvarivanjem principa pravne države na planu krivičnog zakonodavstva. U nekim slučajevima postoji privid pravnodržav- nosti, koji se po pravilu u primeni ne može održati. U drugim opet postoji krše- nje pravnodržavnosti i na samom zakonodavnom planu. I u treću kategoriju treba svrstati onaj deo krivičnog zakonodavstva gde su uglavnom poštovani elementarni, osnovni principi pravne države. Mešavina elemenata pravne i partijske države koju smo imali jasno se vidi i u oblasti krivičnog zakonodavstva. No, čini se da se upravo nalazimo u vremenu koje može da donese izvesne promene u pozitivnom smislu. Treba, svakako, imati u vidu da je krivično zakonodavstvo, pa i krivično pravo u celini koje bi bilo u potpunom skladu sa materijalnim i formalnim pojmom pravne države takođe optimalan model krivičnog prava kome treba težiti, ali koji se u pot- punosti, bar u današnjim uslovima, ni u jednom društvu ne može sasvim ostvariti. 2. Princip ograničenja korišćenja represivnih sredstava 2.1. Odnos krivičnog prava i drugih sredstava politike suzbijanja kriminaliteta (subsidijarni i fragmentarni karakter krivičnog prava i princip ultima ratio) Princip ograničenja korišćenja represivnih sredstava pre svega znači svođenje krivičnog prava na minimum, kao i korišćenje manje represivnih krivičnih sank- cija u okviru krivičnog prava. I inače pitanje određivanja mesta krivičnog prava u sistemu socijalne kontrole i njegove uloge u suzbijanju kriminalnih ponašanja jeste jedno od centralnih pitanja politike suzbijanja kriminaliteta. To, naravno, otvara i pitanje uloge drugih mehanizama socijalne kontrole. Danas se sve više naglašava i ističe da krivično pravo treba da bude poslednje sredstvo u zaštiti određenih vred- nosti, odnosno u suzbijanju kriminaliteta. Često se u tom smislu govori o subsidi- jarnosti krivičnog prava, ili o principu da je krivično pravo ultima ratio u suzbijanju društveno štetnih ponašanja. Ukratko, taj princip bi značio da krivično pravo zbog njegovih negativnih posledica po društvo i pojedinca treba koristiti samo onda kada su iscrpljena sva druga sredstva. Ima i autora koji naglašavaju da je od svih sred- stava kriminalne politike krivično pravo najneadekvatnije.31 U vezi sa tim, danas u savremenoj kriminalnoj politici postoji tendencija (bar u teoriji) da se traže al- ternative odnosno funkcionalni ekvivalenti krivičnom pravu. Ta tendencija, iako u osnovi opravdana i u skladu sa zahtevom pravne države da se krivično-pravna pri- nuda svede na minimum, krije u sebi i određene opasnosti za pravno-državni prin- cip. Naime, te eventualne alternative na koje se za sada manje-više ukazuje samo u teoriji, po pravilu ne obezbeđuju onaj stepen pravnodržavnosti koji je moguć u krivičnom pravu. To se može reći i za pokušaje koji su u Jugoslaviji vršeni u vezi sa korišćenjem tzv. sistema društvene samozaštite u cilju suzbijanja kriminaliteta. I pored te opasnosti, traganje za adekvatnijim alternativama krivičnim sankcijama, a 31 Tako npr. A. Baratta, Criminologia critica e politica criminale alternativa, La questione criminale, br. 3/1977. p. 350. 34 Zoran Stojanović – Politika suzbijanja kriminaliteta pogotovo kazni, sigurno je da predstavlja tendenciju koja ima perspektivu u okviru politike suzbijanja kriminaliteta. Danas, dakle, uglavnom nije više sporno da krivično pravo treba da bude samo jedno od sredstava za suzbijanje kriminaliteta. Međutim postoji i radikalan stav koji postavlja pitanje da li je krivično pravo, tj. bar u svom sadašnjem obliku, nužno za postizanje tog cilja. Sama ideja o napuštanju krivičnog prava, ili njegovom ra- dikalnom transformisanju i nije tako nova. Ideja o zameni krivičnog prava, ili bar kazne, nečim drugim, boljim, odnosno ideja o napuštanju krivičnog prava u obliku u kome ono danas postoji, prisutna je i u savremenoj teoriji. Ona svoju kulminaciju doživljava u abolicionizmu za koji je teško reći da li je pre svega kriminološki ili kriminalnopolitički pravac. On više predstavlja kritiku i politiku abolicije koja teži ukidanju krivičnog prava, nego neki smišljeni program mera koje bi zamenila kri- vično pravo. Ipak, kod abolicionista, kao i kod drugih radikalnih kritičara krivičnog prava, može se naići na izvesne predloge u vezi sa formama reakcije na društveno štetna ponašanja kao supstitute krivičnopravnoj zaštiti. Najčešće se alternative kri- vičnom pravu vide u izmirenju žrtve i učinioca, tj. u posredovanju radi otklanjanja konflikta između učinioca i žrtve,32 u naknadi štete, pa se čak predlaže zamena kri- vičnog prava građanskim pravom.33 Kao moguća alternativa spominje se i obaveza aktivnog delovanja učinioca radi otklanjanja odnosno ublažavanja posledica dela, ili angažovanja učinioca radi simbolične kompenzacije tamo gde su posledice dela nenadoknadive i dr.34 Neki abolicionisti, kao i neki predstavnici radikalne krimi- nologije, govore o alternativi koja u stvari ne predstavlja nikakvu reakciju već znači tolerisanje nekih ponašanja koja se danas smatraju kriminalnim. Oni u tom smislu govore o društvu u kome će se različitost i tolerancija prema toj različitosti sma- trati nečim normalnim. Kao jedan od argumenata za takav stav izražava se i boja- zan odnosno rezerve prema supstituciji krivičnopravne zaštite koja bi značila samo zamenu jednog sredstva represije drugim. Povodom toga kao alternativa se nudi i društveno samoregulisanje nakon dekriminalizacije nekih ponašanja.35 Ono što nude abolicionisti, kao i drugi radikalni kritičari krivičnog prava, iako ukazuje na izvesne važne mogućnosti u pogledu alternativa krivičnopravnoj zaštiti, ne može danas, niti u bliskoj budućnosti, u potpunosti zameniti krivično pravo ili ga radikalno transformisati. Stav da je to danas moguće i opravdano, nerealan je i neprihvatljiv. Naročito nisu prihvatljivi oni predlozi koji rešenje vide u potpunoj zameni krivičnog prava samo jednim sredstvom, odnosno jednim sistemom mera. 32 Vid. N. Christie, Limits to Pain, Oxford, 1982. 33 Vecchio smatra da je opravdano izvršiti unifikaciju krivičnog i građanskog prava. Pored obaveza materijalne kompenzacije kao jedine sankcije za izvršeno krivično delo, kao i punog priznavanja prava na nužnu odbranu, on predlaže i sprovođenje širokih društvenih mera upravljenih na ukla- njanje uzroka kriminaliteta (G. del Vecchio, The Struggle against Crime, str. 200–203, in: The Philosophy of Punishment, London, 1973). 34 E. Naegeli govori o trostrukom izmirenju: učionica sa žrtvom, sa društvom i sa samim sobom koje se mora manifestovati u njegovom aktivnom delovanju, za razliku od pretežno pasivnog tr- pljenja kod kazne. No, ni on nije protiv krivičnog prava, već protiv sistema krivičnih sankcija, na- ročito protiv kazne lišenja slobode. Up. E. Naegeli, Die Gesellschaft und die Kriminellen, Zürich, 1972, p. 102–109. 35 Vid. H. Steinert, Alternativen zum Strafrecht. U: Kleines Kriminologisches Wörterbuch, p. 10. II. Osnovni principi politike suzbijanja kriminaliteta 37 ostvari.45 Njenom sprovođenju, na prvi pogled, ne pogoduju ni neki procesi i kre- tanja u svetu, kao i zaoštravanje socijalnih i drugih problema, što dovodi do nekih novih pojava na planu kriminaliteta. No, upravo neki od tih problema još urgentnije postavljaju pitanje zamene krivičnopravne zaštite drugim oblicima društvene akcije u odnosu na određena društveno štetna ponašanja. Jer, šire pribegavanje represiji u cilju rešavanja društvenih i ekonomskih problema, po pravilu još više zaoštrava i produbljuje te probleme. Ograničavanje krivičnopravne represije proizlazi i iz fragmentarnog karaktera krivičnog prava. Naime, krivično pravo treba da pruža zaštitu samo određenim, naj- vrednijim dobrima, odnosno vrednostima. Drugo, ni zaštita tih dobara nije potpu- na, već se ona štite samo od određenih, najopasnijih oblika napada na njih. 2.2. Princip ograničenja krivičnopravne represije Princip ograničenja represije je unet još u KZ SFRJ kao imperativ o ograni- čavanju krivičnopravne prinude samo na slučajeve, i u meri, kada je to nužno za zaštitu čoveka i drugih osnovnih vrednosti društva (član 2 KZ SFRJ). I naša teori- ja je ukazivala na značaj i opravdanost tog principa.46 On je preuzet i u KZ Srbije (član 3). Međutim, kako ranije tako i danas, dalje od deklarativnog unošenja tog principa u krivično zakonodavstvo nije se otišlo. Ne samo da ima inkriminisanih ponašanja kod kojih nema potrebe ni za kakvom intervencijom (a naročito ne kri- vičnopravnom), nego bi se morali uložiti napori za iznalaženjem drugih sredstava za suzbijanje određenih društveno štetnih ponašanja. U tom pogledu ostala su ne- ispunjena i očekivanja od sistema društvene samozaštite koji se, onako kako je bio zamišljen i postavljen, pokazao u bivšoj Jugoslaviji nerealnim što ne znači da ova ideja pod određenim uslovima i bez ideološkog supstrata, ne bi bila u određenoj meri ostvarljiva. Umesto ograničavanja krivičnopravne prinude mogla se zapaziti suprotna ten- dencija, tj. ona je na normativnom planu bila u stalnoj ekspanziji. To znači krše- nje pomenute načelne orijentacije, što dovodi u pitanje legitimnost našeg krivičnog prava. Neki potezi zakonodavca se donekle ne uklapaju u taj negativni trend. No, uglavnom je reč o tome da su samo donekle sužene (a u retkim slučajevima izvršena je i dekriminalizacija) neke anahrone i suviše represivne inkriminacije, ali je istovre- meno uvođeno više novih inkriminacija. Ipak, realno sagledavanje vodi konstataciji da u Srbiji (pa i u drugim zemljama) u sadašnjem momentu ne postoje uslovi za za- 45 W. Ludwig smatra da ima malo nade da se postojeće stanje izmeni, kao i da kriminolozi tu ne mogu mnogo da učine, ali postavlja pitanje zašto bi represiju i kažnjavanje morali još i naučno da podržavaju. Vid. Jugend und Kriminalität, Frankfurt, 1983, p. 61. 46 Poznate su i često citirane reči B. Zlatarića koji upozorava da „mudar zakonodavac“ treba da koristi krivičnopravnu represiju „s krajnjim oprezom“, te da je „dosta rašireno pogrešno laički uvjerenje da je kažnjavanje ljudi najefikasnije sredstvo za suzbijanje negativnih društvenih poja- va“ (B. Zlatarić, op. cit., str. 14). Vid. takođe M. Milutinović, Kriminalna politika, Beograd, 1984, str. 217–220. Paradoksalno je to da se paralelno sa učvršćivanjem ovog uverenja krivičnopravna represija sve više širila i zaoštravala. 