Document about pc math, Cheat Sheet of Law

Download Document about pc math and more Cheat Sheet Law in PDF only on Docsity!

Prof. dr Branko Tešanović

OSNOVI MIKROEKONOMIJE

SADRŽAJ

UVOD

Ekonomija je nauka koja proučava kako raspodeliti svoje retke resurse sa ciljem zadovoljenja ljudskih potreba za proizvedenim robama i pruženim uslugama. Suština

• UVOD
• 1. MIKROEKONOMIJA - POJAM I NASTANAK
  • 1.1. Bečka (psihološka) škola
  • 1.2. Lozanska (matematička) škola
  • 1.3. Maršalijanska (kembridžka, neoklasična) škola.......................................................
    • 1.3.1. Analiza tražnje po Maršalijanskoj školi
    • 1. 3 .2. Teorija vrednosti po Mašalijanskoj školi
  • 1.4. Kejnezijska ekonomija
  • 1.5. Savremena neoklasična mikroekonomska analiza
  • 1. 6 Mesto i uloga u opštoj ekonomskoj teoriji
• MIKROEKONOMIJI 2. OSNOVNE METODOLOŠKE KARAKTERISTIKE ISTRAŽIVANJA U - 2.1. Opšte naučne metode
  • 2.1.1. Statistički metod
    • Pojam i razvoj statistike - metodi statističke analize
    • Osnovni pojmovi
  • 2.1.2. Postupak primene statističkog metoda
  • 2.1.3. Modelovanje u mikroekonomiji
  • 2.1.3.1. Ekonomske krive i grafikoni
    • 2.3.1.1. Kriva tražnje
    • 2.3.1.2. Kriva ponude
  • 2.1.3.2. Ekonomski model - Granica proizvodnih mogućnosti
    • 2.2. Posebne naučne metode mikroekonomije
• 3. PREDUZEĆЕ КАО ELEMENАT PRIVREDNOG SISTEMA
  • 3.1. Osnovni pravci razvoja privrednog sistema Srbije
  • Elementi privrednog sistema
    • 3.2.1. Inputi i autputi u privredi
    • 3.2.2. Privredni (tržišni) subjekti
    • 4.2.3. Ekonomske aktivnosti u privrednom sistemu
  • 3.3. Ciljevi rasta tržišnog poslovanja preduzeća
  • 3.4. Politika razvoja tržinog poslovanja preduzeća
  • 3.5. Pravci rasta i razvoja tržišnog preduzeća
    • 3.5.1. Ekspanzija kao pravac rasta preduzeća
    • 3.5.2. Diversifikacija
    • 3.5.3. Metode rasta preduzeća
    • 3.5.4. Tempo rasta preduzeća
  • 3.6. Tržišni akteri: potrošačke jedinice
  • 3 7 Tržišni akteri: proizvođačke jedinice
  • 3 8 Osnovni oblici tržišta i konkurencije
• 4 TRŽIŠTE
  • 4.1. Ponuda i tražnja
• 5. ELATIČNOST TRAŽNJE I PONUDE
  • 5.1. Elastičnost tražnje na cenu (cenovna elastičnost)
  • 5.2. Izračunavanje cenovne elastičnosti tražnje
  • 5.3. Faktori koji utiču na elastičnost tražnje..................................................................
  • 2.2. Elastičnost ponude.............................................................................................
  • 5.5. Izračunavanje cenovne elastičnosti ponude
• 6. POTROŠAČI, PROIZVOĐAČI I EFIKASNOST TRŽIŠTA
  • 6.1. Potrošačev višak
    • 6.1.1. Kriva tražnje i merenje potrošačevog viška
    • 6.1.2. Merenje potrošačevog viška
  • 6.2. Proizvođačev višak
• 7 TROŠKOVI PROIZVODNJE......................................................................................
  • 7.1. Proizvodna funkcija................................................................................................
  • 7.2. Pojam troškova
  • 7 .3. Vrste troškova
    • 8.3.1. Podela troškova prema faktorima proizvodnje
    • 7 .3.3. Podela troškova prema zavisnosti od obima proizvodnje
    • 7 .3.4. Oportunitetni, računovodstveni i ekonomski troškovi
    • 7 .3.5. Troškovi u kratkom roku
    • 8.3.6. Ukupni prosečni, fiksni prosečni i varijabilni prosečni troškovi
    • 7 .3.7. Marginalni troškovi
    • 7 .3.8. Prosečni ukupni troškovi
  • 7.4. Zakon opadajućih prinosa, ukupan, prosečni i granični proizvod..........................
• 8. TROŠKOVI OPOREZIVANJA
  • 8.1. Predmet oporezivanja
  • 8.2. Poreska osnovica
  • 8 .3. Čist gubitak od oporezivanja
  • 8.4. Poreska stopa
  • 8 .5. Uticaj poreza na tržišne učesnike
  • 8 .6. Uticaj poreza na blagostanje
    • 8 .6.1. Blagostanje sa porezom
    • 8 .6.2. Promene blagostanja
  • 8 .7. Minimizacija troškova plaćanja poreza
• 9. PREDUZEĆA NA KONKURENTSKIM TRŽIŠTIMA
  • 9 1 Prihod preduzeća na konkurentnom tržištu
  • 9.2. Kratkoročna i dugoročna odluka preduzeća da obustavi proizvodnju
• 10. MONOPOL
  • 10.1. Pojam monopola
  • 10.2. Monopolski ekstraprofit
  • 10.3. Vrste monopola
    • 10.3.1. Monopoli koje stvara država
  • 10.4. Monopol nasuprot konkurencije.........................................................................
  • 10.5. Prihod monopolskog preduzeća
    • 10.6.1. Vrste monopolističkih saveza
  • 10.7. Monopolska cena................................................................................................
  • 10.8. Javna politika prema monopolima
  • 10.9. Maksimizacija profita
  • 10.10. Društveni trošak monopola
    • 10.10.1. Čist gubitak
    • 10.10.2. Profit monopola: društveni trošak?
    • 10.10.3. Cenovna diskriminacija
• 11. MONOPOLISTIČKA KONKURENCIJA
  • 11.1. Tipovi nesavršeno konkuretnih tržišta
    • monopola 11.1.1. Tržišta koja imaju neke od karakteristika konkurencije i neke od karakteristika
  • 11.2. Monopolistički konkurentno preduzeće na kratki rok
  • 11.3. Ravnoteža na dugi rok
  • 11.4. Monopolistička nasuprot savršenoj konkurenciji
  • 11.5. Monopolistička konkurencija i blagostanje društva
  • 11.6. Reklamiranje
  • 11.7. Robne marke
• 12. OLIGOPOL
  • 12.1. Pojam i vrste oligopola
  • 12.2. Duopol
  • 12.3. Teorija igara i ravnoteža oligopola.....................................................................
    • 12.3.1. Kako veličina oligopola utiče na tržišni ishod
  • 12.4. Ograničenja trgovine i antimonopolski zakoni
    • 12.4.1. Polemike oko antimonopolske politike
• 13. TRŽIŠTA FAKTORA PROIZVODNJE
  • 13.1. Faktori proizvodnje – pojam i karakteristike tražnje
  • 13.2. Tražnja za radom
  • 13.3. Proizvodna funkcija i marginalni proizvod rada
  • 13.4. Vrednost marginalnog proizvoda rada i tražnja za radom
  • 13.5. Faktori promene tražnje za radom
  • 13.6. Ponuda rada
    • 13.6. 1. Izbor između rada i dokolice
    • 13.6.2. Faktori promene ponude rada
  • 13.7. Ravnoteža na tržištu rada
    • 13.7.1. Pomeranje ponude rada
    • 13.7.2. Pomeranje tražnje za radom
  • 13.8. Ostali faktori proizvodnje: zemlja i kapital
    • 13.8.1. Ravnoteža na tržištima zemlje i kapitala
• 14. ZARADE I DISKRIMINACIJA
  • 14.1. Pojam diskriminacije
  • 14.2. Rodna diskriminacija..........................................................................................
  • 14.3. Diskriminacija invalida
  • 14.4. Rasna diskriminacija
  • 14.5. Platna diskriminacija
  • 14.6. Posledice (bogatstvo i siromaštvo)
  • 14.7. Postojanje diskriminacija i u modernom dobu
• 15. NEJEDNAKOST DOHOTKA I SIROMAŠTVO U SRBIJI
• 16. NEJEDNAKOST DOHOTKA I SIROMAŠTVO U SAD
  • 16 .1. Merenje nejednakosti
    • 16.1.1. Društvena nejednakost
    • 16.1.2. Nejednakost dohodka u SAD
    • 16.1.3 Nejednakost dohotka u svetu
    • 16.1.4. Stopa siromaštva
    • 16.1.5. Problemi u merenju nejednakosti
• LITERATURA

