Preuzmite MOJA GRCKA SKRIPTA ZA ISPIT i više Ispiti u PDF od Istorijа stаre Grčke i Stаrog istokа samo na Docsity!
1. KILONOVA ZAVERA 632
Herodot, Istorija Plutarh, Solon Tukidid, Istorija Peloponeskog rata Jedan od najstarijih poznatih događaja iz atinske istorije je Kilonova zavera, koja se odigrala za vreme arhonata Alkmeonida Megakla, verovatno 632. godine. Kilon je pripadao najvišim atinskim krugovima. Po Tukididu, bio je uglednog porekla i uticajan. Takođe bio je pobednik na Olimpijskim igrama 640. godine i zet Teagena, tiranina od Megare. Kilon je prema savetu Delfijskog proročišta “za vreme najvećeg praznika Zevsa”, što je on protumačio kao Olimpijske igre, sa svojom hetajrijom izvršio prevrat i zauzeo Akropolj. Pri tome, po Tukididu, je dobio pomoć od tiranina Teagena, mada Herodot to ne spominje. Stvarne namere Kilona za državni udar nisu poznate, ali se pretpostavlja da je to uradio u skladu sa agonalnom etikom i pod uticajem Teagenovog uspeha. Ni Herodot ni Tukidid ne spominju neki unutrašnji razdor koji bi prethodio pokušaju prevrata. Kilonovo zauzimanje Akropolja bilo je u skladu sa uobičajenim načinom postupanja tirana. Akropolj je imao veliki simbolički značaj i dobar strateški položaj, koji je olakšavao uspostavljanje samovlade. Međutim nakon početnog uspeha, Atinjani su odmah opseli Kilona i njegove saborce na Akropolju. U ovoj opsadi su učestvovali i eupatridi i običan narod, što pokazuje da unutar Atine u to vreme nisu vladale duboke podele. Kilon je sa svojim bratom, još pre nego što su se njihove pristalice našle u bezizlaznom položaju, uspeo da pobegne iz Atine. Oni koji su ostali, potražili su spas kod žrtvenika boginje Atine, i po helenskim običajima ubijanje onih koji u svetilištu zatraže zaštitu bogova, predstavlja jedan od najtežih verskih prestupa. Pod obećanjem da će dobiti pravedno suđenje, zaverenici su nagovoreni da napuste žrtvenik, zatim je deo njih ubijen odmah po izlasku iz svetilišta a deo dok su još bili u njemu. To je tzv. Kilonov greh. Značaj Kilonove zavere se ogleda u tome, što je nakom ubijanja Kilonovih pristalica, došlo do sukoba između rodbine pobijenih i porodica počinitelja, i ti sukobi su potresali Atinu, usled čega će biti izabran Drakont (621) da izvrši zakonodavnu reformu. I tada dolazi do prvog zapisivanja usmenog običajnog prava u Atini.
