1
Grozdanka Gojkov
DIDAKTIKA I POSTMODERNA
METATEORIJSKA POLAZIŠTA DIDAKTIKE
Pripremite ispite
Studirajte zahvaljujući brojnim resursima koji su dostupni na Docsity-u
Nabavite poene za preuzimanje
Zaradite bodove pomažući drugim studentima ili ih kupite uz Premium plan
Školska orijentacija
Pripremite ispite
Studirajte zahvaljujući brojnim resursima koji su dostupni na Docsity-u
Nabavite poene za preuzimanje
Zaradite bodove pomažući drugim studentima ili ih kupite uz Premium plan
Evropska opšta didaktika pod uticajem savremene filozofske diskusije ... uglova sagledamo značenje postmoderne kao pravca mišljenja koje je duboko ušlo u.
Tipologija: Rezime
2022/2023
1 / 252
Ova stranica nije vidljiva u pregledu
Ne propustite važne delove!
Srodni dokumenti
Delimični pregled teksta
Preuzmite DIDAKTIKA I POSTMODERNA i više Rezime u PDF od Didaktika samo na Docsity!
Grozdanka Gojkov
DIDAKTIKA I POSTMODERNA
METATEORIJSKA POLAZIŠTA DIDAKTIKE
SADRŽAJ
I DEO
- Diskurs o postmoderni I didaktičke implikacije 1.1. Genealogija pojma“postmoderna” 1.2. Znanje je post-industrijska proizvodna snaga
- Imlikacije diskursa o postmoderni
- Filozofske I druge osnove istraživanja u pedagogiji 3.1. Paradigme I njihove filozofske pretpostavke 3.2. Vrednosti I konstruisanje stvarnosti u didaktički istraživanjima 3.3. Kritička teorija istraživanja u didaktici
II DEO
- Metateorijskea polazišta didaktike u postmoderni 4.1. Metateorijske osnove didaktičkih israživanja 4.2. Empirijski I analitički orijentisane nauke 4.3. Dijalektički orijentisana polazišta kritičke teorije društva
- Hermeneutičke pozicije 4.5. Američki pragmatizam 4.6. Simbolički inteakcionizam 4.7. Fenomenologija
- Razvoj teorije do devedesetih ( promene ili nestanak paradigmi) 5.1. Didaktičko preispitivanje sopstvenog interpretativnog okvira 5.2. Teorija haosa kao nova istraživačka paradigma
- Nesklad teorijsko-metodoloških pristupa fenomenu nastave 6.1. Mogućnosti da se dodje do primerene teorijsko-metodološke utemeljenosti didaktičkih istraživanja
- Kurikulum iz ugla metateorijskih refleksija 7.1. Pluralizam iz ugla diskusije izmedju moderne I postmoerne 7.2. Postmoderna I kurikulum
- Uporedjivanje moderne I postmoderne pedagogije(didaktike)
- Značaj epistemološko-metodološke osnove nauke za didaktiku 9.1. Koncepcije učenja kao osnove promena u didaktičkim teorijama
- Konstruktivizam-osnova savremenih epistemoloških teorijskih koncepata pedagogije I didaktike 10.1.Participativna epistemologija 10.2.Metodološki koncepti promena u vaspitanju I obrazovanju 10.3.Teorija haosa –nova metodološka paradigma 10.4.Konstruktivistička paradigma u pedagoškim istraživanjima I didaktičke konsekvence 10.5.Ograničenja kjonstruktivističkih modela 10.6.Polušaji empirijkse validacije
- Kurikulum iz ugla pluralizma kognitivnog stila kao osnov postmoerne didaktike
- Uticaj metodoloških paradigmi na didaktičke koncepcije 12.1.Pluralizam u didaktici
- Evropska opšta didaktika pod uticajem savremene filozofske diskusije 13.1. Kritička analiza u savremeneim didaktičkim tendencijama
- Problemi diaktičkih istraživanja ( metodološke mogućnosti I ograničenja)
Uvodne napomene
Osećaj da se u našoj didaktici još uvek ne pravi dovoljan spoj teorijskih osnova i praktičnih pokušaja primene odredjenih teorija i didaktičkih modela, prema skromnom utisku autorke ove studije, uglavnom, zbog toga što se ne prati spona izmedju meta teorijskih osnova diaktičkih teorija i njhovih aplikacija u didaktičkim modelima, je u osnovi motiva da se učini pokušaj da se dodje do teksta koji bi nastojao da ove spone poveže. To je, takodje, i jedan od razloga što se krenulo od postmoderne kao metateorijskog polazišta didaktike.
Diskurs o postmoderni i didaktičke implikacije nastoje se sagledati iz više uglova. Posmatraju se paradigme i njihove filozofske pretpostavke;prati se razvoj didaktičke teorije iz ugla sukoba i smene paradigmi, kao i nastanka najnovijih( paradigma haosa...), a sve se ovo prelama kroz prizmu vrednosti za koje se zalaže postmoderna( autonomija, samoodredjenje, suodredjenje, participacija...). Kurikulum je kao značajno didaktičko pitanje, za koje je inače postmoderna izuzetno zainteresovana, fokusiran iz ugla diskusija moderne i postmoderne, sa posebnim naglaskon na danas tako aktuelnom pluralizmu.