(novac, kvalitetni radnici, vreme). Retkost znači da društvo ima nedovoljne i oskudne resurse i da, zbog toga, nije u stanju da obezbedi sve potrebne robe i pruži sve usluge koja bi svi željeli. Zakon retkosti, oskudnosti, je u suštini ekonomske nauke. Resursi, faktori proizvodnje, inputi, rad, kapitalna dobra i prirodni resursi (sirovine, minerali, šume...) omogućavaju društvenu proizvodnju robe i pružanje usluga, koji se raspodeljuju članovima društva.

Ekonomski sistem čine pojedinci, domaćinstva i preduzeća (ekonomski ili privredni subjekti ili akteri). Ekonomija proučava kako domaćinstva i preduzeća donose odluke (kako se ponašaju): šta kupuju, koliko kupuju, kako raspoređuju stečeno, koliko štede, kako investiraju ušteđevinu; kako međusobno utiču jedni na druge... Rezultati ekonomije zavise od ponašanja privrednih subjekata (pojedinaca-domaćinstava i preduzeća), od toga kako oni donose svoje individualne odluke i od njihovog međusobnog uticaja.

Mikroekonomija proučava ekonomske zakonitosti u ponašanju preduzeća i domaćinstava kao privrednih subjekata, sa stanovišta troškova proizvodnje, formiranja cena, proizvodnje i distribucije roba i usluga kao i donošenje odluka o upotrebi određenih proizvodnih resursa, formiranja i raspodele profita i akumulacije, odnosno samo ekonomsko područje delovanja, (poslovnih aktivnosti), preduzeća, domaćinstava i pojedinaca tj. proizvođača i potrošača.