38 Zoran Stojanović – Politika suzbijanja kriminaliteta menu krivičnog prava drugim merama u odnosu na veliki broj inkriminacija, ili za široku dekriminalizaciju bez supstitucije krivičnopravne represije, ali je dosadašnji trend potrebno bar zaustaviti i usmeriti ga u pravcu sužavanja represije na norma- tivnom planu. Pored toga što nisu učinjena ozbiljna nastojanja da se dođe do alternativa kri- vičnopravnoj represiji u određenim slučajevima, jedan od mogućih razloga zbog kojeg se nije sprovodio princip o ograničenju i zameni krivičnopravne zaštite dru- gim oblicima zaštite, treba videti i u tome što je i kod nas u široj javnosti dosta prošireno shvatanje koje rešenje vidi samo ili pretežno u kažnjavanju, odnosno u okviru krivičnog prava. Široka krivičnopravna zaštita na normativnom planu ukazuje na mogućnosti sužavanja njenih granica i bez supstitucije drugim organizovanim oblicima reakci- je. Na te mogućnosti ukazuje ne toliko brojnost inkriminacija u našem krivičnom zakonodavstvu, koliko širina kriminalne zone kod mnogih inkriminacija. One obu- hvataju veoma široku kriminalnu zonu, bilo da je to rezultat širokih ili neodređenih formulacija, ili pak propisivanja velikog broja alternativnih oblika radnje izvršenja kod nekih inkriminacija. Inkriminacije koje su tako postavljene istovremeno vode i povredi principa pravne države, a slabe i izuzetno važnu garantivnu funkciju kri- vičnog prava. Zato je nužno kod takvih inkriminacija bitno suziti kriminalnu zonu koju bi one obuhvatale, tj. preduzeti tzv. parcijalnu dekriminalizaciju. 2.3. Ljudska prava kao ograničavajući princip u korišćenju represivnih sredstava Kako prilikom određivanja nekog ponašanja kriminalnim, tako i prilikom iz- bora sredstava za njegovo suzbijanje mora se voditi računa o ljudskim pravima, a pre svega o pravu na slobodu u najširem smislu. Ograničavanje slobode čoveka kroz zabrane određenih ponašanja opravdano je samo kada ta ponašanja nesum- njivo predstavljaju društveno štetna ponašanja. Princip poštovanja ljudskih prava zahteva takođe da prilikom izbora sredstava suzbijanja nekog ponašanja to bude ono sredstvo kojim se najmanje zadire u prava i slobode čoveka. Takođe, ovaj princip zahteva i niz garancija, kako u materijalnom, tako i u procesnom smislu. Ljudska prava i sloboda imaju stoga pre svega značaj prilikom odlučivanja koja ponašanja pojedinca društvo neće tolerisati, gde država i društvo moraju da se uzdrže sve do granice kada to ponašanje počinje da nanosi štetu drugima i da ograničava i ugrožava prava i slobode drugih.47 No, i u slučaju kada neko pona- šanje nije u skladu sa važećim društvenim normama i kada se smatra da ga treba suzbijati, to treba činiti na način koji u najmanjoj mogućoj meri ograničava prava i slobode čoveka. 47 U vezi sa tim, i danas je aktuelno i delimično prihvatljivo liberalno i individualističko shvatanje slobode Mila, prema kome jedini opravdani razlog za primenu prinude prema bilo kom članu društva jeste da se spreči šteta drugom, te da je u odnosu na sebe, svoje telo i duh svaka individua apsolutni gospodar. Up. J. S. Mill, On Liberty, London, 1859, gl. I. II. Osnovni principi politike suzbijanja kriminaliteta 39 3. Legitimnost politike suzbijanja kriminaliteta pojedinih njenih sredstava 3.1. Pojam legitimnosti Legitimnost u najširem smislu znači opravdanost i prihvatljivost određenih ustanova i normi. Ostvarivanje načela legitimnosti zavisi od prihvatljivosti odnosno ubeđenja građana o tome da li su određene institucije i norme opravdane (legiti- mne), da li su zakonite ne u smislu poštovanje zakona, tj. legaliteta, već u jednom „višem smislu“ vrednosti (filozofske, političke, etičke i druge).48 Legitimnost pred- stavlja opravdanje države i prava kroz unutrašnje vrednosti. Za pojam legitimnosti je od presudnog značaja vrednosni elemenat, legitimnost pretpostavlja saglasnost nekog ponašanja ili stanja sa određenim sistemom vrednosti.49 Za razliku od le- galnosti koja se bazira na formalnim kriterijumima, za procenu legitimnosti su od značaja materijalni, vanpravni kriterijumi. U vezi sa tim treba ukazati i na moguć- nost sukoba legalnosti i legitimnosti, na to da ova dva principa mogu biti u rasko- raku u kom slučaju se može postaviti pitanje čemu dati prednost. S obzirom da za određivanje legitimnosti ne postoje precizni kriterijumi, već je to pre svega stvar vrednovanja, vrlo je opasno za pravni sistem jedne zemlje, za ustavnost i zakonitost, u načelu davati prednost načelu legitimnosti. Samo izuzetno, kada je nelegitimnost očigledna to bi se moglo učiniti. Inače optimalno rešenje je da se u slučaju nelegiti- mnosti neke pravne norme ona što pre izmeni i uskladi sa zahtevima legitimnosti. Inače, legitimnost politike suzbijanja kriminaliteta u celini, treba tražiti u ci- lju koji se želi postići vođenjem i primenom ove politike, a to je zaštita određenih vrednosti i dobara u jednom društvu. U krajnjoj liniji, ona služi zaštiti postojećeg društvenog i ekonomskog sistema u nekoj zemlji.50 3.2. Legitimnost pojedinih sredstava politike suzbijanja kriminaliteta Prilikom izbora oblika društvene reakcije na društveno opasna ponašanja mora se imati u vidu i načelo legitimnosti. Tu se javljaju dve dimenzije ovog načela. Prvo je opšte pravilo da se ne sme koristiti neko teže sredstvo, sredstvo kojim se više za- dire u prava i slobode građana, ukoliko se nekim lakšim sredstvom može postići isti cilj. To je, u stvari, pre svega princip da je krivično pravo supsidijarnog karaktera, da je ono zadnje, poslednje sredstvo (princip ultima ratio). No, to se odnosi i na sva druga sredstva koja se mogu koristiti za suzbijanje kriminaliteta. Drugo, može se procenjivati legitimnost svakog pojedinog sredstva bilo da se radi o nekoj krivičnoj sankciji (npr. sa osnovom se može tvrditi da je legitimnost smrtne kazne koja i da- nas postoji u mnogim zemljama veoma dubiozna, ili pak sankcije prinudnog rada), ili o nekom drugom vankrivičnopravnom sredstvu. 48 Vid. Sociološki leksikon, Beograd, 1982, str. 318. 49 Vid. G. Köbler, Juristisches Wörterbuch, München, 1986, p. 207. 50 Tako npr. Siegel za ceo pravni sistem u SAD, dodajući da je „naš kapitalistički sistem takođe podr- žavan i održavan od strane krivičnog prava“. L. Siegel, Criminology, Third edition, 1989, p. 33. III. KRIVIČNO PRAVO KAO SREDSTVO POLITIKE SUZBIJANJA KRIMINALITETA (KRIVIČNOPRAVNA POLITIKA) 1. Načelna pitanja krivičnopravne politike 1.1. Zaštitna funkcija krivičnog prava i legitimnost krivičnopravne zaštite Krivično pravo ima za sada najznačajnije i nezamenljivo mesto u politici suz- bijanja kriminaliteta, ali njegova uloga nije rešavajuća, već relativna i ograničena. Iako krivično pravo obavlja i neke druge važne funkcije (kao što je npr. ga- rantivna funkcija) njegova osnovna i najznačajnija funkcija jeste njegova zaštitna funkcija. Može se reći da je to osnovni razlog postojanja krivičnog prava. Krivič- nim pravom se želi zaštititi pojedinac i društvo od kriminaliteta. Ili, drugim reči- ma, krivično pravo kao svoj osnovni cilj ima zaštitu najvrednijih dobara pojedinca i društva. Taj instrumentalni, utilitaristički karakter krivičnog prava danas je teško osporiti. Bar kada je u pitanju politika suzbijanja kriminaliteta i nauka krivičnog prava utilitarizam krivičnog prava u navedenom smislu teško je ozbiljno negirati. To, naravno ne znači da je opravdano prihvatanje neograničenog utilitarizma, tj. zaštita po svaku cenu. Ovo pitanje, kao i neka druga opšta pitanja krivičnopravne zaštite mogu se razmatrati u sklopu opšteg pitanja opravdanosti i osnova krivično- pravne zaštite, tj. njene legitimnosti. Postoji više različitih shvatanja o legitimnosti zaštitne funkcije krivičnog prava i njenim mogućnostima. Sva ta shvatanja polaze ili od negativnog ili od pozitivnog stava prema krivičnopravnoj zaštiti, njenoj legitimnosti i mogućnostima. No, kako u okviru onih shvatanja koja zauzimaju pozitivan stav u odnosu na krivično-pravnu zaštitu, tako i kod onih koja se negativno odnose prema njoj, postoje velike razli- ke, tj. ona legitimiraju krivičnopravnu zaštitu ili joj pak odriču legitimnost i njene mogućnosti sa sasvim različitih pozicija. Tako, legitimnost krivičnopravne zaštite osporavaju stare retributivističke, apsolutne teorije o kazni, ali takođe i neke savre- mene kriminalnopolitičke i kriminološke orijentacije kao što su radikalna krimino- logija i abolicionizam. U pogledu prvih se može reći da su one danas skoro sasvim napuštene, osim u filozofiji odnosno etici kazne gde i danas imaju svoje pristalice.54 Izvesno oživljavanje retributivizma do kojeg dolazi u nauci krivičnog prava u ne- kim zemljama ne ide toliko daleko da dovodi u pitanje zaštitnu funkciju krivič- 54 Vid. I. Primorac, Prestup i kazna, Beograd, 1978. Ove teorije imaju pristalice naročito u anglo- saksonskoj literaturi. Up. The Philosophy of Punishment, London, 1973. III. Krivično pravo kao sredstvo suzbijanja kriminaliteta (krivičnopravna politika) 43 nog prava.55 Ono je, pre svega reakcija na neograničeni utilitarizam od koga polazi orijentacija na tretman i resocijalizaciju. Danas više niko ne negira i utilitaristički karakter krivičnog prava. To naravno ne znači da se ne postavljaju zahtev za ogra- ničavanje utilitarizma koji je u osnovi njegove zaštitne funkcije. No, niko više u po- litici suzbijanja kriminaliteta i nauci krivičnog prava ne ističe da je svrha krivičnog prava i kazne samo u pravednoj odmazdi, tj. niko više u oblasti ove dve discipline ne zastupa čisti retributivizam. Međutim, upravo polaženje sa utilitarističkih pozicija može voditi i kritici krivičnog prava i njegove zaštitne funkcije, kao i dovođenju u pitanje legitimnosti krivičnog prava u celini. Dok su retributivne teorije kazne ne- girale legitimnost krivičnopravne zaštite, ali nikako i legitimnost samog krivičnog prava, danas se sve češće govori o krizi legitimnosti krivičnog prava u