Preuzmite Bullyng-Skripta-Psihologija i više Rezime u PDF od Opšta psihologija samo na Docsity!
BULLYING
ŠTA JE BULLYING?
o Bully (eng.) – siledžija, nasilnik, kinjiti, zlostavljati o Kod nas se najčešće prevodi kao vršnjačko nasilje, mada npr. u Engleskoj se ovaj termin koristi za označavanje mobinga (zlostavljanje na radnom mestu). o Bullying se najčešće spominje u školskom kontekstu (drugi mogući konteksti: radno mesto, zatvor, vojska itd.) o Iako verovatno oduvek prisutno, istražuje se tek od 70-ih. Početak istraživanja se vezuje za Skandinaviju (Norvešku)
Olweus dao je prvu definiciju i prvi je počeo da istražuje ovaj fenomen. – “Učenik je žrtva bullyinga kada je više puta, tokom dužeg vremenskog perioda izložen negativnim akcijama od strane jednog ili nekoliko drugih učenika.”
TEŠKOĆE DEFINISANJA
o Vrsta terora, neprovocirani napad koji ima za cilj da izazove distres kod žrtve – svesna namera i motivacija nasilnika je važna. Namera je da se žrtva povredi i ponizi, a motivacija se tiče želje za dominacijom i moći. o Bullying je podvrsta agresije – ima socijalni karakter. Grupa u kojoj se dešava je od p osebnog značaja.
Forme: 1:1 ili grupa nasilnika – 1/više žrtava.
Često prikazivanje bullyinga: nasilnik u izolaciji, daleko od očiju druge dece zlosatvlja žrtvu – retko kada se dešava ovako. Za bullying je „publika“ od posebnog značaja – upravo zbog socijalnog karaktera ove podvrste agresije, jer je važno pred nekim demonstrirati moć i snagu. Nasilan deca se često „prave važna“ pred vršnjacima i njihovim vernim i lojalnim pratiocima na taj način što zlostavljaju salbije. Nagrada je socijalnog karaktera (ili je barem nasilnik tako doživljava).
Nasilnik – svesnost i razumevanje posledica po žrtvu. Primer sa bebama: Zamislite dve bebe (npr. godinu dana stare). Dečak ima zvečku i igra se sa njom. Devojčica ga posmatra, silom mu oduzima zvečku. Dečak počinje da plače, devojčica se smeje i guče, sa uživanjem trese „svoju“ novu zvečku i pokazuje je svom drugaru. Dečak i dalje
plače. Dolazi odrasla osoba i „kudi“ devojčicu, govoreći joj da je nevaljala. Ona nastavlja da se smeje i da uživa u svojoj novoj igrački, ne obazire se na odraslu osobu i drugu bebu koja plače. Opisani primer se naravno ne smatra bullyingom, jer „nasilnik“ nema svesnu nameru da povredi „žrtvu“, nije svestan posledica svojih postupaka i ne razume „žrtvine“ rekacije.
Međutim, svaki opisani postupak (nasilno oduzimanje imovine, povređivanje drugoga, pokazivanje zadovoljstva kada se vidi reakcija žrtve, nezainteresovanost za kritiku, opomenu) – kod starije dece bi se smatrao bullyingom. Hatch – Za to da se za dete smatra da je nasilnik u situaciji bullyinga potreban je određeni stepen emocionalne, kognitivne i socijalne zrelosti. Prema ovom autoru minimlani stepen potrebne zrelosti je prisutan već oko 4-6 god. Hatch opisuje 3 načina kako deca pokušavaju da pridobiju socijalnu moć:
- samo-promocija,
- dominacija naređenjima i
- fizičko zastrašivanje – o nejasno je koliko deca na pomenutom uzrastu razumeju patnju koju izazivaju, ali je sigurno da veliki broj te dece shvata pravilo “bez agresije” (rezultati istraživanja i posmatranja u vrtiću).