resursi imaju za pojedinca proporcijalno onoliko vrednosti koliko mu pružaju mogućnost uživanja. Karl Menger, pripada grupi ekonomista, koji Marksovoj analizi kapitalističkog načina proizvodnje i teoriji radne vrednosti suprotstavlja teorijski sistem, koji je nezavisan od klasnih odnosa i eksploatacije najamnog rada, kroz subjektivističku teoriju vrednosti. Prema Mengeru, dobra imaju rang prema značaju potrebe koju mogu zadovoljiti, npr,. hleb dobro prvog reda, brašno drugog, žito trećeg, zemljište četvrtog itd. Da bi dobro imalo ekonomski značaj, mora ga biti manje nego što su potrebe. Neekonomska dobra su ona dobra koji ima više nego što su realne potrebe, odnosno, da bi neko dobro bilo ekonomsko, ono mora imati komponentu retkosti. Za Mengera vrednost je važnost koju pojedinci pripisuju nekim dobrima ili njihovim količinama, odnosno, vrednost je psihološki odnos čoveka prema nekoj upotrebnoj vrednosti. Karl Menger je je izneo osnovne principe marginalne vrednosti u svom delu Grundsätze der Volkswirtschaftslehre ( Principi ekonomije , 1871). Potrošači se ponašaju racionalno tako što primarno mesto među svojim potrebama daju zadovoljstvu. Stenli Dževons je naglasio u Teoriji političke ekonomije 1871. da na margini, zadovoljavanje dobrima i uslugama vremenom opada. Primer za ovo je dao time što je rekao da kada neko pojede pomorandžu, njegovo zadovoljstvo sa svakom sledećom pojedenom pomorandžom je manje u odnosu na prvu pojedenu dok god taj neko ne prestane da jede. Onda je Leon Valras , opet radeći nezavisno, uopštio marginalnu teoriju u Elementima čiste ekonomije 1874. Male promene u navikama ljudi, kao npr. prelazak sa govedine na pečurke. Ovo bi stimulisalo proizvođače da promene sferu proizvodnje, povećaju investicije ka pečurkama i povećaju snabdevanje tržišta njima, što bi dovelo do ponovne ravnoteže među proizvodima pa bi cena pečuraka opala u odnosu na prvobitne cene. Za mnoge proizvode u ekonomiji važila bi ista pravila, pod uslovom da su proizvodi konkurentni i da se kupci određuju prema ličnom interesu, a da u odlučivanju ne uzimaju cenu kao jedini faktor.^3 Bem Bavrek odbacuje teoriju radne vrednisti. Naglašenije od drugih ekonomista psihiloškog pravca, ukazuje na ozbiljne socijalne implikacije do kojih dovodi ova teorija. Teoriju radne vrednosti on konfrontira sa teorijom subjektivnih vrednosti ostalih marginalističkih teoretičara. Pošavši od subjektivne teorije vrednosti on postavlja sebi zadatak da se bavi rešavanjem problema kamate. Za njega je problem kamate osnovni teorijski problem, i on se može rešiti preko problema vrednosti proizvodnje, zbog toga on ističe da u potpunosti prihvata subjektivnu teoriju vrednosti proizvoda po Mengeru. Kao što smo videli, po ovoj teoriji determinante vrednosti su korisnost i retkost. Korisnost i retkost određuju da li neki proizvod ima vrednost. Proizvodi koji su i korisni i retki predstavljaju ,,ekonomska dobra.” Pored ekonomskih postoje i ,,slobodna dobra.” To su, primera radi, voda i vazduh. Navedena dobra su korisna ali nisu retka, (za sada). Veličina vrednosti proizvoda zavisi od količine neke robe i intenzivnosti potrebe koja se zadovoljava tom robom. Ukoliko je veća intezivnost potrebe koja se zadovoljava nekom robom veća je i vrednost iste. Bem Bavrek doprinos ovoj teoriji je u objašnjenju formiranja cena na tržištu, cene se formiraju prema subjektivnim procenama vrednosti od strane kupaca i prodavaca.

1.2. Lozanska (matematička) škola

Lozanska (matematička) škola je dobila naziv po gradu Lozani i širokoj primeni matematičkih metoda, u kome su: Antoan Kurno , Leon Valras i Vilfredo Pareto , osnivači ove škole, bili profesori Univerziteta. Po njima racionalno ponašanje bitno određuju društveno-istorijske okolnosti, isključuju teoriju vrednosti ali rade na iznalaženju kriterija na osnovu kojih je moguće kvantifikovati uspešnost pojedinih sistema. Inače, Lozanska škola se još uvek zove škola privredne ravnoteže. Antoan Kurno je uočio da se ekonomski odnosi a pre svega odnosi na tržištu, mogu postaviti u funkcionalnu vezu – putem matematičkih modela, jednačina, funkcija i krivulja.

(^3) Jakšić M., Pejić L., Doktrine velikih ekonomista , str. 113.

