Preuzmite Bezbednost seminarski i više Esej u PDF od Tehnička zaštita i bezbednost na radu samo na Docsity!
SADRŽAJ
- UVOD...........................................................................................................................................................
- POJAM BEZBEDNOSTI.............................................................................................................................
- 1.1. Savremeno shvatanje pojma bezbednosti........................................................................................
- ELEMENTI I SISTEM NACIONALNE BEZBEDNOSTI....................................................................................
- 2.1 Struktura sistema nacionalne bezbednosti........................................................................................
- UPRAVLJANJE SISTEMOM NACIONALNE BEZBEDNOSTI...........................................................................
- 4 SISTEM ODBRANE REPUBLIKE SRBIJE......................................................................................................
- 4.1. Struktura sistema odbrane...............................................................................................................
- VOJNI PRITISAK NEORUŽANI OBLIK UGROŽAVANJA BEZBEDNOSTI DRŽAVE.........................................
- PRETNJA KAO SPOLJNI NEORUŽANI OBLIK UGROŽAVANJA BEZBEDNOSTI DRŽAVE...............................
- OFANZIVNO PROPAGANDNO DELOVANJE.............................................................................................
- 7.1 Definisanje propagande...................................................................................................................
- OBAVEŠTAJNO – BEZBEDNOSNI SISTEM................................................................................................
- 8.1. Podela obaveštajnih službi..............................................................................................................
- 8.1.1 VOA...........................................................................................................................................
- 8.1.2 BIA.............................................................................................................................................
- 8.1.3 VBA...........................................................................................................................................
- ZAKLJUČAK.................................................................................................................................................
- LITERATURA...............................................................................................................................................
- REFERENCE................................................................................................................................................
UVOD
Pitanje mesta i uloge bezbednosti (shvaćene kao funkcije države – društva), postavlja se kao jedno od najvažnijih pitanja opstanka i razvoja države. Iz činjenice da je država bila i ostala veoma važan činilac u organizovanju bezbednosti (do razvoja građanskog društva i jedini činilac) i da je bezbednost ustavna institucija – ona mora da poseduje odgovarajući sistem svoje organizovanosti i uređenosti. Sistem bezbednosti kao integralna delatnost svakog konkretnog društva uključuje skup činilaca i njihovih akcija u miru, vanrednim prilikama i u ratu. Svi činioci bezbednosti međusobno su povezani na osnovu jedinstvenih načela pravnog poretka zemlje. Međutim, u pokušaju određenja pojmova "nacionalna bezbednost" i "sistem nacionalne bezbednosti", mora se poći od određenja sadržaja i obima pojma bezbednost, kao funkcionalne sredine ukupnih društvenih napora usmerenih na opstanak i razvoj zajednice. Bezbednost je, u konceptualnom smislu, toliko sporna da nije moguće pronaći sporazum oko njenog značenja. Osnovni sporovi u definisanju tog pojma potiču od vrednosnih stavova, odnosno od vrednosti koje treba da se štite (fizička i imovinska sigurnost, politička nezavisnost, teritorijalni integritet, međunarodni mir i slično) i osnovnog subjekta koji je predmet zaštite (građanin pojedinac, država, međunarodna zajednica, socijalna sigurnost, ekonomski sistem, životna sredina...). Bezbednost je pojam sa višestrukim značajem. U najopštijem smislu podrazumeva slobodu od straha, pretnji i fizičkog nasilja. Međutim, bezbednost uključuje i moralne, ideološke i normativne elemente, što je oduvek otežavalo njenu preciznu definiciju. U pitanju je društveno konstruisan koncept koji stiče specifično značenje samo unutar datog socijlanog konteksta. Bezbednost kao svojstvo ukazuje nam na to da je reč o nerazdvojenom atributu društvenog, prirodnog ili tehničkog subjekta koje može biti biće (čovek, životinja, insekt i dr.), ljudska ili prirodna tvorevina (država, korporacija, medjunarodna organizacija i dr.) ili tehnička i tehnološka komponenta – uređaj ili aparat (mašina, most, automobil, nuklearna centrala