Poseban deo posvećen je konstruktivizmu kao osnovi savremenih epistemoloških teorijskih koncepata u pedagogiji i didaktici. I na kraju pokušava se sagledati odgovor didaktike na postmoderne izazove.
Kako se na nekim mestima osećala potreba da se odredjenim pitanjima posveti ponovo pažnja, da se dotaknu iz drugog ugla, čini se da se u vidu koncentričnih krugova šire neke od ideja i time, ustvari, šire shvatanja o postmoderni kao kontekstu, metateorijskoj osnovi savremene didaktike. Utisak je da je ovo bilo neophodno da bi se dale jasnije slike postmoderne, metateorijskih osnova, paradigmi, epistemoloških koncepcija, postmodernih korena konstruktivizma, kao i odgovora didaktike na sve ovo.
Tekst je namenjen, pre svega studentima pedagogije, a onda i svima onima koji se nadju na odgovornim poslovima vaspitanja i obrazovanja, od praktičnog do strategijskog nivoa. Zbog studenata su neke stvari potencirane i možda čak simplifikovane, može izgledati da se na njima moglo i manje zadržavati, no, ovo kruženje nad istom materijom, vraćanje iz dugog ugla pomaže u razjašnjavanju pojava, te verujemo da će i ovde ove namere ispuniti svoju svrhu.
Bez težnji za potpunošću, obuhvatnošću i nastojanja da se zatvore brojna pitanja, u osnovi refleksija u ovoj studiji su pokušaji da se bar ugrubo skiciraju teme koje su prethodno navedene, sa utiskom da se ovo javlja kao prva potreba u našoj didaktici danas, a mnoga od pitanja dotaknutih ovde su i metodološka, te će se vezom ovoga pomoći boljem razumevanju suštine didaktike iz različitih uglova. Ili, ovo su bar bile namere, ako se delić ovoga ispuni, vredelo je truda.
Vršac, septembar 2006.god. Autorka
I DEO
DISKURS O POSTMODERNI I DIDAKTI Č KE IMPLIKACIJE
Diter Lencen je dosta pisao o „demontiranju pedagoške teorije“ ( mit, metafora i simulacija). Za njega je „istorija pedagogije istorija velikih pripovedanja“ u Liotarovom smislu. Pedagoške teorije nisu ništa drugo nego sistemi znakova bez odnosa sa stvarnošću.
U devedesetim počinje drugo razdoblje sučeljavanja u kome se postmoderna od strane pedagogije više ne percipira kao pretnja, nego kao podsticaj za novo naučno-teorijsko razmišljanje. Prema Mihaelu Vinkleru rasprave o postmoderni išle su tako što se najpre filozofija postmoderne razumela kao kritika tradicionalne teorije obrazovanja koja u načelu polazi od jedinstvenog pojma obrazovanja, da bi se zatim zahtevi postmoderne za radikalnom pluralnošću proklamovali kao novo pluralno usmereno obrazovanje.
Medju već pominjanim autorima izdvajamo Ž.F.Liotara( Jean-Francios Lyotard) i njegovu po mnogima odlučujuću raspravu o postmoderni.^1 Mogli bismo, dakle, reći da se tek u drugoj polovini 80-tih godina u raspravama o naučno-teorijskom zasnivanju društvenih nauka javlja novi pojam: pojam“ postmoderna“. I to po mnogima ide uz posezanjem za francuskim „poststrukturalizmom“ Derride, Lyotarda i dr. Kao značajna u smislu uticaja pominje se i Liotarova knjiga „Postmoderno znanje“, za koju se smatra da je Liotard u prvi plan istakao cilj da analizira različite oblike znanja. Jedna od ideja koja se često sreće u literari odnosi se na konstataciju „ Naučno znanje je oblik znaja pored ostalih“.^2 Ovo je prema Liotardovom stavu značilo da nasuprot dotadašnjim naučnim stavovima umesto da se pažnja usmerava isključivo prema naučnom znanju, to naučno znanje nije jedini oblik znanja,nego da postoji pored ostalih drugih oblika znanja.
„Najpre, naučno znanje nije celokupno znanje, ono je uvek bilo višak, uvek je u suparništvu i sukobu s drugom vrstom znanja koje pojednostavljeno nazivamo narativnim“^3
Liotar je pomoću pojma diskurs pokušavao da objasni ovo svoje shvatanje naučnog znanja i njegov odnos sa drugim oblicima znanja. Tako je smatrao da je naučno znanje odredjeni oblik diskursa koji se odvija u skladu s odredjenim pravilima. Pored ovoga , po njemu postoje i drugi sistemi pravila kojima se, takodje dolazi do znanja. Postoje diskursi pripovedanja, pitanja ili uveravanja.^4
“Iskaz, čak i onaj najobičniji, stvara se u skladu s nizom pravila... Postoji više sistema pravila o iskazima. Argumentovanje, spoznavanje, opisivanje, pripovedanje, ispitivanje, pokazivanje, zapovedanje itd.
Te vrste diskursa pružaju pravila za povezianje različitih iskaza, pravila s kojima se mogu postići sledeći ciljevi: znati, poučavati, imati pravo, zavesti, opravdati, vrednovati,
(^1) .Liotard, Ž.F., Das postmoderne Wissen,Wien,1986. (^2) Ibidem (^3) Ibidem (^4) Ove ideje Liotard je bliže objasnio u delu:Sporenje iz 1983. god.
potresti, nadzirati...“^5 Drugi temeljan Liotardov stav sažet u obliku teze odnosi se na sledeće: Ne postoje „metakriteriji“ kojima se naučno znanje izdvaja od ostalih vrsta znanja.
