Preuzmite Развијање Говора: Методика и Фазе i više Ispiti u PDF od Konstruktivistička pedagogija samo na Docsity!
Metodika razvoja govora
- Postanak jezika I govora
Postoji nekoliko teorija o postanku jezika I govora: vau-vau teorija, ding – dong teorija, puh – puh teorija. Ove teorije pokušavaju da izvedu govor iz podražavanja raznih zvukova u prirodi – onomatopejskih zvukova, koji su pratili pojedine delatnosti kojima se čovek bavio. Jedna od tih teorija govori o tome da su se jezik i govor razvili iz prirodnog sklada zvuka i smisla, tj. Pojedini predmeti su dobijali ime podražavanjem zvukova koji su bili u vezi sa njima. Druga teorija je da su govorni glasovi proizašli iz krikova, bola i smeha – iskustvo sa opašnošću i zadovoljstvom i sa drugim osećanjima vezivalo se za zvukove nastale iz straha, bola ili smeha. Po trećoj teoriji, čovek dok radi, oseća potrebu da proizvodi glasove i pojedne grupe glasova su se vezivale za odredjene situacije pri radu.Svaki čovek mora da prodje kroz niz razvojnih stupnjeva , kako bi razvio ovaj oblik ponašanja – jezik. Tokom razvoja, treba se pravovremeno i pravilno delovati, kako bi se govor razvio u istinski osmišljeno govorno ponašanje.
- Sticanje jezičkog znanja
U jezičkoj delatnosti se razlikuju dva perioda:prvo, prejezičko razdoblje, obuhvata prvih desetak meseci života. U tom razdoblju, bukalno - fonatorična delatnost ostvaruje se kroz KMEČANJE i COKTANJE, koje predstavljaju disajne manifestacije; oko trećeg meseca javaljaju se LALACIJE, koje sadrže šire mogućnosti glasovnog izražavanja od onih koje će u isto vreme biti korišćene u jeziku. Drugo razdoblje počinje pred kraj prve godine života. Dete počinje da ispoljava odredjenji stepen razumevanja komunikacione strane ponašanja odraslih prema njemu. U toku druge godine života razvija se jezička delatnost u pravom smislu. Brzopleto je izveden zaključak da svako dete usvaja maternji jezik naprosto podražavanjem odraslih, jer se uzela u obzir činjenica da svako dete, u bilo kojoj jezičkoj sredini, spontano nauči da govori, dok gluva deca ili deca koja žive uz neme roditelje ne nauče da govore. To stanovište je bilo saglasno sa prvim psihološkim teorijama ponašanja, čiji je sredjišnji pojam bio pojam navike.
- Govor, jezik i mišljenje
Bruner ističe značaj jezika za razvoj misaonih procesa. Prema uputstvu datom rečima, dete je naučilo da iz jeden gomile kocaka izdvoji dve kocke iste veličine. Kasnije, ono može da naučeni odnos(dve kocke iste veličine) prenese i na nove prilike i da iz jedne druge gomile izdvoji dve druge kocke, takodje iste veličine. Eksperimenti su u psihologiji pokazali prednost verbalnog učenja nad preverbalnim i neverbalnim učenjem. U verbalnom učenju lakše se može indentifikovati, transformisati i diferencirati. Ima naučnika koji smatraju da je jezik potreban samo zato da se ideje obeleže, srede, provere i prenesu. Inače, za uopštavanje, transfer i razumevanje ideja verbalizacija nije potrebna. Po njima, čak, verbalizacija može da stvori pometnju u mišljenju. Iz ideja koje imaju
svoje ime lakše se može obrazovati novi pojam. Da nema te reprezentativne snage reči nikada se ne bi ostvarili procesi mišljenja.
- Razvoj jezika i razvoj mišljenja
Razmatranje geneze jezičkih sistema kod deteta postavlja pred nas problem odnosa izmedju razvoja jezika i razvoja mišljenja. Genetička proučavanja Pijažea i Inheldera su pokazala da je razvoj mišljenja veza za ovladavanje simboličkom funkcijom uopšte, a ne za ovladavanje jezikom kao takvim. Oleron je utvrdio da gluvonema deca ne kasne mnogo za normalnom decom u razvoju simboličkog mišljenja. Inhelder je pokazao da u procesu obrazovanja figurativnih simbola poremećaji u usvajajnju jezika i poremećaji u intelektualnom razvoju stoje u složenoj medjusobnoj vezi. Postavlja se pitanje da li usvajanje i upotreba jezika pretpostavljaju i neku logičku delatnost. Poredjenje etapa u razvoju logičkog mišljenja i etapa kroz koje prolazi usvajanje jezika pokazuje da se u oba slučaja radi o sistemima koji se ne mogu savladati pasivnim kopiranjem jednog modela, s druge strane znamo da se usvajanja sintaksičnih pravila vrši se veoma rano.