i sl.), bez kojeg taj subjekt ne bi mogao ni da postoji u svojoj funkciji. Dakle, svaki subjekt postoji dok ima minimum ispunjenosti uslova (standarda) za svaki svoj opstanak (minimum bezbednosti). Bezbednost kao stanje definiše se kao zamišljeni standard zaštićenosti subjekta od svih oblika i nosilaca ugrožavanja bez obzira na vreme i mesto njihovog ispoljavanja i delovanja. Pri tome treba pomenuti da apsloutno stanje bezbednosti (zaštićenosti) ne postoji. Bezbednost ne podrazumeva one vrednosti, svojstva i stanja koja su joj po svom biću i sadržaju suprotni i spadaju u grupu ugrožavajućih pojava, ponašanja i delovanja koja čini čovek, proroda ili tehnički sistem. Drukčije rečeno bezbednost je samo ono što teži opštem doprinosu, olakšanju, održanju i napretku čoveka, društva, prirode i svega što je čovek stvorio i što ga okružuje
elementima koji bliže određuju savremeno shvatanje sadržaja svojstva koje nayivamo bezbednost. Bezbednost je svojstvo nekog realnog društvenog, prirodnog ili tehničkog subjekta (bića, tvorevine ili stvari) ispoljeno kao uspostavljeno, održano i unapređeno stanje i (li) vrednosti, a koja se izražava kroz ispunjenost minimuma određenih (bezbednosnih) standarda svojstvenih tom subjektu, a što mu omogućava realnu osnovu za opstanak, kad rast i ravzoj bez obzira na nosioce, oblike, vreme i mesto ugrožavanja. Iz definicije se vidi da je reč o složenoj kategoriji multidiscinliranog karaktera, pa treba ukazati na njene elemente kako bi se lakše shvatila suština ovog pojma koji je opet posledica složenosti pojave o kojoj govorimo. Ti elementi definicije su: svojstvo; realni drušstveni, prirodni, i tehnički subjekt; stanje i/ili vrednost; ispunjenost minimuma bezbednosnih standarda i omogućavanje opstanka, rada, rasta i razvoja. Bezbednost kao svojstvo ukazuje nam na to da je reč o nerazdvojenom atributu društvenog, prirodnog ili tehničkog subjekta koje može biti biće (čovek, životinja, insekt i dr.), ljudska ili prirodna tvorevina (država, korporacija, medjunarodna organizacija i dr.) ili tehnička i tehnološka komponenta – uređaj ili aparat (mašina, most, automobil, nuklearna centrala i sl.), bez kojeg taj subjekt ne bi mogao ni da postoji u svojoj funkciji. Dakle, svaki subjekt postoji dok ima minimum ispunjenosti uslova (standarda) za svaki svoj opstanak (minimum bezbednosti). Bezbednost kao stanje definiše se kao zamišljeni standard zaštićenosti subjekta od svih oblika i nosilaca ugrožavanja bez obzira na vreme i mesto njihovog ispoljavanja i delovanja. Pri tome treba pomenuti da apsloutno stanje bezbednosti (zaštićenosti) ne postoji.^3 Bezbednost ne podrazumeva one vrednosti, svojstva i stanja koja su joj po svom biću i sadržaju suprotni i spadaju u grupu ugrožavajućih pojava, ponašanja i delovanja koja čini čovek, proroda ili tehnički sistem. Drukčije rečeno bezbednost je samo ono što teži opštem doprinosu, olakšanju, održanju i napretku čoveka, društva, prirode i svega što je čovek stvorio i što ga okružuje.^4
2. ELEMENTI I SISTEM NACIONALNE BEZBEDNOSTI
Elementi politike nacionalne bezbednosti čine: spoljna politika, ekonomska politika, politika odbrane, politika unutrašnje bezbednosti, politika zaštite ljudskih i manjinskih prava, socijalna politika, i politika u drugim oblastima društvenog života. (^3) Dr Stajić Ljubomir, Osnovi Bezbednosti. Beograd: Fakultet civilne odbrane, 2005. strana 32. (^4) Prof dr. Ljubomir Stajić: Osnovi sistema bezbednosti, Beograd 2008, strana
Sistem bezbednosti se može odrediti dvojako: kao način organizovanja društva za zaštitu od svih izvora i oblika ugrožavanja i kao način zaštite osnovnih društvenih vrednosti." Pitanje koje se postavlja prilikom obrade pojma sistema bezbednosti jeste, šta se uzima u obzir pod tim pojmom. Bez obzira na datu definiciju, sistem bezbednosti predstavlja veoma kompleksan društveni sistem, koji se sastoji od raznovrsnih činilaca, namenjenih ostvarivanju određenog društvenog cilja. Bezbednosni sistem u svom sastavu uključuje elemente kao što su: cilj ustanovljenja, sredstva za postizanje cilja, organizaciju sistema, aktivnosti i mere za ostvarivanje cilja i funkciju organizacije. Sistem bezbednosti predstavlja trajan sistem, obzirom da je društvo stalno izloženo opasnostima i rizicima svog ugrožavanja. Iako je ovaj sistem složen, za njega bi se moglo reći da je veoma efikasan. Njegova efikasnost ne zavisi od njega samog već od okolnosti u kojima deluje, iz čega proizilazi da on ne predstavlja sam sebi svrhu, već sredstvo za postizanje određenih ciljeva.