Iz ovoga je proizašlo njegovo shvatanje da je istorija filozofije istorija pokušaja da se dokaže nadmoć naučnog znanja naspram ostalih oblika znanja.
Zato Liotar smatra: „ Nauka je od samog početka u sukobu s pripovetkama. Merenje vlastitim kriterijumom, većina njih pokazuje se kao fikcija. Ali ukoliko se ne ograničava na to da pokaže korisne pravilnosti i traga za istinom, nauka mora opravdati vlastita pravila igre. Tako ona o svom vlastitom statusu vodi diskurs opravdanja, koji se nazvao filozofijom. Ako taj meta diskurs izričito posegne za ovom ili onom velikom pripovetkom poput dijalektike duha, hermneutike smisla, emancipacije razumnog ili delatnog subjekta, odlučujemo se „modernim“ nazvati onu nauku koja se poziva na taj diskurs kako bi opravdala vlastito postojanje“.^6 U suštini ovoga stava je ideja Liotara o „velikim pripovetkama“ filozofije koje služe tome da se opravda status znanja. Zato Liotar smatra da pripovetka da znanje služi slobodi i emancipaciji čoveka, te da nauka doprinosi ukidanju tradicionalnih zavisnosti.
„ Svi narodi imaju pravo na nauku. Ako društveni subjekt još uvek nije subjekt naučnog znanja, to je zbog toga što ga u tome sprečavaju sveštena lica ili tirani“ Liotard, 1986.
U sklopu prethodnog i njegovo insitiranje na zadatku pripovetke da obuhvati celinu spoznaje.Zato on u skadu s Šlajermaherovim ( Schleiermacher) idejama insistira na velikoj ulozi univerzitetskog pristupa spoznaji: „ Velika zadaća koju treba da ostvari univerzitet je prikaz „celine spoznaje..., tako da se na taj način očigledno prikažu načela u odredjenom smislu svega znanja“...Ta filozofija mora iznova da uspostavi jedistvo spoznaja koje su rasute u pojedinačnim naukama, po laboratorijama i preduniverzitetskim obrazovnim ustanovama...“ 7
Postmodernisti, a medju njima na prvom mestu Liotar ističu da sadašnji hermeneutički diskurs počiva na pretpostavci koja se u krajnjoj instanci svodi na uverenje da postoji smisao koga treba sposznati,te na taj način istoriji, pre svega istoriji saznanja, daje legitimitet. Ovo je u suštini teze o pripovetci da nauka ima zadatak da spozna smisao. A dalje isti autor, kao i njemgovim ideja bliski smatraju da sve tri prethodne teze u vreme „postmoderne“ više isu održive. Dakle, smatra se da se u postindustrijskom društvu i postmodernoj kulturi, pitanje o merodavnosti znanja postavlja na drugi način. „Velika je pripovetka izgubila svoju verodostojnost“^8 Tako se iza ovoga jasno ističe postmoderni stav prema nauci uopšte, pa i prema pedagogiji da je nauka tek jedna od mnoštva „jezičkih igara“.
(^5) Lyotard,Ž.F.,Der Widerstreit, Munshen,1987( ursprunglich 1983.).
(^6) Liotar, Ž., 1987.
(^7) Liotar,Ž., 1986.god. (^8) Lyotard,J.F., Das postmoderne Wissen, Wien,1986.
I četvrta najčešće pominjana teza postmodernog pristupa nauci koja je na pedagogiju imala isto tako veliki uticaj je Liotarova teza po kojoj nauka u postmoderni nije usmerena na suglasje, nego na sposrenje,tj. na različita gledišta koja s emogu izreći u različitim ( naučnim i nenaučnim ) diskursima.
Može se reći da Liotar na saglasje gleda kao na pretpostavku o sposrazumu u obliku diskursa, ato znači d ai na sporazum gleda kao na nešto što se oslanja na pravila. No, on ga ne smatra mogućim: Saglasje je za Liotara uvek „lokalno“ , odnosno napravljeno je na osnovu zajedničkih sistema pravila,( misli na trenutne sagovarače. Zato on smatra da ukoliko se pravila prema kojima se konstituiše znanje i sama definišemo kao promeljiva( zavisna od onih koji h definišu), cilj znanja u načelu uvek može biti samo stvaranej „ paralogija“ ili „sporenje“, tj. uspostava novih gledišta. Znanje treba, dakle, po njemu da pruži nova, neočekivana tumačenja.