“Negativne akcije” – sintagma koju Olweus koristi u svojoj definiciji. Može da podrazumeva široki spektar ponašanja – mentalno i fizičko zlostavljanje: neverbalna uznemrivanja, okrutna zadirkivanja, ruganja, socijalno izopštavanje, seksulno uznemiravanje, etničko nipodoštavanje, ograničavanje kretanja, destrukcija imovine, iznuda, ozbiljni fizički napadi... Kada osnovnoškolce pitamo za najčešće oblike bullyinga za koje oni znaju, izveštavaju o tome da je 60 - 70% akcija siledžija fizička agresija.
“Više puta” – spominje se u definiciji kako bi se isključile akcije koje se dešavaju samo jednom, bez namere da se određeni učenik sistematski “uništi” – dakle akcije koje ne podrazumevaju bullying, nego razne oblike svađa i druge oblike agresije kod dece. Olweus je napisao da pod određenim uslovima jednokratno ozbiljno nasilje može da se smatra bullyingom. Nažalost, nikada nije jasno definisao šta bi za njega značilo „pod određenim uslovim“. Ako se kao važni kriterijum u definiciji bullyinga korsiti „više puta“ i „kroz određeni duži vremenski period“ – javlja se ozbiljan problem: period čekanja. Ako dozvolimo duži period čekanja na to da se ponovi zlostavljanje javljaju se brojne negativne posledice: pojačavanje negativnih efekata kod žrtve (sve je više anksiozna, prestrašena, mogućnost pojačavanje psihosomatskih simptoma, izolacije od vršnjaka, popuštanje u školskom uspehu id.); nasilnik može period čekanja da doživi kao nagradu, jer primećuje žrtvinu patnju i uživa u tome da se ništa ne čini povodom njegovog ponašanja, kazne nema, a žrtva ga nagrađuje svojom očitom patnjom; kod posmatrača (ostalih učenika, koji su samo indirektno uključeni u bullying) se pojačava strah (možda će baš oni biti sledeće žrtve), kod nekih se javlja krivica što nisu pomog li žrtvi i strahuju
UČESNICI
Bez njih nema bullyinga: nasilnik, žrtva i posmatrači
NASILNICI
Još je Olweus utvrdio – nasilnici nisu homogena grupa
Olweus razlikuje agresivne nasilnike , anksiozne nasilnike i nasilnike/žrtve
1. AGRESIVNI NASILNICI
Najbrojnija grupa nasilnika
Opšte karakteristike: fizički su jači od proseka, samouvereni, vrlo aktivni, impulsivni, vole da se ponašaju preteće, lako ih je isprovocirati, ratoborni su, paranoidne karakteristike su neretko izražene – neutralna ili benigna ponašnja drugih interpretiraju kao da su uperena protiv njih, nedostatak kapaciteta za empatiju, teško ih je uplašiti, ne osećaju kajanje ili krivicu zbog svojih nasilnih postupaka, svoje nasilne postupke doživljavaju kao mnogo manje ozbiljne u odnosu na to kako žrtve doživljavaju njihovo zlostavljanje. Žele moć i dominaciju. Popularni su u osnvnoj školi, kasnije gube na popularnosti
Česta zabluda: “Izrašće to on!” – agresivna ponašanja se često nastavljaju u odrasloj dobi (što ne znači da će to biti slučaj sa svakim nasilnim detetom). Kasnije u odrasloj dobi se takođe često javljaju agresivni postupci u socijalnom kontekstu (npr. često postaju moberi). Početkom 70ih su Eron i Huessman započeli longitudinalno istraživanje – 870 učenika 3. razreda
- rezultati iz 2000. – deca koja su bila nasilna su pokazala 1:4 šanse za posedovanje kriminalnog dosijea oko 30. god. – za decu koja nisu bila nasilna na početku istraživanja ta šansa je bila 1:20. Kod nasilne dece su češće bila prisutna ozbiljnija kriminalna dela (koja su po pravilu uključivala mnogo više fizičkog nasilja); Školovanost je bila na nižem nivou a češće su prekinuli školovanje u srednjoj školi (drop-out); I profesionalno i socijalno su manje postigli u odnosu na drugu decu; Više zlostavljaju žene i decu; Njihova deca su takođe češće bila nasilna – vrlo ozbiljan problem – vaspitanje cele nove generacije nasilnika; Pravilnosti u količniku inteligencije se nisu pokazale.