2. DRAKONTOVA ZAKONODAVNA DELATNOST 621
plutarh - solon i dela aristotela Prema atinskoj tradiciji, Drakontovo zakonodavstvo spada u 621. godinu. Pretpostavlja se da je glavni razlog izbora Drakonta bio krvav obračun sa Kilonovim pristalicama, kao i sukobi koji su iz toga proistekli između rodbine pobijenih i porodica počinitelja, a koji su u narednim godinama potresali Atinu. Prema Plutarhu, ovaj razdor će tinjati još u doba Solona, te će tada biti obrazovan sud koji će odlučiti da Alkmeonidi i ostali neposredni počinioci zločina koji su još bili živi budu prognani, a posmrtni ostaci u međuvremenu preminulih iskopani i bačeni izvan granica Atike. Drakontovi zakoni su važan korak napred u uspostavljanju vladavine zakona u Atini. O njima nemamo puno podataka, i jedino sa sigurnošću možemo reći da su bili surovi. Oni predstavljaju prvo zapisivanje usmenog običajnog prava u Atini. Drakont nije pokušavao da uspostavi novi pravični poredak, ali su njegovi zakoni sadržali neke važne novine, od kojih su mnoge prvenstveno imale za cilj da spreče krvnu osvetu. Drakont je uveo razlikovanje između ubistva sa predumišljajem, ubistva bez predumišljaja i ubistva u samoodbrani. Ubistvo s predumišljajem je kažnjavano smrću, ubistvo iz nehata progonstvom i oduzimanjem imovine, dok ubistvo u samoodbrani nije gonjeno. Drakont je takođe odredio da odgovornost za ubistvo pada jedino na počinioca dela, a ne na čitavu porodicu, ali je pri tome podstrekača na ubistvo izjednačio sa ubicom. Porodica ubijenog je morala samoinicijativno i javno da optuži ubicu za zločin, ali bi onda okrivljenom sudio sud. Sud bi se sastojao od basileja – verovatno arhont basilej i četiri basileja fila, i od kolegijuma od 51 efeta. Basileji bi utvrđivali da li uopšte postoji odgovornost okrivljenog, dok bi efeti određivali postojanje namere i donosili bi presudu, koju bi potom izricali basileji. Drakont je takođe predvideo i izmirenje sa ubicom, ukoliko bi mu oprostili najbliži rođaci ubijenog ili ako oni nisu više u životu, onda je na to moralo da pristane najmanje 10 članova fratrije. Drakontovi zakoni su javno objavljeni i tako učinjeni svima dostupnim.
4. PIZISTRAT
Aristotel - ustav atinski Pizistrat, sin Hiparhov, je bio od ranije poznat u Atini zbog svojih ratnih podviga, njemu je oko 565. godine pošlo za rukom da zauzme Nisaju, luku grada Megare. Krajem šezdesetih godina 6. veka u Atini su se tri grupe borile za prevlast. Predvodnik jedne grupe bio je Pizistrat. On je 560. godine, lažno predstavio da je žrtva napada, zbog čega mu je Atinska skupština dozvolila da uzme odred batinaša za svoje telohranitelje. Uz njihovu pomoć, kao i svojih pristalica, Pizistrat, je uspeo da zauzme Akropolj, pokušavši da uspostavi tiranidu. Ona je, ipak bila kratkog veka, jer je ubrzo posle neuspeha, bio prisiljen da se povuče iz Atine. Pizistrat je najverovatnije bio visokog porekla, U Atini postojale tri međusobno suprotstavljene grupe, tj. stranke. Prvu stranku su činili pedijeji – ravničari – krupni zemljoposednici – pripadnici starog plemstva. Na njihovom čelu nalazio se Likurg , koji je pripadao rodu Eteobutada, i on je navodno bio oligarhijskog ubeđenja. Drugu stranku su činili paralije – primorci – bili su stanovnici Atine i atinske luke Pirej, i većinom su bili zanatlije, trgovci i zemljoradnici srednjeg imovinskog stanja. Predvodio ih je Megakle , koji je zagovarao tzv. srednje uređenje. Treću stranku činili su tzv. dijakriji – brđani – koji su bili sitni zemljoposednici, teti i lica oslobođena iz dužničkog ropstva. Njihov vođa je bio Pizistrat , koji je tražio zemljišnu reformu i uvođenje demokratije. Ubrzo nakon Pizistratovog odlaska iz Atine, sukob između Megakla i Likurga se ponovo rasplamsao. Usled toga, na Megaklov podstrek, dolazi do približavanja njega i Pizistrata. Savezništvo je utvrđeno brakom između Megaklove ćerke i Pizistrata, koji se potom svečano vraća u Atinu. Međutim ovo savezništvo nije bilo dugog veka. Smatra se da je uzrok njihovog razlaza bila Pizistratova želja da ponovo uspostavi tiranidu. Međutim, odsustvo vesti da je Pizistrat u bilo kom trenutku pribegao nasilnim sredstvima, kao i njegov dobrovoljni odlazak iz Atine 557/556. godine govore suprotno. Megakle se najverovatnije okrenuo protiv Pizistrata zato što je plan da ga veže za sebe i svoje ciljeve propao. Pizistrat je tokom svog drugog izgnanstva od oko 10ak godina