„Osporavanje je nepostojano stanje i predstavlja trenutak jezika u kome nešto što bi se moralo moći izraziti iskazima još uvek čeka na to... Za književnost, filozofiju, a možda čak i politiku reč je pri tom o tome da izraze osporavanje tako što će za njega stvoriti odgovarajući idiom“.^12
Wolfgang Welsch (Velš,V.) je na nemačkom jezičkom području ozbiljno podupirao Liotarove teze. Često se u literaturi sreće njegova tvrdnja koja se odnosi na sledeće: ono što s eovde dogadja, svod se na to da odrejdenu situaciju više ne tumačimo na osnovu dosad poznatih pravila, nego na potpuno drugačiji način. Postmoderno znanje treba da razvije takva različita tumačenja na osnovu različtih diskursa i jezičkih igara. Postmoderno znanje s etime, prema W. Welschu,^13 usmerava na „ radikanu pluralnost“.^14
„ Postmoderna je ono istorijsko razdoblje u kome se radikalna pluralnost uozbiljuje i prihvata kao teljeno ustrojstvo društva, te stoga u njemu prevladavaju pluralni obrasci mišljenja i delovanja, stvarajući čak dominantni i obavezni stav. Ako bismo tu pluralizaciju tumačili kao puko očitovanje raspa, njena bi suština, bit ostala nesaznata. Ona u najmanju ruku predstavlja pozitivnu viziju. Ona je neodvojiva od stvarne demokratije“.^15
Prethodno osvrtanje na osnvne teze postmodernog talasa, pre svega na Liotarova gledišta imalo je za cilj da nas uvede u ono što je taj talas uradio pedagogiju, ili da to lepše kažemo da možemo možda jasnije sagledati uticaj svega ovoga na pedagogiju. Mada ćemo se još jednom vratiti ovim prethodno navedenim tezama i pokušati da iz još nekih uglova sagledamo značenje postmoderne kao pravca mišljenja koje je duboko ušlo u savremene pedagoške tokove, sada već i kod nas, ako ne teorijski razjašnjeno, ono bar parcijalnim praktičnim koracima, potezima koji se putem seminara, bez teorijske podloge u vidu radionica aktivnog učenja, učionica dobre volje, dečijih prava i sl.imena već uveliko sreće na našem prostoru, iako oni koji se uključuju u ove seminare ne znaju šta
(^12) Ibidem (^13) Welsch,W., Unsere postmoderne Moderne, Berlin, 1993. (^14) Ibidem (^15) Ibidem
uče i čemu sve to do kraja služi, šta mu je teorijska osnova, koje su im aksionoške orijentacije, pedagoška filozofska osnova i sl.
Na ovom bismo se mestu možda već mogli osvrtati na odnos postmoderne i pedagogije, ali možda ne bi bilo na odmet da se još malo zadržimo na samom pojmu postmoderne, posebno zato što još uvek ima dosta polemika oko nekih njenih odrednica i pošto je to pojam koji još uvek uzburkava naučnu javnost.
GENEALOGIJA POJMA „POSTMODERNA“ ( iz ugla umetnosti)
Poreklo ovoga pojma smatra se potiče od pre 1926. godine i seže sve do 1870-ih, kada ga je upotrebio britanski umetnik Džon Votkins Čepman( John Watkins Chapman) i 1917 kada ga je upotrebio Rudolf Panvic( Rudolf Pannwitz). Smatra se da su „post- impresiozam“(1880-ih) i „post-industrijski“(1914-22.god) započeli „post“ eru, koja je ranih 1960-ih s prekidima cvetala u književnosti, društvenoj misli, ekonomiji, a po nekima čak i u religiji(„post-hrišćnstvo“). 16 „Posteriornost“, negativno osećanje „dolaska“nakon kreativnog doba, ili, naprotiv, pozitivno osećanje prevazilaženja negativne ideologije, stvarno se , ili jače, razvija 1970-ih u arhitekturi i književnosti, tadašnjim centrima postmodernističke rasprave, koja smatra da u sebi nosi obeležje autonomije i konstruktivnog pokreta.“ Dekonstruktivna postmoderna“ izbija u prvi plan posle 1970-ih kada su francuski post-strukturalisti (Liotar, Derida i Bodrijar) prihvaćeni u SAD-u , a danas se smatra da polovina akdemskog sveta veruje da se postmoderna ograničava na negativnu dijalektiku i deonstrukciju. No, 80-ih godina javljali su se brojni pokreti, koji su različito nazivani: “konstruktivni“, „ekološki“, „utemeljeni“, i „restruktivna“ post-moderna. 17
Analitičari smatraju da postoje dva osnovna pokreta, jednan je „postmoderno staje“- „reakciona postmoderna“ , a drugi: „potrošačka postmoderna“( doba informatike, papa i Madona).^18
Čarls Dženks(Charls Jencks) smatra da velika snaga ove reči i ovoga pojma, kao i razlog zbog koga će postojati i narednih stotinu godina, leži u tome što obazrivo nagoveštava naše prevazilaženje modernističkog pogleda na svet- koji je očigledno neadekvatan- ne specifikujući pravac u kome se krećemo. Stoga će je, smatra ovaj autor, većina ljudi upotrebiti spontano, kao da je koriste prvi put. Ali, pošto je „modernizam“ po svoj prilici skovan još u trećem veku, možda je sama reč prvi put upotrebljena tada.^19
Prethodni pregled suštine značenja termina „postmoderna“ vodećeg autoriteta na polju postmoderne na polju arhitekture i umetnosti iako vrlo koristan , ostavlja otvorenim pitanje šta u praksi znači postmoderna, ili da li „postmoderan“ precizno predstavlja sliku
(^16) Apinjanezi,R. I Garet,K., Postmoderna za očetnike,Hinaki, Beograd, 2002. god. (^17) Ibidem (^18) Ibidem (^19) Dženks,Č.,(Charls Jencks) prema :Apinjanezi,R. i Garet,K., op. cit.
pretenzijama internacionalnog stila. No, iza ovoga javlja s ekao vrisak Dadaizam i bar kratko vreme bukti kao internacionalni požar.^21 Mnogi smatraju da on sa iznenadjujućom istrajnošću i danas ostaje duboko uticajan. Zadržimo se zbog toga još samo malo kod ovoga. Dadaizam je , prema oceni mnogih, izrastao u okviru nihilističke pobune protiv mehanizovane klanice u Prvom svetskom ratu i imao izuzetan značaj za oslobadjanje i razobličavanje automatizma, odbacivanja svih tradicionalnih pravila umetnosti u korist slučaja kao nesrednog kreativnog pristupa nesvesnom.
