Preuzmite Fiziološka anatomija bubrega i više Seminarski radovi u PDF od Fiziologija samo na Docsity!
Visoka zdravstvena škola strukovnih studija u Beogradu Prof. Zvezdana Kojić
FIZIOLOŠKA ANATOMIJA BUBREGA
-seminarski rad-
Bubrezi su parni organi koji se nalaze na zadnjem zidu abdomena, retroperitonealno. Nalaze se sa obe strane kičmenog stuba. Oblik imaju kao zrno pasulja. Bubreg odraslog čoveka teži od 140 do 150 grama i dužine je oko 12cm. Desni bubreg je potisnut jetrom zato se nalazi niže u odnosu na levi bubreg. Na uzdužnom preseku bubrega uočavaju se dve zone: spoljašnja zona ili bubrežna kora ( cortex renis ) i unutrašnja zona ili srž ( medulla renis ). Srž ljudskog bubrega je podeljena na bubrežne piramide. Vrh svake piramide je usmerem prema bubrežnoj čašici i preko bubrežne papile se izliva u nju. Bubrežna karlica u svom gornjem delu ima levkast oblik, a donjim krajem se nastavlja na ureter kroz koji urin dospeva do mokraćne bešike.
Bubrezi predstavljaju centralni deo urinarnog sistema, i imaju višestruku ulogu u homeostazi. Bubreg održava stalni sastav ekstracelularne tečnosti (ECT) tako što izlučuje promenljive količine vode, elektrolita i drugih rastvorenih molekula. Putem uticaja na kontrolu zapremine ECT bubreg ostvaruje dominantnu ulogu u dugoročnoj regulaciji arterijskog krvnog pritiska. Bubrezi (putem resorpcije i ekskrecije vode i u njoj rastvorenih supstanci) održavaju ravnotežu između unosa, stvaranja, iskorišćavanja i ekskrecije mnogih organskih i neorganskih jedinjenja. Ujedno predstavljaju i endokrine organe koji produkuju 2 hormona-renin i eritropoetin. Zahvaljujući reninu , koji predstavlja deo renin-angiotenzin-aldosteronskog mehanizma, bubrezi učestvuju u regulaciji krvnog pritiska. Eritropoetin je hormone koji reguliše broj eritrocita. Takođe, u bubrezima se odvija aktivacija vitamina D3, a u uslovima dugotrajnog gladovanja i u hroničnoj respiracijskoj acidozi bubrezi mogu da vrše glikoneogenezu, tj. da stvaraju glikozu iz neugljenohidratnih jedinjenja, najčešće glutamine.
Građa nefrona
Funkcionalna jedinica bubrega je nefron , cev koja se sastoji od različitih transportnih epitela koji su poređani u nizu. Svaki bubreg ima od 500.000 do 800.000 nefrona. Nefron ima nekoliko funkcionalno i histološki različitih segmenata. Glomerul je mesto gde se krvna plazma filtrira, pri čemu se stvara primarna mokraća. Kapilari glomerula su obavijeni Boumenovom čaurom. Primarna mokraća prolazi iz Boumenove čaure u proksimalni tubul koji se satoji iz izuvijanog i pravog dela. Proksimalni tubul se nastavlja Henleovom petljom koja je u obliku slova „U“ i spušta se u medulu, a potom se vraća u korteks. Henleova petlja ma tri dela: tanki silazni , tanki uzlazni i debeli uzlazni krak. Makula denza je kratak segment tubula koji prolazi blizu glomerula i koji spaja debeli ushodni deo Henleove petlje sa distalnim tubulom u korteksu. Distalni tubuli iz oko 6 nefrona konvergiraju i slivaju se u zajednički sabirni kanalić. Sabirni kanalići se pružaju pravo od korteksa preko medule prema bubrežnoj karlici gde se nekoliko kanalića spaja u Belinijev kanal kojim konačan urin prelazi u
Bubrezi normalno primaju oko 20-25% minutnog volumena srca (MVS). Neophodan je veliki protok krvi kroz bubrege radi obezbeđivanja dovoljne količine plazme za glomerulsku filtraciju. Bubreg ima mehanizme putem kojih sam obezbeđuje da njegov protok krvi ostane relativno konstantan uprkos velikim promenama SAP-a (autoregulacija), konstantan PKB pomaže da VGF (veličina glomerulske filtracije) ostane stabilna. Protok krvi kroz bubrege, a time i VGF, mogu se smanjiti putem simpatičke vazokonstrikcije krvnih sudova bubrega ukoliko mora da se očuva zapremina ECT. Sva krv koja dospe u bubreg preko bubrežne arterije, njenim većim granama stiže do kapilara gromerula u korteksu bubrega. U organizaciji bubrezne mikrocirkulacije postoji nekoliko bitnih karakteristika:
- Kapilarna mreža glomerula – snabdeva se krvlju posredstvom aferentne arteriole, a iz nje krv odlazi putem eferentne arteriole. Arteriola (krvni sud otpora) na svakom kraju kapilara glomerula održava visok kapilarni pritisak koji omogućava glomerulsku filtraciju.
