GOSPODARICA, Šeme i konceptualne mape od Pravo

Preuzmite GOSPODARICA i više Šeme i konceptualne mape u PDF od Pravo samo na Docsity!

Luk Deveniš

GOSPODARICA

RIMA

Preveo Vladan Stojanović

Beograd, 2009.

KLAUDIJE NERON = KLAUDIJA DRUZ NERON GAJ LUCIJE POSTUM MARKO LIVIJE = AUFIDIJA SKRIBONIJA = OKTAVIJAN AGRIPA = JULIJA LIVIJA = TIBERIJE NERON VIPSANIJA = TIBERIJE (^) DRUZ I = ANTONIJA KASTOR = LIVILA AGRIPINA = GERMANIK KLAUDIJE TIBERIJA (^) NERON DRUZ II ČIZMICA NILA DRUZILA JULILA JULIJEVCI I KLAUDIJEVCI NEZAKONITI JULIJEVCI OKTAVIJAN = HEBA KLEMENT = NIMFOMIDIJA BURIJE

Prolog Dan loših znamena Jul 65. godine nove ere Godinu dana nakon velikog rimskog požara* I mperatorka je snažno cimala i trzala lanac. Uplašili smo se da će izlomiti zglobove i osloboditi ruke pre nego što sve bude gotovo. Njene su majušne kosti odolevale. Samo joj je koža popustila na nekoliko mesta. Zategnula je lanac do kraja. Uzaludno se teturala oko direka pobodenog u tle. Akte i ja posmatrali smo je iz senke pogrebničkih vrata. Nismo sauče- stvovali s njom u patnjama. Mislili smo o drugim stvarima. „Misliš li isto što i ja?“, pitala me je Akte. „Nego šta.“ Ponela sam pisaljku i voštanu tablicu“, reče Akte. „izdiktiraj mi nešto dok čekamo. Hoćeš li, Ifikle?“ Osmehnuo sam se, dirnut devojčinim poštovanjem prema još nenapisa- nom delu. Jutros sam joj otkrio nameru koja je godinama sazrevala u meni. Nedavna krvoprolića, vrhunac brojnih stradanja, ubedila su me da je kucnuo pravi čas ne samo za poveravanje planova pouzdanoj prijateljici, već i za ot- počinjanje velikog i dugo odlaganog poduhvata. „Vrlo dobro, Akte“, rekao sam, ispunjen ponosom, „izgleda da sam smi- slio početne redove u senki pogrebničke kapije.“

• Magnum Incedium Romae – Veliki rimski požar izbio je u noći osamnaestog jula šezdeset četvrte godine nove ere; opisali su ga Tacit i Svetonije; besneo je šest dana i sedam noći; uništio je četiri i teško oštetio sedam od četrnaest rimskih četvrti.