Dvadestih godina već se srećemo sa direktnim ugradivanjem ne-umetničkih gotovih materijala u slikarstvo- komadića novina, tekstila, lima, pruća.. i to je postalo deo kubističkog relnika koji su razvili Pikaso i dr. I ovim putem se ide dalje, čak,smo i mi u našim sredinama imali takvo shvatanje umetnosti i izražavanja , te su stari, olupani vagoni formiranikao kompozicija i na njih je još bila nabacana neka žica, staro gvoždje i sl., e je to kao umetnički eksponat poslato u inostranstvo. Pričalo se o tome , a obični ljudi, ne shvatajući o čemu je tu reč, pitaju se još uvek u neshvatanju izložbi koje posećuju, a ima ih sada čak i u prostorima dotupnim čoveku koji je u žurbi i svakodnevnim egzistencijalnim teškoćama, u bankama i sl.Dakle, ne može, a da se ne sretne s ovim, što, sigurno, razumeju samo estetičari, kao analitičari i oni koji to stvaraju. A na izložbama su, uglavnom,morbidne slike( tužno lice starca i pored njega mlade polunage devojke ...). Analitičari ovoga perioda zapažaju da se estetika pretvara u anestetiku.^22 A , pokušaji sumiranja stereotipnog gesla postmoderne dolaze do konstatcije:“ Dobijate samo ono što vidite“.^23
„ Ovaj neodadaizam, koji zovu neorealizmom, pop artom, amsamblažom,itd., lak je izlaz i živi od onoga što je napravila DADA. Kada sam otkrio gotove predmete, hteo sam da obeshrabrim estetiku. Neodadaizam je preuzeo moje gotove predmete i u njima otkrio estetsku lepotu. Ja sam im bacio stalak za boce i pisoar u lice kao izazov, a oni im se sada dive zbog njihove esetske lepote“.^24
Konceptualizam se devedesetih još uvek ispoljava kroz „antiumetničke“ skandale, kao to je primer u citiranoj knjizi:
U beskonačnoj glisti postmoderne, kako to neki kažu ne može se lako biti siguran gde se završava moderna, a počinje postmoderna. Na ovom putu javljaus emnoge sumnje i pitaja ko što su: da li je minimalizam postmoderan? Da li je konceptualistička upotreba ekscentričnih materijala( nedostojnih učtivosti...) postmoderna? I tako redom, u odnosu na već pominjanu marksističku formulu, mnogi smatraju da u se umetnička predanja smenjivala u naporu da pomoću inovacija uhvate korak s modernim razvojem tehnologije kao baze. Umetnost je izčezla u krajnje ubrzanoj upotrebi poteri za originalnošću.^25
(^21) Ibidem (^22) Ibidem (^23) Ibidem (^24) Apinjanezi,R. i Garet, op.cit. (^25) Ibidem
Prethodna kratka osvrtanja na hod ka postmoerni možda bi se mogla u najkražem šematizovati onako kako to autori knjige ( Apinjanezi i Garet) čine:
- od (1) krize u predstavljanju stvarnosti( Sezan, Kubizam, dadaizam, Nadrealizam...);
- do (2) prikazivanja neprikazivog – apstrakcija ( Supermatizam, De Stijl itd, Konstrktivizam, Apstraktni ekspresionizam, Minimalizam.;
- i konačno (3) ne prikazivanja ( Konceptualizam).
„Svaka nova varijacija u modernoj umetnosti sledila je za prethodnom u konsekventnom nizu post-moderne: poput zupčanika u točku-zamajcu koji pri velikoj brzini kao da se stapaju i iščezavaju“
Nakon prethodnog pomenimo samo još neka nova pitanja na ovom putu: lažna postmoderna, koja se vezuje za Liotara i njegovu identifikaciju jednog alternativnog toka postmoderne, koji je anti-modernistički, te je kao deo postmoderne mesto sukobljenih mišljenja, što se smatra još jednim razlogom što se racionalni konsenzus u pogledu postmoderne smatra nemogućim.
„ Dosta je bilo sablasnih arhitektonskih čireva. Dosta s nerazumljivom umetnošću- uvredom za zdrav razum- nazad ka osnovama“. 26
Još jedan od lažnih postmodernizama koje pominje Liotar, savršeno prilagodjen savremenoj monokulturnoj prevlasti liberalnog kapitalizma,prema njemu je identifikovan kao eklektički ili svaštarski postmodernizam.
Eklekkticizam je nulti stepen savremene opšte kulture: sluša se rege, gleda vestern, za ručak se jede hrana iz Mekdonalda, a za večeru domaća kuhinja, koristi se pariski parfem u tokiju i „retro“ odeća u Honh Kongu,znanje služi za TV igre. A isti je slučaj i sa kič- umetnošću, konfuzijom i stavom „sve prolazi“. U odsustvu bilo kavih estetskih kriterijuma, novac je jedino merilo. Za sve „ukuse“, kao i asev „potrebe“, brine se tržište.
