Preuzmite Anton Pavlovič Čehov - Galeb i više Beleške u PDF od Srpska književnost samo na Docsity!
Anton Pavlovič Čehov
Galeb
Komedija u četiri čina Prevod: Kiril Taranovski Naslov originala: ЧАЙКА
LICA:
IRINA NIKOLAJEVNA ARKADINA, po mužu Trepljeva, glumica KONSTANTIN GAVRILOVIČ TREPLJEV, njen sin, mladić PETAR NIKOLAJEVIČ SORIN, njen brat NINA MIHAILOVNA ZAREČNA, mlada devojka, kći bogatog posednika ILIJA AFANASIJEVIČ ŠAMRAJEV, bivši poručnik, upravnik kod Sorina POLINA ANDREJEVNA, njegova žena MAŠA, njegova kći BORIS ALEKSEJEVIČ TRIGORIN, književnik JEVGENIJE ALEKSEJEVIČ DORN, lekar SEMJON SEMJONOVIČ MEDVEDENKO, učitelj JAKOV, radnik KUVAR SOBARICA
Radnja se dogaña na imanju Sorina. Izmeñu trećeg i četvrtog čina prolaze dve godine.
PRVI ČIN
Jedan deo parka na Sorinovom imanju. Široka aleja koja vodi pravo od gledališta u dubinu parka prema jezeru; ona je pregrañena pozornicom, na brzu ruku napravljenom za amatersku predstavu, tako da se jezero uopšte ne vidi. Levo i desno od pozornice žbunje. Nekoliko stolica, stočić. Tek što je sunce zašlo. Na pozornici iza spuštene zavese Jakov i drugi radnici; čuje se kašalj i lupa. Maša i Medvedenko dolaze s leve strane, vraćaju se iz šetnje.
MEDVEDENKO: Zašto vi uvek nosite crne haljine?
MAŠA: To je crnina za mojim životom. Ja sam nesrećna.
MEDVEDENKO: Zašto? (Razmišlja) Ne shvatam... Vi ste zdravi, otac vam, istina, nije bogat, ali je dosta imućan. Ja živim mnogo teže od vas. Dobijam samo dvadeset tri rublje mesečno, a još mi oduzimaju od toga u penzioni fond, pa ipak ne nosim crninu. (Seda.)
MAŠA: Nije u pitanju novac. I siromah može biti srećan.
MEDVEDENKO: U teoriji, a u praksi to izgleda ovako: ja, mati, dve sestre i brat, a plata iznosi samo dvadeset tri rublje. Jesti i piti moramo! Čaj i šećer nam je potreban! Duvan potreban! Hajde sad, iziñi na kraj.
MAŠA (gleda pozornicu): Skoro će početi predstava.
TREPLJEV: Imaš pravo, ti treba da živiš u gradu. (Spazivši Mašu i Medvedenka) Gospodo, kad bude vreme, bićete pozvani, sad nemojte ovde sedeti. Idite, molim vas.
SORIN (Maši): Marija Ilinišna, budite dobri, zamolite vašeg oca da naredi da se odveže pseto, inače po celu noć urla. Sestra opet cele noći nije oka sklopila.
MAŠA: Recite to sami mom ocu, ja neću. Oslobodite me toga, molim vas. (Medvedenku.) Hajdemo!
MEDVEDENKO (Trepljevu): Javite nam kad bude vreme. Oboje odlaze.
SORIN: Znači da će opet cele noći urlati pseto. Ala je to čudno, nikad u selu nisam živeo po svom ćefu. Uzmem tako dvadeset osam dana odsustva i doñem ovamo da se odmorim, kad ono - odmah me salete raznim glupostima, tako da već prvog dana dobijem volju da pobegnem. (Smeje se) Uvek sam s najvećim zadovoljstvom odlazio odavde... E, sad sam u penziji; nemam kud na kraju krajeva. Hteo ne hteo - moram da živim ovde...
JAKOV (Trepljevu): Konstantine Gavriloviču, mi idemo da se kupamo.
TREPLJEV: Dobro, samo kroz deset minuta budite na svojim mestima. (Gleda na sat.)
JAKOV: Razumem. (Odlazi.)