živeo van Atike. Prvo je otišao u Eretriju na ostrvu Euboji, odakle se uputio ka makedonskom primorju u Pangeju. Prihodi koje je dobio iz tamošnjih rudnika zlata i srebra, omogućili su mu da unajmi brojne plaćenike. Takođe je za svoj povratak u Atinu dobio podršku brojnih aristokrata iz Tebe, Arga, Eretrije. Pizistratu se navodno pridružilo oko 1000 “dobrovoljaca” iz Arga. Nakon 11. godina izgnanstva, Pizistrat je sa svojim pristalicama 546/545. godine prešao iz Eretrije u Atiku, iskrcavši se kod Maratona. Tamo su mu se pridružile brojne pristalice iz Atine i drugih delova Atike. Tek kada je Pizistrat krenuo na samu Atinu, u susret mu je pošla atinska vojska, ali je on kod Palene bila razbijena i naterana u bekstvo. Sa ovim uspehom uklonjena je i poslednja prepreka uspostavljanju tiranide i Pizistrat će narednih devetnaest godina, sve do svoje smrti 52 8. godine biti neprikosnoveni gospodar Atine. Iako je vlast osvojio nasiljem i što su najamnici činili temelj njegove vlasti, Pizistrat nije bio tiranin u klasičnom smislu te reči. Obični Atinjani stiču političko iskustvo. Pojačan gradski vodovod
Pizistratova politička veština se ogleda u tome što obavljanje najviših državnih funkcija nije ograničavao samo na svoje najbliže saradnike i pristalice, već su i ostali članovi atinske elite imali mogućnost da ih vrše. Tako su se Alkmenoidi, koji su spadali među glavne protivnike Pizistrata, posle nekoliko godina vratili iz izgnanstva
5. PIZISTRATIDI 528 - 510 Aristotel - ustav atinski Pizistrat je posle devetnaestogodišnje vladavine (546/545 – 528 ) umro prirodnom srmću, i tada su vlast preuzeli njegovi sinovi Hipija i Hiparh Hipija i Hiparh su vladali zajedno, ali je glavnu reč, kao stariji i sposobniji, imao Hipija.Prenošenje vlasti nije dovelo do slabljenja tiranskog režima, pošto za Atinu u tim godinama nisu poznati bilo kakvi politički potresi. Sami Pizistratidi su najverovatnije sledili umerenu politiku svog oca. Moćna porodica Alkmeonida, je nakon što je uvidela da se režim Pizistratida ne može promeniti niti oboriti, je otišla u izgnanstvo. Odatle su sa još par aristokratskih porodica pokušali da nasilnim putem sruše tiranidu, ali nisu uspeli. Nakon tih neuspelih pokušaja, Alkmeonidi su promenili svoju politiku, usmerivši se na pridobijanje Sparte, tada najmoćnijeg polisa Helade. Iz tog razloga su finansirali Izgradnju Apolonovog hrama u Delfima, koji je 548. godine stradao u požaru. Na taj način su Alkmeonidi uspeli da na svoju stranu pridobiju Delfijsko proročište, uz čiju pomoć su dodatno izvršili pritisak na Spartu da vojno deluje protiv Hipije. Pizistratidi su, sve do Hiparhovog ubistva vladali umereno, U samoj Atini, do zavere protiv tirana dolazi tek 514. godine. Zaverenici su nameravali da ubiju tirane za vreme Velikih Panateneja, na kojima su Hipija i Hiparh lično učestvovali. Na čelu zavere nalazila su se dvojica aristokrata: Harmodije i Aristogejton. Kasnija demokratska ideologija glavnu zaslugu za par tiranide pripisuje njima dvojici, nazvavši ih tiranoubicama. Stvarni razlozi za kovanje zavere nisu bili političke prirode, kako Herodot tvrdi, nego lične prirode kako objašnjavaju Tukidid i Aristotel. Međutim, zavera je propala, i nije srušila tiranidu. Harmodije je na licu mesta stradao, dok je Aristogejton uhvaćen i kasnije ubijen. Hiparh je ipak ubijen, dok je hipija ostao nepovređen, i time je preživeo njegov režim. Tek tada, tiranida poprima oblike prave strahovlade, Hipija razoružava ostatak stanovništva, pojačava najamnike i započinje izgradnju utvrđenja na bregu Munihija kod atinske luke Pirej. Za oslobođenje Atine od tiranide, odlučujući je bio spoljni činilac. Lakdemonjani (lakejdamonjani) su 511. godine prvi put pokušali da obore tiranidu u Atini, kada su poslali pomorskim putem manje vojne snage, predvođene Anhimolom. One su, međutim po svom iskrcavanju kod Falerona, od Hipije i tesalske konjice, koja mu je pritekla u pomoć, bile potučene. Posle toga, 510. godine, usledio je drugi napad Spartanaca. Ovaj drugi pohod je predvodio kralj Kleomen I. On je u Atiku upao kopnenim putem, naterao je tesalsku konjicu u beg, i opseo je Hipiju, koji se utvrdio na Akropolju. Ipak, Hipijina deca (koju je on pokušao da pošalje van zemlje), su pala neprijatelju u ruke. Tada je Hipija u zamenu za njih pristao da napusti Atinu i skloni se u Sigej. Na taj način se okončala tiranida Pizistratida.