Najznačajnije delo ,,Istraživanje o matematičkim principima teorije bogatstva,” je udarilo temelje navedenoj školi. Primenjujući matematičku logiku, Valras i Pareto su smatrali da i ekonomija može da bude egzkaktna nauka. Upotrebljavajuci izraz ,,čista ekonomija,”oni su želeli da izraze svija shvatanja o ekonomiji kao egzaktnoj nauci. Vilfredo Pareto je razvio koncept po kojem niko ne mora da prođe ni bolje ni gore u raspoređivanju novca. Kada ovakva situacija postoji, ekonomisti kažu da je ekonomija ''Pareto efikasna''. Pareto je razvio matematičku formulu za ovu optimalnu alokaciju resursa koja bi, kada bi se prikazala na grafiku, ispisivala krivu. Različite tačke duž krive predstavljaju različite načine alokacije resursa, ali bi u svakom slučaju bilo efikasno. Umesto korišćenja reči kao metoda ubeđivanja poput klasičnih ekonomista kao što je Mil , Paretova kriva efikasnosti može se predstaviti matematičkom formulom.^4 Valras je utemeljio teoriju cena koja pretenduje da čitavu ekonomsku teoriju svede na izučavanje celine međuzavisnih tržišta koja stalno teže ka stanju opšte ravnoteže. Valras polazi od hipotetičkog stanja apsolutne slobodne konkurencije. Na temelju takvog polaznog stanovištva on daje sveobuhvatnu analizu opšte privredne ravnoteže i rasvetljava funkcionalnu međuzavisnost tražnje, ponude i cena. Cene imaju funkciju da na jednom tržištu dovedu na isti efektivni nivo ponudu i tražnju. Funkcionalna međuzavisnost tražnje, ponude i cene je mehanizam sila koje se uzajamno uslovljavaju. Promenom cene jednog proizvoda odmah se menjaju obimi ponude i tražnje na svim tržištima jedne privrede dok se ponovo ne uspostave ravnotežni odnosi između ponude, tražnje i cena. To podseća na kugle koje se nalaze na dnu jednog suda: ako se jedna od njih pokrene, onda sve menjaju svoj položaj do trenutka dok se ne postigne jedno novo stanje mirovanja. Valras ističe međusobnu zavisnost tržišta potrošnih roba i tržišta faktora proizvodnje (rad, kapital i zemlja). Ponuda, tražnja i cene na jednom tržištu utiču na ponudu, tražnju i cene na drugom tržištu. Po njemu, cela privreda u suštini predstavlja skup međusobno zavisnih tržišta i na osnovu toga razvija teoriju privredne ravnoteže, koju izražava matematičkim jednačinama.^5 Alfred Maršal je radio na svojoj poslednjoj reviziji principa ekonomije kada je izbio Prvi svetski rat. Klima optimizma dvadesetog veka, ubrzo je uništena u rovovima Zapadnog i Istočnog fronta, kao i Balkanskog ratišta, dok se civilizovan svet raspadao u komadiće. Cele četiri godine industrija Britanije, Francuske i Nemačke se usmeravala isključivo na ratnu ekonomiju i to prvenstveno vojnu industriju. 1917. Rusija se urušila u revoluciji koja je predvođena Lenjinom i njegovom boljševičkom partijom. Njihova borba se zasnivala na marksističkoj teoriji i obećavali su narodu ''mir, hleb i zemlju'' što su smatrali da postignu kroz kolektivizaciju sredstava za proizvodnju. Takođe 1917., SAD ulazi u rat na strani Saveznika protiv Nemačke pod sloganom predsednika Vilsona ''napravimo svet bezbednim za demokratiju''. On je sastavio mirovni plan u 14 tačaka. 1918. Nemačka je pokrenula prolećnu ofanzivu koja se završila neuspehom i kako su Saveznici vršili kontra ofanzivu, a sve više miliona ljudi umiralo, Nemačka je skliznula u revoluciju, a njena privremena Vlada je tražila mir sa Saveznicima na osnovu Vilsonovih 14 tačaka. Evropa je bila u finansijskom, fizičkom, psihološkom rasulu a njena budućnost se nazirala u Versajskom ugovoru 1919. Džon Majnard Kejnz , predstavnik Trezora Njenog Visočanstva na konferenciji bio je najglasniji protivnik njenog ishoda.^6

1.3. Maršalijanska (kembridžka, neoklasična) škola

Maršalijanska škola ekonomske misli je dobila naziv po Alfredu Maršalu , koji je bio jedan od najpoznatijih engleskih ekonomista marginalističkog pravca ekonomske misli. Glavno Maršalovo delo Principi ekonomike , objavljeno 1890. godine, doživelo je mnoga izdanja i dugo vremena služilo kao udžbenik ekonomije i danas služi kao osnovica mikroekonomske analize, tj. analize cena i raspodele (najamnine, profita, kamate i rente). Još

(^4) Bojović P. i sar., Principi mikroekonomije , str. 13. (^5) Detaljnije, Jakšić M., Pejić L ., Doktrine velikih ekonomista , str. 113. (^6) Glišević N., Razvoj ekonomske misli, str. 84.

cena datih roba. Razlika između iznosa koji je potrošač spreman da plati i tržišne cene određenog proizvoda predstavlja potrošačev višak.^9

1. 3 .2. Teorija vrednosti po Mašalijanskoj školi

Kao što je već rečeno, Maršal je u svojoj teoriji vrednosti u izvesnoj meri prihvatio stavove klasične škole ekonomske misli o vrednosti. Prihvatio je teoriju troškova proizvodnje Džona Stjuarta Mila , koji je pripadao klasičnoj školi ekonomske misli i pomirio je sa marginalističkom koncepcijom vrednosti, odnosno sa teorijom marginalne korisnosti koju su razvili predstavnici bečke psihološke škole. Maršal je povezao faktore koji utiču na vrednost robe na strani tražnje sa faktorima koji utiču na vrednost robe na strani ponude. Tražnja, odnosno korisnost (marginalistička koncepcija teorije vrednosti) i ponuda, odnosno troškovi proizvodnje, (teorija troškova Džona Stjuarta Mila ) deluju zajednički u određivanju vrednosti, tj. cene robe. Izvodeći teoriju vrednosti, Maršal je u analizu uveo kategorije cena tražnje i cena ponude. U skladu sa marginalističkom koncepcijom teorije vrednosti, cena tražnje je cena krajnje (marginalne) jedinice robe, koja ima marginalnu korisnost. U stvari, to je marginalna cena tražnje. U skladu sa teorijom troškova, cena ponude predstavlja ukupnu sumu troškova faktora proizvodnje za količinu jedne robe na tržištu u dato vreme.

Definišući teoriju vrednosti Maršal polazi od situacije kada je na tržištu ponuda mala. U tom slučaju cena tražnje je veća nego što je cena ponude. Tada proizvođači i prodavci nastoje da povećaju ponudu. Kada je stanje suprotno i ponuda velika, cena tražnje je manja od cene ponude. Tada proizvođači i prodavci nastoje da smanje ponudu. Kada je cena tražnje jednaka ceni ponude proizvedena količina je u ravnoteži, količina robe koja je proizvedena zove se ravnotežna količina , a cena po kojoj se ta roba prodaje naziva se ravnotežna cena. Dalje razvijajući svoju teoriju vrednosti, Maršal traži odgovor na pitanje: da li na vrednost odnosno cenu neke robre veći uticaj ima cena tražnje ili cena ponude. U analizu uvodi element vremena, (misli na vreme od trenutka kada određeni proizvod izađe na tržište do trenutka prodaje), koje je potrebno za prodaju neke robe. Na osnovu takvog pristupa u istraživanju, Maršal je došao do zaključka da od dužine vremena koje roba čeka da bi bila prodata zavisi da li na cenu ima veći uticaj tražnja (cena tražnje) ili ponuda (cena ponude, odnosno troškovi proizvodnje).