TREPLJEV (razgleda pozornicu): Eto ti pozorišta. Zavesa, zatim prva kulisa, još jedna, a dalje prazan prostor. Dekora nema. Pogled na jezero i horizont. Dići ćemo zavesu tačno u pola devet, kad iziñe mesec.
SORIN: Sjajno.
TREPLJEV: Ako Zarečna zakasni, propašće, naravno, sav efekat. Već bi trebalo da je tu. Otac i maćeha paze na nju, teško joj je da se izvuče iz kuće, kao da živi u tamnici. (Popravlja ujaku mašnu.) Kosa ti je strašno čupava, brada takoñe. Treba da se podšišaš...
SORIN (češljajući bradu): To je tragedija mog života. U mladosti sam izgledao kao drevna pijanica. Mene nisu nikad volele žene. (Sedajući) Zašto je sestra neraspoložena?
TREPLJEV: Zašto? Dosañuje se. (Seda pored njega.) Ljubomorna je. Ona je i protiv mene, i protiv predstave i protiv mog komada, zato što ne igra ona, nego Zarečna. Ona i ne poznaje moj komad, a već ga mrzi.
SORIN (smeje se): Šta ti pada na pamet...
TREPLJEV: Krivo joj je što će na ovoj maloj pozornici imati uspeha Zarečna, a ne ona. (Pogledavši na sat.) Moja mati je psihološki unikum; ona je neosporno darovita i pametna žena, u stanju je da plače nad knjigom, može da ti izrecituje napamet celog Njekrasova, neguje bolesnike kao anñeo; ali samo pokušaj da pohvališ pred njom Eleonoru Duze! Ohoho! Treba hvaliti samo nju, treba pisati samo o njoj, drati se, oduševljavati se njenom neobičnom igrom u „La dame aux camélias” ili u „Pijanstvu života”, ali pošto ovde, u selu, nema tog narkotika,
novinama - i mene to zamara. A ponekad iz mene progovara egoizam običnog smrtnika, doñe mi žao što je moja mati poznata glumica; onda mi se čini: da je ona obična žena, ja bih bio srećniji. Ujko, šta može biti očajnije i gluplje od ove situacije: skupe se kod nje u gostima neki put same veličine, glumci i pisci, a meñu njima samo ja nisam ništa, i oni me toleriraju samo zato što sam njen sin. Ko sam ja? Šta sam ja? Napustio sam univerzitet u trećoj godini studija iz razloga koji, kao što se kaže, ne zavise od redakcije, ni po čemu se ne ističem, što se tiče novaca - nemam ni prebijene pare, a u ispravama mi stoji da sam grañanin iz Kijeva. Moj otac nije bio plemić, bio je prost grañanin, ma da je i on bio poznati glumac. Elem, kada mi u njenom salonu svi ti glumci i književnici ponekad ukažu svoju milostivu pažnju, meni se čini da oni odmeravaju očima koliko sam ništa van - i ja pogañam njihove misli i patim od poniženja...
SORIN: Nego, reci mi ti kakav je čovek taj novelist? Nikako da ga shvatim. On samo ćuti.
TREPLJEV: On je pametan čovek, jednostavan, znaš, malo melanholičan. Vrlo je pošten. Četrdeset godina još neće skoro navršiti, a već je slavan i sit do guše... Što se tiče njegovih pripovedaka... ne znam šta da ti kažem... Simpatično, darovito... ali... posle Tolstoja ili Zole neće ti pasti na pamet da čitaš Trigorina.
SORIN: A ja, brate, volim književnike. Nekad sam strasno želeo dve stvari: hteo sam da se oženim i hteo sam da postanem književnik, ali ni jedno ni drugo mi nije pošlo za rukom. Da. Prijatno je biti i mali književnik, na kraju krajeva.
TREPLJEV (osluškuje): Čujem korake... (Zagrli ujaka) Ja bez nje ne mogu da živim... Čak je i zvuk njenih koraka divan... Ja sam neizmerno srećan. (Brzo polazi u susret Nini Zarečnoj koja ulazi.) Čarobnice, čežnjo moja...
NINA (uzbuñeno): Nisam zakasnila? Je l' te da nisam zakasnila?...
TREPLJEV (ljubeći joj ruke): Ne, ne, ne...