celini. Upravo kažnjavanje koje više nije samo sebi cilj, odnosno kažnjavanje kome se daje instru- mentalni karakter i određena društvena zaštitna funkcija, postaje problem u po- gledu svog legitimiranja. Kao što kaže Radbruh, samo se u ime božjih ili moralnih zakona moglo kažnjavati mirne savesti, dok kod kažnjavanja samo u ime državne ili društvene nužnosti ili svrsishodnosti, tj. u ime mnogoznačnih, vremenski uslovlje- nih i spornih vrednosti, „drhte ruke koje kažnjavaju“.56 Iako većina danas u nauci krivičnog prava i kriminalnoj politici dosta olako prelazi preko pitanja legitimnosti krivičnog prava sa konstatacijom da se radi o zaštiti društva, ili da se krivičnim pravom štiti etički minimum, sve se češće postavljaju pitanja ko se štiti i od čega, tj. u čiju korist krivično pravo treba da obavlja zaštitnu funkciju. Naročito se u okviru nekih novijih teorijskih pravaca u kriminologiji kritikuje vladajuće shvatanje u nau- ci krivičnog prava koje tvrdi da se krivičnim pravom štiti društvo. Govori se o mitu u koji se dugo verovalo,57 i o ideologiji društvene odbrane koja služi legitimiranju određenih društvenih institucija tako što im se pripisuje drugačija funkcija od one koju stvarno vrše.58 Tvrdi se da se krivičnim pravom štiti samo vladajuća klasa pa i uže grupe koje imaju političku vlast i moć, da je krivično pravo daleko od toga da predstavlja izraz konsenzusa u vezi sa vrednostima koje štiti, već naprotiv da je ono rezultat konflikta interesa i sredstvo da se zaštite interesi užih grupa na račun veći- ne u društvu. Iako se radi o orijentaciji koja obuhvata više različitih pravaca (pa se koriste i različiti nazivi, mada ponekad samo kao sinonimi za ove pravce),59 za nju je karakterističan njen osnovni polazni stav, a to je da dovodi u pitanje legitimnost krivičnopravne zaštite sa klasnog, ili političkog aspekta ističući konflikt interesa kao prepreku krivičnopravnoj zaštiti društva. Zbog toga se oni često svi označavaju kao 55 Vid. npr. A. v. Hirsch, „Neoclassicism“, Proportionality, and the Rationale for Punishment: Tho- ughts on the Scandinavian Debate, Crime and Deliquency, 1/1983, p. 52–70. 56 Navedeno prema W. Hassemer, H. Steinert, H. Treibert, Sozialwissenschaften im Studium des Rechts, Band II, München, 1978, p. 45–46. 57 Vid. A. Baratta, Criminologia liberale e ideologie della difesta sociale, La questione criminale, br. 1/1975. Takođe i R. Quienney, The Ideology of the Law: Notes for a Radical Alternative to Legal Oppression, Issues in Criminology, 1/1972, p. 2, 4. 58 Baratta, polazeći od marksističkog pojma ideologije kao netačne predstave o stvarnosti, ističe da je za sve orijentacije u buržoaskom krivičnom pravu karakteristična ideologija društvene odbra- ne (A. Baratta, Criminologia critica e critica del diritto penale, Bologna, 1982, p. 37–44). 59 Koriste se termini: nova, radikalna, kritička, konfliktna, marksistička kriminologija. 44 Zoran Stojanović – Politika suzbijanja kriminaliteta konflikt teorija jer im je zajedničko da polaze od nemogućnosti jednog društvenog konsenzusa u pogledu vrednosti koje bi se štitile krivičnim pravom, te da je kon- flikt interesa svojstven, kako genezi krivičnopravnih normi, tako i njihovoj prime- ni.60 Pošto sve te orijentacije pravo rešenje vide samo u radikalnoj promeni društva, one se kritički odnose prema krivičnom pravu i njegovoj zaštitnoj funkciji jer ono služi održavanju postojećeg društva i obezbeđivanju odnosa eksploatacije u njemu. Kriminologiji i kriminalnoj politici se stavlja u zadatak rešavanje pitanja ukidanja nejednake distribucije bogatstva i moći u društvu,61 kao i demistifikacija krivičnog prava koje ne služi društvu već naprotiv represiji nad većinom u društvu.62 Pored onih koji negiraju svaku opravdanost menjanja i usavršavanja krivičnog prava u po- stojećim društvenim uslovima, ističući da je to samo reformizam koji učvršćuje po- stojeće stanje,63 ima i predstavnika radikalne kriminologije koji zauzimaju realniji stav i kao neko prelazno rešenje ne odbacuju sasvim krivično pravo i njegovu zaštit- nu funkciju.64 Konflikt teorija u stvari ne vidi rešenje u okviru krivičnog prava, ona negira legitimnost postojećeg kapitalističkog društvenog sistema, a time i krivično pravo kao jedno od važnih sredstava za njegovo održavanje. U skladu sa tim, neki predstavnici konflikt teorije jedino rešenje vide u revoluciji.65 Negativan stav prema zaštitnoj funkciji krivičnog prava je možda još više izra- žen kod abolicionizma koji danas predstavlja poseban kriminalnopolitički pokret, a koji teži potpunom ukidanju krivičnog prava.66 Za razliku od konflikt teorije abolicionizam ne samo da negira legitimnost krivičnopravne zaštite, nego i njene mogućnosti.67 On se bitno razlikuje od konflikt teorije po tome što se ne upušta u klasni aspekt krivičnog prava i konflikt interesa, odnosno polazi sa političkih pozi- cija koje ne uvažavaju taj aspekt. Upravo potpuno zanemarivanje klasnog karaktera društva i postojećeg konflikta interesa vodi stavu o mogućnosti ukidanja krivičnog prava. Abolicionizam u krivičnom pravu i njegovoj zaštitnoj funkciji vidi samo ne- gativne posledice, krivično pravo posmatra kao društveno zlo samo po sebi koje je, 60 Vid. prikaz ove orijentacije kod R. Rich, The Sociology of Criminal Law: Evolution of Devian- ce in Anglo-American Society, Toronto, 1979, str. 53. Kod nas o radikalnoj kriminologiji vid. V. Kambovski, Kritički o radikalnoj kriminologiji i njenim implikacijama za kriminalnu politiku i krivično pravo, Jugoslovenska revija za kriminologiju i krivično pravo, 1/1980. 61 Tako I. Taylor, P. Walton, J. Joung, The New Criminology, For a Social Theory of Deviance, Lon- don, 1973, p. 281. 62 Tako R. Quinney, Criminal Justice in America, Boston, 1974, str. 22–25. 63 Quinney kritikujući nastojanje da se kroz dekriminalizaciju i „diversion“ pronađu bolje forme socijalne kontrole od krivičnog prava, ističe da sve dok se društvo u SAD bazira na destruktivnoj kapitalističkoj političkoj ekonomiji, nijedan postupak odnosno program nije prihvatljiv. Progra- mi kreirani i primenjivani u okviru kapitalističkog društva nastavljaju da vrše represiju prema onima koji su već pod represijom. Up. R. Quinney, Class, State and Crime, New York–London, 1980, p. 156–160. 64 Tako A. Baratta koji govori o alternativnoj kriminalnoj politici potlačenih klasa (Criminologia critica e critica del diritto penale, Bologna, 1982, p. 199–211). 65 Tako R. Quinney, Class, State and Crime, p. 161. 66 Malo je onih koji zastupaju abolicionizam, a kao njegovi glavni predstavnici smatraju se L. Hulsman i N. Christie, kao i T. Mathiesen, H. Bianchi i H. Steinert. 67 Tvrdi se da krivično pravo nema nikakvu realnu funkciju. Up. L. Hulsman, J. Bernat de Celis, Peines Perdues, Le systeme penal en question, Paris, 1982, str. 20 i dalje. III. Krivično pravo kao sredstvo suzbijanja kriminaliteta (krivičnopravna politika) 47 očigledan. Čak je i pokret nove društvene odbrane odustao od tog svog osnovnog, nosećeg stuba.75 Ako se i ostave po strani načelni prigovori koji se mogu uputiti orijentaciji na tretman i resocijalizaciju, mnoga empirijska istraživanja o efikasno- sti resocijalizacije i tretmana pokazuju poražavajuću sliku.76 Umesto resocijaliza- cije dolazi do dalje desocijalizacije kao posledice izdržavanja kazne lišenja slobo- de. Izraz američkog kriminologa Martinsona „nothing works“ (u smislu ništa ne funkcioniše) postao je često korišćen izraz u stranoj literaturi za označavanje ne- uspeha ove orijentacije.77 Pronalaze se i ističu različiti razlozi za njen neuspeh.78 Iako tretmanu priznaju danas određeni značaj čak i njegovi kritičari pod uslovom da postoji pristanak osuđenog i da se ne radi o tretmanu zbog izvršenog krivičnog dela koji bi za cilj imao izmenu ličnosti učinioca, već da predstavlja pomoć osu- đenom licu, danas je malo onih koji osnovni sadržaj zaštitne funkcije krivičnog prava i osnov njenog legitimiranja vide u tretmanu i resocijalizaciji. Mada se ova orijentacija izvesno vreme objektivno mogla okarakterisati progresivnom, danas, kada su skromne mogućnosti resocijalizacije postale evidentne, ona dobiju karak- ter ideologije koja hoće da legitimira krivično pravo funkcijom koju ono jedva da marginalno vrši.79 Iako je preterano tvrditi da ono tu funkciju uopšte ne vrši, ono što krivično pravo na tom planu može nije dovoljno da ga u celini legitimira. To ne znači da resocijalizacija nije jedan od legitimnih ciljeva krivičnog prava. Optimistički stav prema mogućnostima krivičnopravne zaštite zauzima i „ne- oklasicizam“, pravac koji je nastao kao reakcija na tretman i resocijalizaciju. Kriti- kujući resocijalizaciju on i specijalnu prevenciju u celini stavlja sasvim u drugi plan i potpuno se okreće generalnoj prevenciji. Kao što je kod orijentacije na tretman i resocijalizaciju postojao preterani optimizam u pogledu specijalne prevencije, to se za neoklasicizam može reći u odnosu na generalnu prevenciju.80 75 No, on je time u velikoj meri izgubio svoju fizionomiju. Značajna su nastojanja M. Ancela da ovom pokretu pronađe nove puteve. Vid. M. Ancel, La défense sociale, Paris, 1985. Takođe videti i „Revision of the Minimum program of the International Society of Social Defence“. U: Cahiers de Défense Sociale, 1984/85, p. 23–26. 76 Ipak, ima i takvih istraživanja koja ukazuju na to da se izvesni pozitivni rezultati, uz postojanje određenih uslova, mogu postići na planu tretmana i resocijalizacije. Vid. Kleines Kriminologisches Wörterbuch, Heidelberg, 1985, p. 48–57. 77 Vid. D. Lipton, R. Martinson, I. Wilks, The Effectiveness of Correctional Treatment, A. Survey of Treatment Evolution Studies, New York, 1975. 78 Vid. npr. H. Zipf, op. cit., p. 80. O razvoju ove orijentacije i odustanku od nje u skandinavskim zemljama vid. I. Anttila, Neue Tendezen der Kriminalpolitik in Skandinavia, ZStW, 3/1983, Band 95, p. 740–746. 79 Smaus smatra da je uloga onih koji i danas zastupaju ovu orijentaciju objektivno konzervativna zato što krivično pravo legitimiraju funkcijom koju ono ne može imati (G. Smaus, Technokratis- che Legitimierung des Strafrechts – Die Flucht nach vorne in die Generalprävention, Zeischrift für Rechtssoziologie, 1/1985, p. 92, nap. 6). 