Preuzmite Klasične teorije menadžmenta i više Seminarski radovi u PDF od Menadžment samo na Docsity!
FAKULTET ZA PRAVO, BEZBEDNOST I MENADžMENT
"KONSTANTIN VELIKI" - NIŠ
PREDMET: POSLOVNI MENADŽMENT
TEMA: KLASIČNE TEORIJE MENADŽMENTA
Mentor: Student: Prof. dr Milovan Vuković Slađan Radojkov Niš, 2021.
Sadržaj
- Uvod............................................................................................................................................
- Teorije/škole i pristupi u izučavanju menadžmenta....................................................................
- Tri pristupa/pravca klasične teorije menadžmenta.....................................................................
- 3.1. Naučno upravljanje/ menadžment
- 3.2. Administrativno upravljanje/ menadžment
- 3.3. Birokratski menadžment
- Zaključak.......................................................................................................................................
- Literatura........................................................................................................................................
2. Teorije/škole i pristupi u izučavanju menadžmenta
Kraj XX i početak XXI veka karakteriše nastanak i razvoj menadžmenta kao nauke. U to vreme nastaju brojne škole, pristupi, teorije i koncepti, koji, posmatrani integralno, čine celovit sistem znanja i saznanja koja obeležavaju menadžment kao nauku. Kada govorimo o školama menadžmenta, moramo istać i da u nauci, među teoretičarima, ne postoji jedinstven stav o njihovoj klasifikaciji i/ili nazivima. Zato i egzistiraju različite klasifikacije. Ipak, najčešć e se koristi podela ili klasifikacija na sledeć e škole, tj. pravce:^1
- Klasična škola menadžmenta;
- Bihejvioristička škola menadžmenta;
- Kvantitativna škola menadžmenta;
- Sistemska škola menadžmenta;
- Situaciona škola menadžmenta. Ako, pak, govorimo o pristupima izučavanju menadžmenta, onda govorimo o šest glavnih pristupa:^2
- Naučni menadžment;
- Opšta administrativna teorija;
- Kvantitativna teorija;
- Organizacioni bihejviorizam;
- Sistemski pristup;
- Kontingentni ili situacioni pristup. (^1) Lewis, P. S., Goodman, S. H., Fandt, P. M. (1995). Management – challenges in the 21 st Century, West Publishing Company, Mineapolis, str. 42. (^2) Robbins, S. P., Coulter, M. (2005). Menadžment, Data Status, Beograd, str. 27.
Pored škola i pristupa, menadžment kao nauka obuhvata niz koncepata. Evo nekih od najčešće pominjanih: 3
- Upravljanje prema ciljevima (MBO);
- Teorija Z - Teorija Z;
- Izvrsnost u upravljanju;
- Projektni menadžment;
- Organizacija koja uči;
- Totalan menadžment kvaliteta;
- Transformacija organizacije;
- Reinženjering - Reinženjering;
- smanjenje broja zaposlenih;
- Spoljni saradnici;
- Upravljanje znanjem. Dakle, od industrijske revolucije do vremena kada je menadžment postao naučna disciplina razvile su se škole, odnosno pristupi:
- klasičan i
- bihejvioristički. Klasičan menadžment pristup je imao dve škole:
- naučno upravljanje i
- klasičnu teoriju organizacije.^4 (^3) Lončarević , R. (2006). Menadžment, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2006, str. 74. (^4) Kotler Ph., Keller K., Marketing menadžment, Data status, Beograd, 2006.
Pod veštinom upravljanja razumevao je da treba „znati tačno šta želite da rade vaši zaposleni, a zatim se postarati da oni to urade na najbolji način i uz najmanje troškove“. Osnove najboljeg upravljanja vidio je u visokim platama i niskim troškovima radne snage. Suština njegove teorije je u postavci ‚‚Pošteni dnevni učinak’’. Sasvim sigurno je jedna od najpoznatijih ličnosti zaslužnih za razvoj savremene naučne misli o upravljanju. Smatra se ocem naučnog upravljanja, tvorcem naučne organizacije rada i ličnošć u koja je postavila osnove menadžmenta kao nauke. Bazirajuć i se na rezultatima napravljenih eksperimenata, definisao je tri osnovna principa naučnog menadžmenta.
- Procena dnevnog učinka. Tejlor je analizama dolazio do rezultata učinaka pojedinih struktura radnika, za koje je smatrao da su ostvarivi u određenim okolnostima.
- Sav umni rad treba da se ukloni iz pogona u planska odelenja.Ovim principom Tejlor je primaran značaj dao planskoj službi.