I sada, iza ovoga pitamo se da li postoji „pravi“ postmodernizam? Oni koji misle da iako ga ima, možda ga možemo prepoznati po sledećim prioritetimau njegovom programu:
- dilema reproduktivnosti u doba masovne potrošnje; već pominjano Benjaminovo eliminisanje aure i autonomije originalnih umetničkih dela putem masovne reprodukcije nije se obistinilo (originali su ,naprotiv, postali još cenjeniji).
„ Što više Van Gogovi „suncokreti“ postaju poster, tim više morate da platite original.“^27
Ovo se u literaturi označava kao potrošnja imidža. Reprodukovao zauzima mesto realnosti ili je zamenjuje kao hiper-realnost. Madi, kojima je ovaj terkst namenjen, verujem da neće biti lako da zamisle sve ovo, put kojim je teklo.Čak i oni stariji, koji su
(^26) Ibidem (^27) Ibidem
I pokušaji grubog skiciranja genealogije postmoderne teorije vodili bi nas daleko od teme kojom se želimo u ovom delu više posvetiti, te ćemo joj dati samo nekoliko momenata, koji će se, nadamo se, dobro nasloniti na prethodno, za koje smo smagtrali da će onome ko je manje bio u ovim“ vodama“ omogućiti da sebi lakše skicira genealogiju postmoderne.
Ovde ćemo najpre pomenuti postmodernu teoriju kao posledicu opsednutosti jezikom u XX veku. Za ovu se oblast vezuju velika imena ko što su: B. Rasel( Bertrand Russell), L. Vitgenštajn( Ludwig Wittgenstein), Martin Hajdeger( Martin Heidegger) I dr., koji su , prema prihvaćenim ocenama, pomerili težište analize sa ideja u umu na jezik. Filozofi, logičari, lingvisti, smiolozi I dr. saglasili su se oko odgovora na pitanje:“ šta omogućava smisleno mišljenje“? I odgovaraju, iako na različite načine, ipak isto:“ Struktura jezika“. Tako su potisnute rasprave o tome odakle potiče jezik, a umesto toga značenje jezike nalazi se u njegovoj funkciji, tj. U funkciji jezika kao sistema. A, postmoderna teorija ima korene u jednoj školi formalne lingvistike, strukturalizmu švajcarskog lingviste Ferdinada de Sosira.(Ferdinand de Saussure, 1857-1913.). Sosir je značenje jezika saogledao kao funkciju sistema. Prema Sosisrovom gledištu , celokupan sistem jezičkih značenja generiše mali skup mogućih fonema koje ukazuju ukazuju na razlike u značenju. Značenje je proces u kome se znak razume kao odos koji nema značenje izvan značenjskog sistema. Povezivanje zvuka I onoga što on predstavlja ishod je kolektivnog učenja, ili onoga što Vitgenštajn zove „jezičkim igrama“, a to je značenje. Značenje je tako proizvod sistema predstavljanja koji sam po sebi nema značenje.
Pomenimo još da je Sosir postmodernoj teoriji dao binarni model. Tako je jezik po njemu postao sistem znakova koji funkcioniše putem operacionog koda binarnih opozicija. Sosirov I Jakobsonov binarni poredak imaju primene koje idu I na druge „diskursa“ pored teksta, a to je pre svega područje semiologije, kojim je otvoren put za analiziranje same kulture, proučavanje različitih sistema kulturnih konvencija i sl.
Iza ovoga kasnih 50-tig javlja se I strukturalna antrpologija koja je sistematizovala semiologiju kulture, a to je I vreme kada binarni kod svoju intenzivnu primenu nalazi I u kibernetici I u razvoju digitalnih kompjutera.
