Preuzmite bioloski agensi zivotne sredine i više Skripte u PDF od Hemija životne sredine samo na Docsity!
БИОЛОШКИ АГЕНСИ
1. УВОД
Термин „биолошки агенси“ подразумева микроорганизме из следећих група: бактерије, вируси, гљиве, протозе, хемлинти и артроподи. Многи од њих су патогени за човека, а неки су патогени само под одређеним условима, док највећи број њих није уопште патоген. Примена савремених технологија у индустрији знатно је смањила ризик од штетног деловања биолошких агенaса. Насупрот томе, примена климатизације у саврменим пословним објектима учинила је да велики број особа које раније нису били у ризичној групи дође у контакт са биолошким агенсима. Биолошка безбедност (биобезбедност) дефинише се као примена безбедносних процедура у раду са биолошким материјалом, коришћења личне заштитне опреме од стране запослених у лабораторији, као и правилна употреба мера и средстава за сузбијање и превенцију ширења биолошких агенаса, како би се спречила штетна дејства живих микроорганизама (непосредна и посредна) на људе (запослене у лабораторији, остале запослене у установи) и/или на животну средину. У медицинским лабораторијама се обављају анализе различитих узорака крви, других телесних течности, ткива, урина и других излучевина. Већина медицинских лабораторија требало би да сматра потенцијално инфективним узорке које анализира, док један број лабораторија има и потврду да ради са инфективним материјалом у којем је већ утврђено присуство патогених агенаса. У оба случаја постоји могућност да запослени у лабораторији и пацијенти буду изложени патогенима, па се у складу са овим препоручује предузимање мера за смањење ризика. Опрема и реаганси који се користе за извођење потребних анализа на узроцима такође често носе сопствене опасности, а сам рад у лабораторији може бити напоран и може да доведе до стреса код запослених, до несрећних случајева и повреда. Безбедност на раду у лабораторији подразумева активно учешће запослених и преузимање иницијативе у циљу унапређења безбедности. Концепт безбедности на раду у лабораторији заснован је на поступцима којима се обезбеђује безбедност од хемијских, микробиолошких и физичких опасности по запослене, посетиоце, опште становништво и животну средину.
2. ЗДРАВСТВЕНИ И БЕЗБЕДНОСНИ РИЗИЦИ 2.1 Класификација биолошких агенаса Како би се одредио ризик од биолошких агенаса, дефинисаних као микроорганизми који су у стању да проузрокују било какву инфекцију, алергију или токсично дејство, биолошки агенси се класификују у четири групе ризика, а према ризику од инфекције који носе. Ризична група 1 подразумева агенсе за које је мало вероватно да ће довести до болести код људи.
Ризична група 2 подразумева агенсе који могу да проузрокују болести код људи и могу да представљају опасност за запослене, а није вероватно да ће се ширити у заједници и обично је доступна делотворна превентива или терапија. Ризична група 3 подразумева агенсе који могу да проузрокују озбиљна обољења код људи и могу да представљају значајну опасност за запослене. Ова група агенаса може да представља ризик од ширења на заједницу, али је обично доступна делотворна превентива или терапија. Ризична група 4 подразумева агенсе који могу да проузрокују озбљина обољења код људи и могу да представљају значајну опасност за запослене, може да представља велики ризик од ширења на заједницу, а није доступна делотворна превентива или терапија. 2.2. Процена ризика и фактори ризика Процена ризика при раду са биолошким агенсима је најглавнији ослонац практичне примене начела биолошке безбедности. У случају било какве активности за коју је вероватно да ће подразумевати ризик од излагања било каквим биолошким агенсима, неопходно је да се одреди природа, степен и трајање излагања запосленог дејству биолошког агенса, како би се омогућила процена ризика по здравље или безбедност запосленог и како би се испланирале мере које ће се предузети. У случају активности које подразумевају излагање већем броју група биолошких агенаса, ризик ће се процењивати на основу опасности коју представљају сви присутни опасни биолошки агенси. Ова процена треба да се понавља у правилним временским интервалима, као и у случају да дође до било какве промене у условима који би могли да утичу на излагање запослених биолошким агенсима. Процену ризика треба да обављају они запослени појединци који су најбоље упознати са специфичним карактеристикама микроорганизама са којима би могли да дођу у додир, са опремом и процедурама које треба употребити, као и са опремом за спречавање ширења и расположивим капацитетима. Приликом процене ризка потребно је:
- идентификовати опасности, односно са којим опасностима се суочавамо у лабораторији и који су потенцијални нежељени ефекти на здравље;
- одредити ко би могао да буде под ризиком и како;
- проценити колико је вероватно да ће наведене посебне опасности довести до непожељних дејстава на здравље и одлучити да ли су постојеће мере опреза довољне или би требало предузети додатне мере;
- забележити значајне резултате процене ризика и чувати записник о томе у архиви за будуће потребе;
- преиспитати процену ризика уколико дође до било каквих значајних промена.