^5 "Funkcionisanje sistema bezbednosti povezano je sa ljudskim faktorom. Sistem bezbednosti je sistem koji u najvećoj meri zavisi od ljudske aktivnosti. To je iz razloga što su ljudi (pojedinačno ili organizovano), svojim delovanjem osnovni izvori ugrožavanja bezbednosti društva." Karakteristika sistema bezbednosti jeste, između ostalog, i u tome što njegova efikasnost ne zavisi od njega samog, ma kako on bio organizovan, već i od relevantnih okolnosti koje ga okružuju i u kojima deluje. Elementi sistema bezbednosti u širem smislu su: nosioci, subjekti i snage, funkcija, poslovi, aktivnosti i mere. Nosioci sistema bezbednosti su osnova – baza organizacije i funkcionisanja sistema bezbednosti. To je država koja se vidovima i oblicima ugrožavanja suprostavlja organizovano, i društvo koje se pored organizovanog, može suprostavljati i neorganizovano. Subjekti bezbednosti su organi, tela i institucije koji kroz obavljanje svojih redovnih delatnosti direktno li indirektno ostvaruju funkciju bezbednosti ili doprinose njenoj realizaciji. Dele se na: konvencionalne (koji obavljanjem delatnosti direktno ostvaruju funkciju bezbednosti); nekonvencionalne (koji obavljanjem svoje redovne delatnosti indirektno ostvaruju funkciju bezbednosti) i suplementarne subjekte bezbednosti (koji obavljanjem redovne delatnosti doprinose realizaciji funkcije bezbednosti). Snage su posebno organizovane, obučene, opremljene i ovlašćene organzacione jedinice subjekata bezbednosti koje neposredno realizuju određeni vid poslova bezbednosti. Funkcija bezbednosti predstavljala bi “najopštiju misiju” celokupnog društva i same države na zaštiti i unapređenju sopstvene egzistencije i očuvanja svojih ličnih i vitalnih vrednosti kao osnovnog i krajnjeg cilja. Ostvaruje se realizacijom određenih aktivnosti, poslova i mera. Aktivnosti su element sistema bezbednosti pomoću kojih se ostvaruje funkcionisanje sistema na dva nivoa: unutrašnjem, s ciljem koncipiranja, organizovanja, uspostavljanja, funkcionisanja i unapređenja samog sistema bezbednosti (sistemske aktivnosti) i spoljnom, radi neutralisanja ugrožavajućih pojava, održavanja i unapređenja stanja bezbednosti (funkcionalne (^5) Dr Ljubomir Stajić, Mr Saša Mijalković i Svetlana Stanarević, Bezbednosna kultura, Beograd
sprovode se u skladu sa Ustavom, zakonom i drugim propisima. Narodna skupština Republike Srbije ostvaruje svoj uticaj na sve delove sistema nacionalne bezbednosti ustavotvornom i zakonodavnom delatnošću. Narodna skupština odlučuje o ratu i miru, donosi zakone i druge opšte akte u oblasti nacionalne bezbednosti i nadzire rad Vlade i drugih organa odgovornih Narodnoj skupštini, u skladu sa Ustavom i zakonom. Narodna skupština, preko Odbora za odbranu i bezbednost, ostvaruje nadzor i demokratsku i civilnu kontrolu nad sistemom nacionalne bezbednosti. Predsednik Republike Srbije predsedava Savetom za nacionalnu bezbednost i komanduje Vojskom Srbije, u skladu sa Ustavom i zakonom. Predsednik Republike ukazuje na određena pitanja i probleme iz domena nacionalne bezbednosti, pokreće njihovo rešavanje i donosi akte iz svoje nadležnosti. Vlada usmerava i usklađuje rad organa državne uprave u domenu nacionalne bezbednosti, u skladu sa Ustavom i zakonom. Vlada predlaže i realizuje politiku nacionalne bezbednosti, usmerava i usklađuje funkcionisanje sistema nacionalne bezbednosti, obezbeđuje materijalna i finansijska sredstva za potrebe sistema nacionalne bezbednosti, upravlja delatnošću državnih organa, organa državne uprave, ustanova i pravnih lica u oblasti ostvarivanja nacionalne bezbednosti, u skladu sa Ustavom i zakonom, i obezbeđuje realizaciju međunarodnih ugovora i sporazuma u oblasti nacionalne bezbednosti.Ministar spoljnih poslova, minister odbrane, ministar unutrašnjih poslova i ministar finansija podnose izveštaje o stanju bezbednosti iz domena svojih nadležnosti Narodnoj skupštini i Vladi. Ostali ministri i državni funkcioneri, na zahtev Vlade, Narodne skupštine Republike Srbije ili prema potrebi, podnose izveštaje iz domena svojih nadležnosti. Direktor Bezbednosno - informativne agencije, director Vojnobezbednosne agencije i direktor Vojnoobaveštajne agencije najmanje jednom godišnje, u toku redovnog zasedanja Narodne skupštine, podnose redovni izveštaj o radu službe Odboru za odbranu i bezbednost, a po potrebi i na zahtev Odbora dostavljaju vanredni izveštaj.^9
4. SISTEM ODBRANE REPUBLIKE SRBIJE
Sistem odbrane Republike Srbije je deo sistema nacionalne bezbednosti i predstavlja jedinstvenu, strukturno uređenu i funkcionalnu celinu snaga i subjekata odbrane čiji je cilj zaštita odbrambenih interesa Republike Srbije. Zaštita odbrambenih interesa je jedinstvena funkcija države i realizuje se kroz vojnu i civilnu odbranu. Nosilac vojne odbrane je Vojska Srbije, a u ostvarivanju civilne odbrane angažuju se državni organi, organi državne uprave, organi autonomnih pokrajina, organi jedinica lokalne samouprave, privredna društva, javne službe i ostali subjekti i snage sistema odbrane. Subjekti sistema odbrane su: građani, državni organi, privredna društva, druga pravna lica, preduzetnici i Vojska Srbije. Snage odbrane su ljudski i materijalni potencijali Republike Srbije, odnosno organizovane strukture subjekata sistema odbrane. Strategijom odbrane utvrđuju se struktura, upravljanje i načela funkcionisanja sistema odbrane.^10 (^9) Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije, Beograd, arpil 2009 (^10) Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije, Beograd, arpil 2009str.