- (^) Metode istraživanja dečijeg govornog razvoja
- Direktna ili biografska metoda - jedna od najstarijih oblika i načina ispitivanja govora kod dece. Dobra je za praćenje razvoja govora u najranijem detinjstvu kada je dete uglavnom sa roditeljima i sastoji se u permanentnom praćenju i beleženju svih pojava i promena u razvoju govora: pojava prve reči, druge, treće, pojava prve rečenice. Prednost direktne metode je u tome što govor deteta prati neko ko je u stalnom kontaktu sa njim , svaku promenu može primetiti i zabležiti, dok je nedostatak taj da zapažanja roditelja nisu uvek sistematska i na njih utiču subjektivni faktori i odnosi prema svojoj deci.
- Metoda vremenskog uzroka – prednost ove metode jeste da znatno skraćuje vreme ispitivanja na jedan sat, dan ili nedelju. U tom periodu beleže se dečije izjave, a kasnije se utvrdjuje koliko je govornih elemenata i koje je ispitanik upotrebio. Za upešna istraživanja ovom metodom od značaja su i odredjena tehnička sredstva i pomagala, naročito megafon..Prednost ove metode jeste objektivnost. Rezultati su pouzdaniji ako ispitanici ne znaju da se ispituju, tj ako se spontano govorno ponašaju. Nedostatak ove metode je to što dete ne može da ispolji sve oblike govornog izražavanja do kojih se u razvoju govora stiglo, jer su vremenski uzorci prekratki.
- Metoda uzoraka aktivnosti – slična metodi vremenskog uzorka, ona prati govorno ispoljavanje deteta u toku odredjene aktivnosti: igre, jela, dijaloga sa drugom decom i sl. Vremenski interval je 5,10,15 min, i za to vreme se na adekvatan način registruju sve pojave dečjeg govornog ispoljavanja, a potom se rezultati proučavaju i sistematizuju.
JEZIČKE IGRE različitog tipa: vežbe glasovima, slogovima, isprobavanjem i variranjem reči.
GOVOR kao sredstvo mišljenja, formiranje pojmova.
GOVOR kao sredstvo za upravljanje sopstvenim ponašanjem, sredstvo za razvijanje slike o sebi.
Neka deca imaju poteškoća u komunikaciji zbog nedovoljnog poznavanja jezika, saznajnih ograničenja, egocentrizma i sl. Ovaj problem se prevazilazi interakcijskim metodama učenja, rešavanjem problema, praktikovanjem različitih jezičkih sredstava..
POTREBE DETETA U JEZIČKOJ KOMUNIKACIJI
- Otkrivanje sopstvenih mogućnosti izražavanja i komuniciranja;
- Održavnje kontakta sa drugima;
- Izražavnje osećanja i unutrašnjih stanja;
- Upravljanje sopstvenim ponašanjem;
- (^) Planiranje i predvidjanje posledica;
- Traženje objašnjenja i tumačenja;
- Prilagodjavanje svog govora govornim mogućnostima drugih...
- Uloga i postupci vaspitača u razvijanju jezičke komunikacije
- Stvaranje prijatne, podsticajne i opuštajuće atmosfere u kojoj se govor korisit u igri i druženju;
- Procenjivanje komunikacione sposobnosti dece i planiranje individualnog i grupnog rada;
- Uvažavanje individualnih razlika medju decom i rodjiteljima;
- Razumevanje za različite jezičke varijante i lokalitete;
- (^) Prilagodjavanje govora mogućnostima dece;
- Biranje sadržaja i sredstava koja su bliska interesovanjima dece;
- Uvažavanje stvaralaštva dece i negovanje njihovih istraživačkih sklonosti;
- Praktikovanje rada u malim grupama , u parovima, trijadi, sa celom grupom.
- Jezik i govor
Predmet lingvistke Sosir naziva JEZIKOM, a gradju sačinjavaju pojave vezane za GOVOR. Postoje nekoliko različitih merila na osnovu kojih se vrši razdvajanje jezika i govora.
- (^) Jezik se definiše kao kod, gde postoji odnos korespodencije izmedju odredjenih „akustičkih slika“ s jedne, i odrdjenih „pojmova“ s druge strane. Govor je korišćenje, konkretna upotreba tog koda od strane govornih lica.