80 Kod američke varijante ove orijentacije (nazvane „just deserts“), specifičnost je u tome što je naglasak ipak više na prošlosti nego na budućnosti, cilj kazne je više da predstavlja zasluženu i pravednu kaznu za izvršeno krivično delo nego da deluje generalno preventivno. Vid. A. v. Hirsch, op. cit. 48 Zoran Stojanović – Politika suzbijanja kriminaliteta 1.2. Način ostvarivanja zaštitne funkcije krivičnog prava 1.2.1. Odnos generalne i specijalne prevencije prilikom ostvarivanja zaštitne funkcije Jedno od osnovnih načelnih pitanja ostvarivanja zaštitne funkcije krivičnog prava jeste da li se zaštita krivičnim pravom pruža samo generalno u odnosu na moguće napade na zaštićena dobra, ili se to čini i u konkretnim slučajevima kroz primenu krivičnog prava. Jasno je da pre svega u prvom slučaju krivičnopravna za- štita može biti efikasna i da se u drugom slučaju i ne radi o zaštiti u pravom smislu reči, za zaštitu u konkretnom slučaju je kasno jer je već došlo do napada na zaštiće- no dobro.81 To znači da se zaštita odvija pre svega na normativnom, opštem, zakon- skom nivou. Svakako, krivičnopravna zaštita obuhvata i primenu krivičnog prava, ali ne u smislu zaštite u konkretnim slučajevima, već u smislu zaštite od eventualnih budućih napada na zaštićeno dobro. Zaštitnu funkciju obezbeđuje upravo moguć- nost primene krivičnog prava, a ta mogućnost, ukoliko se ono stvarno ne bi prime- njivalo, sama po sebi ne bi ništa značila. To znači da se primena krivičnog prava nalazi u funkciji ostvarivanja generalne prevencije. Ako se pođe od toga da se zaštitna funkcija krivičnog prava u osnovi vrši na zakonskom planu, kroz potencijalnu primenu krivičnog prava, a da sama prime- na predstavlja pre svega izraz i dokaz tog potencijala, onda se time nužno dolazi i do zaključka da zaprećena, a ne primenjena kazna predstavlja osnovni instrument krivičnopravne zaštite. Na pitanje koja je to sankcija, nije teško odgovoriti. I pored svih nastojanja da se krivično pravo orijentiše i na druge krivične sankcije, osnov- na sankcija na kojoj se zasniva čitavo krivično pravo jeste kazna. Druge krivične sankcije ili imaju karakter sporednih, dopunskih sankcija ili se samostalno mogu primenjivati samo u odnosu na uzak krug učinilaca. Tako, mere bezbednosti, iako su u svom razvoju potvrdile svoje mesto u sistemu krivičnih sankcija (čak i u onim zakonodavstvima koja ih formalno ne priznaju kao posebne sankcije), ne mogu biti sankcije na koje bi se krivičnopravna zaštita u većoj meri mogla osloniti. U odnosu na punoletne, krivično odgovorne učinioce, mera bezbednosti može biti samo do- punska sankcija. Zbog svoje prirode mere bezbednosti su za generalnu prevenciju od marginalnog značaja, tj. samo nekima od njih bi se mogla priznati izvesna, spo- redna uloga na tom planu. Postoje i određene sankcije koje mogu biti alternativa kazni, ali su bez nje nezamislive. Osim toga, kada se radi o zakonskom oblikovanju krivičnopravne zaštite bilo bi, iz više razloga, teško zamislivo da se za neko krivično delo ne propiše kazna, već neka druga krivična sankcija. Dalje, ako se pođe od stava da se zaštita primarno vrši na zakonskom nivou kroz određivanje ponašanja koja predstavljaju krivično delo, nužno se mora dati prednost generalnoj u odnosu na specijalnu prevenciju.82 No, postavlja se pitanje da li se celokupna krivičnopravna 81 Tako i Welzel koji iz toga izvodi drugačiji zaključak: da nije primarni zadatak krivičnog prava da štiti određena dobra, već da štiti elementarne socijalno-etičke vrednosti, a tek kroz to, posredno, i pojedina pravna dobra. Up. H. Welzel, Das Deutsche Strafrecht, Berlin, 1969, p. 3–5. 82 I Albrecht ističe da je kriminalnopolitička odluka o tome da li da se određeno ponašanje proglasi kriminalnim, kao i utvrđivanje kaznenog raspona, uglavnom određeno generalnom prevencijom. Vid. Kleines Kriminologisches Wörterbuch, 1985, p. 132. III. Krivično pravo kao sredstvo suzbijanja kriminaliteta (krivičnopravna politika) 49 zaštita može osloniti na generalno-preventivni učinak kazne, a takođe da li i ka- kvu ulogu ima specijalna prevencija u ostvarivanju te zaštite. Što se tiče specijalne prevencije, jasno je da ona ne može biti osnovni mehanizam funkcionisanja krivič- nopravne zaštite iz jednostavnog razloga što i onda kada bi bila potpuno efikasna, njeno dejstvo se ograničava samo na lica kojima je izrečena krivična sankcija. Sa- svim van njenog dometa su potencijalni učinioci, odnosno oni koji nisu bili osuđi- vani. Međutim, i sam domet specijalne prevencije, kao i njen odnos sa generalnom prevencijom može biti sporan. Jer, šta na učinioca koji je bio kažnjen, odnosno na koga je bila primenjena neka druga krivična sankcija, deluje da ne vrši nova kri- vična dela: da li je to primenjena kazna odnosno krivična sankcija, ili je to pretnja kaznom u slučaju novog krivičnog dela? Sama činjenica da je učinilac bio kažnjen ne bi bila nikakva prepreka za vršenje novih krivičnih dela ukoliko ne bi postojala mogućnosti ponovnog kažnjavanja. I na takvog učinioca treba da deluje pretnja ka- znom, a ne primenjena kazna. To što je bio kažnjen može biti osnov za očekivanje da će pretnja kaznom na njega efikasnije delovati, ali to i ne mora biti tako. Jedan povratnik, ako je prema njemu bila primenjena kazna lišenja slobode mnogo manje gubi primenom nove kazne, nego neko ko nije bio kažnjavan. Radi se o gubitku so- cijalnog statusa i stigmatizaciji koja pojačava generalno preventivno dejstvo kazne, što je manje-više odsutno kod onoga ko je već bio kažnjavan. I neka istraživanja pokazuju da pretnja kaznom manje deluje na one koji su bili osuđivani u odnosu na kontrolnu grupu lica koja nisu bila osuđivana.83 Iako to nije dovoljno da se zaključi da primenjena kazna negativno utiče na efikasnost pretnje kaznom, jer je verovatno da kod ovih upoređivanja deluju i neki drugi faktori, ipak to dovodi u sumnju stav da primenjena kazna pojačava pretnju kaznom i tako deluje preventivno na osuđe- ne učinioce krivičnih dela. Nesumnjiv specijalnopreventivni učinak u smislu krivič- nopravne zaštite može se konstatovati samo u pogledu onemogućavanja osuđenog lica da vrši nova krivična dela za vreme izdržavanja kazne lišenja slobode, ili dok traju određene mere bezbednosti.84 Izvesno dejstvo u tom smislu imaju i one sank- cije koje čine učinioca više „vidljivim“, ili pak predstavljaju pretnju da se pretvore u težu sankciju u slučaju vršenja novog krivičnog dela. No, specijalno-preventivni učinak u odnosu na osuđeno lice, čak i za vreme izdržavanja kazne lišenja slobode ne vodi nekim značajnijim globalnim efektima. Ni argument da mali broj lica vrši veliki broj krivičnih dela ne znači u tom pogledu mnogo. Brojna istraživanja su po- kazala da stopa kriminaliteta nije u korelaciji sa stopom osuđenih na kaznu lišenja slobode i da ona može ostati nepromenjena bez obzira na to koliko učinilaca izdr- žava kaznu lišenja slobode.85 Na njihovo mesto stupaju novi učinioci i to, često u broju koji prevazilazi broj onih koji su kaznom lišenja slobode onemogućeni da vrše 83 Tako C. H. M. Stewart, D. R. Hemsley, Risk Perception and likelihood of action in criminal offenders, The British Journal of Criminology, 2/1979, p. 117. 84 Doprinos specijalne prevencije krivičnopravnoj zaštiti se ne može videti u nekim sankcijama koje se veoma retko primenjuju, a osim toga su i krajnje dubiozne u pogledu svoje opravdanosti, koje takođe sasvim onemogućavaju učinioca da dalje vrši krivična dela (smrtna kazna), ili krivična dela određene vrste (kastracija npr.). 85 Vid. J. Senna, L. Siegel, Introduction to Criminal Justice, New York, Los Angeles, S. Francisko, 1984, p. 33. 52 Zoran Stojanović – Politika suzbijanja kriminaliteta ne koristi nikoga da bi se drugi zastrašili, pa ni kao instrument za postizanje ciljeva koji su van onoga na koga se pretnja odnosi, tako da se Kantov argument može odnositi samo na primenu kazne. Ako se neko kažnjava samo zato da bi se na dru- ge uticalo da ne vrše krivična dela, onda je to nepravedna kazna koja se ne može pravdati utilitarističkim ciljevima. Međutim, to bi bio slučaj samo kod kažnjava- nja nevinog lica (hipotetički primer na koji se često nailazi u filozofskoj literaturi u oblasti etike kazne), ili pak kada bi neko zbog toga bio strože kažnjen od onoga što zaslužuje, tj. kada bi bio kažnjen strožom kaznom od one koju zahteva stepen njegove krivice i težina izvršenog dela (tzv. egzemplarno kažnjavanje).94 Neko se ne kažnjava zbog drugih, nego zbog svojih postupaka, zbog toga da bi pretnja koja je i njemu bila upućena bila realizovana.95 Ozbiljniji su neki savremeni prigovori koji takođe u osnovi polaze od Kantovog stava, a to je da zastrašivanje vređa ljudsko dostojanstvo,96 ili pak da je zastrašivanje građana u jednom demokratskom društvu neprihvatljivo. Čak i ako izraz „zastrašivanje“ zamenimo izrazom „odvraćanje“ u suštini se tu mnogo ne menja, jer se očekuje da pretnja kaznom kod potencijalnih učinilaca za posledicu ima strah od primene kazne. Možda upravo tu treba tražiti opravdanje pretnje kaznom: za razliku od pozitivne generalne prevencije koja treba da deluje integrirajuće u odnosu na sve građane, pretnja kaznom shvaćena kao za- strašivanje, tj. negativna generalna prevencija, ne odnosi se na sve građane već samo na potencijalne učinioce. Jer, postoji moralna legitimnost da se na pretnju odgovori pretnjom. Presudno je koliko je zaštita određenog dobra krivičnim pravom legiti- mna. Visok stepen legitimnosti objekta krivičnopravne zaštite legitimira pod odre- đenim uslovima i pretnju kaznom u odnosu na potencijalne napade na taj objekt. U vezi sa tim moglo bi se reći da postoje dve vrste krivičnih dela koja se razlikuju u pogledu kvaliteta legitimnosti generalne prevencije. Kod krivičnih dela u čiju se potrebu inkriminisanja teško može posumnjati prevencija je opravdana, kod drugih pak, diskusija u pogledu svrhe kazne je neizbežna. neko dobro za samog učinioca ili društveno... da se ljudskim bićem ne sme nikada manipulirati samo kao sredstvom u neku drugu svrhu... Ovo je primećeno u literaturi, tako da ima i onih koji smatraju da Kant nije bio protiv generalne i specijalne prevencije kao dodatnih ciljeva kazne. Tako Murphy, Kant’s theory of criminal punishment. In: J. Murphy, Retribution, Justice and The- rapy, 1979, p. 82. 