Kada roba čeka na prodaju vrlo kratak period , uticaj tražnje na cenu je veći nego uticaj ponude. To je, primera radi, slučaj kod lako kvarljive robe koja mora da se proda za jedan dan (takva roba je npr. mladi sir). U tom slučaju prodavci moraju da pristanu na cenu tražnje ili će roba da im propadne. Dakle, tražnja diktira cenu robe bez obzira na troškove proizvodnje. Cena koju diktira tražnja u navedenom slučaju kada roba čeka na prodaju vrlo kratak period je tržišna cena. Kada roba čeka na prodaju kratak period , najviše do godinu dana, i tada tražnja utiče na cenu robe, ali znatno manje nego kada je u pitanju vrlo kratak period zbog toga što je ponuda u razdoblju od godine dana u mogućnosti da se prilagodi tražnji. To prilagođavanje ponuda može da izvrši promenama u intenzitetu korišćenja postojećih proizvodnih resursa, odnosno ne mora da menja obim radne snage i osnovnog kapitala. Cena robe koja čeka na prodaju kratak period naziva se subnormalna cena.

Kada roba čeka na prodaju dugi period , npr. nekoliko godina, tada je ponuda u situaciji da utiče na cene jer ima dovoljno vremena da prilagodi sve faktore proizvodnje, odnosno da promeni obim angažovanog kapitala, radne snage i sam obim proizvodnje. Cena robe koja čeka na prodaju dug period naziva se normalna cena zato što ona teži da se izjednači sa troškovima proizvodnje.

(^9) Bojović P. i sar., Principi mikroekonomije , str. 1 5.

Po Maršalu , isti faktori koji određuju vrednost, odnosno cenu robe, određuju i vrednost, odnosno cenu faktora proizvodnje: rada, kapitala, zemlje i proizvodne organizacije (za Maršala je četvrti faktor proizvodnje proizvodna organizacija ). Cene faktora proizvodnje su istovremeno i prihodi pojedinih društvenih klasa: 1) najamnina kao cena rada je prihod radničke klase, 2) kamata kao cena kapitala je prihod vlasnika kapitala, 3) renta kao cena zemlje je prihod vlasnika zemlje i 4) profit odnosno preduzetnička dobit kao cena preduzetnika je dobit organizatora proizvodnje (preduzetnika). Svaki vlasnik nekog od faktora proizvodnje dobija svoj udeo u raspodeli po osnovu vlasništva nekog od faktora proizvodnje. Ne ulazeći u detalje, Maršal nije ukazao na činjenicu da najamnina, kamata i renta potiču iz profita. Preduzetnička dobit je iznos koji preduzetniku ostane posle pokrivanja troškova za najamninu, kamatu ili rentu.

Kao i svako ekonomsko dobro, tako i faktori proizvodnje imaju svoju tražnju i ponudu. Proizvođač ekonomskog dobra će uposliti neki faktor proizvodnje samo do granice do koje mu se to isplati.^10

1.4. Kejnezijska ekonomija

Za vreme Drugog svetskog rata, Kejnz se opet nalazio na mestu predstavnika Trezora Njenog Visočanstva ugovarajući ogromne zajmove od SAD-a. Pomogao je da se sastave planovi za osnivanje Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke i Međunarodne trgovinske organizacije , paket koji je imao za zadatak da stabilizuje fluktuacije u Svetskoj ekonomiji koje su se dogodile 1920 ih i da uspostavi trgovinu na svetskom nivou. Kejnzov osnovni recept za izbegavanje krize je održavanje pune zaposlenosti putem državnog intervencionizma, po njemu država treba merama monetarne i fiskalne politike da podstiče investicije, što bi sprečilo nezaposlenost. Kejnz je svoje stavove sumirao u delu Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca 1936. Godine i može se konstatovati da od Kejnza ekonomska teorija se deli na dve odvojene discipline – mikroekonomiju i makroekonomiju. Jedna od Kejnesovih učenica sa Kembridža, Džoan Robinson koja je doprinela zapažanju da je konkurencija retko savršena na tržištu što je bila osuda teorije da tržište treba da određuje cenu dobara i usluga.^11 Velika depresija je bila period velikog preokreta u SAD-u. Jedan od najoriginalnijih doprinosa objašnjavanja toga šta je krenulo ''po zlu'' dao je advokat sa Harvarda Adolf Berle koji se, poput Kejnza , povukao iz svog diplomatskog posla posle Pariske mirovne konferencije, duboko razočaran u Versajski mirovni ugovor. U njegovom delu sa Gardinerom Minsom , Moderna korporacija i privatno vlasništvo (1932), detaljno je objašnjena evolucija u savremenoj ekonomiji velikog biznisa, i zalaže se da se vlasnici velikih firmi učine odgovornijim. Direktori fabrika trebaju da budu ili ne budu pozvani na odgovornost kod deoničara, u zavisnosti kako to reguliše statut kompanije. Ovo može da uključuje pravo zapošljavanja i otpuštanja upravljačkog kadra, potrebu za stalnim sastancima kolektiva, standardi računovodstva itd. U Americi 1930-ih, tipični statuti kompanija, nisu garantovali takva prava. Upravo zbog toga, Berle je smatrao da neodgovorni direktori preduzeća nisu pogodni da uzimaju plodove rada kompanija u svoje džepove, kao ni da upravljaju u sopstvenom interesu. Berleov koncept je potkrepljivala i činjenica da su većina deoničara u velikim kompanijama bili individue, koje međusobno nisu imale skoro nikakav oblik komunikacije, ukratko podeljeni i odvojeni. Berle je službovao u administricaiji Ruzvelta gde je razvio model poznat kao “ Brain trust” u kome su razvijene mnoge tačke kasnije “ New Deal ” politike. 1967. Berle i Mins izdali su reviziju svog dela u koje su dodali i novu dimenziju. Više se nisu bavili samo razdvajanjem upravljačke od vlasničke i deoničarske strukture nego su postavili i pitanje koji je u stvari cilj cele korporativne politike.