Još jedna česta zabluda: to su glupa deca, koja jedino umeju da se dokažu kroz svoju fizičku snagu.
Istraživanja pokazuju da je najčešće reč o deci koja su hladna i proračunata, vrlo manipulativna, gotovo eksperti za socijalne interakcije, vrlo dobro čitaju znakove neverbalne komunikacije, vešto biraju svoje žrtve, predviđaju ponašanje svojih vršnjaka sa velikom preciznošću. Skloni su da organizuju celu grupu lojanih pratioca, suptilno umeju da navode druge da “rade prljave poslove” umesto njih. Na testovima socijalne inteligencije postižu vrlo visoke skorove. Umesto da koriste svoju soc. inteligenciju u prosocijalne svrhe – oni je koriste antisocijalno.
McBurnett – bullying je povezan sa smanjenim nivoom kortizola u oraganizmu kod dečaka između 7 i 12 godina. Lučenje kortizola se povezuje sa reakcijom na strah. Jedno od objašnjenja rezultata: nepostojanje straha od posledica za svoje ponašanja. Postoje spekulacije - lekovi namenjeni hiperaktivnoj deci mogu biti od koristi.
Pretpostavke o višku hromozoma Y (XYY) – nedokazana povezanost sa bullyingom Testosteron – donedavno se smatralo da je bullying rezultat visokog nivoa testosterona - Tremblay – utvrdio da nasilna deca od 13 god. ima ju najniži nivo testosterona, što je u suprotnosti sa očekivanjima. Utvrdio je da popularne neformalne vođe imaju najviši nivo testosterona. Za tu decu kaže da su agresivna, ali u prosocijalnom smislu, u konfliktnim situacijama se oslanjaju više na svoje verbalne sposobnosti (i to na konstruktivan način), a mnogo su ređe fizički agresivna. Izražena veština asertivne komunikacije.
KAKO DECA POSTAJU AGRESIVNI NASILNICI?
Faktori koji se tiču doma i vaspitanja – roditelji su često agresivni i naslini jedni prema drugima (zlostavljanje je u njihovim porodicama čest fenomen) – modeli za takva ponašanja. Istraživanja ukazuju na majke koje su hladne manje brižne. Vaspitni stilovi roditelja su neusaglašeni i nekonzistentni – jednom je dete kažnjeno za neki postupak, drugi put taj isti postupak nema posledica; dok npr. majka kažnjava jedan postupak, otac isti taj postupak ignoriše ili čak podstiče – dete ne zna šta da očekuje. Kazne su agresivne i fizičke. Dete nauči da je moć = fizičko obračunavanje, pa u školi od starta pokušava na taj način da pribavi moć. Sakuplja decu koja su slabija od njega i sa njima se “druži”.
Čak i kada se dete ponaša lepo, najčešće ne postoji nagrada. U nesigurnim i nejasnim situacijama dete uvek očekuje ono najgore i stalno je u pripravnosti i spremno da reaguje agresisvno. Oba roditelja su neobično tolerantna u odnosu na detetovo agresivno ponašanje prema drugoj deci. Kada se neko žali na dete (školsko osoblje, roditelji druge dece, poznanici i sl.), oni ga pohvale za agresiju i za „snalažljivost, izdrživost i sl“. Često čak insistiraju na tome da dete konfliktne situacije rešava fizičkom agresijom.
RAZLIKE U POLOVIMA
Dečaci su češće identifikovani kao nasilnici, što ne znači da devojčice to nisu. Dečaci su najčešće fizički agresivni, što se lakše i češće primeti. Devojčice su manje upadljive u nasilju, jer je ono ređe fizičko, a češće verbalno (npr: maliciozna ogovaranja, širenje kompromitujućih priča, socijalno diskreditovanje i izopštavanje i sl.) i psihološko. Devojčice koje su nasilne kreću od pretpostvake da je nekog moguće povrediti tako što će napasti nešto što je toj drugoj osobi važno. Na osnovnoškolskom i srednjoškolskom uzrastu odnosi sa vršnjakinjama, intimost među drugaricama su najčešće jako važni. Napadi su vrlo često usmereni upravo na tu sferu – razni postupci koji će žrtvu dovesti u poziciju usamljenosti, izolovanosti, nepopularnosti među vršnjacima. Sve do sada napisano ne znači da devojčice nikada nisu fizički agresivne.