94 Danas u teoriji krivičnog prava u evropskim zemljama postoji opšta saglasnost o neprihvatlji- vosti egzemplarnog kažnjavanja radi postizanja generalno-preventivnih ciljeva. Obično se ističe da je to u direktnoj suprotnosti sa dva osnovna principa koji su u nekim zemljama podignuti na nivo ustavnih principa, a to je princip individualne, lične odgovornosti u krivičnom pravu i princip ljudskog dostojanstva. Za italijansko krivično pravo vid. G. Marinucci, E. Dolcini, G. L. Gatta, Manuale di Diritto Penale, Parte generale, Undicesima edizione, Milano, 2022, p. 19. Iako u Ustavu Srbije nisu eksplicitno predviđena ova dva principa, nema sumnje da su oni prihvaćeni u teoriji krivičnog prava, te da ezemplarno kažnjavanje radi ostvarivanja generalne prevencije nije opravdano. 95 Kantov prigovor bi eventualno mogao imati mesta u odnosu na propisivanje određenih ponaša- nja kao krivičnih dela u onim slučajevima kada se slede čisto utilitaristički ciljevi i to tako da se žele postići neki drugi, dalji ciljevi, da se zaštiti neki dalji zaštitni objekat od ugrožavanja, a ne ono što se inkriminisanim ponašanjem neposredno ugrožava ili povređuje. 96 Tako W. Hassemer, op. cit., str. 56. Pogovor autora Krivičnopravni minimalizam versus krivičnopravni ekspanzionizam – trideset godina kasnije – Pogovor autora 133 Koliko god abolicionizam bio neprihvatljiv (osim toga, nije nikada ni pretila realna opasnost da on postane stvarnost), krivičnopravni ekspanzionizam kao nje- gov antipod koji je postao jasno prepoznatljiv trend u savremenom krivičnom za- konodavstvu, mogao bi da nanese više štete krivičnom pravu od njegovog ukidanja. Mada to na prvi pogled izgleda paradoksalno, loše i hipertrofirano krivično pravo može da bude štetnije od nikakvog krivičnog prava. Savremene tendencije u krivičnopravnom reagovanju postavljaju ozbiljna pi- tanja koja se tiču sloboda i prava građana, pa i same države u kojoj ti građani žive. Umesto da se krivično pravo u svom razvoju kreće od totalitarnog ka pravnodr- žavnom, ono se od pravnodržavnog pretvara u totalitarno krivično pravo. Jasno se zapaža kontinuirani proces erozije pravnodržavnog krivičnog prava, proces koji od vladavine prava ide ka negiranju pa i uništavanju prava.5 Pošto je teško zamisliti postojanje totalitarnog krivičnog prava u istinski demokratskom društvu, dileme se javljaju i oko karaktera samog društva i države koja se opredelila za takvo krivično pravo. Da li organizovani kriminalitet, terorizam, seksualna krivična dela i korupci- ja zaista predstavljaju takve oblike kriminaliteta koji ugrožavaju temelje društva koji se ni na koji način ne mogu efikasno suzbijati osim ograničavanjem i dovođenjem u opasnost osnovnih prava i sloboda svih građana? Da li ima istine u tvrđenju da spe- cijalne mere i odstupanja od redovnog krivičnog prava u prvom redu služe ostva- rivanju političkih ciljeva, a ne za suzbijanje naročito opasnih oblika kriminaliteta? Davanje prednosti retributivističkom pristupu u krivičnom pravu je retko. Samo u filozofiji u pogledu opravdanja kazne retibutivizam i utilitarizam i dalje vode bitku bez pobednika. Shvatanje da kažnjavanje samo sebe opravdava, odnosno da je za opravdanje kazne dovoljno to što je neko „zaslužio“ kaznu, danas u nauci krivičnog prava ne nailazi na odobravanje.6 Polazi se od toga da bi krivično pravo i kažnjavanje trebalo da zaštiti važna pravna dobra delujući na ponašanja čoveka. Krivičnopravne norme imaju za zadatak da odvrate pojedince od takvih ponašanja koja su štetna za tuđa pravna dobra i da ih usmere na ponašanja koja su u skladu sa pravnim normama.7 Na prvi pogled se čini da bi ova dominantna koncepcija treba- lo da vodi manje represivnom krivičnom pravu od onoga koje bi zahtevao retributi- vizam. Ali, to nije tako. Krivično pravo ne obavlja uspešno svoju osnovnu funkciju, a način na koji suzbija kriminalitet u jednom društvu ne ocenjuje se zadovoljava- jućim. Kako na planu generalne, tako i na planu specijalne prevencije rezultati su znatno ispod očekivanih. Razlozi za neefikasnost i neefektivnost krivičnog prava se više vide u njegovom primenjivanju (odnosno neprimenjivanju), nego na planu nje- govog stvaranja. Uglavnom se krivično pravosuđe (i policija) označava kao glavni 5 Tako P.-A. Albrecht, Kriminologie. Eine Grundlegung zum Strafrecht, 4. Auflage, München, 2010, p.p. 145, 148. 6 Ipak su neke retributivističke ideje u poslednje vreme naišle na izvesno razumevanje i delimično prihvatanje i u krivičnom pravu (odnosno moglo bi se reći više u vođenju određene kriminalne politike, kao i na krivičnog zakonodavca) i to u pravcu zaoštravanja krivičnopravne represije što nije nužna posledica ovakvog pristupa. Štaviše, on bi mogao biti shvaćen i tako da postavlja granice krivičnom pravu, odnosno da nije dozvoljeno ma koliko se činilo da to ima preventivno dejstvo, reagovati nesrazmerno strogim krivičnim pravom. 7 Vid. na primer, H. Fuchs, Österreischisches Strafrecht, AT I, 7. Auflage, Wien, 2008, p. 2. 134 Zoran Stojanović – Politika suzbijanja kriminaliteta krivac za nezadovoljavajuće stanje na planu kriminaliteta, a ne zakonodavac. Iako je u osnovi tačno tvrđenje da ni najbolje krivično zakonodavstvo koje se ne primenjuje ništa ne znači, kao i da loše krivično zakonodavstvo u rukama dobrog pravosuđa može da ostvari dobre rezultate, odgovornost zakonodavca i pravosuđa je u nače- lu podjednaka. Ipak, zakonodavac je taj koji povlači strateške poteze i od njega u velikoj meri zavisi u kom pravcu će krenuti primena krivičnog prava. Nezavisno od toga, može se zapaziti da što je krivično pravo neuspešnije u ostvarivanju svoje zaštitne funkcije, ono se (naročito na zakonodavnom planu) sve više širi i zaoštrava. Iako se za izvesne modifikacije u odnosu na model krivičnopravnog reagovanja kome se težilo u poslednja više od dva veka u Evropi može naći opravdanje, nisu pri- hvatljiva radikalna odstupanja i napuštanje osnovnih principa na kojima se krivično pravo zasniva radi toga da bi se kriminalitet efikasnije suzbijao. Osim toga u Srbiji i zemljama u sličnoj društvenoj i političkoj situaciji „tranziciona pravda“ povezana sa navodnim specifičnim izazovima na planu kriminaliteta vodi zalaganju za „smelije“ napuštanje i relativizovanje „prevaziđenih“ principa koji su, može se reći, postali ci- vilizacijska tekovina. Njihovo napuštanje je, međutim, opasnije od nepreduzimanja dodatnih mera da se krivično pravo učini efikasnijim i efektivnijim. Moderno krivično pravo sve više širi svoje područje i odbacuje kao balast prin- cipe pravne države koji prilikom ostvarivanja novih zadataka koji se pred njega po- stavljaju deluju kao prepreka.8 Uočava se tendencija da krivično pravo postaje sve manje reakcija na najteže oblike povrede građana, a sve više sredstvo unutrašnje politike.9 Politika umesto da rešava probleme, sama postaje problem.10 Ekscesivno korišćenje krivičnopravne represije vodi tome da se savremena društva suočavaju sa realnom mogućnošću zatvaranja u „gvozdeni kavez“.11 Tome doprinosi i blagona- klon stav građana prema državnoj funkciji kažnjavanja. Izgleda da u pogledu ni jed- ne druge funkcije vlasti kod građana ne postoji takav nekritički odnos kao što je to slučaj sa kažnjavanjem. Čak i onda kada kritički i skeptički gledaju na vlast i njene mogućnosti, građani ne dovode u pitanje funkciju kažnjavanja koju ta vlast obavlja niti način na koji je obavlja.12 Kritike koje se tu i tamo čuju nisu protiv same insti- tucije kažnjavanja, već su uglavnom upravljene na pojedine, konkretne slučajeve. 8 W. Hassemer, Freiheitliches Strafrecht, Berlin, 2001, p. 224. 9 Ibid., p. 226. 10 Tako R. Garland, Kultur der Kontrolle, Verbrechenbekämpfung und soziale Ordnung in der Ge- genwart, Frankfurt/New York, 2008, p. 362. 11 Na tu opasnost u SAD i Velikoj Britaniji upozorava D. Garland, ibid., p. 360. On, pri tome, uka- zuje i na to da se kompleks institucija za suzbijanje kriminaliteta i onih koji kreiraju i primenjuju krivičnopravnu represiju sam po sebi dalje reprodukuje bez obzira na realne opasnosti od krimi- naliteta. Trebalo bi primetiti da oni koji stvaraju taj gvozdeni kavez, tj. oni koji o tome donose političke odluke, iako čitavo društvo guraju u taj kavez, po pravilu ostaju van njega. 12 Husak konstatuje da je iznenađujuće to što skepticizam koji u javnosti postoji u pogledu rezultata koje vlast postiže, nije imao za posledicu okretanje protiv institucije kažnjavanja. Ipak, ističe on, postoji određena tačka na kojoj će svako razuman biti prinuđen da prizna da kažnjavanje po svaku cenu nije opravdano, te da se uvek moraju imati u vidu negativne strane kažnjavanja i ono što se njime postiže. Tako, on postavlja pitanje šta ako bi troškovi kažnjavanja potpuno iscrpli državni budžet, ako bi bilo kažnjeno 40% nevinih i ako bi zloupotrebe vlasti prevazišle one koje je vršio Gestapo. Vid. D. Husak, The Philosophy of Criminal Law, Oxford University Press, 2010, p. 397. Pogovor autora 135 Često se čuje i zahtev za što više kažnjavanja, i pored toga što se ne vide postignuti rezultati, niti se zna cena koja se za to plaća. 