Takođe uvođenjem pravila da svaki Atinjanin tokom života može samo dva puta da bude član Veća, Klisten je sprečio da pojedine grupe stanovništva na štetu drugih grupa ostvare preovlađujući uticaj. Takođe, Klistenu se pripisuje i uvođenje ostrakizma. To nije bila pravna, nego politička mera, koja je trebala da spreči ponovno uspostavljanje tiranide, i proterivala je pojedince na 10 godina van Atike bez gubitka građanskih i imovinskih prava. Uticaj promena koje je sproveo Klisten je bio taj što je ostvario jedinstvo između Atine i njenog seoskog zaleđa, što je opet značajno ojačalo središnje institucije polisa. Omogućivši svim oblastima Atike i svim Atinjanima aktivno i ravnopravno učešće u političkom životu, on je smanjio mogućnost da aristokratske hetajrije uzurpiraju politički život ili vlast. Politizacija širokih narodnih slojeva, je doprinela stabilnosti polisa, i pokazala da je veće učešće demosa u političkom životu opravdano i poželjno. Odatle će se razviti ideja da je prirodno da se vlst nalazi u rukama naroda. 7. JONSKI USTANAK 499 - 494 Herodot U zimu 500/499. godine, na predlog miletskog tiranina Aristagore, Artafern, brat Velikog kralja, i satrap Lidije, je preuzeo pohod protiv ostrva Naksos. Kada se ovaj poduhvat neslavno završio, Aristagora je, po Herodotu, pribojavajući se kazne persijskog cara, potražio spas u podizanju maloazijskih Grka na ustanak protiv Persije. Herodotovo obrazlaganje izbijanja Jonskog ustanka, nije u potpunosti tačno. Aristagora je svakako morao strepeti od odmazde i nije nemoguće da je očekivao da će ustanak njegovih sunarodnika ojačati njegov uticaj u Joniji, i najverovatnije je bio čvrsto uveren da se raspoloženje njegovih sunarodnika podudara sa njegovim namerama. Privredni razlozi su verovatno bili veoma bitni, jer je godišnji danak od 400 talenata u srebru predstavljao veliko opterećenje za jonske polise. Jedan od uzroka pobune bila je i persijska podrška tiranima u Maloj Aziji. Pošto su bili svesni da nemaju dovoljno snage da se sami dugoročno odupru persijskoj sili, Jonjani su se ubrzo posle početnih uspeha obratili svojoj matici za pomoć. Sam Aristagora se u zimu 499/498. godine uputio u Heladu, ali ishod njegovih diplomatskih napora je bio daleko od onoga što je on očekivao. Sparta, najmoćniji polis i hegemon Peloponeskog saveza, je odbila da pritekne maloazijskim Grcima u pomoć. Kralj Kleomen I, nije čak Aristagori ni dozvolio da iznese svoj zahtev pred Apelu. Sparta je odbila da pomogne Jonjanima, najpre jer joj je predstojao sukob sa moćnim Argom, takođe je i postojala uobičajena opasnost od pobune helota, i spartanska vojska je morala da ostane vezana za Peloponez, a kako nije imala flotu, Sparta nije mogla ni da pošalje pomorske snage umesto kopnene vojske. Nakon govora pred Eklesijom, Atinjani su odlučili da kao pomoć Jonjanima pošalju 20 brodova, što je tada predstavljalo polovinu njihove flote, ali to nisu bili hopliti. Atinjani su pritekli u pomoć Jonjanima, najpre zbog bliskih veza sa Miletom, kao i zbog persijskog zahteva da Hipija bude vraćen u Atinu, kao i pokušaj potčinjavanja Naksa. Osim Atine, jedino se još Eretrija sa Euboje odazvala jonskom pozivu u pomoć, poslavši 5 brodova. Pobuna je Persijance iznenadila i uhvatila nepripremljene. Ustanak jonskih Grka, se ubrzo po izbijanju, proširio i van Jonije na Helespont, Propontidu, Kariju, Likiju, i Kipar. U leto 498.