ŽRTVE BULLYINGA
Više teorija o tome da li postoje zajedničke karakteristike među žrtvama i koje su to - ni jedna nije potpuno dokazana i prihvaćena, nadopunjuju se u objašnjenjima manje-više opštih karakteristika žrtava. Kod svih istraživanja se napominje: OPREZ OD HIPERGENERALIZACIJA – ne zaboraviti na individualnost konkretnog deteta i opasnost da se, pozivajući se na principe viktimologije, optuže žrtve za to što su postale žrtve – to je naravno vrlo kontraproduktivno i dodatno štetno po psihofizičko funkcionisanje žrtve.
1.Deca postaju žrtve jer su po nečemu drugačija (teroija o žrtveno jarcu) 2.Olweus – teorija o viktimizaciji dece – izbor žrtve bullyinga nije slučajan – to su deca koja su lake mete i malo je verovatno da će da se osvete.
Thompson i Smith – opis kako se postaje žrtva: Kod neke dece se izgradi ponavljajuća šema da u odnosima redovno poprime ulogu žrtve. Smanjena sklonost ka agresivnom, pa i asertivnom ponašanju u socijalnim situacijama. Takva šema socijalnog ponašanja stavlja ih na margine vršnjačkih grupa – postaju vrlo lake mete drugoj deci koja žele da demonstriraju svoju moć.
Dva tipa žrtve: pasivne i provokativne žrtve (Odnos 4:1 – više pasivnih žrtava)
1. PASIVNE ŽRTVE
Karakteristike: smanjeno samopouzdanje, vidljiva anksioznost, povučenost, nespretnost, opreznost, senzitivnost, fizička slabost, često sitnije telesne konstitucije, osećaj inferiornosti, nedovoljno razvijene socijalne veštine, nedostatak smisla za humor, poniznost, nervozni su u novim situacijama, usamljeni i tužni, sebe krive za sve probleme – specifičan atribucioni stil (svoje neuspehe pripisuju unutrašnjim, stabilnim i opštim uzrocima – „glup sam za sve, a to je
nepromenjivo“ – a svoje uspehe objašnjavaju spoljašnjim, promenjivim i specifičnim uzrocima – „dobila sam 5 jer je test bio lak ovog puta, a nastavnica blaga u ocenjivanju“) Sklonost depresiji Kada pasivna žrtva ne uspe u nečemu u sledećim situacijama se manje trudi, sklona je predavanju i prepuštanju patnji – sama sebi smanjuje šansu za uspeh – neka vrsta samohendikepirajućeg ponašanja.
U nižim razredima reakcije pasivnih žrtava na bullying: plakanje, povlačenje, uzaludna bešnjenja koja još više provociraju nasilnu decu, zbog takvog ponašanja još više bivaju ismejana; na kasnijim uzrastima pokušavaju da izbegnu opasne situacije ili iz njih da pobegnu – kadgod je moguće izbegavaju susrete na nasilnicima na školskim odmorima, beže iz škole kada procene da će da usledi sledeći incident, odlaze kući putevima za koje pretpostavljaju da će biti bezbedni, jer ih nasilnici neće pronaći i sl.
KAKO SE RAZVIJA ULOGA ŽRTVE?
Uloga temperamenta – prepoznatljive karakteristike ponašanja još od perioda odojčeta – osetljive, plašljive i sl. bebe
Faktori koji se tiču d oma i vaspitanja – često prezaštićivanje i ne podsticanje razvoja socijalnih (pa i drugih) veština od strane roditelja. Posebno se ističe uloga majke koja ne dozvoljava potpuni razvoj autonomije. Primer: “Naš unuk je najverovatnije 2-3 godine zaostao u odnosu na svoje vršnjake. On nije mentalno nedovoljno razvijen. Problem je u tome da njegova majka ne dozvoljava interakcije sa drugom decom. Nije dozvolila da dečak krene na vreme u školu, jer je smatrala da on neće moći da se snađe, jer je previše mali i slab. Koristio je cuclu do svoje 5 godine. On se boji sopstvene senke. Njegova majka ga doslovno obogaljuje, što će zasigurno ostaviti vrlo ozbiljne posledice na njegov život. Ona ga bukvalno priprema za viktimizaciju, on će sigurno biti žrtva bullyinga, osuđen je na zavisnost od majke, a kasnije od drugih...”