4.1. Struktura sistema odbrane Strukturu sistema odbrane, kao dela sistema nacionalne bezbednosti, čine organi zakonodavne i izvršne vlasti Republike Srbije, Vojska Srbije, civilna odbrana i drugi subjekti značajni za odbranu. Organi zakonodavne i izvršne vlasti Republike Srbije u okviru svojih redovnih nadležnosti i odgovornosti propisanih Ustavom i zakonom upravljaju sistemom odbrane i obezbeđuju pretpostavke za stabilno funkcionisanje sistema odbrane Republike Srbije, kako u miru tako i u ratnom i vanrednom stanju. Vojska Srbije brani zemlju od oružanog ugrožavanja spolja i izvršava i druge misije i zadatke u skladu sa Ustavom, zakonom i principima međunarodnog prava koji regulišu upotrebu sile. Misije i zadatke Vojske definiše Narodna skupština Republike Srbije u skladu sa Ustavom i na osnovu neotuđivog prava Republike Srbije na individualnu i kolektivnu odbranu, saglasno članu 51. Povelje UN i osnovnim principima međunarodnog prava koji regulišu upotrebu sile. Misija Vojske Srbije: odbrana Republike Srbije od oružanog ugrožavanja spolja; učešće u izgradnji i očuvanju mira u region i svetu, i podrška civilnim vlastima u suprotstavljanju pretnjama bezbednosti. Dodeljene misije Vojska Srbije realizuje izvršavanjem zadataka. Odbrana Republike Srbije od oružanog ugrožavanja spolja realizuje se kroz odvraćanje od oružanog ugrožavanja, odbranu teritorije i odbranu vazdušnog prostora. Učešće u izgradnji i očuvanju mira u regionu i svetu realizuje se učešćem u međunarodnoj vojnoj saradnji i učešćem u multinacionalnim operacijama. Podrška civilnim vlastima u suprotstavljanju pretnjama bezbednosti realizuje se kroz pomoć civilnim vlastima u suprotstavljanju unutrašnjem ugrožavanju bezbednosti, terorizmu, separatizmu i organizovanom kriminalu i kroz pomoć civilnim vlastima u slučaju prirodnih nepogoda i tehničkih i tehnoloških i drugih nesreća. Vojska obavlja i druge zadatke, na osnovu odluke Narodne skupštine Republike Srbije.^11 Vojska se organizuje na strategijskom, operativnom i taktičkom nivou u komande, jedinice i ustanove. Osnove organizacijske strukture i brojna veličina Vojske određuju se u zavisnosti od procene ugroženosti bezbednosti Republike Srbije, dodeljenih misija i zadataka, raspoloživih resursa i usvojenih standarda. Vojska Srbije sastoji se od stalnog i rezervnog sastava. Vojska Srbije razvija sopstvene sisteme obuke i logistike i oslanja se na raspoložive resurse države. Civilna odbrana je deo jedinstvenog sistema odbrane. Organizuje se na nivou Republike Srbije, autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave. Misije civilne odbrane su: obezbeđivanje pretpostavki za funkcionisanje sistema odbrane, zaštita i spasavanje, i učešće u međunarodnim operacijama zaštite i spasavanja. Obezbeđivanje pretpostavki za funkcionisanje sistema odbrane realizuje se kroz sledeće zadatke: pripremu državnih organa, organa državne uprave, organa autonomnih pokrajina, (^11) Mr Ostojić Momir, Priručnik za predmet: Uvod u Bezbednost, Beograd 2011, strana 116.