- Kontrola rada i izvršenja zadataka. Njegovo učenje je predstavljalo naučno definisanje najboljih metoda realizacije određene aktivnosti. Postavljeni principi menadžmenta baziraju se na rezultatima analize vremena i ekonomije pokreta na proizvodnoj traci, iz čega su nastale vremenske norme, kao parametar bolje produktivnosti radnika. Nakon pravljenja poštenih normi, sledi obučavanje ostalih radnika, radi dostizanja postavljenih standarda, a neispunjenje normi značilo je gubitak posla. Njegovo istraživanje je bilo usmereno na:
- smanjenje troškova,
- poveć anu produktivnost,
- bolje zarade i
- viši radni moral. Iskustveno je teorija doživela neuspeh, jer viša nadnica za rad, nije bio dovoljan motiv, pre svega zbog neuvažavanja socijalnih motiva radnika i moguć nosti lakog gubljenja posla.
Tejlorova najznačajnija dela su: „Naučno upravljanje“ i „Upravljanje radionicom“ objavljena u periodu između 1890. – 1930. god.^5 Tejlorova je zasluga što naučno upravljanje shvatamo ne kao jedan element, već kao kombinaciju više njih, i da naučno upravljanje uključuje kreiranje naučnih znanja, a ne slučajnos t. Isto tako, naučno upravljanje, znači harmoniju, sklad, kooperaciju, a ne individualizam, razvoj svakog čoveka do njegovih najveć ih moguć nosti. Te vrednosti naučnog upravljanja preduzeć ima Tejlor je nazvao „mentalnom revolucijom“, pri čemu je mislio da se mentalna revolucija odnosi na potpuno nov odnos menadžera prema poslu i zadacima u smislu promene njihovih mentalnih stavova. Tejlorova istraživanja bila su pravi izazov za mnoge naučnike u oblasti poslovnog menadžmenta, odnosno u oblasti menadžmenta. Najznačajniji među njima, koji je i Tejlorov saradnik i sledbenik, svakako je Henri Lorens Gant (1861-1919). Njegov doprinos naučnom menadžmentu značajan je u oblasti morala među radnicima i insistiranja da se nadzornici smatraju učiteljima, a te principe je nazvao „harmonična saradnja“. Razvio je sisteme podsticajnih naplata, izradio dijagram koji bi rukovodstvu grafički prikazao realizaciju planova i rešenja za preduzimanje koraka koji bi planirani rad održali u zadatim rokovima i odobrenim sredstvima. Ovaj dijagram se i danas naziva Gantov dijagram ili Ganttogram. Dakle, Gant je posebno je poznat po tabelarnom sistemu za planiranje i pra ćenje proizvodnje koji se upotrebljava i danas (gantogrami). Vrednost ovog dijagrama ogleda se u tome što je omogućavao planiranje složenih projekata i razvijao detaljne modele mrežnog planiranja. Napravio je model čija primena može lako i efikasno planirati, organizovati i upravljati i kontrolisati svaki pojedinačni posao i proizvodnju u celini. Dnevni, mesečni i godišnji efekti prikazani su u posebnom dijagramu, koji prikazuje planirano i stvarno utrošeno vreme nakon radnih operacija, za neki posmatrani period. Zbog svoje praktičnosti i korisnosti, ovaj metod je široko zastupljen u današnjoj praksi u različitim izvornim i informacionim varijantama, u proizvodnim i uslužnim delatnostima.^6 (^5) Taylor, F. W. (1967). Naučno upravljanje (prevod), Rad, Beograd, str. 28. (^6) Higgins, J. M. (1947). The Management Challenge, McMillan Publishing Company, NY, str. 47.
iste škole naučnog menadžmenta i Tejlorov sledbenik svakako je Harington Emerson (1853– 1931). Poznat je po istraživanju principa poslovne efikasnosti, pa je smatrao da principe poslovne efikasnosti treba posmatrati kao svojevrsni instrument za postizanje poslovnih ciljeva. Ustanovio je osnovne principe efikasnosti : jasno definisanje ideja u smislu precizne identifikacije ciljeva, postojanje zajedničke poslovne svrhe, kompetentnost savetnika, disciplina, korektni odnosi, odgovarajuća evidencija, brzina, standardni rasporedi, standardizacija uslova, standardizacija poslovanja. , jasno izvršavanje zadataka i nagrađivanje za efikasan radni učinak.^8 Na osnovu Emersonovog istraživanja i isticanja principa efikasnosti, početkom prošlog veka pojavili su se brojni „stručnjaci za efikasnost” u oblasti naučnog menadžmenta. Lenjin, koji je žestoko kritikovao Tejlorovo učenje, prihvatio je ideju i principe naučnog menadžmenta i pokušao da ih primeni u Rusiji. Naravno, to nije bilo moguće, s obzirom na sadašnji sistem planske privrede i nepostojanje tržišta. 3.2. Administrativno upravljanje/ menadžment Najpoznatiji predstavnici administrativnog menadžmenta su Anri Fajol i Čester Bernard. Preovlađujuć i uticaj imao je Anri Fajol, tako da neki teoretičari ovu teoriju, odnosno školu, nazivaju i Fajolova škola. Zato ć emo Fajolovim istraživanjima, stavovima i teorijama posvetiti posebnu pažnju. Jednu od prvih definicija menadžmenta dao je Anry Fayol, prema kome je menadžment proces: predviđanja, organizovanja, komandovanja, kordinacije i kontrole. Ovom teorijom fokus je stavljen na organizaciju. Anri Fajol je francuski teoretičar, koji je svoju teoriju bazirao na velikom praktičnom iskustvu. Čitav život je radio u jednoj kompaniji, počev od rudarskog inženjera do generalnog direktora. (^8) Bovee, C.L. at all: (1993). Management, McGraw Hill, Inc, str. 47.