godine, Heleni su preduzeli smeo pohod, sve do Sarda. Prestonica Lidije je bila opljačkana i spaljena do temelja, ali je njena tvrđava ostala u rukama Persijanaca. Na vest da se Sardu približava persijko pojačanje, Heleni su se povukli ka obali, ali kod Efesa su bili sustignuti od Persijanaca i prvi put teško poraženi. Posle toga, Atinjani u se odmah vratili u otadžbinu, dok su Eretrijci ostali da se bore sa Jonjanima. Tokom naredne tri godine, Persijanci, su stezali obruč oko Jonije, dovodeći postepeno pod svoju vlast Kipar, moreuze i Kariju. Odlučujuća prekretnica čitavog rata desila se 494. godine. Tada se odigrala pomorska bitka kod Lade, malog ostrva naspram Mileta. U ovoj bici Jonjani su poraženi, najpre zbog odsustva jedinstvene komande i nedostatka discipline u sopstvenim borbenim redovima. Nakon bitke, Milet je opsednut sa mora i kopna, da bi iste godine bio zauzet na juriš. Grad je bio uništen, a preživelo stanovništvo je deportovano na donji tok reke Tigar u unutrašnjost carstva. Uništenje Mileta je značIlo kraj Jonskog ustanka. Nakon toga, sami Persijanci su pokazali više političke mudrosti. Većina tirana je svrgnuta, a umesto njih su uspostavljene “demokratije”, koje su u narodu uživale veću podršku i izazivale manje nezadovoljstva persijskom vlašću.
8. PRVI GRČKO – PERSIJSKI RAT Herodot Nakon uništenja Mileta 494. godine, Persija je, kako bi osigurala svoju vlast u Maloj Aziji, uzmerila svoje snage ka severnom Egeju. Godine 492., u Evropu je upućen Mardonije, zet Darijev, kako bi ponovo uspostavio tračku satrapiju. Predvodeći značajne snage, Mardonije je uspostavio persijsku vlast na tračkom primorju, a makedonskog kralja Aleksandra I prinudio je da prizna vrhovnu vlast Velikog kralja. Persijski vojsokovođa je ipak, podneo i velike žrtve. Kod rta Atos (danas Sveta gora), bura je potopila veći deo persijskog brodovlja, dok je kopnena vojska tokom kretanja uz tračku obalu, usled napada tamošnjih plemena, izgubila veliki broj vojnika. Naredne, 491. godine, u Grčkoj su se pojavili persijski glasnici koji su u ime Darija I od Helena kao znak pokoravanja zahtevali “zemlju i vodu”. Mnogi polisi na kopnu i egejskim ostrvima su se pokorili ovom zahtevu, ali Persija ni ovog puta nije nameravala da pokori celu Heladu. Veličina vojske i tok ratnih operacija ukazuju da je pohod bio jasno ograničen na kažnjavanje Eretrije i Atine zbog njihovog učešća u Jonskom ustanku. Atina je stupila u pregovore sa Spartom kao najvećom silom Helade. Lakedajmonjani su pristali da u slučaju persijskog napada pomognu Atinu, pošto bi uspostavljanje persijskog mostobrana u središnjoj Grčkoj označilo kraj spartanske hegemonije u Heladi. Početkom leta 490. godine, Meniđanin Datis i Artafern, sin istoimenog satrapa Lidije, okupili su u Kilikiji oko 20 000 pešaka i nekoliko stotina konjanika. Iz Kilikije, Datis i Artafern su otplovili za Joniju (Herodot spominje 600 brodova ali je taj broj veoma preuveličan), odakle su se najpre uputili ka Kikladima. Prva njihova žrtva bio je Naks. Preko ostrva Del, persijska flota je stigla do grada Karist, na jugu Eubeje.