- Jezik je čista pasivnost. Vladanje jezikom uključuje samo receptivne sposobnosti uma, pamćenje. Svaka delatnost vezana za ljudski jezik pripada govoru.
A. Jezički kod nije ništo drugo do zbir velikog broja zasebnih znakova
B. U jezičkom kodu, označitelji i označenici su potpuno statični.
- Jezik je društveni fenomen , a govor je vezan za pojedinca.
- Ontogeneza govornog iskaza
Formiranje govornog iskaza kod deteta prolazi kroz nekoliko etapa – od pojavljivanja izolovanih reči, a zatim izolovanih samostalnih rečenica, do složenog širokog iskaza. Prvobitni oblici glasovnih reagovanja deteta su uvek usmereni na odraslog i javljaju se kao najprimitivniji oblik govorne komunikacije (tepanje). Bez obzira na to što se u ovim etapama u iskaz deteta već ulaze pojedine leksičke jedinice koje u početku imaju difuzni , a zatim gramatički oformljeni karakter, sadržaj govora deteta može biti razumljiv tek ako se uzme u obzir situacioni i intonacioni kontekst. Karakteristike povezanog govornog iskaza u ovom periodu možemo lako uočiti ako detetu od dve i po do tri godine damo odredjeni semantički zadatak. Tek u školskom uzrastu i motiv i program iskaza postepeno učvršćuju, pa iskaz počinje da se pretvara u zatvoreni sistem složenog i odredjenim zadatkom ograničenog pripovedanja. Unutrašnji govor deteta se formira znatno kasnije od njegovog spoljnog govora. Dete koje već vlada spoljnim govorom u situaciji dijaloga još uvek nije sposobno za široki monološki govor. Tek posle procesa skraćivanja, sužavanja spoljnog govora i njegovog pretvaranja u unutrašnji , postaje moguć i obrnut proces – širenje ovog unutrašnjeg govora u spoljni, tj u povezani govorni iskaz sa karakterističnim čvrstim smisaonim jedinstvom. Medjutim, tek pošto ovlada morfološkim, leksičkim i sintaksičkim oblicima koji predstavljavu operacione komponente širokog govora, dete može da predje na pravu govornu aktivnost usmerenu poznatim motivom.
- Pojam dečjeg govora
Do 7. godine dete govori više egocentrično nego socijalno.Egocentrični govor se ne gubi, već prerasta u unutrašnji govor. On je oruđe mišljenja, konstrukcije pojmova, vladanja svojom detalnošću, oruđe samosvesti i uopšte ličnosti. Razvoj semantike: Prve reči imaju
- Decu treba stavljati što češće u situaciju da pričaju sama, ali i pred vaspitačem ili grupom;
- Decu treba podsticati da pričaju, ali samo kada su ona za to pričanje raspoložena;
Stvarno ili FAKTIČKO pričanje može biti pričanje na osnovu pročitane knjige, gledanja filma i sl. Njegova suština je da se saopšte činjenice ili opišu predmeti na osnovu posmatranja, zapažanja ili sećanja. Stvaralačko pričanje je pričanje na osnovu mašte, tj izmišljanje sadržaja neke priče, izmišljanje priče po slobodno odabranoj temi.
- Prepričavanje kao oblik i metoda govorne komunikacije
Kao jedan od češćih oblika komunikacije sa decom javlja se prepričavanje. Dete treba da prepriča ono što je čulo, videlo na ilustraciji, na filmu i sl. Ovaj oblik se najčešće upotrebljava kako bi proverili da li su deca usvojila odredjeni sadržaj. Još na mladjem uzrastu , u vidu igre, koristimo najprostiji oblik prepričavanja. Posle saslušane priče, gledanog filma, pozorišta lutaka, pozorišta senki, ili dramskog komada vodi se razgovor sa decom o onome što se videlo, čulo, a medju poredjanim igračkama, predmetima ili slikama deca traže i prepoznaju one koji se u priči pominju. U srednjoj i starijoj grupi posle pročitanog ili prikazanog sadržaja, podstičemo decu da kazuju ko se sve pominje, kako izgleda, kako se kreće, kako govori , šta radi... na prepričavanje prelazimo teka kada se uverimo da su deca shvatila sadržaj.