Luk Deveniš „U tom slučaju, predlažem da počnemo“, reče Akte, oduševljena i nestr- pljiva da ih čuje. Diktirao sam, ne skidajući pogled sa okovane imperatorke. Uzaludno je potezala bukagije, dok je ljupka Akte zapisivala moje reči. Ja sam samo vaš rob, počeo sam. To je sve što sam ikad bio. Ne znam za drugi život. Ne stidim ga se. Podastirem se pred vama, pokoran i srećan. Smerno obaram pogled u iščekivanju vaše zapovesti. Stojim u tišini, nadajući se, pored zida, iza vašeg ramena, ukraj vaše postelje. Spreman sam da vas za- štitim suncobranom ili očistim strigilom*. Moja zadnjica voljna je da posluži vašem zadovoljstvu, a leđa se pokorno podmeću pod vaš bič. Iskoristite me. Imate pravo na to. Znam da vam nije stalo do mog života i ne bih voleo da je drugačije. Moje su misli beznačajne. Ne pridajete nikakvu važnost mojim osećanjima i doživljajima. Ja nisam čovek. Zločin je misliti o meni na taj način. Nikad neću glasati, oženiti se, služiti u legijama niti voleti svoju decu. Ja sam predmet koji se kupuje i prodaje, sa stopalima obojenim belom kredom i tablom oko vrata sa spiskom prednosti i mana. Ja sam običan komad nameštaja. Ja sam samo uvek spremna alatka. Ja sam Ifikle. Dodao sam, posle kraće pauze: Ali i ja sam živ. Akte je zapisala poslednje reči. Blago se zadihala od napora. Upinjala se da prati moje misli. Čekao sam njeno mišljenje. Pažljivo je čitala zapis. „Šta misliš?“, pitao sam je. Odmerila me je s nepatvorenim strahopoštovanjem. „Sjajno. Ovo je ne- odoljiv i snažan početak, Ifikle.“ Bio sam zadovoljan. Uočio sam pokrete na sedištima na drugoj strani arene. Naš gospodar je stigao. Došlo je vreme da preuzmemo zadate uloge. Stavio sam masku na lice. Akte je navukla šlem. „Poneću tablicu“, rekla je. „Tako ćeš moći da mi diktiraš tokom dosad- nih momenata.“ Imperatorka vide Akte i mene kako izlazimo iz senki. „Ključ!“, povikala je. „Dajte mi ključ! Oslobodiću se okova i pronaći način da mu priđem...“ Akte i ja zaklonili smo oči od zaslepljujućeg sunca. Žmirkajući, posma- trali smo prazne redove kamenih sedišta. Izgubili smo ga iz vida. „Nisam učinila ništa zbog čega bih zaslužila ovakvu sudbinu. Nevina sam“, zapomagala je imperatorka. „Robovi, vi me poznajete. Volite me...“

• Strigil – drevni rimski, zakrivljeni instrument za skidanje nečistoće trljanjem posle kupanja.

Luk Deveniš Dodeljena mi je primerena uloga Radamanta, sudije donjeg sveta. Obuo sam duge crne čizme i navukao zastrašujuću masku. Nosio sam i etrurski čekić, obeležje mog zvanja. Nisam morao da ga grejem u mangalama za predstojeći zadatak. Spremili smo se i zauzeli mesta iza zaštitnog kaveza na rubu arene. Strpljivo smo čekali. „Ide puževim korakom“, reče Akte. „Izdiktiraj mi još nešto.“ Nisam morao da molim muzu – kipteo sam od inspiracije. Pripovest počinjem događajem od pre stotinu godina, progovorio sam. Da li je to mo- guće? Da li sam zbilja pregurao čitav vek i koju godinu pride? Izgleda da je- sam. Govore mi da nijedan rob nema tako izborano i vremešno lice, niti tako tanku i prozračnu kožu. Kad god pogledam ruke, vidim mrežu ljubičastih vena ispod opuštene kože koja ih jedva drži na okupu. Kad prinesem ruke suncu, svetlost se probija kroz njih, kao da su staklene. Nazirem kosti. Možda sam zbilja toliko star? Ipak, valja reći da nisam bolestan, niti sam ikad od nečega ležao ili bolovao. Jedem kao što sam oduvek jeo, s apetitom deteta. Obavljam sve dužnosti. Spavam dubokim i mirnim snom. Gospodar me se ponekad seti i pošalje nešto žensko. Poslužim se poklonom, onoliko koliko mogu. Telo me sluša kao što me je oduvek slušalo: niti je bilo kadro za velika dela, niti me je brukalo. Trajalo je. „I te kako je trajalo, Ifikle“, reče Akte sa osetnim poštovanjem. Šlem joj je kliznuo preko čela dok je zapisivala poslednje reči. Namestio sam ga. Molećivi imperatorkini krici iz središta arene postadoše nerazgovetni. Reči su sustizale jedna drugu, prerastajući u nerazumljivu buku. Iz nemu- šte bujice izdvojila se jedna fraza „volim te“. Prvi put sam jasno čuo vapaje osuđenog kriminalca. Obično su iščezavali u kricima gomile i kitnjastim akordima vodenih orgulja. Danas nije bilo bučne rulje, niti je iko svirao na vodenim orguljama. Imperatorkino zapomaganje ispuni golemi, prazni prostor. Čuo sam svaki, stoput pojačani jecaj, kletvu i molećivi krik. Sve se odvijalo po zamisli našeg gospodara. Priznajem da sam uživao u tome. Imperatorka konačno umuknu. Zavladala je tišina. Muž i žena su posmatrali jedno drugo iz velike daljine. „Izdiktiraj mi još koju reč“, šapnula je Akte. Pogledao sam ka udaljenom gospodaru. Odvažio sam se na rizik. Izgleda da ljudi imaju pravo kad kažu da sam izuzetno star, šaptao sam, dok je Akte vredno zapisivala, srce mi govori da sam i više od toga. Nisam rođen ovakav – život me je takvim načinio. Verujem da se moć trajanja poja- vila pošto sam iskusio najveću patnju. Davno podneta žrtva preobrazila me