U savremenim uslovima vojni pritisak je element ratne doktrine velikih sila, naročito prema nezavisnim i državama koje nisu u stanju da primene strategiju odvraćanja i strategiju uzvraćanja kao meru za suprotstavljanje vojnom pritisku neke susedne države ili vojne sile. Vojni pritisci su jednostrane, nasilne i druge akcije jedne ili više država, izolovano ili koordinirano, prema drugoj državi, radi iznuđivanja određenih ustupaka (ekonomskih, teritorijalnih, političkih). Vojni pritisci se mogu vršiti svim sredstvima: vojnim, političkim, ekonomskim, diplomatskim i drugim i to posebno, kombinovano i istovremeno. Dakle, vojni pritisak kao uvod u oružanu agresiju se ispoljava kroz: pretnju napadom, demonstraciju oružanom silom u prigraničnim rejonima, povrede vazdušnog prostora, zatvaranje granica i drugo.
6. PRETNJA KAO SPOLJNI NEORUŽANI OBLIK UGROŽAVANJA
BEZBEDNOSTI DRŽAVE
Pretnja miru predstavlja oblik spoljnog neoružanog ugrožavanja bezbednosti države. Dok se u prošlosti smatralo da svaka suverena država ima pravo za vođenje rata, savremeno međunarodno pravo zabranjuje ne samo započinjanje rata, već i svaku upotrebu sile, pa i samu pretnju silom. U tom svetlu, pretnja je protivna Povelji UN i pravno nedopustiva. Ukoliko ipak dođe do pretnje miru, povrede mira i akta agresije, Savet bezbednosti je na osnovu Glave VII Povelje UN ovlašćen da utvrdi postojanje takve pretnje, povrede, odn. agresije, te da odluči koje će se mere preduzeti da bi se održali ili vaspostavili međunarodni mir i bezbednost. U tom cilju Savet može pozvati zainteresovane strane da se povinuju onim privremenim merama za koje on smatra da su potrebne ili poželjne, može odlučiti da se primene određene mere koje ne povlače upotrebu oružane sile (prekid ekonomskih odnosa, železničkih, pomorskih, vazdušnih, poštanskih, telegrafskih, radiografskih i drugih veza, prekid diplomatskih odnosa), a kada je to neophodno može preduzeti akciju vazduhoplovnim, pomorskim ili kopnenim snagama, koja je potrebna radi održavanja ili vaspostavljanja međunarodnog mira i bezbednosti. Pretnju u međunarodnim odnosima sprovodi država ili grupa država a njena operacionalizacija se prepoznaje po ugroženosti bezbednosti države i njenih građana i nefunkcionisanju države koja je meta napada. Pretnja može biti i rezultat objektivno nastalih okolnosti. Tako npr. pretnja miru kao rezultat nagomilanih protivurečnosti, pretnja opstanku čovečanstva zbog neke teške bolesti, moguće kosmičke katastrofe i sl. Dakle, pretnjom se neko prisiljava na poslušnost bilo ucenom ili silom. Naizgled beznačajna pretnja može da bude opasna. U Oksfordskom englesko-engleskom rečniku pretnja se definiše kao namera da se nanese šteta ili da se sprovede kazna, kao i naznaka nekog nepoželjnog i neprijatnog događaja. Pretnja je u Pravnoj enciklopediji objašnjena kao mogućnost nanošenja zla da bi se, na taj način, uticalo na nečiju slobodu odlučivanja. Potrebno je, međutim, da postoji osnov da se pretnja shvati kao ozbiljna i moguća. Pretnja kao mogućnost da se šteta nanese drugom subjektu ako se ne povinuje zahtevu pretioca kao spoljnopolitičkog sredstva, u suštini, definisana je u udžbeniku Međunarodni odnosi. Pretnja je vrsta pritiska sa pozicije sile kojim suprotna strana želi da se prisili, zastrašivanjem i iscrpljivanjem da učini određene ustupke. Dakle, pretnje se izvode uz svesnu nameru da se nekom nanese šteta ili neko zlo s pozicije sile. Pretnje su izrazito negativne i prete da ugroze čak i opstanak određenog objekta. Pri pojmovnom određenju pretnji treba uzeti u razmatranje njen intenzitet (silina delovanja); širinu uticaja na objekt, odnosno broj i ''gustinu'' određenih oblika ugrožavanja. Pretnje su neposredni oblici ugrožavanja objekata bezbednosti,
činilac krize ili nekog sukoba, vrsta pritiska kojim želi da se ukaže na mogućnost štete ili nekog zla sa pozicije sile da bi se objekti pretnje prisilili na određene ustupke. Pretnje imaju jasne, predvidljive i određene oblike ugrožavanja. One su uvod u rat, ekonomske sankcije ili terorističke napade, i mogu drastično narušiti kapacitet sistema bezbednosti države prema kojoj su usmerene. Pretnja je konačni i najdirektniji deo izazova i rizika.