- Čitanje kao oblik govorne komunikacije i metoda rada sa predškolskom decom
Čitanje se koristi skoro u svim situacijama kada čitamo decii nešto što ih interesuje, to su informacije, natpis, zapis, etiketa. Najčešće upotrebljavamo čitanje kao postupak u saznavanju književno – umetiničkog dela i tada čitanje postaje metoda rada sa decom – tekst metoda. Bitno je da vaspitačevo čitanje bude izražajno, dinamično i raznovrsno, kako bi animiralo decu , održalo im pažnju. Vaspitač mora da poseduje solidnu kulturu govora – pravilnu artikulaciju, dikciju i intonaciju, kao i neverbalno izražavanje. Izražajno čitanje podrazumeva da je vaspitač prethodno pročitao nekoliko puta tekst,proučio njegov smisao, poruke i emocionalnu osnovu. Vaspitačeva reč , njegovo čitanje, ton, boja glasa, akcenat su uzor detetu, najbolje i najprisutnije audiovizuelno sredstvo. Izveštačen, neprirodan i podignut ton u čitanju, suvišna patetičnost , gestikuliranje,neprirodna mimika nisu dobri, jer ne postiže odgovarajući pozitivan efekat. Izražajno čitanje doprinosi želji dece da što pre nauče slova i da čitaju kako bi i sama mogla da čitaju priče i pesme.
- Opisivanje kao oblik govorne komunikacije
Opisivanje je oblik govorne komunikacije koji se odnosi na opisivanje predmeta, životinja, ljudi, biljaka, slika, predela, prirode ..ovaj oblik je za decu komplikovaniji jer je kod dece posmatranje uglavnom površno , bez uočavanja detalja. Prvo, dete treba osposobiti da posmatra oko sebe, uočava, zaključuje, zapaža značajne pojedninosti i da uočeno uobliči sastavljanjem detalja. Potrebno je uporedjivanje sa drugim sličnim pojavama i osobinama. To
su poredjenja: liči na.., boja mu je kao... itd. Opisivati se mogu bića, predmeti, priroda, slike i složeniji odnosi medju predmetima,bićima i pojavama, ali se opis ne zadržava samo na spoljašnjim odlikama , već i na opisu njihovih funkcija. Opis predmeta se najčešće praktikuju na predškolskom periodu, jer je to jednostavniji oblik opisivanja. Opisivanje bića je nešto složenije. Životinje su često inspirativne za decu, pa znatno više okupiraju njihovu pažnju i podstiču ih na govorno ispoljavanje. U opisivanju ljudi , treba posmatrati i uočavati njihove spoljašnje odlike a zatim njihove karakterne crte i ponašanje u konkretinim životnim situacijama.
- Sredstva kojima se unapredjuje govorna komunikacija sa decom
Korišćenjem sredstava koja podstiču sva čula, proširuju ili obogaćuju komunikaciju rad na razvoju govora nije suvoparan, dosadan i uglavnom verbalan. U ta sredstva spadaju slike slikovnice,igračke, aplikacije, lutke, knjige, radio, film i sl..
VIZUELNA SREDSTVA - nekada su u f-ji motivacije, nekada u f-ji potpunijeg razumevanja, nekada u f-ji govornih igara. Dele se na dvodimenizionalna (slike, crteži, fotografije) ; trodimenzionalna(igračke, modeli, reljefi, makete..); neka sredstva su statičke prirode (crteži, slike, modeli), a neka dinamičke (element - film)
AUDITIVNA SREDSTVA – omogućavaju sticanje iskustva i podsticanje na komunikaciju putem slušanja. Čine ih različiti zvučni izvori kao što je vaspitačeva živa reč ili govor drugih ljudi, razni muzički instrumenti ,zatim različiti zvučni snimci i radio emisije..
AUDIO – VIZUELNA SREDSTVA – film i televizija, jer povezuju sliku, pokret, reč i zvuk. Ova sredstva pozitivno utiču na vaspitanje dece, jer ima na jednostavan način pružaju nova objašnjenja, zadovoljavaju njihovu želju za akcijom ,menjaju njihove nauke.
- Film i televizija i njihova primena u razvoju govora
Pomoću filma može se razviti dečiji govor i usvojiti novi pojmovi i reči, jer film proširuje granice dečijeg iskustva. Njim se predstavljaju kretanja i akcije, ubrzava i usporava vrme i približavaju daleki prostori. Zato se često koriste kratki crtani, lutkarski i igrani filmovi. Veoma su vredni filmovi radjeni po književno – umetničkiom tekstu kao što je Ružno pače, tvrdoglavo mače, Pepeljuga, Lisica i roda i sl. Ovakvi filmovi imaju estetsku i komunikativnu vrednost. Uključivanje filma u aktivnost razvoja govora ostvaruje je sl redosledom:
- Motivacija dece za gledanje filma;
- Najava filma;
- Gledanje i slušanje filma;