(^10) Detaljnije, Jakšić M., Pejić L., Doktrine velikih ekonomista , str. 11 4 .-119.i Bojović P. i sar., Principi

mikroekonomije , str. 15-17. (^11) Kitanović i sar., Osnovi ekonomije , str. 8.

ali on u metodološkom pristupu istraživanjima ne menja činjenicu da su ekonomske kategorije nosioci društvenih veza, međuzavisnosti i odnosa.

Stavljajući akcent na karakter ekonomske nauke kao temeljne teorijske discipline treba ukazati na razlikovanje ekonomske teorije od tzv. primenjivih ekonomija (ekonomika preduzeća, marketing, ekonomska politika...). Te discipline ne istražuju i ne formulišu opšte stavove, zakonitosti i načela ekonomisanja, već se bave analizom određenih segmenata i delova privrede s aspekta mogućnosti neposredne primenljivosti određenih metodologija i postupaka. Ljudska delatnost je usmerena na menjanje i prisvajanje spoljne prirode i predstavlja mnogostruko specifično delovanje. Suština te specifičnosti je u činjenici da su ljudske aktivnosti organizovane u komplikovan kružni tok: proizvodnja – raspodela – razmena

• potrošnja. U današnjem načinu privređivanja ovaj kružni proces sve više obuhvata celokupnu svetsku privredu u jedinstvenu celinu, istovremeno omogućavajući optimalnije zadovoljenje sve širih, različitih i rastućih ljudskih potreba, koje su osnovni pokretač proizvodnih faktora.

Činioci proizvodnje su resursi u proizvodnji koji imaju određene i različite funkcije u procesu stvaranja (pružanja) roba i usluga. U ekonomskoj teoriji se razlikuju nekoliko osnovnih činioca proizvodnje:

1. Rad (radna snaga) predstavlja ukupnost duhovnih i fizičkih sposobnosti čoveka, koje može aktivirati i koristiti u procesu proizvodnje.
2. Prirodni faktori proizvodnje (prirodni resursi) obuhvataju zemlju, vodu, šume, rudna bogatstva i sl., odnosno sve ono što se može upotrebiti iz prirode za proces proizvodnje.
3. Kapitalna dobra su veštačka ili radom stvorena dobra koja se upotrebljavaju u procesu proizvodnje (mašine, zgrade, uređaji, alati, oprema...).
4. Preduzetništvo, koje se razlikuje od radne snage, predstavlja sposobnost i spremnost čoveka za donošenje nekih ekonomskih odluka o kombinaciji ostalih faktora proizvodnje. Podrazumeva čoveka preduzetnika da obavlja funkciju vlasnika faktora proizvodnje i/ili funkciju menadžera sposobnog za prihvatanje poslovnog rizika.

Slika 1 .- Paukova mreža ekonomije^12

(^12) Vukotić V., Mokroekonomski računi i modeli , str. 42.

Pojam oskudnosti zahteva objašnjenje, jer u apsolutnom smislu sva dobra su ograničena. Ljudske potrebe njihov nivo kao i struktura determinišu oskudnost dobra. Male količine nekog dobra koje nije predmet ljudskih potreba, čine to dobro samo apsolutno ograničenim ali ako je dobro predmet ljudskih potreba i ograničeno je onda je to ekonomsko dobro. Ta činjenica da su dobra oskudna je u osnovi ekonomije. Sučeljavajući svoje potrebe sa ograničenim dobrima pojedinac vrši izbor, koje potrebe i u kom obimu zadovoljiti sa raspoloživim dobrima. Izbor, odnosno donošenje odluke uvek nosi neizvesnost i rizik. Ovakvo shvatanje ekonomije je dato u tzv. Paukovoj mreži ekonomij, Slika 1.

Ekonomska nauka izučava proces prozvodnje u njegovom stalnom obnavljanju (reprodukciju), kao što je i navedeno, koja predstavlja kružni proces, čiji su glavni pokretači i nosioci ljudi vođeni svojim potrebama, željama i ciljevima. Nasuprot neograničenim potrebama ljudskog društva su ograničene i nedovoljne količine raspoloživih resursa. U takvim uslovima, obezbeđivanje određenih roba i usluga ujedno zahteva i odricanje posedovanja drugih vrsta roba. To znači da kružni proces reprodukcije podrazumeva izbor između različitih, ali i oskudnih mogućnosti. Zato ekonomska nauka pokušava da odgovori na sledeća pitanja:

1. Kako rešiti strukturu proizvodnje tj. odgovoriti na pitanje šta proizvodi?
2. Koje alternative i kombinacije su moguće pri upotrebi ekonomskih resursa, odnosno kako ekonomske odluke utiču na buduće mogućnosti u proizvodnji? Kako postići optimalnu efikasnost u korišćenju resursa? Odnosno, kako proizvodi?
3. Koji faktori i kako uslovljavaju profit pojedinca ili društvenih grupa? Ko šta dobija od nastalih rezultata proizvodnje? Odnosno kako će se vršti distribucija proizvedenih dobara, konkretnije, za koga proizvodimo?