7. OFANZIVNO PROPAGANDNO DELOVANJE
Propaganda je izraz latinskog porekla i potiče od glagola propagare, koji u srpskom prevodu znači: širiti, rasprostirati. Sinonim za propagandu je termin propagacija, takođe izveden iz glagola propagare. Ovaj termin je ustanovljen 1622. godine. Naime, to se dovodi u vezu sa poznatom uredbom pape Gregora XV, kojom se ustanovljava jedna vodeća papska ustanova za širenje katoličke vere. Stvaranje vodećeg propagandnog tela katoličke crkve 1622. godine, početak je nastanka moderne propagande. Početak delovanja propagande u međunarodnim odnosima upravo je proporcionalan s hipotezama o istorijskom trenutku u kome su nastali ti odnosi. U istorijskom smislu izučavanje fenomena propagande organizovano počinje tek početkom XX veka. Studije o propagandi, koje su započete početkom dvadesetih godina XX veka i predstavljale su neku vrstu preteče socioloških studija o ubeđivanju. Imajući u vidu rastući razvoj i uticaj masovnih medija u to vreme, kao što su štampa, film, a zatim i radio, vrlo brzo su uočeni efekti koje propaganda ima na izmeni stavova i ponašanja ljudi koji su podvrgnuti njenom uticaju. 7.1 Definisanje propagande Propaganda je namerni i sistematski pokušaj oblikovanja percepcije i manipulisanja saznanjem i ponašanjem u cilju izazivanja reagovanja koje je u interesu propagandiste. Propaganda je dakle, smišljeno širenje ideja, bez konkretne akcije od strane pojedinca, grupa ili institucija naizgled bez upotrebe grube sile. Oni koji vrše propagandu nastoje, u različitim domenima uspostaviti ili učvrstiti svoju dominaciju na osnovu ideologija za koju tvrde da joj pripadaju. Propagandna aktivnost uvek predstavlja jednu vrstu izmanipulisane komunikacije, unapred osmišljene i nikako spontane ili slučajne, sa tačno određenom svrhom i sa ciljem da vrši uticaj u skladu sa interesima pošiljaoca, odnosno kreatora poruke. Italijanski teoretičar Mito (Mito) smatra da je „propaganda isto što i tehnika socijalne presije koja teži formiranju psiholoških ili socijalnih grupa sa jedinstvenom strukturom, a preko afektivnih i mentalnih stanja individua. Američki publicist L. Martin određuje propagandu kao „sistemski pokušaj uticaja na ljude pomoću sredstava masovnog delovanja, s ciljem uticaja na njihove misli, a ovim i na njihovo ponašanje u interesima određenih grupa’’. Poznati francuski naučnik Žak Elil(Jacques Ellul) određuje propagandu kao „skup metoda kojima se služi neka organizovana grupa kako bi psihološkim manipulacijama navela masu ili pojedinca, uključenih u neku organizaciju, da uzmu aktivno ili pasivno učešće u njihovoj akciji’’. „Bez obzira na cilj i sadržinu, propagandna aktivnost predstavlja planski organizovano, smišljeno širenje raznovrsnih političkih, privrednih,
naglašenosti njihove zaštite, odnosno bezbednosne funkcije, često se nazivaju i obaveštajno- bezbednosni sistem. U načelu, jedna služba je glavna, ima univerzalni karakter i naziva se centralna obaveštajna služba. Ona ima vodeće mesto i strategijskog je značaja. Ostale su uže specijalizovane i namenjene su za pribavljanje informacija iz pojedinih oblasti od interesa za državu, pa su kao takve ugrađene u državne resore (odbranu, spoljnu politiku, ekonomiju, unutrašnje poslove i sl.) i nazivaju se resorne obaveštajne službe. Bez obzira na metodološku podelu, danas u mnogim zemljama sveta postoje sledeće vrste obaveštajnih službi: centralna obaveštajna služba; vojnoobaveštajna služba; obaveštajna služba Ministarstva inostranih poslova; ekonomska obaveštajna služba; nuklearna obaveštajna služba i nadnacionalna obaveštajna služba.^13 8.1.1 VOA Vojno-obaveštajna agencija prikuplja, analizira, procenjuje i dostavlja podatke i informacije o potencijalnim i realnim opasnostima, aktivnostima, planovima, ili namerama stranih država i njenih oružanih snaga, međunarodnih i stranih organizacija, grupa i pojedinaca, usmerenih protiv Vojske, Ministarstva odbrane, suvereniteta, teritorijalnog integriteta i odbrane zemlje. Podaci i informacije su vojnog, vojno-političkog, vojno-ekonomskog ili naučno- tehnološkog karaktera. U okviru svoje nadležnosti, Agencija: organizuje i vrši bezbednosnu zaštitu ustanova i objekata Vojske i države u inostranstvu, pripadnika Vojske i Ministarstva odbrane u inostranstvu, kao i lica koja su službeno upućena u inostranstvo, a zbog svoje delatnosti imaju pristup podacima koji predstavljaju državnu ili vojnu tajnu; vrši bezbednosnu i kontraobaveštajnu zaštitu svojih organa i pripadnika; obezbeđuje svoje snage, organe, pripadnike i objekte od protivpravnih radnji i pretnji; prikupljene informacije obrađuje, proverava, sređuje, procenjuje i štiti od neovlašćenog davanja, menjanja, korišćenja, gubitka ili uništavanja; osniva svoje organizacione strukture neophodne za izvršavanje obaveštajnih poslova i za zaštitu svojih saradnika; štiti opremu i sredstva koja koristi u radu od neovlašćenog pristupa; (^13) Prof dr. Ljubomir Stajić: Osnovi sistema bezbednosti, Beograd 2008, strana 223.