Gospodarica Rima je u ovo što jesam – ali ću o tome govoriti kasnije. Zadovoljite se sledećim: ja sam Ifikle. Ja sam samo vaš rob. Načinio sam dramatičnu pauzu, pre nego što sam izrekao poslednju, trijumfalnu misao, praćenu širokim osmehom: Ali sam takođe i bog. Akte pretrnu. Zadrhtao sam od najdubljeg zadovoljstva. „To je dovoljno“, rekao sam, napetim glasom. „Mislim da je gospodar spre- man...“ Za gredu prikovana imperatorka otvarala je i zatvarala usta, kao da moli. Gospodarev izraz lica joj je oduzeo moć govora. Bio je prazan i nejasan. Nije se moglo reći da li uživa u njenom strahu. Njegova žudnja za njom bila je očigledna. Opstala je, uprkos svemu što je učinila. Gospodareve purpurne halje su se nadimale oko međunožja. Imperatorki to nije promaklo. Ponadala se da još sve nije gotovo. Uhva- tila se za poslednju, ma kako slabašnu nadu. Grčevito je stisnula stolu, obema rukama. Pocepala je tkaninu da bi otkrila predivne grudi. Da li će je pošte- deti? Da li će joj opet oprostiti? Gospodar se napajao njenom nagotom, kao da je prvi put vidi. Od početka su bili i ostali neverni, lažljivi i skloni prevari. „Ljubavi...“, cvilela je. „Venero moja...“, odgovorio je čežnjivim glasom. Vučice jurnuše preko arene da je prožderu.

JA SAM SAMo VAŠ roB

Luk Deveniš Klaudije Neron odgovori jedanaestogodišnjem sinu, ne skidajući po- gled sa zidova. „Nismo još. Obrati više pažnje na okolinu.“ Podigao je kraj toge, da ne bi upala u baricu u kojoj je stajao. Druz Neron, petnaestogo- dišnji stariji brat mog gospodara, učini isto što i njegov otac. Pitao sam se da li je Klaudije planirao ovu ekspediciju. Odenuo je sudijsku togu da bi pomislili da nije. Pokušao je da nas ubedi da je spontano odlučio da poseti pećinu, ali nije delovao ubedljivo. Otac nije hteo da otkrije svrhu posete. Druz je možda znao zašto smo ovde, ali je ćutao kao zaliven. „Pogledaj taj pećinski nakit“, reče Druz. Tiberije Neron poslužno začkilji u pomračinu, osvetljenu kolebljivim pla- mičkom glinene lampe. Izdužene, slojevite stenovite formacije spuštale su se s pećinskog svoda. Završavale su se tankim, oblim vrhovima. Ispod njih su se dizali slični stubovi, kao odraz u kamenu. Mladi gospodar je zamišljao ljude nataknute na njih. Pitao me da li je ikog snašla takva sudbina. Bilo mi je drago da je progovorio. Rekao sam mu da je sam boravak u ovoj pećini dovoljno oš- tra kazna. To je bio dobar odgovor. Rekao mi je da sam raspekmeženo derle, zato što kukam na pećinu. Nisam se ljutio, uspeo sam da ga oraspoložim. Zalazili smo sve dublje u kameniti, vlažni tunel. Bilo je vruće, kao u odaji za znojenje u javnom kupatilu. Mladi gospodar se žalio na zaparu. Lanena tunika se lepila za njega dok se upinjao da održi korak sa ocem i bratom. Rubovi široke odeće su mu se zaplitali oko nogu. Bilo je vrlo zagu- šljivo. Zastao je i skinuo togu. „Zašto nismo poveli još nekog roba?“, ponovo je pitao oca. „Zato što nam nisu potrebni.“ „Šta će nam Ifikle?“, pogledao me je s prezirom. „On je tvoj rob pratilac.“ „A gde je Druzov rob pratilac?“ „Ja sam odrastao čovek“, reče Druz, podsmešljivim tonom. „Ne trebaju mi detinjaste stvari.“ Nisam dizao pogled s pećinskog tla da ne postidim mladog gospodara. Bacio je dečju togu na mene. Brzo sam je složio. Ostavio sam je na suvoj steni. Pokupićemo je pri povratku. Požurio sam da ih stignem i začuo duboko, otegnuto režanje ispod nogu. Zastao sam. „Šta je to?“ Nije bilo odgovora. Klaudije Neron je ćutke posmatrao zidove. Zvuk beše dubok i grlen, kao zov dalekog diva. Tiha grmljavina je dopi- rala iz velike dubine. Užasni zvuk prestade. Vetar zazvižda tunelom.