- пре-аналитичкој – узимање и пријем узорака;
- аналитичкој – правилно и безбедно руковање биолошким материјалом;
- пост-аналитичкој – издавање резултата;
- одлагање узорака и отпада након завршеног рада. 3. СТАНДАРДНЕ МЕРЕ БЕЗБЕДНОСТИ 3.1. Ниво биолошке безбедности лабораторија Стандардне безбедносне мере које треба предузети у одређеној лабораторији зависиће од групе ризика којој припадају биолошки агенси којима се рукује и одговарајућег нивоа биолошке безбедности лабораторије. Лабораторије нивоа биолошке безбедности 1 (Лабораторије НББ 1) су обично лабораторије које имају образовну намену и у њима се биолошки агенси којима ће запослени и ученици или студенти бити изложени, контролишу и ограничавају на групу ризика 1. Овакве лабораторије су прикладне искључиво за рад са добро окарактерисаним агенсима, за које није познато да доводе до болести код имунокомпетентних, односно здравих одраслих људи, а који агенси представљају минималну потенцијалну опасност за запослене у лабораторији и животну средину. Ове лабораторије не треба да буду одвојене од општих путева кретања у објекту у којем се налазе, а рад у њима се углавном одвија на отвреним радни столовима Лабораторије нивоа биолошке безбедности 2 (Лабораторије НББ 2) су оне лабораторије у којима је рад са биолошкима агенсима из ризчне групе 2 свакодневна појава, па се зато препоручује да се све дијагностичке и медицинске лабораторије пројектују у складу са захтевима за ниво биолошке безбедности 2 или виши ниво. Ова врста лабораторија се разликује од лабораторија НББ 1 између осталог и по томе што је приступ лабораторији НББ 2 у току рада ограничен; заопслени у овим лабораторијама похађају специфичну обуку за руковање патогеним агенсима; све процедуре у којима постоји могућност настанка инфективних аеросола и прскања спроводе се у уређајима који физички спречавају ширење микроорганизама (нпр. безбедносним коморама). Лабораторије нивоа биолошке безбедности 3 и 4 (лабораторије НББ 3 и лабораторије НББ
- су оне лабораторије у којима се рукује биолошким агенсима из ризичних група 3 и 4, а најчешће су то потенцијално инфектвини узорци инфицирани са ХБВ или ХИВ-ом, као и агенсом mycobacterium tuberculosis. У Србији постоје медицинске лабораторије НББ 3 или НББ 4, али су веома ретке. 4. MЕРЕ ЗАШТИТЕЕРЕ ЗАШТИТЕ Људска грешка у раду, лоше технике рада у лабораторији и погрешна употреба уређаја и опреме доводе до већине повреда у лабораторији и инфекција стечених на раду. Како би се
повреде избегле потребно је применити превентивне заштитне мере, као што је на пример забрана пипетирања устима, односно обавезна употреба механичких уређаја за пипетирање. Мере заштите обухватају и пажљиво руковање иглама и другим оштрим предметима као што су скалпели, пиптете, разбијено стакло и то тако што се:
- употребљене игле обавезно одлажу у непробојне контејнере који се користе за одлагање оштрих и употребљених предмета;
- за одвајање игала од бризгалица треба користити одговарајући зарез који постоји на поклопцу непробојног контејнера;
- оштре предмете за вишекратну употребу треба обавезно упаковати у судове чврстих зидова ради безбедног преноса до места на коме се обавља деконтаминација ових предмета;
- разбијеним стакленим судовима не треба руковати непосредно;