2. Zaštita krivičnim pravom ili od krivičnog prava? Povećanje stepena represivnosti krivičnog prava danas je prisutno u mnogim zemljama. Govori se o eri kaznenog ekscesa u koje su mnoge zemlje zakoračile. To se, bez sumnje, odnosi i na Srbiju, naročito posle usvajanja Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz septembra 2009.13 Takvo stanje, pogotovo u Srbiji, ne može se objasniti samo napuštanjem ideje o resocijalizaciji, niti napuštanje te orijentacije nužno vodi strogom kažnjavanju i čestom korišćenju kazne lišenja slo- bode.14 Do ove orijentacije došlo je zbog promena u sferi društvenih, ekonomskih i političkih odnosa u savremenom svetu od kojih je neke teško uočiti i dovesti ih u vezu sa radikalnim zaokretom krivičnog prava i krivičnog pravosuđa ka jednom izrazito represivnom i punitivnom sistemu.15 Te promene, posmatrajući ih zajedno i na globalnom nivou, mogu se označiti kao sveopšta kriza i to ne samo ekonom- ska. Kriza se odrazila i u nematerijalnoj sferi kao kriza vrednosti. Na neki način je očekivana, pa i normalna pojava (mada ne i opravdana) zaoštravanje i širenje krivičnopravne represije u uslovima društvene i ekonomske krize. To nužno vodi preispitivanju mogućih strategija krivičnopravnog reagovanja u uslovima njegove ekspanzije i ograničenih pravosudnih i drugih resursa. Može biti sporno da li ek- spanziju krivičnog prava uopšte nazvati strategijom (jer ona dalje slabi krivično- pravni sistem), ili do nje dolazi zbog nemoći društva do ozbiljnije rešava neke druš- tvene, ekonomske i političke probleme. Tim faktorima treba dodati i neke druge slabosti koje su karakteristične za stanje u Srbiji. Ovde, čini se, postoji sklonost ka preuzimanju upravo onih rešenja i orijentacija iz stranih pravnih sistema koji su upravo sa aspekta legitimnosti sumnjiva i koja su, iako zagovarana od strane poli- tičara pojedinih zemalja (a u nekim zakonodavstvima i usvojena) od strane teorije kritikovana. Dalje, specifičnost je i nekvalitetan rad na pripremi zakonskih nacrta u 13 Od zemalja nastalih na teritoriji bivše Jugoslavije taj pristup nije bio jasno prepoznatljiv u dva kri- vična zakonodavstva: crnogorskom i slovenačkom. Iako se u Zakonu o izmenama i dopunama KZ Crne Gore iz 2010. i 2017. godine, kao i u novom slovenačkom KZ iz decembra 2008. godine za- pažaju nove inkriminacije, pa i širenje kriminalne zone kod nekih od ranije poznatih inkriminaci- ja, što se može pripisati uticaju stanja u Evropi (kako na nivou EU, tako i krivičnog zakonodavstva pojedinih evropskih zemalja koje su podlegle krivičnopravnom ekspanzionizmu), ne bi se moglo tvrditi da je to bio dominantan pristup u izradi ova dva krivična zakonodavstva. Propisane kazne nisu pooštravane, a kod nekih, sa aspekta prakse značajnih inkriminacija, odustalo se od preši- rokih rešenja koja su uglavnom predstavljale anahronizme nasleđene iz ranijeg jugoslovenskog krivičnog prava. Međutim, i u te dve zemlje u poslednje vreme može se zapaziti uticaj kaznenog populizma (vid. nap. 43). 14 U skandinavskim zemljama, posle napuštanja orijentacije na resocijalizaciju, nije došlo do po- većanog stepena represivnosti krivičnog zakonodavstva i krivičnog pravosuđa u celini koji je prisutan u mnogim drugim zemljama. One u tom pogledu predstavljaju izuzetak u pozitivnom smislu. Vid. J. Pratt, Scandinavian Exceptionalism in an Era of Penal Excess, British Journal of Criminology, 2008, p.119–137. 15 O tome vid. D. Garland, op. cit. 138 Zoran Stojanović – Politika suzbijanja kriminaliteta izvesnog širenja granica krivičnog prava, ali pod određenim uslovima i uz ispunja- vanje kriterijuma legitimnosti i očuvanja principa pravne države.24 U nastojanju da se delimično odgovori na ova pitanja može se poći od nekih praktičnih, kao i načelnih aspekata ovog problema. U prve spada pitanje kapaciteta krivičnog pravosuđa. U kojoj meri i do kojih granica se krivično pravosuđe može opterećivati novim inkriminacijama koje predstavljaju dodatni posao za krivično pravosuđe? Reformom krivičnog zakonodavstva koja je izvršena u Srbiji 2009. uve- den je veći broj novih inkriminacija (u svakom slučaju, znatno više od izvršenih de- kriminalizacija), a u više slučajeva proširena je kriminalna zona kod postojećih. Šta znače za krivično pravosuđe nova krivična dela, odnosno širenje kriminalne zone kod postojećih krivičnih dela? Ako bi se pošlo od toga da će se krivično pravo pri- menjivati u dovoljnom broju slučajeva da bi imalo bilo kakvo preventivno dejstvo, onda bi to prema sasvim grubim procenama moglo da znači još nekoliko hiljada pravosnažno osuđenih lica. Da li zato kapacitete krivičnog pravosuđa i ustanova za izvršenje krivičnih sankcija treba povećati u odgovarajućoj srazmeri zbog inter- vencija koje je zakonodavac preduzeo? Da li će i propisivanje znatno strožih kazni voditi tome da će se izricati strože kazne, pa će broj osuđenih lica na kaznu zatvora i dalje rasti? Imajući u vidu ispoljene tendencije i želje za novim krivičnim delima, verovatno je da će i kod budućih zakonodavnih intervencija morati da se računa sa stalnim opterećivanjem krivičnog pravosuđa. Naravno, sve to ima svoje granice. Već ranije je, i bez onoga što je došlo do izražaja u savremenom krivičnom zakonodav- stvu, krivično pravo prešlo granice svojih mogućnosti. Ono danas, međutim, skoro da više nije u stanju da funkcioniše sa takvom hipertrofijom inkriminacija.25 Iako zakonodavac u evropskim zemljama u poslednje vreme pokazuje skoro is- ključiv interes da interveniše u okviru posebnog dela propisujući nova krivična dela, i u oblasti opšteg dela javila su se neka pitanja koja je teško rešiti, a da se pri tome ostane u okviru tradicionalnog krivičnog prava i uz poštovanje uobičajenih stan- darda koji odavno važe u krivičnom pravu. Tako, većina evropskih zemalja uvela je odgovornost pravnog lica za krivična dela, (to je u Srbiji učinjeno 2008. godine). I pored kriminalno-političke potrebe da se na delikte pravnih lica reaguje ozbiljnim sankcijama, poznati su problemi i prepreke koje stoje na putu uvođenju krivične odgovornosti pravnih lica (između ostalog, to zahteva odstupanje od osnovnih na- 24 U tom smislu Sieber kritički analizirajući rešenja u nemačkom Nacrtu zakona o krivičnom gonje- nju za pripremanje teških krivičnih dela nasilja koja ugrožavaju državu (Nacrt se u stvari odnosi na pripremanje terorističkih akata) zaključuje da iako je kažnjavanje za pripremne radnje tih dela u načelu prihvatljivo, Nacrt suviše proširuje kažnjivost i ide predaleko u predzonu ugrožavanja zaštićenog dobra. Zato upozorava da je neophodno da zakonodavac pre usvajanja izvrši određe- na preciziranja i sužavanja, a u slučaju da do toga ne dođe smatra da bi teorija i sudska praksa trebalo da usvoje tumačenje koje bi za rezultat imalo ograničenja koja predlaže. Up. U. Sieber, Legitimation und Grenzen von Gefährdungsdelikten im Vorfeld von teroristischer Gewalt, Neue Zeitschrift für Strafrecht, 7/2009. p. 363–364. 25 Ublažavanju ovog ozbiljnog stanja, makar privremeno i delimično, moglo bi da doprinese šire korišćenje načela oportuniteta krivičnog gonjenja. I uvođenje sporazumevanja o krivici se može pravdati jedino praktičnim problemima na planu funkcionisanja krivičnog pravosuđa, a ne i na- čelnim razlozima jer je koncepcija na kojoj se taj institut zasniva čisto utilitarističkog karaktera bez teorijskog i praktičnog utemeljenja. Pogovor autora 139 čela krivičnog prava kao što je načelo individualne subjektivne odgovornosti, načelo pravednosti i dr.). Dalje, odgovarajuća međunarodnopravna dokumenta preporu- čuju uvođenje tzv. proširenog oduzimanja imovinske koristi. To je u Srbiji učinjeno donošenjem posebnog zakona 2008. godine,26 ali na način kojim se dovodi u pitanje više osnovnih principa krivičnog prava. Iako bi trebalo da predstavlja moćno sred- stvo za suzbijanje organizovanog kriminaliteta i korupcije, imajući u vidu moguć- nosti koje taj zakon dozvoljava u pogledu oduzimanja imovine za koju njen vlasnik ne može da dokaže da je stečena na zakonit način, on unosi pravnu nesigurnost i može imati šire negativne posledice u pogledu prava svojine koje je danas garan- tovano i kao ustavno pravo. Da li je za Srbiju primeren jedan ovakav zakon kada dobar deo stanovništva svoje osnovne egzistencijalne potrebe zadovoljava na način koji nije baš u skladu sa zakonom (tzv. siva ekonomija, rad na crno, sitan šverc i sl), ali koji sigurno ne predstavlja organizovani kriminalitet? Sam zakon ne pruža nikakve garancije da se neće suviše široko primenjivati, tj. da se neće primenjivati i u onim slučajevima u kojima imovina koja se oduzima nema veze sa organizovanim kriminalitetom. Dalje, da li verovati u tvrđenje političara o tome da će se imovina oduzeta od kriminalaca koristiti u neke socijalne svrhe i da li je to način da se obez- bedi nešto što se inače očekuje od države?27 I ovih nekoliko pitanja daju osnova za zaključak da se pred krivično pravo da- nas postavljaju zahtevi kojima ono ne može da udovolji, a da ne promeni svoj ka- rakter. Nastojanje da se ti zahtevi ostvare na najjednostavniji način propisivanjem novih i širenjem postojećih inkriminacija, kao i odstupanjem od nekih osnovnih načela krivičnog prava, ne samo da je opasna tendencija, već može da znači početak kraja krivičnog prava zasnovanog na principima pravne države. Nerealna očekivanja od krivičnog prava došla su do izražaja naročito u nekim oblasti. Jedna od njih jeste oblast organizovanog kriminaliteta. Iako je pojam or- ganizovanog kriminaliteta sporan,28 većina definicija organizovanog kriminaliteta uključuje i elemenat sprege sa vlašću. Upravo, taj elemenat čini organizovani krimi- nalitet imunim na krivičnopravnu reakciju. Za efikasnije suzbijanje organizovanog kriminaliteta mnogo je važnije otkrivanje i prekidanje te veze, nego uvođenje spe- 26 „Službeni glasnik RS“, broj 97/2008. Posle izvesnog vremena donet je novi zakon sa istim nazi- vom (Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela), ali koji i dalje sadrži rešenja kao i prethodni zakon, na primer, da se imovinom proisteklom iz krivičnog dela smatra „imovina vlasnika koja je u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima“ („Službeni glasnik RS“, br. 32/13, 94/16 i 35/19). 27 Ovaj zakon i njegova primena su se od strane političara isticali kao veliki uspeh, pa čak i da su ga druge zemlje uzele kao model i sl. Između ostalog, to se tvrdilo za Crnu Goru. To ne samo da nije tačno, već je rešenje iz Srbije svojevremeno navođeno kao loš primer koje bi crnogorski zakonodavac morao da izbegne. U Crnoj Gori uzor je bila Okvirna odluka EU iz 2005. godine (2005/212/JHA) kojom se, između ostalog, zahteva i to da sud bude potpuno uveren u to da imovina koja se oduzima potiče od kriminalne delatnosti (član 3), kao i rešenja u zakonodavstvu Nemačke i Austrije. Međutim, u poslednje vreme je i u Crnoj Gori došlo do toga da se ovo pita- nje sagledava isključivo kroz prizmu političkih interesa. 