Oni koji su iza ovoga podvlačili crtu, dakle, pokušali da se osvrnu na strukturalizam videli su dosta pozitivnog, ali je više onoga što nisu prihvatali. Izdvajamo iz ovoga sledeće:
- dematerijalilacija I formalizam, kojim je smatra se Sosirov jezički sistem izbrisao materijalno poreklo I depsihologizovao jezik, jer je izostavio nesvesnu motivaciju , čak i na biološkom nivou. Išao I korak dalje u ravcu hiper –racionalizma, kojim tvrdi da je „značenje“ proces označavanja, procesa koji odražavaju bezvremene I univerzalne strukture koje obrazju stabilan I samodovoljan sistem zasnovan na binarnim opozicijama. Odos elemenata u ovom sistemu proizvoljan je, zasniva je na konvencijama;
- strukturalističko shvatanje poznatu kartezijansku maksimu o samo- identitetu“Mislim, dakle, postojim“ , ovaj kamen temeljac zapadne logike I filozofije rastače na označavajućeg korisnika jezika. „Ja“ je jezička fikcija,
označeno je upotrebom, a ne značenjem i generisano na isti način kao metafora. Tako ističu kritičari,strukturalisti ne mogu da objasne šta motiviše subjekt koji korisit jezik, subjektivne razloge za upotrebu jezika;
- I još jedna često sretana opaska iz širokog repertoara kritika strukturalzma odnosi se na njegovu neistoričnost. Smatra se da ga njegova kruta apstraktna intelektulnost čini tipično modernističkim projektom, koji u trenutku može preći u postmodernu teoriju I potvrditi prethodne konstacije o putu kojim „moderno neizbežno prelazi u postmoderno“. Ovo se zapravo dogodilo I sa strukturalizmom na njegovom vrhiuncu 60-tih godina prethodnoga veka kada na scenu stupa „post- strukturalizam“. Za njegovog predstavnika Barta vezuje se stav „ Metajezik kojim semiolog sprovodi svoju analizu je metaforičan…“, kojim Bart viši stepen refkesivnosti ističe kao tipičnu postmodernu kaznu koja se paća za modernističku intelektualnu aroganciju( jer je refleksivnost, smatra se lako skliznula u ironičnu samosvest, cinizam i političku hipokriziju.^29
Pomenimo još u ovoj kratkoj genealogji postmoderne teorije dekonstrukciju, odnosnojednog od njenih najuticajnijih filozofa Žaka Deridu (Jacques Derrida r. 1930.g.), koji je u svom „dekonstruktivističkom „ ratu protiv zapadne tradicije racionalističkog mišljenja svoju pažnju posebno fokusirao na centralnu pretpostavku zapadne filozofije o Umu kojim prema njmu dominira „metafizika prisustva“
Deridi se kao postmoderni teoretiča (istoričar) pridružuje M. Fuko, koji svojim pristupima moći iz neuobičajenog ugla znanja kao sistma mišljenja koji postaju društveno legitimni I institucionalni dolazi do epistema „nekako“, kojim potpuno remeti dotadašnja konvencionalna gledanja n aistoriju kao na nešto linearno- hronologija činjenica koje pripovedaju priču sa smislom.^30 Fukoa mnogi pominju po tome što je 70- tih isticao medjuzavisnost moći i znanja, a preneto na društveni kontekst ovo je značilo da um racionalizma stvara devijacije( kriminal, ludilo..., naspram kojih sebe definiše), te je po njemu u praksi seksističan, rasističan i imperijalističan.^31
I vratimo se ovde ponovo Liotaru, odnosno njegovom stavu da je oslobodjenje čovečanstva( marksizam je primer dugoročnog emancipatornog cilja, za koji mnogi misle da je iluzija, a Liotar kaže:“a šta je onda tu uluziju tako dugo održalo u životu“?) samoregulišući mit, „Velika priča“ ili metanaracija, koja ide od Prosvetiteljstva , koje je filozofiju, po njemu, pretvorilo u militantnu politiku. Liotarov skepticizam je nakon desetak godina padom berlinskog zida , ili krajem Velike priče bio potvrdjen. A, ovim se došlo do dokaza da je postmoderni skepticizam poželjniji od modernog hiper- racionalizma.
Pored mita o prethodno dotaktnutoj političkoj emancipaciji, Liotar je bio svestan još jednog metanarativnog mita koji je legitimisao moderno shvatanje nauke. To je „spekulativna jedinstvenost celokupnog znanja“, što je bio cilj nemačke romantičarske filozofije koji je sa metafizikom G.V.F. Hegela doživeo vrhunac. A ovaj san , koji
(^29) Ibidem (^30) Ibidem (^31) Šire videti u :ibidem
koja uključuje celokupan spektar od embriološkog razvoja, evolucije, dinamike ekosistema, složenih društava, pa sve do Zemlje: to je teorija svega“.^33
„... ako uspemo d dodjemo do jedne celovite teorije, onda bi nju, vremenom, trebalo u načelu da shvate svi...to bi bio vrhunski trijumf ljudskog razuma-jer tada ćemo proniknuti u sam um Boga“.
Što se nauka više približava ovom cilju, smatraju mnogi, to ona dobija sve viiše postmoderne relativističke dimenzije. Smatra se d aje relativizam u nauku ušao sa kvantnom mehanikm. Hazenberg,V.F.( 1901-1976) je uveo u nauku meru permanentne neodredjenosti svojim principom o nemogućnosti istovremnog predvidjanja mase i brzine čestice u bilo kom datom trenutku.
Ispostavilo se da nauci sve više izmiče „elementarna „ čestica, jer je konstatovano da se atom ne sastoji samo od protona, neutrona i elektrona nego i od najrazličitijjih varijanti gluona, šarmova, kvarkova...u naizgled neizmernom broju. Danas neki smatraju elementarne entitete u prirodi kao strune pre nego tačke. Mnogi smatraju da je teorija struna, koja je rešila probleme prostor-vremena i unutrašnjih simetrija, put ka teoriji svega. Nada se polaže i u otkriće bozona, tzv. Božije čestice, koja je od presudnog značaja za razumevanje strukture materije- ovo bi otkriće moglo da dovede do jedinstvene jednačine svemira.^34
Prethodne konstatcije deluju već dosta postmodernistički. Prema mnogima imaju kao negativan predznak totalizirajuće tendencije u nauci, te su zbog toga diskusije o njima dosta negativno kritički orijentisane. Filozofi, sociolozi, antropolozi, istoričari i dr. su u kritikama pod lupu stavili shvatanje istine u ovim teorijama, kao shvatanje racionalnosti i navodne objektivnosti naučnog metoda. Ova je kritika došla dotle da je nauka društveni proces, d aje naučni metod gotovo ravan mitu, d as enaučno znanje zapravo mehanički proizvodi, te bi iza ovoga moglo stajati i da je postmoderna nauka skoro u stanju anarhije. Po mnogima ovu poziciju nauke promovisao je samozvani dadaistički filozof nauke P. Fajerabend.„ Jedini princip koji ne sputava napredak jeste: sve prolazi ( „anything goes“)...Bez haosa nema znanja. Bez učestalog odbacivanja uma,nema napretka...Jer ono što se javlja kao „aljkavost“, „haos“, ili „oportunizam“...ima veoma važnu funkciju u razvoju upravo onih teorija koje danas smatramo suštinskim elementima našeg znanja...Ove „devijacije“, ove „greške“, jesu preduslovi napretka.