- увек када је то могуће стаклене судове за рад треба заменити пластичним судовима за једнократну употребу. Након завршетка рада у лабораторији и након било каквог просипања или прскања материјала који је увек потенцијално инфективан све радне површине треба дезинфиковати одговарајућим дезинфекционим средством. Знак или обележје које представља међународни симбол за биолошку опасност обавезно се поставља на улазна врата лабораторије уколико се у лабораторији налазе потенцијално инфективни или инфективни агенси. Слика 4.1. Знак упозорења за биолошку опасност Осим овог знака на улазним вратима могу се навести и називи агенаса који се у лабораторији могу срести, као и име и број телефона лица задуженог за надзор над радом у лабораторији. 4.1. Хигијена и лична заштитна опрема Начела добре хигијенске праксе и примена личне заштитне опреме представљају најделотворније и најједноставније примељниве мере за све медицинске лабораторије. Сви запослени у лабораторији обавезни су да поштују једноставна правила која се односе на различите аспекте рада и то од начина облачења до хигијене руку, као што су:
узимања узорака до места где ће се обавити анализе треба користити контејнере који могу да буду стаклени или пластични и који треба да буду правилно обележени ради лакше идентификације. 4.3.3. Отварање узорака и вођење евиденције и документације Веома је важно да сви у ланцу рада и манипулисања са узорцима у лабораторији буду информисани о потенцијалним опасностима којима се излажу током рада и потребно је да буду обучени да примењују стандардне мере предострожности у свом раду. Примарни судови са узорцима и епрувете са узорцима требало би отварати унутар биолошко-безбедносне коморе, а затварач би требало хватати парчетом хартије или газе, а ради спречавања евентуалног распрскавања материјала. Приликом отварања епрувете са узорцима потребно је да запослени који ради на тим пословима носи рукавице, као и заштитну опрему за очи и слузокожу ока, као и заштитни мантил или кецељу. Слика 4.3.3.1. Заштитне наочаре 4.3.4. Употреба пипета и помоћних средстава за пипетирање Употреба микропипета у раду је обавезна. Пипетирање устима је забрањено. Све пипете треба да буду опремљене памучним чеповима како би се смањила контаминација микропипета. Контаминиране пипете увек, а нарочито пре одлагања, треба да буду потпуно потопљене у одговарајуће дезинфекционо средство у адекватној посуди. На радну површину увек треба поставити материјал који добро упија како би се избегло разношење инфективног материјала који некада капа из пипете. Слика 4.3.4.1. Употреба пипете
5. ОБУКА
У превенцији ширења инфекција и појава несрећених случајева који могу настати у лабораторијском раду, кључну улогу игра особље које је обучено за примену безбедносних мера у раду. Значај континуиране интерне обуке о безбедносним мерама рада у лабораторији веома је велики за квалитетан и безбедан рад у медицинској лабораторији. Лице које спроводи надзор у лабораторији мора да обезбеди да запослени у лабораторији похађају одговарајућу обуку о својим одговорностима и обавезама, као и о неопходним превентивним мерама којима се спречава излагање ризицима. Запослени треба сваке године да похађају обуку за обнављање знања о безбедносним праксама или додатну обуку када дође до промене у процедурама рада. Веома је важна контрола здравственог стања запослених како би сви могли да имају увид у стање отпорности свог имуног система и стањима која би могла да их учине подложнијим инфекцијама. Потребно је да се усвоје мере којима се обезбеђује да сви запослени прочитају и разумеју смернице за рад и понашање у односу на безбедност.