- Peritubulska kapilarna mreža - okružuje tubule; ona prima reapsorbovanu vodu i rastvorene supstance. Ovi kapilari nastaju od eferentne arteriole i postavljeni su u seriji sa glomerulskom kapilarnom mrežom. Filtracija tečnosti koja ne sadrži proteine, iz kapilara glomerula u lumen tubula povećava osmolarnost krvi koja ostaje u eferentnoj arterioli i ulazi u peritubulske kapilare. Upravo ovaj porast osmolarnosti i koloidno-osmotskog pritiska (KOP) predstavlja pokretačku silu koja pomaže u reapsorpciji vode iz lumena tubula u peritubulske kapilare.
- Vaza rekta - duge kapilarne petlje koje daju neki od peritubulskih kapilara. Vaza rekta ide paralelno sa Henleovom petljom i uključene su u mehanizam za koncentrovanje urina. Manje od 10% ukupnog protoka krvi kroz bubrege prolazi kroz vaza rektu i dospeva u bubrežnu medulu, a samo oko 1% krvi dospeva do bubrežne papile. Mali protok krvi kroz medulu pomaže u održavanju hiperosmolarne i hipertonične sredine u meduli koja je neophodna za koncentrovanje urina, ali s druge strane ovako smanjena perfuzija čini medulu bubrega veoma osetljivom na ishemiju u stanjima smanjenog krvnog pritiska ili bubrežne vazokonstrikcije. Veliki protok krvi kroz bubreg je moguć jer je otpor u krvnim sudovima bubrega mali. Na slici su prikazana mesta na kojima dolazi do pada pritiska, počev od bubrežne arterije do bubrežne vene. Visok pritisak se smanjuje duž aferentne i eferentne arteriole, što nam pokazuje da je vaskularni otpor podjednako raspoređen između aferentne i eferentne
arteriole. Na nivou kapilara gromerula postoji samo vrlo mali pad pritiska što olakšava glomerulsku filtraciju. Vaskularni otpor je raspoređen podjednako između aferentne i eferentne arteriole. Pritisak u kapilarima glomerula je viši nego u drugim kapilarima sistemske cirkulacije zbog prisustva eferentne arteriole na izlaznom kraju kapilara glomerula. Viši kapilarni pritisak olakšava glomerulsku filtraciju. Veliki PKB obezbeđuje višak i obilje O₂ za metabolizam tkiva bubrega. Međutim, u stanjima šoka u kojima je PKB smanjen, bubreg veoma brzo biva oštećen, jer tkivo bubrega ima velike zahteve za O₂. Smanjen PKB, koji je trajan i uporno se održava može dovesti do akutne bubrežne insuficijencije (ABI). ABI – definiše se kao smanjenje VGF koje traje od nekoliko sati do nekoliko dana. Često je bez simptoma i potpuno reverzibilna. Hronična bubrežna insuficijencija (HBI) postoji ako smanjena VGF traje duže od 3 meseca. ABI je podeljena u 3 kategorije:
Prerenalna ABI – najčešći oblik; nastaje usled delovanja bilo kog faktora koji smanjuje PKB bez oštećenja samog bubrežnog parenhima (npr.hipovolemija)
Renalna ABI – odnosi se na bolesti koje direktno oštećuju bubrežni parenhim (npr. glomerulonefritis)
Postrenalna ABI – javlja se u bolestima koje dovode do opstrukcije urinarnog trakta (npr. tumori ili benigna hiperplazija prostate) Bijelić Anastasija SMS 15/ Rašković Miljana SMS 17/