Postoje i drugačije formulacije ovih ekonomskih problema, ali osnovna spoznaja opšte ekonomske teorije nastaje pod uticajem tri globalna pravca istraživanja ekonomskih fenomena: Prvi pravac nastaje pod uticajem istraživanja fenomena usled, OGRANIČENOSTI I DEFICITARNOSTI pojedinih resursa proizvodnje i pružanja usluga, a zbog kvaliteta zadovoljavanja ljudskih potreba i povećanja ekonomski racionalnog rezultata umnožavanja kapitala. Ovaj pristup nameće zahteve rangiranja izbora roba i usluga, kao i optimizacije kombinacije faktora proizvodnje i pružanja usluga, kako domaćinstava tako i preduzeća. Na primer, da li će potrošači kupovati manje ili više hleba ako se promeni cena hleba a poveća ili smanji plata; da li će menadjment preduzeća doneti odluku o povećanju ili

predstavljaju silu i posledicu ekonomskih pojava i odluka na mikro-nivou ali to svakako ne znači da makroekonomske kategorije i ekonomske pojave čine prost skup mikroekonomskih događaja, jer se suštinski, u jednoj celini odvijaju složeni ekonomski odnosi. Opravdano se može naglasiti postojanje mikroekonomske osnove makroekonomije jer su makroekonomske pojave rezultat ponašanja mnoštva pojedinaca, domaćinstava i preduzeća, odnosno velikog broja ekonomskih aktera, čije aktivnosti usklađuje tržište.^13

(^13) Detaljnije, Tešanović B., Mikroekonomija, str. 24 - 25.

2. OSNOVNE METODOLOŠKE KARAKTERISTIKE ISTRAŽIVANJA U

MIKROEKONOMIJI

Termin metoda, grčki - methodos označava put, način rada, način mišljenja, način ispitivanja. Pri tome se misli na celishodno i plansko delovanje radi povećanja odbrambene sposobnosti zemlje resursima koji se za te potrebe izdvajaju. Metod u odnosu na cilj, predstavlja sredstvo, on ima značajan uticaj da se cilj realizuje. Složenost i raznovrsnost problematike mikroekonomije nameće potrebu da se u njenom izučavanju koristi veći broj naučnih metoda: opšte, posebne, i pojedinačne. Svakako da se najbolji rezultati u istraživanju postižu kombinacijom više metoda.

2.1. Opšte naučne metode

Od opštih naučnih metoda, u ekonomiji logistike odbrane primenjuju se: modelovanje, statistička metoda i istorijsko-komparativna metoda. Metoda modelovanja koristi se u mikroekonomiji, kada je istraživanjem teško ili nemoguće otkriti zakonitosti funkcionisanja konkretnih ekonomskih pojava, pa se pribegava izradi modela koji, u suštini, predstavljaju uprošćenu sliku realnog sistema na osnovu kojeg se dolazi do naučnih saznanja. U postojećoj metodološkoj literaturi modeli se klasifikuju po više kriterijuma: po obliku postojanja, broju komponenata, funkciji koju imaju, opštosti znanja do kojeg se dolazi i po obliku i sadržaju. U odnosu na oblik postojanja , modeli mogu biti realni i apstraktni. Realni model je, u suštini, materijalni model, koji se u fizičkom smislu može materijalizovati i čulno predstaviti. Apstraktni model je takav tip modela, koji je zamišljen u glavi istraživača. Prema funkciji koju imaju, modeli mogu biti: supstancioni, strukturalni i funkcionalni. Po konstrukciji i građi, supstancioni model je najbliži realnom sistemu. Strukturalni model podrazumeva istraživanje građe (strukture) realnog sistema. Funkcionalni model je namenjen za prikazivanje načina funkcionisanja realnog sistema i omogućava da se zapazi ono što je na realnom sistemu teško uočiti. Prema opštosti znanja do kojih se dolazi, modeli mogu biti: opšti, posebni i pojedinačni. Opšti modeli su uprošćena slika orginala u celini, posebni predstavljaju uprošćenu sliku dela originala, a pojedinačni modeli su uprošćena slika dela posebnog dela originala. Prema obliku i sadržaju , modeli mikroekonomije dele se na: fizičke, tekstualne, grafičke i matematičke. Fizički modeli predstavljaju uprošćeni prikaz originala u fizičkom obliku. Tekstualni model je, u suštini opis, pojave realnog sistema u pisanom obliku. Grafički model predstavlja prikaz pojave realnog sistema pomoću grafičkih sredstava i znakova. Matematički model je najveći stepen apstrakcije, pomoću kojeg se opisuju pojave realnog sistema. Matematičkim modelom se prikazuje matematička zavisnost izlaznih i ulaznih veličina. Statistička metoda se veoma često koristi u mikroekonomiji - suštinski, predstavlja metodu kvantitativnog istraživanja masovnih pojava. Postupak primene metode obuhvata sledeće aktivnosti: prikupljanje podataka, sređivanje i klasifikaciju podataka, obradu podataka i analizu rezultata istraživanja, kao i prikazivanje rezultata i izvođenje zaključaka. Obrađivani i analizirani kvantitativni pokazatelji prikazuju se tabelarno i grafički u vidu statističkih tabela, statističkih grafikona, linijskih grafikona, površinskih grafikona i slično. Istorijsko-komparativna metoda je jedna od najstarijih opštih metoda, koja ima svoje mesto u izučavanju problematike ekonomije logistike odbrane. Istorijska ili komparativna metoda mogu se samostalno primenjivati, ali je iskustvo pokazalo da se njihovom komplementarnom primenom dobijaju kvalitetniji rezultati. Istorijska metoda u istraživanju podrazumeva sledeće aktivnosti: pronalaženje, prikupljanje, sređivanje istorijskih izvora, analizu istorijskih izvora, prikupljanje i analitičku obradu podataka i sintezu. Komparativna metoda, u suštini, predstavlja niz postupaka upoređivanja sličnih pojava radi utvrđivanja:

Pod statistikom se podrazumeva trostruki sadržaj. Pored statistike u užem smislu ili deskriptivne statistike, ona obuhvata statističku analizu i statističku teoriju. Deskriptivna statistika obuhvata metode prikupljanja, sređivanja i prikazivanja podataka kao i metode određivanja parametara osnovnog skupa. Statistička analiza podrazumeva skup statističkih metoda kvantitativne analize pojava i njihovih odnosa, koji omogućuju pribavljanje numeričkih informacija, njihovu kvalitativnu interpretaciju, donošenje zaključaka i formulisanje zakonitosti ponašanja posmatranih pojava. Statistička teorija iznalazi statističke metode, objašnjava ih, dokazuje i usavršava. Inferencijalna statistika obuhvata metode kojima se objašnjava varijabilitet pojava uz pomoć statističkih pokazatelja i statističko zaključivanje na osnovu uzorka.

Osnovni pojmovi

Statistički metod je opšte naučni metod koji se bavi opštim principima i postupcima kvantitativnog istraživanja masovnih pojava. Zadatak statističkog proučavanja pojava je otkrivanje pravilnosti i zakonitosti koje vladaju u njima, kao i predviđanje njihovog razvoja. Osnovu za statističko proučavanje masovnih pojava predstavljaju zajednička obeležja statističkih jedinica. Da bi se pojava statistički istražila, potrebno je da se ona masovno manifestuje, tj. treba da se ispolji veliki broj pojedinačnih odgovarajućih pojava. Ukupno pojedinačno ispoljavanje odgovarajućih pojava čini statističku masu. Uređena statička masa na kojoj se problem istražuje predstavlja statistički skup, a pojedinačna ispoljavanja masovnih pojava – statističku jedinicu, ( Slika 2 ).

Slika 2. - Prikaz statističkog skupa

S tatistička masa (skup, populacija) predstavlja skup istovrsnih elemenata koji imaju skup obeležja koja variraju od elementa do elementa i po kojima se razlikuju. Statistički skup predstavlja sumu pojednačnih pojava na koje se primenjuje statistički metod u postupku

Jedinica statističkog skupa

njihovog naučnog istraživanja. Na statističkom skupu meri se jedno obeležje (ili više) čije vrednosti variraju od jednice do jedinice, može biti osnovni i parcijalni. Osnovni statistički skup obuhvata sve statističke jedinice pojave ili procesa na kojima se realizuje istraživanje. Istraživanje koje se zasniva na osnovnom statističkom skupu predstavlja potpuno ispitivanje. Parcijalni statistički skup predstavlja deo ili podskup osnovnog skupa; primenjuje se često u naučnom istraživanju, jer sveobuhvatno posmatranje pojave koja se istražuje nije uvek moguće, a u nekim slučajevima nije ni neophodno. Znači, parcijalni statistički skup predstavlja statistički uzorak na osnovu koga se daju ocene o karakteristikama pojave u celini. Obim uzorka predstavlja broj jedinica statističkog skupa koje su izabrane za uzorak. Uzorak koji se dobija slučajnim izborom statističkih jedinica iz osnovnog statističkog skupa naziva se slučajnim statističkim uzorkom. Istraživanje na statističkom uzorku predstavlja delimično ispitivanje. Ako pomoću statističkog uzorka treba dobiti što tačnije reultate istaživanja o nekoj pojavi, onda je neophodno obezbediti da statistički uzorak bude reprezentativan. Reprezentativan uzorak je uzorak koji se, prema strukturi, u odnosu na posmatrano obeležje bitno ne razlikuje od strukture osnovnog statističkog skupa.

Statistički skup se formira prikupljanjem podataka o obeležjima statističkih jedinica ili prebrojavanjem slučajeva kod kojih se posmatrana pojava ispoljava. Osnovna karakteristika statističkog skupa je homogenost ili istovrsnost, tj. jedinice koje čine statistički skup su, u suštini, slične, a pokazuju razlike samo u pogledu obeležja koja se istražuju. Obeležjem se naziva svako svojstvo koje karakteriše statističku jedinicu. Vrednosti ili varijante u okviru datog obeležja nazivaju se modalitetima. Razlike koje se pojavljuju izvan istraživačkih obeležja ne smeju biti odbitnog značaja za pojavu koja se istražuje. Ona omogućavaju razvrstavanje statističkih jedinica u određene kategorije u okviru statističkog skupa. Na osnovu vrednosti ili varijante obeležja (modaliteta) statističke jedinice se mogu razvrstati u podkategorije. Skup mora biti definisan trojako: prostorno, vremenski i sadržinski (pojmovno).

Podela skupova:

Prema dimenziji:

• jednodimenzionalni,
• višedimenzionalni.

Prema cilju istraživanja i karakteristikama jedinica posmatranja:

• homogeni,
• diferencirani.

Prema broju jedinica u skupu:

• konačni,
• beskonačni.

Statističke jedinice (jedinice posmatranja) su osnovni elementi statističke mase koji imaju bar jedno zajedničko obeležje koje se posmatra. One su nosioci kvalitativnih i kvantitativnih obeležja predmeta istraživanja. Može da bude jedno lice ili skup lica, jedan predmet ili skup predmeta, jedna ili više pojava, jedan proces ili više procesa itd. Obeležje statističkih jedinica predstavlja zajedničku karakteristiku statističkih jedinica koja se posmatra, gde se statističke jedinice međusobno razlikuju po vrednosti, odnosno modalitetu tog obeležja. Svaka statistička jedinica skupa ima veliki broj obeležja, ali istraživača zanimaju samo obeležja koja su u bitnoj vezi sa problemom koji se istražuje. Promene vrednosti obeležja od jedinice do jedinice posmatranja, ili za istu jedinicu posmatranja od perioda do perioda, nazivaju se varijacije.