Otišao je sa funkcije u 77. godini života. Objavio je delo: Generalni industrijski menadžment - Administration industrielle et generale - 1916. godine.^9 Anri Fajol (1841–1925) je bio francuski državljanin i najpoznatiji evropski stručnjak u oblasti menadžmenta. U svojoj dugogodišnjoj rudarskoj karijeri (rudnik - generalni direktor rudnika) intenzivno se bavio problemima i pitanjima upravljanja. Počeo je kao inženjer, a završio kao generalni direktor rudnika Furšambo. Bio je i generalni direktor Udruženja rudarskih kompanija u Francuskoj. Ostao je poznat po svojoj knjizi Opšta i industrijska uprava68, koja je objavljena u Francuskoj 1916, a u SAD tek 1949. godine. Proučavao je organizaciju kao celinu, za razliku od Tejlora koji je proučavao samo neke njene delove. Analizirajući ukupnost zadataka u organizaciji, podelio ih je u određene grupe, odnosno funkcije, aktivnosti, rukovodeći se kriterijumima sličnosti i sličnosti:
- Tehnički zadaci;
- Komercijalni poslovi – funkcije;
- Finansijski poslovi – funkcije;
- Računovodstveni poslovi – funkcije;
- Poslovi obezbeđenja – funkcije;
- Administrativni poslovi – funkcije. Sve navedene poslove-funkcije smatra veoma važnim i obaveznim elementima organizacionih struktura industrijskih preduzeća, ali, ipak, administrativne poslove-funkcije smatra najvažnijim. Prema njegovim rečima, administrativna funkcija ima ulogu integratora sa zadatkom da međusobno povezuje i usklađuje delatnost svih drugih poslova – funkcija i ona je u fokusu njegovog istraživanja, što na kraju rezultira uspostavljanjem relevantne teorije-pristupa upravnom upravljanje. Prema Fajolu, administrativna funkcija obuhvata niz aktivnosti koje preduzimaju rukovodioci u obavljanju administrativnih ili upravljačkih funkcija: (^9) Fajol A., Opšti i industrijski menadžment, Adižes, Novi Sad, 2006. str. 23-26.
- stabilnost personala,
- inicijativnost i
- timski duh.^10 3.3. Birokratski menadžment Birokratski menadžment predstavlja jednu od teorija, segmenata ili pristupa u proučavanju klasične škole menadžmenta. U početku svog razvoja imala je status koncepta, a danas sve više poprima razmere škole menadžmenta. Tvorac, a ujedno i najznačajniji predstavnik ove škole je nemački sociolog Maks Veber (1864-1920), koji je u proučavanju organizacije i upravljanja poznat po konceptu birokratije, koji je za njega najbolji, idealan oblik organizacije. Max Weber, nemački sociolog, razvio je teoriju birokratskog menadžmenta. Weber je smatrao idealnom organizacijom, hijerarhijski postavljenu i sa jasnom linijom autoriteta, fokusirajuć i se na efikasnost organizacije. Birokratiju smatra takvim oblikom organizovanja zasnovanom na podeli rada, izboru kadrova na osnovu kvalifikacija i postignutih rezultata rada, hijerarhiji ovlašćenja, jasnim i strogim pravilima i procedurama. Prema njegovim rečima, to je racionalnija forma od drugih, zatim primenjena, i više od drugih doprinosi postizanju ciljeva organizacije. Veberov birokratski pristup se zasniva na racionalnom pristupu organizaciji. Racionalna organizacija, po njemu, predstavlja najbolji tip organizacije, koji je jedinstven i primenjiv u svakom preduze ću. U procesu upravljanja ljudskim resursima, Veber vidi tri osnovna tipa autoriteta:
- Racionalno pravno ovlašćenje – proizilazi iz položaja utvrđenog odgovarajućim pravnim aktom;
- Tradicionalni autoritet – proizilazi iz tradicije određene društvene zajednice;
- Harizmatični autoritet – proizilazi iz verovanja sledbenika u harizmatičnu moć vođe. (^10) Fayol, A. (1949). General and Industrial Management, Pitman, London.