NINA: Celog dana sam se brinula, bilo me je strah! Bojala sam se da me otac neće pustiti... Ali sad je on otišao s maćehom. Nebo se crveni, već počinje da izlazi mesec, a ja teram konja, teram... (Smeje se) Ali sam zadovoljna. (Čvrsto steže Sorinu ruku.)
SORIN (smeje se): Okice su, izgleda, uplakane... He-he! Ne valja!
NINA: To je samo onako... Vidite kako teško dišem. Za pola sata moram da se vratim, treba požuriti. Moram, moram, nemojte me zadržavati. Otac ne zna da sam ovde.
TREPLJEV: Zbilja, vreme je već da počnemo. Treba pozvati sve.
SORIN: Idem ja. Sad ću. (Polazi na desnu stranu peva) „U Francusku dva grenadira...” (Okreće se) Jednom sam tako zapevao, kad mi neki zamenik državnog tužioca reče: ,,Vi, vaše prevashodstvo, imate jak glas...” Zatim malo promisli i dodade: „Ali... Neprijatan.” (Smeje se i odlazi.)
NINA: Otac i njegova žena ne puštaju me ovamo. Kažu da je ovde boemska atmosfera... plaše se da ne odem u glumice... A mene privlači ovo jezero, kao galeba... Moje je srce ispunjeno vama. (Okreće se)
JAKOV (iza zavese): Mi smo.
TREPLJEV: Idite na svoja mesta. Vreme je. Da li izlazi mesec?
JAKOV: Izlazi.
TREPLJEV: Imate li špiritusa? Imate sumpora? Kada se pojave crvene oči treba da miriše na sumpor. (Nini) Idite, tamo je sve spremno. Jeste li uzbuñeni?...
NINA: Da, veoma. Vaša mama - kako tako, nje se ne bojim, ali kod vas je Trigorin... Mene je strah i sramota da igram pred njim... Poznati pisac... Je li mlad?
TREPLJEV: Jeste.
NINA: Kako su mu divne priče.
TREPLJEV (hladno): Ne znam, nisam ih čitao.
NINA: Teško je igrati u vašem komadu. U njemu nema živih lica.
TREPLJEV: Živa lica! Život ne treba prikazivati onakvim kakav je, nego onakvim kakav treba da bude, kakav se javlja u snovima.
NINA: U vašem komadu je malo radnje, samo deklamacija. A u komadu, po mom mišljenju, svakako mora da bude i ljubavi. Oboje odlaze na pozornicu. Ulaze Polina Andrejevna i Dorn.
POLINA ANDREJEVNA: Oseća se vlaga. Vratite se, obucite kaljače.
DORN: Meni je vrućina.
POLINA ANDREJEVNA: Vi se ne čuvate. To je kod vas inat. Vi ste lekar i odlično znate koliko je štetan vlažan vazduh, ali želite da ja patim: za inat ste ostali celo veče na terasi...
DORN (pevuši): ,,Ne reci mi da mladost minu ludo...”
POLINA ANDREJEVNA: Vas je toliko zaneo razgovor s Irinom Nikolajevnom da niste primetili kako je hladno. Priznajte - ona vam se sviña...
DORN: Meni je pedeset pet godina.
POLINA ANDREJEVNA: To je sitnica, za muškarca to nije starost. Vi ste se sjajno sačuvali i još se sviñate ženama.
DORN: Šta onda upravo hoćete?
POLINA ANDREJEVNA: Pred glumicom svi ste vi spremni da padnete na kolena. Svi!
DORN (pevuši): „Ja pred tobom opet...” Ako društvo voli glumce i ima prema njima drukčiji stav nego, na primer, prema trgovcima - to je u prirodi stvari. To je idealizam.
ŠAMRAJEV: Ne bih se mogao s vama složiti. Uostalom, to je stvar ukusa. De gustibus aut bene, aut nihil. Trepljev izlazi iza pozornice.
ARKADINA (sinu): Moj dragi sine, kad će da počne?
TREPLJEV: Za jedan minut. Molim vas da budete strpljivi.
ARKADINA (deklamuje iz Hamleta): „O, sine moj! Ti moje oči mojoj duši svraćaš, Gde vidim tako mrke, crne mrlje Što nikad boju izgubiti neće.”