28 On je u toj meri sporan, da neki autori čak negiraju njegovo postojanje govoreći o „pojmovnom ništa“ koje služi tome da za onoga ko primenjuje normu sve postane moguće i dozvoljeno. Tako P.-A. Albrecht, op. cit. u nap. 5. p. 384. 140 Zoran Stojanović – Politika suzbijanja kriminaliteta cijalnih krivičnopravnih mera. Kada je reč o organizovanom kriminalitetu, u pravu su oni koji su protiv uvođenja vanrednih mera ističući da određene interesne grupe (koristeći i sredstva javnog informisanja) nastoje da prikažu stanje dramatičnim u smislu da je organizovanim kriminalitetom ugrožen i sam opstanak društva, te da zato treba preduzimati beskompromisno krivično gonjenje, a u tom cilju se služiti svim raspoloživim sredstvima.29 U Srbiji se naročito jedno vreme govorilo o razno- raznim „mafijama“ iako se često radi o klasičnom kriminalitetu (pretežno u oblasti privrede). Štaviše, iznenađujuće deluje (s obzirom na velike političke i društvene promene) to što se većina tih slučajeva suštinski ne razlikuje mnogo od onih koji su se javljali u pravosuđu bivše SFRJ pre 30–40 godina. Ono što bi trebalo da bude redovan posao pravosudnih i drugih državnih organa predstavlja se kao teška i kraj- nje rizična borba protiv organizovanog kriminaliteta koja zahteva niz odstupanja od postupanja u redovnim predmetima. Tzv. organizovani kriminalitet postao je i politički profitabilna tema. To ipak ne znači da se ne može pravdati uvođenje ne- kih posebnih mera u oblasti organizovanog kriminaliteta. Međutim, uvođenju mera koje odstupaju od osnovnih krivičnopravnih principa, ili procesnih garantija, tre- ba pristupiti vrlo restriktivno i sa krajnjim oprezom uz ustanovljavanje kontrolnih mehanizama koji će obezbediti da ne dolazi do povrede prava i sloboda građana. Umesto da se to čini krajnje restriktivno uz svest o sumnjivoj legitimnosti tih mera, čini se da se postepeno čitavo krivično pravo i krivično pravosuđe pretvara u jedno takvo vanredno krivično pravo ili da je bar krivičnim pravom zavladao taj duh i pri- stup. I dalje je održiv stav zastupan i u ovoj knjizi još pre više od trideset godina, da najbolji odgovor na organizovani kriminalitet nisu neke posebne mere koliko dobro organizovano pravosuđe, kao i stvaranje jedne opšte društvene i političke klime koja pogoduje suzbijanju organizovanog kriminaliteta. Druga sistemska pojava u čijem suzbijanju krivično pravo postiže veoma skro- mne rezultate jeste korupcija koja je danas, u manjoj ili većoj meri, prisutna u svim zemljama. Što se tiče Srbije, brojne indicije idu u prilog tome da ona u tom pogledu stoji posebno loše. Ima se utisak da se i ono malo pravosnažno osuđujućih presu- da odnose na „žrtvene jarce“, ili učinioce sitnih dela korupcije. Brojna tela i mere koje za cilj imaju suzbijanje korupcije ne funkcionišu.30 Oblast korupcije je možda najbolji primer za ogroman raskorak koji postoji između deklarativnog zalaganja za njeno suzbijanje, usvajanja raznih mera i osnivanja brojnih tela koje bi trebalo tome da doprinesu i postignutih rezultata. Često se ukazuje kolika je procenjena šteta pričinjena korupcijom, ali bi tome trebalo dodati i potrošeni novac i vreme na raznorazne „antikorupcijske“ delatnosti od kojih, čini se, jedino imaju koristi oni koji se time profesionalno bave i od toga žive. Izneto opravdava naslov ovog odeljka. Čini se da danas krivično pravo i krivič- no pravosuđe (uključujući i policiju) sve više postaje problem jer se pretvara u nešto 29 Tako P. A. Albrecht, Spezialprävention angesichts neuer Tätergruppen, ZStW, 4/1985, str. 859–861. 30 U tom pogledu tadašnji predsednik GRECO D. Kos konstatuje da ono po čemu je Srbija druga- čija od ostalih zemalja nije to što su pojedina antikorupcijska tela i institucije imale probleme u radu, već to što u Srbiji te probleme nemaju samo pojedine kontrolne institucije, nego skoro baš sve institucije te vrste. „NIN“, 7.10.2010, str. 15. Pogovor autora 143 Dalje, šta kod tzv. kućnog zatvora znači da će se „ostatak kazne zatvora izdržati u zatvoru“ (što je i terminološki nekorektno), ako samovoljno napusti prostorije u kojima stanuje dva puta u trajanju do šest časova ili „jednom u trajanju do dvanaest časova“ (član 45 stav 6)? Koje su posledice njegovog napuštanja koje je trajalo duže od dvanaest časova? Ova kriminalnopolitički opravdana sankcija (bez obzira da li se shvatila kao samostalna kazna ili modalitet izricanja kazne zatvora) i inače je propi- sana na neadekvatan način. Tako, dileme je izazivalo i to što se u odredbi st. 5. i 6. člana 45. govori o osuđenom kome je već izrečena kazna zatvora do jedne godine, što bi se moglo tumačiti tako da je potrebno da je doneta osuđujuća presuda kojom je izrečena kazna zatvora, pa da tek onda sud određuje kako će se izvršiti ova kazna. Dalje, kao orijentacioni kriterijumi prilikom odlučivanja o tome da li će osuđeni izdržavati kaznu u prostorijama u kojima stanuje, izjednačavaju se tehničke moguć- nosti za izvršenje i okolnosti od značaja za odmeravanje kazne (stav 7). Ako je ovo samo modalitet izvršenja kazne zatvora, onda je pitanje da li je potrebno ponovo uzimati u obzir olakšavajuće i otežavajuće okolnosti jer je na osnovu njih kazna već odmerena. Ako je pak suštinski u pitanju kazna (jasno je da je formalno KZ ne postavlja kao samostalnu kaznu), onda ne bi trebalo na prvo mesto stavljati tehnič- ke mogućnosti kao okolnost koja je presudna za njenu primenu. Ovo može biti i primer za to kako se neko kriminalnopolitički opravdano rešenje može kompromi- tovati neadekvatnim uobličavanjem normi, odnosno lošom formulacijom odredaba. Većina navedenih propusta je ispravljena Novelom KZ iz 2012. godine. To je primer i za to da se nekada izmene krivičnog zakonodavstva preduzimaju zbog lošeg rada i prethodnih propusta zakonodavca. Navedimo još nekoliko primera nekih tada usvojenih rešenja koja su, u najma- nju ruku, neobična. Iako takvih primera ima mnogo više u posebnom delu jer je on u znatno većoj meri bio predmet interesovanja onih koji su inicirali i sproveli ovu po mnogo čemu neuspelu reformu krivičnog zakonodavstva, ovde ćemo se uglav- nom ograničiti na neke novine u opštem delu. Tako, šta se htelo sa time da se rad u javnom interesu proglasi i sporednom kaznom? Nije se valjda mislilo da se omogući njegovo izricanje uz kaznu zatvora? Zajedno sa novčanom kaznom, mada je pitanje koliko je to kriminalnopolitički opravdano, moglo je i inače tako što bi se novčana kazna izrekla kao sporedna kazna. Dalje, koji je minimum trajanja mere bezbedno- sti zabrane približavanja i komunikacije sa oštećenim? I u slučaju da sud odredi da je to nekoliko dana, pa čak i nekoliko sati, zakon ne bi bio povređen. Zbog propusta zakonodavca trebalo bi nagađati koje je to minimalno trajanje ove mere koje bi od- govaralo njenoj prirodi i svrsi. Spomenimo i vrlo širok pojam imovine u članu 112 stav 36 koji bi mogao biti prihvatljiv kod oduzimanja imovine stečene krivičnim de- lom (on je i preuzet iz releventnih međunarodnih konvencija koje se odnose na tu situaciju). Ali, šta je sa imovinom kao objektom radnje? Da li je ovaj pojam imovine adekvatan kod mnogih krivičnih dela kao što su ugrožavanje. javnog saobraćaja, izazivanje opšte opasnosti, prevare, iznude...? Iako prigovor sudskoj praksi da suviše često pribegava ublažavanju kazne ima osnova, zakonodavac je (odnosno oni koji su pripremali Novelu) na neprihvatljiv način ograničio sudsku praksu u tom pogledu. Umesto da preciziranjem uslova za 144 Zoran Stojanović – Politika suzbijanja kriminaliteta sudsko ublažavanje kazne dozvoli ublažavanje kazne samo u slučajevima kada za to ima opravdanja, on je generalno išao na zaoštravanje propisanih kazni, pre svega podižući značajno posebne minimume kod oko jedne trećine propisanih krivičnih dela. U osnovi takvog poteza je verovatno bilo ne samo nastojanje da se mogućnosti za ublažavanje suze, nego i uverenje (koje se već toliko puta pokazalo pogrešnim) da se propisanim strogim kaznama može ostvarivati generalna prevencija. Osim toga, kod opštih odredaba o ublažavanju kazne uneta je apsolutna zabrana ublažavanja kazne kod osam krivičnih dela. Da li i sam zakonodavac zna zašto je izabrao baš ta krivična dela kao i određene njihove oblike, da u odnosu na njih derogira opšte odredbe o ublažavanju kazne i da, između ostalog, izjednači kod ovih krivičnih dela njihov pokušaj sa dovršenim krivičnim delom? To jesu uglavnom teška (ali ne i najteža) krivična dela, tako da njihova težina nije bila kriterijum. Ni činjenica da se većina njih često vrše u okviru organizovanog kriminaliteta nije bio kriterijum jer u tom slučaju se zabrana ne bi odnosila samo na teži oblik kod krivičnog dela neo- vlašćene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga kada je delo izvršeno od strane grupe (član 246. stav 3. KZ), a ne i na najteži kada je delo izvršeno od strane organizovane kriminalne grupe (član 246. stav 4). Zašto se kazna ne sme ublažavati u slučaju kada je ovo krivično delo izvršeno od strane grupe, a sme kada je ono izvršeno od strane organizovane kriminalne grupe? Izgleda da neozbiljan pristup zakonodavca izražen u ovoj meri i ne zavređuje ozbiljnu analizu.36 Međutim, ovo rešenje je zadržano posle neuspešnog pokušaja 2012. godine da se ono tadašnjim izmenama i dopunama KZ briše, a 2016. godine se u Predlogu ZID KZ nije u tom pogledu ništa ni pokušalo. I ovih nekoliko primera je dovoljno da se stekne izvesna slika o Noveli KZ iz 2009. godine. Slika bi bila mnogo gora kada bi se uzele u obzir i brojne novine u posebnom delu. No, to i nije nužno, jer cilj nije da se analiziraju rešenja iz Zakona o izmenama i dopunama iz 2009. godine, već da on posluži kao primer kako ne bi smelo da se radi na izmenama i dopunama krivičnog zakonodavstva. Takav pristup i brojne suštinske i tehničke omaške idu u prilog zaključku da se nije ni težilo pošto- vanju standarda koji su uobičajeni prilikom izrade krivičnih zakona. Objašnjenje