2. PROVOKATIVNE ŽRTVE
Manji broj u odnosu na pasivne žrtve. Karakteristike: izazivaju drugu decu, promenjivog su raspoloženja, prilično agresivni, rugaju se, impulsivni su, često i nastavnicima otežavaju posao tako što su „nesnosni“ na času, ometaju nastavu i sl. Mnogo su asertivniji, više samouvereni i aktivni nego ostale žrtve. Skloni su nastavljanju svađe čak i kada evidentno “gube”. Često su to deca sa teškoćama u učenju (hiperaktivna deca, deca sa disleksijom, diskalkulijom, poremećajem pažnje...). Primer: Miloš ima 10 godina, učiteljica ga opisuje kao dete koje je jako “živčano”, nikada nije miran i “kao da mu je mozak nepovezan sa ustima”. Često glasno komentariše drugu decu, što njih razljuti. On ih izaziva rečenicama: “A šta mi ti možeš?”, a onda mu druga
POSLEDICE VIKTIMIZACIJE
Opis jednog učenika – bullying je kao “tiha noćna mora” 10% dece koja su odustala od škole kao glavni razlog navodi strah od bullyinga Suicidalne ideacije, pa sve do pokušaja suicida – kao najozbiljnija posledica – 4 do 5 puta češće nego kod dece koja nisu žrtve bullyinga. Iako se često žale na to da nisu imali adekvatna socijalna iskust va u detinjstvu i adolescenciji i neretko imaju niže samopouzdanje – mnogo srećniji kada postanu odrasli. Ipak, istraživanja pokazuju da sa 23 godine su više depresivni i manje poštuju sebe u odosu na one koji nikada nisu bili žrtve bullyinga. Neki su toliko oštećeni u detinjstvu da su posledice vrlo vidljive i u odrasloj dobi (raznih psiholoških poteškoća najrazličitije vrste, pa sve do psihosomatskih i mentalnih poremećaja). Kao najčešće problem – usamljenost i teškoće u uspostavljanju partnerskih odnosa.
POSMATRAČI – BYSTANDERS
Većina učenika ne spada ni među nasilnike, ni među žrtve, a ipak su jako čest o prisutni situaciji bullyinga – jedan od najvažnijih elemenata bullyinga su upravo posmatrači. Prema John A. Calhoun (predsednik Američkog saveta za prevenciju kriminala) 6 od 10 učenika u Americi prisustvuje bullyingu jednom ili više puta na dan.
Boulton i Underwood (1992), istraživanje na srednjoškolcima. Subjektima je postavljeno pitanje: “Šta ti radiš kada vidiš da je osoba tvog uzrasta zlostavljana od strane drugog učenika?”
49% pokušali su nekako da pomognu; 29% ništa nisu učinili, ali su svesni toga da su trebali nešto da preduzmu; 22 % nisu ništa preduzeli, niti bi u budućnosti, jer ih se situacija nije ticala! 18% izajvljuje da bi se priključili svojim prijateljima koji nekog zlostavljaju
NAJČEŠĆA ISKUSTVA POSMATRAČA
Strah da će ih neko povezati sa žrtvom ili zbog straha od opadanja sopstvene popularnosti ili strepnje da će na taj način navući bes nasilnika i sami postati žrtve. Strah da prijave bullying, kako ne bi bili prozvani špijunom ili cinkarošem Krivica i bespomoćnost, zbog straha da se suoči sa nasilnikom Uvučenost u bullying kroz pritisak vršnjaka Utisak nebezbednosti, doživljaj da se situacija ne može kontrolisati.