Gospodarica Rima „Pitaš za vetar?“, reče Klaudije Neron. „Mislim na drugi zvuk, domine“, rekao sam. „Ovaj koji je upravo prestao.“ Izgleda da ništa nije čuo. „To su normalna pomeranja tla. Ne sekiraj se, Ifikle.“ Mladi gospodar se zbunjeno zagleda u mene. Hteo je da me ukori, ali se predomislio. Da li je moguće da ni on ništa nije čuo? „Ne sekiram se“, šapnuo sam mu. „Buka je ličila na glas neke zveri – zmaja.“ Tiberije Neron nije znao šta da odgovori. Samo me je mrko pogledao. Druz je uočio dobru priliku da oponaša očev autoritet. „Niko ne zna ko ili šta prebiva ispod nas“, oglasio se. „Šta god da živi tamo dole, sigurno je nekoliko kilometara ispod nas. Ne može nam nauditi.“ Tiberije Neron smrknuto pogleda brata. Šapnuo mi je kad se Druz zapu- tio za ocem: „Pretvara se da zna šta će se danas desiti, iako ne zna ništa.“ „Šta će se desiti, domine?“, pitao sam jednako tihim glasom. Pogledao me kao da sam slabouman, iako ni sam nije znao odgovor. Voda je kapala s krečnjačkih zidova. Krupne kapljice su me škropile po licu i rukama. Pokatkad bih liznuo tečnost s gornje usne. Bila je slana. Vazduh je bivao sve ustajaliji. Disali smo teško i duboko da bismo napunili pluća. „Nešto zaudara“, žalio se Tiberije. „Pomoli se Mefiti*“, prosikta njegov otac. U uskom prolazu više nije bilo odjeka. Glatki, neravni zidovi gušili su zvuk naših koraka. „Šta tražimo ovde, oče? Šta ćemo videti u ovoj pećini?“ „Saznaćeš kad stignemo.“ „Zašto mi odmah ne kažeš?“ „Bolje bi ti bilo da paziš gde ideš.“ Bilo mi je jasno da otac krije pravi razlog posete od Tiberija Nerona. Ni- kada ranije nismo imali tajni. Leptirići zebnje poleteše po našim stomacima. Klaudije se zaustavio pred novim suženjem hodnika. Trebio je stonoge iz kratko podšišane kose. Mladi gospodar oseti kako mu se doručak, hleb natopljen vinom, penje u grlo. S gađenjem je pogledao na pod. Hodali smo po izmetu. Na tlu je bilo mnogo sasušenog životinjskog izmeta, pomešanog s kostima. „Vukovi“, reče Klaudije. „Ovo je nekad bila njihova zimska jazbina. Odavno su otišli.“ „Ovo je odvratno mesto, oče.“ „Misliš da je meni prijatno?“

• Mephitis – rimska boginja, personifikacija podzemnih, močvarnih i vulkanskih gasova.