U analizi prethodnih stavova mnogi smatraju da su postmoerne teorije težile da umanje značaj ljudsog subjekta kao fiktivnog „konstrukta“. Postmoderna kosmologija vratila je goveka na scenu, izvukavši ga čak u prvi plan svemira, sa svojim antropičkim principom.A ovaj princip zagovara tezu da se ljudski život razvijao na način na koji se razvijao zato što je svemir odredjene veličine i odredjene starosti. Tako da se čini d aje svemir svoren s obzirom na ljudski život. A korak dalje smatraju neki d je ljudska svest uskladjena na izvestana način sa svemirom. Ova najjače izražena verzija antropičkog principa nosi u sebi shvatanje da se ova uskladjenost ne odnosi samo na to da je svest
(^33) Ibidem (^34) Ibidem
uskladjena, nego da je i sastavni deo svemira kao opažanje koje je neophodno svemiru da bi mu dalo značenje. Nils Bor(1885-1962), kvantni fizičar smatra da se ni za jedan fenomen ne može reći da postoji ukoliko nije opaženi fenomen.
Pomenimo ovde još kao značajno istican s stav o stereotipu koji je dugo opstajao a odnosi s ena shvatanje da su kubizam i ajnštajnovskan fizika zajednički učestovali u jednom otkriću, kao paralelni načini vidjnja stvarnosti. Dakle, smatra se da je ovo pogrešno. Kubističko uprošćavanje prostora nema nikakve veze sa Ajnštajnovim zakonima o relativitetu koji opisuju svemir zakrivljenog prostor-vremena. Umetnost i nauka s eu ovoj tački potpuno razilaze. Umetost je nakon kubizma produžila putem koji je bio klasično njutnovski,da bi došla u ćorsokak u tzv. op ili kinetičkoj umetnosti i minimalizmu šezdesetih.
Pomenimo sao još termin kibernetski prostor kojim se putem kompjutera stvara doživljaj virtuelne(veđtačke) realnosti. U kibernetskom prostoru danas se kupuje, putem interneta, preko ovih mreža povezano je bezbroj korisnika širom sveta, posećuju se javni forumi, rezervišu smeštaji, vrše plaćanja...i tako je kiber jedan od najčešće korišćenih prefiksa 90- tih godina i dolazimo do kako to neki kažu civilizacije koja niće na mreži i kada čovek želi da napusti telo i postane čista svest. Ili, stigli smo u Kiberniju u kojoj smo osetili kibernetski rat za koji mnogi imaju utisak da se nije dogodio, da se to što se zbivalo u bivšoj Jugoslavili desilo samo na TV ekranima. Taoci medija bii su u ratu koji znači da nikada ne morate da se suočite s ratom, jer ga možete „opažati“ iz dubine mračne sobe. No, u stvarnosti mi smo ipak osetili šta znače „pametne bombe“ i „kolaterarna šteta“ u razaranju i hiljadama mrtvih... Hoće li s emase opčinjene Tv i masovnim medijima, pa i intelektalci probuditi? Ili že kako Bodrijar, koga zbog ovoga kritikuju kao nihilistu, smoći snage da prestanu da legitimišu ideju da iza privida postoji neka „krajnja istina“, te neutralisati upravljanje javnim medijima. Tako je Bodrijarov skepticizam i prenaglađavanje kibernetske moći medija naglašavala stanje koje ukazuje na opasnost koja uspavljuje sve, a novostvoreni potrošač znanja stupa sa anamnezijom u jednu već ustanovljenu prevarantsku igru. On je mit postmoderne.
I pomenimo na kraju ovog tesno skrojenog pokušaja da se ukratko skicira suština postmoderne kao konteksta za pedagoška strujanja u ovom vremenu(mislimo da sve ovo zahteva daleko detaljniju argumentaciju za šta predlažemo nekoliko naslova u spisku literature) da mnogi smatraju da je glavi problem postmoderne taj što postoje dve „sadašnjosti“. Jedna je „sablasna“, a druga virtualna tehno-medijskog simulakruma zbog koga se ona prva, „prava“ sadašnjost javlja kao neodredjena, nestalna, neuhvatljiva.
„...nikad nasilje, nejdnakost, isključenje, glad, a samim tim i ekonomsko ugnjetavanje, nije pogadjalo toliko mnogo ljudi u istoriji Zemlje i čovečanstva...nikakav stepen napretka ne dopušta nam da prenebregnemo da nikad aranije, u apsolutnim ciframa, toliko mnogo ljudi, žena i dece nije bilo pojarmljeno, izgladnelo ili uništavano na Zemlji“.^35
(^35) Apinjanezi,R. I Garet,K., op.cit.