bi moglo biti u tome što je ta Novela shvaćena kao nešto što je upereno protiv neprija- telja društva protiv kojih je samo važno da se represija što više zaoštri, a kako će se to učiniti bilo je od sporednog značaja. Kritika krivičnopravnog ekspanzionizma ne znači da je svaka nova inkrimi- nacija ili proširenje postojeće neprihvatljiva. Kao što je već rečeno, ius criminale semper reformandum est, što znači da se i vrste i obim inkriminisanih ponašanja menjaju i u tom pogledu, na načelnom nivou, ne bi trebalo da bude ništa sporno. I KZ Srbije je svakako zahtevao određena poboljšanja, pa potreba njegovih izmena i dopuna u načelu nije bila sporna. I posle četiri zakona o izmenama i dopunama (iz 36 Ipak, u našoj literaturi je poklonjena odgovarajuća pažnja ovoj novini. Kritički o tome Đorđević koji i pored dobronamernih nastojanja da pronađe neki smisao takvog postupka zakonodavca u tome ne uspeva jer to, verovatno, nije ni moguće. Up. Đ. Đorđević, Nova rešenja o ublažavanju kazne u KZ Srbije, Revija za kriminologiju i krivično pravo, br. 3, 2010, str. 169–171. Vid. i N. Delić, Zabrana (isključenje) ublažavanja kazne u određenim slučajevima, Crimen, br. 2/2010, str. 228–245. Pogovor autora 145 2012, 2014, 2016. i 2019. godine) u tom pogledu i dalje ima prostora, ali je trebalo ispravljati i loša rešenja i brojne greške učinjene 2009. godine. Prilikom svake pojedine intervencije zakonodavca iskrsava niz kriminalnopo- litičkih i pravno dogmatskih pitanja što podrazumeva ozbiljan i promišljen pristup. Poznato je da oblikovanje krivičnopravne norme (odnosno odredbe kojom se ona izražava) zahteva visok stepen kako poznavanja materije, tako i opreza jer često na prvi pogled i manje intervencije mogu voditi dalekosežnim posledicama. Tim „sitnicama“ srpski zakonodavac 2009. nije želeo da se bavi. Iako ZID KZ iz 2009. godine u celini gledajući odaje utisak da je u njegovoj pripremi preovlađivao impro- vizatorski i diletantski pristup, za njegovu osnovnu orijentaciju i koncepciju se ne može reći da nije jasna i relativno dosledna. To je koncepcija izrazitog zaoštravanja i širenja krivičnopravne represije. Svakako, to ne znači da je ona i kriminalnopolitički opravdana. Dok se i za najgore rešenje može uvek naći kakvo-takvo opravdanje, legislativno tehnički loše oblikovane zakonske odredbe, između ostalog, pokazu- ju nemaran odnos države prema krivičnom pravu. Uzroke takvog odnosa je teško objasniti. Moguće je razmišljati o više objašnjenja. Jedno je da se krivično pravo nedovoljno ozbiljno shvata (opet, ostaje pitanje, iz kojih razloga?). Drugo, da se kri- vičnopravne norme svesno čine lošim i nepreciznim da bi se omogućila arbitrernost u njihovoj primeni. Ili, možda objašnjenje treba tražiti i u nemaru, aljkavosti i dile- tantizmu koji je u Srbiji prisutan i u drugim oblastima? Između ostalog, faktor koji se čini da doprinosi takvom odnosu prema krivičnom zakonodavstvu jeste i populi- stička kriminalna politika koja krivično pravo nastoji da koristi u dnevno-političke svrhe, kao i da uspešnosti jedne vlade meri brojem predloženih i usvojenih zakona, odnosno njihovih izmena i dopuna. Ne bi smelo da bude sporno da stvari stoje upravo obrnuto: suviše česte izmene i dopune zakona znače loš i neuspešan rad zakonodavca. Najzad, jedan od razloga bi mogao biti i stav da je to namenjeno „kri- minalcima“ i neprijateljima društva protiv kojih je dozvoljena borba po svaku cenu. Iako je Zakon o izmenama i dopunama KZ iz 2012. godine ispravio bar neke očigledne propuste, on nije doneo suštinski preokret u pogledu orijentacije krivič- nog zakonodavstva u Srbiji. Neku novu kriminalnopoilitičku orijentaciju ne unose ni ZID KZ iz 2016. i 2019. godine. Štaviše, otišlo se još dalje u pogledu zaoštra- vanja represije. Nije teško primetiti da su posebnu pažnju zakonodavca sve vreme privlačila tzv. seksualna krivična dela. Tako, ZID KZ iz 2009. zaoštrava propisane kazne kod krivičnih dela protiv polne slobode, a kada se radi o detetu odnosno maloletniku, uvodi i nova krivična dela. I ZID KZ iz 2016. propisuje još strože kazne čime se KZ Srbije svrstao među najstrože krivične zakonike u Evropi kada su u pitanju ova krivična dela. Zakon o izmenama i dopunama KZ iz 2019. nastavlјa sa zaoštravanjem represije u ovoj oblasti propisujući za neka krivična dela iz ove glave doživotni zatvor i to bez prava na uslovni otpust. Osim što nema ozbiljnih ubedljivih argumenata za zaoštravanje represije u odnosu na ova krivična dela, nema opravdanja ni za poseban tretman i položaj njihovih učinilaca, odnosno za primenu nekih posebnih mera i krivičnih sankcija. Iako je ta ideja odavno napuštena u stručnoj i naučnoj literaturi, ona je u Srbiji naišla na plodno tlo.37 37 Ne ulazeći u razmatranje problema političke manipulacije seksualnim deliktima, a posebno pe- dofilijom, što je prisutno i u nekim drugim zemljama (ipak one, osim vrlo retkih, ne idu tako 148 Zoran Stojanović – Politika suzbijanja kriminaliteta u vršenju te svoje korektivne funkcije u odnosu na zakonodavca koji kaznu sve više „troši“ i od nje čini sve manje upotrebljivo sredstvo. Ta korektivna funkcija ne može ići toliko daleko da sudska vlast (bar u evropskom kontinentalnom sistemu) ugrozi autoritet i nadležnost zakonodavne vlasti. Kada je u pitanju preširoko postavljena represija, njeno sužavanje u primeni jeste moguće, ali načelno nije prihvatljivo. Neke metode tumačenja mogu samo do- nekle suziti široko postavljenu kriminalnu zonu od strane zakonodavca. Zato je od toga da se zakonodavac ne rukovodi kaznenim populizmom još važnije to da ne ula- zi ni delimično u sferu koja bi trebalo da mu bude tuđa, odnosno koja nije prostor njegovog delovanja. Međutim, da li je realno očekivati od zakonodavca da granice krivičnog prava postavi adekvatnije, odnosno da istinsko rešenje traži u postavljanju legitimnih, u odnosu na postojeće užih i preciznijih granica krivičnopravne zaštite? Čini se da zakonodavac ne može da se pomiri sa činjenicom da se rešavanje nekih društvenih, ekonomskih i političkih problema mora tražiti van krivičnog prava koje nije ni legitimno, a niti efikasno i efektivno sredstvo za njihovo rešavanje. Iako za- konodavac u Srbiji ima sklonost ka ekscesivnom korišćenju krivičnog prava, u tome mu ne treba davati podršku. Često deklarativno pozivanje na energično suzbijanje kriminaliteta u dnevno-političke svrhe, kao i etiketiranje onih koji kritikuju repre- sivne tendencije kao protivnika tog „energičnog obračuna“, za svakog ko poznaje probleme suzbijanja kriminaliteta, a čini se sve više i za prosečnog građanina, ne deluje ubedljivo. Ukoliko bi došlo do stvarnog uspostavljanja funkcionisanja pravne države i obezbeđivanja normalnih uslova za rad krivičnog pravosuđa, a svakako i uspostavljanja jedne normalne društvene, ekonomske i političke klime, krivični za- konodavac ne bi bio stalno u iskušenju da pravi ozbiljne ekscese.43 Oštra, široka i neselektivna (ili selektivna u negativnom smislu) krivičnoprav- na represija kojoj zakonodavac sve češće pribegava, često uz podršku neobaveštene javnosti, odnosno javnosti koju oblikuju mediji sumnjivog kvaliteta i kojom se re- lativno lako može manipulisati (ali ne u nedogled jer će to kad-tad postati politič- ki „istrošena“ tema), po pravilu, ne pogađa svoj pravi cilj. Čak i u slučaju ako bi preterana krivičnopravna represija dovela do kratkotrajnih pozitivnih rezultata na planu suzbijanja kriminaliteta, šteta koju bi građani pa i društvo u celini imali od isključivo u odnosu na neka krivična dela pod uticajem kritike da sudovi izriču blage kazne. Nije izvesno da pojačani punitivitet zakonodavca i javnosti nailazi na razumevanje sudova. Vid. O tome A. Kreuzer, Kindesmissbrauch und Kinderpornografie – Kritik eines Kriminalwissen- schaftlers an Plänen für erneute Strafrechtsverschärfungen, KriPoZ 5/2020, p. 266. 43 Olako korišćenje krivičnopravne represije, njeno zaoštravanje na zakonskom planu, kao i suviše česte izmene krivičnog zakonodavstva nisu došle do izražaja u podjednakoj meri u svim krivič- nim zakonodavstvima u državama nastalim na teritoriji bivše SFRJ. U pogledu oštrine krivično- pravne represije ipak se u Sloveniji i Crnoj Gori mogao zapaziti umereniji pristup. Bar kada su u pitanju propisane kazne, za razliku od zakonodavca u Srbiji, nije u toj meri došlo do izražaja uve- renje da se (preterano) strogim kaznama može doprineti suzbijanju kriminaliteta. Ipak, i u dve navedene zemlje, u poslednje vreme, javljaju se znaci kaznenog populizma i zaoštravanja propi- sanih kazni. U Sloveniji je nepotrebno uvedena kazna doživotnog zatvora pogrešnim pozivanjem na usklađivanje sa Rimskim statutom, dok je u Crnoj Gori krajem 2021. godine usvojen predlog vlade da se propišu mnogo strože kazne za neka krivična dela protiv polne slobode (kuriozitet u tom pogledu predstavlja kazna od deset do dvadeset godina za tzv. grooming). 152 Zoran Stojanović – Politika suzbijanja kriminaliteta kriminaliteta. Pokazalo se da težnja za prevencijom nema svoje granice, da je to kriterijum koji je jedan od osnovnih razloga (možemo ga nazvati i izgovorom) za stalno širenje i zaoštravanje represije. Pošto se krivičnim pravom ne postiže taj cilj (ili ne u dovoljnoj meri) onda se rešenje vidi u tome da je potrebno što više krivič- nog prava, odnosno da postojeća „doza“ krivičnog prava nije dovoljna za postizanje prevencije (naročito generalne) pa se onda ona neograničeno povećava. Retribucija shvaćena kao pravedna srazmernost je nešto što postavlja granice, iako ni ona nije dovoljno egzaktna i podleže određenim vrednovanjima. Ako se težina i negativne posledice nekog ponašanja vrednuju u smislu količine zla koje ono drugim ljudima nanosi, onda se krivičnim pravom i kaznom može odgovoriti samo do one granice koja je postavljena principom srazmernosti. Nasuprot tome, težnja za prevencijom ne postavlja nikakve granice.50 U Beogradu, Zoran Stojanović 16. marta 2023. 50 Z. Stojanović, Das präventiv orientierte Strafrecht: Möglichkeiten und Grenzen, Festschrift zum 70. Geburtstag von Prof. Dr. Dr. h.c. K. Kühl, Beck, München 2014, pp. 473–488.