6. ПРОЈЕКАТ ЗА ЛАБОРАТОРИЈЕ Лабораторија треба да буде пројектована тако да се лако чисти и да се хигијена лабораторије лако спроводи. Радне површине, подови и зидови морају бити израђени од материјала који су отпорни на топлоту, органске раствараче, киселине, базе и друге хемикалије, укључујући и детерџенте и дезинфекциона средства. Слика 6.1. Медицинска лабораторија
Све лабораторије треба да поседују дефинисане процедуре за поступак при несрећним случјевима који могу да доведу до ослобађања биолошких односно инфективних агенаса. Та процедура треба детаљно да описује поступке за:
- чишћење просутог материјала;
- случај несреће, пожара, поплаве или неког другог хитног случаја;
- извештавање, вођење евиденције и истрагу несрећних случејва;
- прву помоћ. Све процедуре треба да обухватају и податке за контакт надлежних лица које је потребно обавестити, укључујући и ватрогасце и хитну помоћ. 8. РАДНА СПОСОБНОСТ И ПРОФЕСИОНАЛНА ОБОЉЕЊА 8.1.Оцењивање радне способности У фази активне болести оболели привремено нису способни за рад, без обзира на врсту посла коју обављају. По завршеном лечењу, уколико нема последица и уколико особа није контагиозна, способна је за свој досадањши посао. У случају да по завршеном лечењу не дође до потпуног излечења, оцена радне способности зависи од последица. 8.2. Услови за признавање професионалног обољења Да би се обољење изазвано штетним деловањем биолошких агенаса признало за професионално, неопходно је доказати да приликом рада оболела особа долази у контакт са узрочником. Такђе, неопходно је да контакг буде адекватан, то јест да омогућава преношење проузроковача (на пример, у случају вирусног Б хепатитиса неопходно је да је вирус парентералним путем унет у организам). Поред наведеног услова, за признавање професионалне болести потребно је да се региструје клиничка слика обољења, као и да се докаже временска и просторна повезаност контакта са појавом обољења. У случајевима вирусног хепатитиса или АИДС-а треба искључити могућност да је до инфекције дошло у породици (увидом у здравствену документацију чланова породице). Код оболелих од вирусног хепатитиса треба искључити и хируршке интервенције (у времену инкубације хепатитиса) као могући узрок инфекције. 9. МЕДИЦИНСКИ ОТПАД Медицински отпад дефинише се као сав отпад, опасан или неопасан, који се генерише при пружању здравствених услуга. Отпад из установа у којима се пружа здравствена заштита обавезно се разврстава на месту стварања на опасан и неопасан медицински отпад.
Неопасни отпад је отпад који нема карактеристике опасног отпада и сличан је отпаду који се ствара у домаћинствима. Опасни отпад је отпад који по свом пореклу, саставу или концентрацији опасних материја може проузроковати опасност по животну средину и здравље људи и најмање има једну од опасних карактеристика утврђених посебним прописима, укључујући и амбалажу у којој је опасан отпад био или јесте упакован. 9.1. Неопасан медицински отпад Неопасан медицински отпад који потиче из здравствених установа обично подразумева отпад који не представља посебну опасност приликом руковања или одлагања, али који поседује и реактивна својства, што значи да није инертан (дрво, папир). 9.2. Опасан медицински отпад Опасан медицински отпад укључује инфективни, патолошки, хемијски, токсични или фармацеутски отпад, као и цитотоксичне лекове, оштре предмете и инструменте за једнократну употребу и други опасни отпад. Опасан медицински отпад представља озбиљан здравствени и хигијенски ризик за здравствене раднике, особље, пацијенте и особе које се баве прикупљањем, складиштењем и одлагањем медицинског отпада. Неодговарајуће одлагање опасног медицинског отпада представља и извор загађења животне средине. 9.3. Руковање медицинским отпадом По обављеној идентификацији одређене категорије отпада и обављеној процени ризика, неопходно је са отпадом поступати на исправан и безбедан начин. У складу са тим, потребно је обезбедити неопходну обуку и личну заштитну опрему за сва лица која непосредно рукују медицинским отпадом, како би им се омогућило да обаве свој посао безбедно и одговорно. По обављеном раздвајању медицинског отпада, категорија инфективног медицинског oтпада мора се чувати у складиштима која задовољавају одређене критеријуме као што су на пример:
- услови складиштења у за то одређеним просторима унутар здравствене установе су строги и безбедни;
- свако складиште поседује упутства о безбедности (нпр. процедуру у случају изливања и мере предострожности због присуства крви и телесних течности);
- свако складиште је одговарајућих димензија тако да обезбеђује довољно простора за чување контејнера у случајевима стварања повећане количине инфективног медицинског отпада.
Л И Т Е Р А Т У Р А
[1] Видаковић Александар и сарадници: „Основи медицине рада“ ЦИБФ Медицинског факултета у Београду – Београд, 2002. [2] Министарство здравља Републике Србије: „Препоруке за безбедност и здравље на раду у медицинским лабораторијама“ – Београд, мај 2012. године [3] Светска здрасвтвена организација: „Приручник за биолошку безбедност у лабораторији“ – Женева, 2004. године