pribavlja, razvija i eksploatiše, uz sopstvene licence i certifikate, informacijske sisteme, sisteme veza i sisteme za prenos podataka, kao i sredstva za zaštitu informacija od odliva tehničkim kanalima; organizuje specijalističke kurseve i centre za obuku svojih pripadnika, vrši naučna istraživanja, formira arhive i objavljuje sopstvena izdanja i dostavlja informacije i izveštaje o svom radu. Organizacija VOA sastoji se od upravnog i izvršnog dela, a organizovana je na savremenim principima i u skladu sa svetskim standardima. Misija - Obaveštajna podrška državnog rukovodstva Republike Srbije i Vojske Srbije, kao i njihovih pripadnika, u zemlji i inostranstvu. Ciljevi - Osnovni ciljevi koji se postavljaju pred VOA: sprečavanje iznenađenja i obezbeđenje podataka o bezbednosnoj situaciji u bližem i širem okruženju, sa težištem na otkrivanju i praćenju snaga i namera potencijalnog neprijatelja, terorističkih i ekstremističkih snaga, te prikupljanju drugih podataka o vojnim, političkim i ekonomskim aktivnostima koji mogu biti od uticaja na bezbednost zemlje. 8.1.2 BIA Bezbednosno-informativna agencija obavlja poslove koji se odnose na: zaštitu bezbednosti Republike Srbije i otkrivanje i sprečavanje delatnosti usmerenih ka podrivanju ili rušenju Ustavom utvrđenog poretka Republike Srbije; istraživanje, prikupljanje, obradu i procenu bezbednosno-obaveštajnih podataka i saznanja od značaja za bezbednost Republike Srbije i informisanje nadležnih državnih organa o tim podacima, kao i druge poslove određene zakonom. Radom Agencije rukovodi direktor koga postavlja i razrešava Vlada. U Agenciji se obrazuju posebne organizacione jedinice za obavljanje bezbednosnih poslova iz njenog delokruga. Agencija u obavljanju poslova iz svoje nadležnosti primenjuje odgovarajuće operativne metode, mere i radnje, kao i odgovarajuća operativno-tehnička sredstva kojima se obezbeđuje prikupljanje podataka i obaveštenja radi otklanjanja i sprečavanja delatnosti usmerenih ka podrivanju ili rušenju Ustavom utvrđenog poretka, ugrožavanju bezbednosti u zemlji i, u vezi s tim, preduzima druge potrebne mere i radnje na osnovu zakona i propisa donetih u skladu sa zakonom. Odluku o primeni mera i metoda donosi direktor Agencija ili lice koje on ovlasti. Pripadnici Agencije raspoređeni u posebne organizacione jedinice u otkrivanju, praćenju, dokumentovanju, sprečavanju, suzbijanju i presecanju delatnosti organizacija i lica usmerenih ka vršenju organizovanog kriminala i krivičnih dela sa elementom inostranosti, unutrašnjeg i međunarodnog terorizma i najtežih oblika krivičnih dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava i protiv Ustavom utvrđenog poretka i bezbednosti Republike, primenjuju ovlašćenja, kao i ovlašćena službena lica ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove. Savet za državnu bezbednost je radno telo Vlade Republike Srbije, koje čine predsednik, zamenik i deset članova i u čijem delokrugu je da: utvrđuju prioritete državne bezbednosti i, s tim u vezi, razmatra programsku orijentaciju BIA i predloga drugih akata od značaja za državnu
organizuje specijalističke kurseve i centre za obuku svojih pripadnika, vrši naučna istraživanja, formira arhive i objavljuje sopstvena izdanja i dostavlja informacije i izveštaje o svom radu.^16
ZAKLJUČAK
Strategija sistema bezbednosti predstavlja izraz saglasnosti relevantnih političkih činilaca, državnih institucija, organizacija civilnog društva I građana pri utvrđivanju opšteg pristupa i načina ostvarivanja zaštite nacionalnih interesa, u skladu sa aktuelnim I procenjenim izazovima, rizicima i pretnjama Republike Srbije. Strategija je zasnovana na savremenim teorijskim saznanjima u oblastima bezbednosti, nacionalnim iskustvima i bezbednosnim (^16) Ostojić Momir, Priručnik za predmet: Uvod u Bezbednost, Beograd 2011, strana 134.