TREPLJEV (iz Hamleta): „O zašto si utonula u razvrat I ljubav tražila u postelji zločinca.” Iza zavese čuje se rog. Gospodo, početak! Molim vas! Pauza. Ja počinjem. (Udara štapićem i govori glasno.) O, vi, dostojanstvene stare seni koje lebdite u noći nad ovim jezerom, uspavajte nas i neka usnimo ono što će biti kroz dvesta hiljada godina.
SORIN: Kroz dvesta hiljada godina ništa neće biti.
TREPLJEV: Pa dobro, neka nam prikažu to ništa.
ARKADINA: Neka. Mi spavamo. Diže se zavesa; pogled na jezero; mesec nad horizontom, njegov odsjaj u vodi; na velikom kamenu sedi Nina Zarečna, sva u belom.
NINA: Ljudi, lavovi, orlovi i jarebice, rogati jeleni, plovke, pauci, neme ribe koje su obitavale u vodi, morske zvezde i oni koji se nisu mogli okom sagledati - jednom rečju, svi životi, svi životi, svi životi, prešavši svoj tužni krug, ugasili su se... Prohujale su hiljade vekova otkako na zemlji nema nijednog živog bića, i ovaj jadni mesec uzalud pali svoj fenjer. Na livadi se više ne bude kričući ždrali, a hruštevi se više ne čuju u lipovim šumicama. Hladno, hladno, hladno. Prazno, prazno, prazno. Jezivo, jezivo, jezivo. (Pauza) Tela živih bića nestala su u prahu i večna materija pretvorila ih je u kamenje, u vodu, u oblake, a sve duše slile su se u jednu. Duša celog sveta - to sam ja... ja... U meni je duša Aleksandra Makedonskog, i Cezara, i Šekspira, i Napoleona i poslednje pijavice. U meni se svest svih ljudi slila s instinktima životinja i ja pamtim sve, sve, sve - i svaki život u sebi preživljujem ponovo. Pojavljuje se barska svetlost.
ARKADINA (tiho): To je nešto dekadentno.
TREPLJEV (preklinjući i prekorno): Mama!
NINA: Ja sam sama. Jedanput u sto godina otvaram usta i govorim, i moj glas tužno odjekuje u ovoj pustoši i niko me ne čuje... Ni vi me, blede svetlosti, ne čujete... Pred zoru vas raña smradna močvara i vi lutate do zore, ali bez misli, bez volje, bez treperenja života. U strahu da se u vama ne pojavi život - otac večne materije, ñavo, svakog trenutka vrši u vama, kao i u kamenju i u vodi, izmenu atoma i vi se neprekidno menjate. U celoj vasioni ostaje stalan i nepromenljiv samo duh. (Pauza) Kao sužanj, bačen u prazni duboki bunar, ja ne znam gde sam i šta me čeka. Za mene nije tajna samo to da mi je suñeno da pobedim u upornoj, žestokoj borbi sa ñavolom, načelom materijalnih snaga, da će se posle toga materija i duh sliti u divnoj harmonijn i da će onda nastupiti
još nešto da kaže, ali samo odmahne rukom i ode.)
ARKADINA: Šta mu je?
SORIN: Irina, ne sme se tako, draga moja, postupati s ambicioznim mladićem.
ARKADINA: Šta sam mu ja rekla?
SORIN: Ti si ga uvredila.
ARKADINA: On je sam rekao da je to šala i ja sam primila njegov komad kao šalu.
SORIN: Pa ipak...
ARKADINA: Sad je odjednom ispalo da je on napisao genijalno delo! Ta šta kažete! Znači da je priredio ovu predstavu i zasmrdeo vazduh sumporom ne radi šale, nego da napravi demonstraciju. Hteo je da nas pouči kako treba pisati i šta treba igrati. Najzad, to već postaje dosadno. Ovi stalni ispadi protiv mene i neprestana zajedanja svakom bi dodijali! Kapriciozni, ambiciozni dečak!
SORIN: On je želeo da ti priredi zadovoljstvo!
ARKADINA: Je li?A što onda nije izabrao neki običan komad, nego nas je naterao da slušamo ovo dekadentno buncanje? Šale radi ja sam spremna da slušam i buncanje, ali ovde se ispoljavaju pretenzije na nove forme, na novu eru u umetnosti. A po mom mišljenju, nema tu nikakvih novih formi, prosto je u pitanju njegova rñava narav.