On promoviše racionalni pravni autoritet i smatra da su druga dva autoriteta zasnovana na elementima subjektivnosti, pa mogu izazvati greške i poteškoće. Osnovne karakteristike birokratije, prema Veberu, su:
- Podela rada – ovlašćenja i odgovornost jasno definisani i utvrđeni;
- Hijerarhija ovlašćenja – lančano povezivanje komandi;
- Izbor osoblja na osnovu kvalifikacija – na osnovu formalnog ispita ili obuke i obrazovanja;
- Menadžeri se imenuju, a ne biraju;
- Fiksna plata menadžera i karijerna orijentacija;
- Menadžeri ne poseduju organizacije kojima upravljaju;
- Menadžeri upravljaju u skladu sa strogo utvrđenim pravilima i procedurama, disciplinovano i pod kontrolom. Birokratsku organizaciju karakterišu određene dobre i loše strane. Dobre strane birokratske organizacije su: preciznost, brzina, poznavanje alata, kontinuitet, diskrecija, koordinacija. Nedostaci uključuju: nepoštovanje zaposlenih, rigidnost i impersonalizaciju.^11 Ovaj koncept se već neko vreme uspešno primenjuje u raznim organizacijama (administrativnim i profitnim). Brzi i snažni uticaji promena zahtevaju pravovremeno i odgovarajuće prilagođavanje organizacione strukture, što je dovelo do skoro potpunog odbacivanja ovog koncepta 1990-ih. Primena novih koncepata i modela upravljanja organizacijom dovela je do njihovog povećanog uspeha. On je pokušao da precizira osnovne principe menadžmenta koji se mogu svrstati na sledeć e:
- Stalnost pravila, odnosno potreba da postoje utvrđena pravila prema kojima ć e se obavljati menadžerska aktivnost. (^11) Higgins, J. M. (1994). The Management Challenge, Mcmillan Publishing, Company, str. 51.
Menadžment kao naučna disciplina bio je predmet izučavanja brojnih autora i istraživača koji su dali različit, ali i višestruki doprinos njegovom razvoju. Od pojave izučavanja menadžmenta kao nauke, pa do danas, razvilo se više pravaca (škola) menadžmenta. Možemo re ći da su najvažniji sledeć i pravci:
- Klasična škola menadžmenta
- Škola ljudskih odnosa (Teorija međuljudskih odnosa)
- Škola teorije odlučivanja (Bihevioristički pristup)
- Škola nauke o menadžmentu (Kvantitativni pristup) Škola teorije sistema (Sistemski pristup) Situaciona škola menadžmenta (Situacioni pristup) Klasična škola menadžmenta je prva škola ili poznati sistematski pristup proučavanju problematike iz domena menadžmenta. Njene temelje su svojim naučnim istraživanjima postavili Frederik Tejlor (Frederick Winslow Taylor), Henri Fajol (Henri Fayol), Maks Veber (Max Weber) i njihovi sledbenici o kojima je i bilo najviše reči u ovom radu.
Literatura
- Bovee, C.L. at all: (1993). Management, McGraw Hill, Inc, str. 47.
- Fajol A., Opšti i industrijski menadžment, Adižes, Novi Sad, 2006. str. 23-26.
- Fayol, A. (1949). General and Industrial Management, Pitman, London.
- Follett, M. P. (1927). Dynamic administration (reprint 1942). New York: Harper & Brothers Publishers.
- Gilberth, L. M. (1914). The Psychology of Management, Sturgris and Walton, New York.
- Higgins, J. M. (1947). The Management Challenge, McMillan Publishing Company, NY, str. 47.
- Higgins, J. M. (1994). The Management Challenge, Mcmillan Publishing, Company, str.
- Kotler Ph., Keller K., Marketing menadžment, Data status, Beograd, 2006.
- Lewis, P. S., Goodman, S. H., Fandt, P. M. (1995). Management – challenges in the 21 st Century, West Publishing Company, Mineapolis, str. 42.
- Lončarević , R. (2006). Menadžment, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2006, str. 74.
- Robbins, S. P., Coulter, M. (2005). Menadžment, Data Status, Beograd, str. 27.
- Taylor, F. W. (1967). Naučno upravljanje (prevod), Rad, Beograd, str. 28.