potrebama društva, kao i iskustvima drugih država u kreiranju sistema nacionalne bezbednosti i reševanju rizika i pretnji bezbednosti. Strategija bezbednosti je document kojim se javnost transparentno stavlja na uvid ključna sratešska opredeljenja u jačanju nacionalne bezbednost i izražavanja opredeljnosti Republike Srbije da aktivno doprinosi i izgradnji i unapređenju regionalne i globalne bezbednosti. Savremena društvena kretanja su obeležena dinamičnim promenama u međunarodnim odnosima, koji nagoveštavaju, da će se pored postojećih pojaviti i novi izazovi, rizici i pretnje bezbednosti, na koje je potrebno pravovremeno i adekvatno reagovati.Zbog toga strategiju nacionalne bezbednosti treba blagovremeno prilagođavati uslovima u kojima se implementira, u funkciji zaštite nacionalnih interesa. Sprovođenje u delo stavova sadržanih u strategiji zahteva, kordinirano angažovanje svih društvenih organa i drugih subjekata koji se bave poslovima bezbednosti.Na taj način se ostvaruje potpuno integrisano funkcionisanje sistema nacionalne bezbednosti Republike Srbije. Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije je polazni document u kojem su date osnove za uređenje bezbednosti države, kroz delatnosti na svim nivoima organizovanja društva.Ona predstavlja osnovu za izgradnju strategije spoljne politike, strategije ekonomskog razvoja, strategije odbrane , strategije unutrašnje bezbednosti , i strategije u drugim oblasima života. On predstavlja dinamičan document i njegovo stalno unapređenje i prilagođavanje je Trajan zadatak nadležnih državnih organa .Pordrška javnosti i društvenih institucija je bitan preduslov za ostvarivanje viskog stepena mobilnosti i raspoloživih resursa i kordinacija rada državnih radi ostvarivanja strateških ciljeva politike nacionalne bezbednosti , a time i pretpostavke delotvornosti ove strategije i svih stratešskih dokumenata. Pretnju u međunarodnim odnosima sprovodi država ili grupa država a njena operacionalizacija se prepoznaje po ugroženosti bezbednosti države i njenih građana i nefunkcionisanju države koja je meta napada. Pretnja može biti i rezultat objektivno nastalih okolnosti. Tako npr. pretnja miru kao rezultat nagomilanih protivurečnosti, pretnja opstanku čovečanstva zbog neke teške bolesti, moguće kosmičke katastrofe i sl. Dakle, pretnjom se neko prisiljava na poslušnost bilo ucenom ili silom. Naizgled beznačajna pretnja može da bude opasna. O pojmovima „bezbednost“ i „sistem nacionalne bezbednosti“, ne postoji jedinstven stav. Pitanje „tačne“ definicije bezbednosti i izgradnje jednog „suštinski potvrđenog koncepta“ u oblasti bezbednosti, pre svega, jeste pitanje o definicijama i teorijskim konstrukcijama koje su manje ili više korisne ili značajne, ali koje ne mogu da budu ni potpuno tačne ni potpuno netačne.
LITERATURA
- Prof dr. Ljubomir Stajić: Osnovi sistema bezbednosti, Beograd 2008.
- Prof. dr. Mitović, R. Ljubiša: Opšta sociologija, Beograd, 2003.
- Prof dr. Ljubomir Stajić: Osnovi sistema bezbednosti, Beograd 2008, strana 28
- Dr Stajić Ljubomir, Osnovi Bezbednosti. Beograd: Fakultet civilne odbrane, 2005. strana
- Prof dr. Ljubomir Stajić: Osnovi sistema bezbednosti, Beograd 2008, strana
- Dr Ljubomir Stajić, Mr Saša Mijalković i Svetlana Stanarević, Bezbednosna kultura, Beograd
- Mr Ostojić Momir, Priručnik za predmet: Uvod u Bezbednost, Beograd 2011
- Keković, Zoran, Sistemi Bezbednosti, Beograd, Fakultet bezbednosti, 2009
- Keković, Zoran, Sistemi Bezbednosti, Beograd, Fakultet bezbednosti, 2009str.
- Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije, Beograd, arpil 2009
- Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije, Beograd, arpil 2009str.
- Mr Ostojić Momir, Priručnik za predmet: Uvod u Bezbednost, Beograd 2011, strana 116.
- Prof dr. Ljubomir Stajić: Osnovi sistema bezbednosti, Beograd 2008, strana 223.
- Andreja, Uvod u državnu bezbednost, VŠUP, Beograd, 2000.
- Ostojić Momir, Priručnik za predmet: Uvod u Bezbednost, Beograd 2011, strana 121
- Ostojić Momir, Priručnik za predmet: Uvod u Bezbednost, Beograd 2011, strana 151
- Ostojić Momir, Priručnik za predmet: Uvod u Bezbednost, Beograd 2011, strana 134.