TRIGORIN: Svako piše onako kako hoće i kako može.
ARKADINA: Neka on piše kako hoće i kako može, samo neka mene ostavi na miru.
DORN: Jupitere, ti se ljutiš...
ARKADINA: Ja nisam Jupiter, nego žena. (Pali cigaretu) Ja se ne ljutim, samo mi je krivo što jedan mladić tako dosadno provodi vreme. Ja nisam htela da ga uvredim.
MEDVEDENKO: Niko nema osnova da odvaja duh od materije, jer je sam taj duh, verovatno, skup materijalnih atoma. (Živo, Trigorinu.) Nego znate, kad bi neko prikazao na pozornici kako živimo mi, učitelji! Teško, teško živimo!
ARKADINA: Sve je to tačno, samo nećemo više da razgovaramo ni o pozorišnim komadima ni o atomima. Veče je tako lepo. Čujete li, gospodo, pesmu? (Osluškuju) Kako lepo pevaju!
POLINA ANDREJEVNA: Na onoj obali. Pauza.
ARKADINA (Trigorinu): Sedite pored mene. Pre jedno deset-petnaest godina, ovde, na jezeru, muzika i pesma čula se neprekidno skoro celu noć. Ovde na obali ima šest plemićkih imanja. Sećam se - smeh, graja, pucnjava, i ljubavi, ljubavi... Jeune premier i idol svih tih imanja bio je onda, da vam ga predstavim (pokazuje glavom na Dorna), Doktor Jevgenije Sergejevič. I sad je on divan, ali je onda bio neodoljiv. Ipak, mene počinje da grize savest. Zašto sam uvredila
DORN: Mislim da već možemo dići zavesu, ovako je nekako jezivo.
ŠAMRAJEV (glasno): Jakove, digni, brate, zavesu! Zavesa se diže.
NINA (Trigorinu): Je l' te da je čudnovat ovaj smrad?
TRIGORIN: Ja nisam ništa razumeo. Uostalom, gledao sam sa zadovoljstvom. Vi ste tako iskreno igrali. I dekor je bio divan. (Pauza) Sigurno u ovom jezeru ima dosta riba.
NINA: Da.
TRIGORIN: Ja volim da pecam. Za mene nema većeg uživanja nego da sedim pred veče na obali i piljim u plovak.
NINA: A ja mislim da za onog ko je iskusio uživanje koje pruža stvaralaštvo - nikakva druga uživanja ne postoje.
ARKADINA (smejući se): Ne govorite tako. Kad mu napravite komplimenat, on se odmah izgubi.
ŠAMRAJEV: Sećam se, u Moskvi, u operi, čuveni Silva je uhvatio donje ce. A te večeri, kao za pakost, sedeo je na galeriji jedan bas iz sinodskog hora, i odjednom, možete zamisliti naše krajnje iznenañenje, odjednom čujemo sa galerije: „Bravo, Silva!” - za čitavu oktavu niže... Evo ovako. (Iz basa) Bravo, Silva... Pozorište je prosto zamrlo... Pauza.
DORN: Tihi anñeo je proleteo. Tako se kod nas kaže kad svi zaćute.
NINA: Meni je vreme. Zbogom.
ARKADINA: Kuda? Kuda tako rano? Mi vas nećemo pustiti.
NINA: Čeka me otac.
ARKADINA: Ala je on neki... (Ljube se) Pa, šta da se radi! Žao nam je što idete.
NINA: Kad bi ste znali kako mi je teško da odem!
ARKADINA: Treba da vas neko isprati, dete moje!
NINA (uplašeno): O, ne, ne!
SORIN (preklinjući): Ostanite!
NINA: Ne mogu, Petre Nikolajeviču.
SORIN: Ostanite još bar jedan sat. Zaboga, nije to ništa...
NINA (razmislivši, kroz suze): Ne mogu. (Rukuje se i brzo odlazi.)
ARKADINA: U stvari - ovo je vrlo nesrećna devojka. Kažu da je njena pokojna mati ostavila mužu celo svoje ogromno imanje, sve do poslednje pare, i sada ova devojka nema ništa, jer je njen otac već zaveštao sve svojoj drugoj ženi. To je