9. DRUGI GRČKO – PERSIJSKI RAT
Herodot Kao uzrok Drugog grčko-persijskog rata, Herodot navodi Darijevu želju za osvetom, ali to nije istina, i izgleda da je persijski car sledio daleko veće ciljeve nego što je zadovoljenje svoje časti i sujete. Darije je umro 486. pr. Kr. te ga je nasljedio sin Kserkso, koji je ugušio ustanak u Egiptu i krenuo na Grčku. Oluja je srušila dva mosta koja su sagrađena preko Helesponta (Kserkso je naredio da se more bičuje te inžinjerima odrube glave). SagraĐeni su novi pontonski mostovi preko brodova, preko kojih su Perzijanci u proljeće 480. pr. Kr. prešli na Balkan. Perzijska mornarica se kretala paralelno s vojskom. Nakon maratonske bitke u Ateni su nekoliko godina vodile političke borbe izmeĐu Miltijada, Ksantipa, Aristida i Temistokla. Atenjani su znali da se Perzijanci spremaju za novi pohod te su morali pripremiti obranu, ali nisu znali kako. Glavnu su riječ u tipu obrane imali Temistoklo i Aristid. Temistoklo je strateg na Maratonu te se zalagao za izradu mornarice, dok je vođa zemljoposjednika Aristid bio za opremu teške pješadije. Pobijedio je Temistoklo kojeg su podržali atički pomorci, trgovci i napredniji privrednici koji su u mornarici vidjeli opći napredak. Aristid je ostrakizmom bio poslan u progonstvo.Pored Atenjana i drugi Grci su se spremali za napad od Perzijanaca.Sparta i Atina su u jesen 481. godine na Istmu, nedaleko od Korinta, sazvale Opštehelenski sabor. Pozivu ova dva polisa odazvalo se preko 30 država. Atinjani su na saboru izneli da njima bude povereno zapovedništvo na moru, a Spartancima na kopnu. Ovo je bilo opravdano jer je Atina obezbedila više brodova nego bilo koji polis, a i uvažavanjem ovog predloga Heleni bi priznali Atinu kao drugu veliku silu Helade, odmah uz Spartu. Predlog nije bio podržan, i usvojeno je da vrhovno zapovedništvo nad snagama na kopnu i moru bude dodeljeno samo Lakedajmonjanima. Kralj Leonida (ime mu znači potomak lava), je određen za zapovednika kopnenih, a spartanski nauarh, Euribijad, pomorskih snaga. U proleće 480. godine, kada je persijska vojska stigla do Helesponta, Tesalci su uputili izaslanike na Istam, sa zahtevom da se pošalje vojska koja bi zaposela Olimpijski klanac kako bi se sprečio upad “varvara” iz Makedonije u severnu Grčku. Helensko veće je na to odmah uputilo 10 000 hoplita i oko 250 ratnih brodova. Trupe, koje su predvodili spartijat Euajnet i Temistokle, pomorskim putem su dopremljene do mesta Al u Pagasejskom zalivu, odakle su marširale do prolaza kod Tempe. Međutim, kada su saznali za postojanje i drugih prolaza, zahvaljujući kojima je neprijatelj lako mogao da zaobiđe njihov položaj, Heleni su odustali od odbrane Tesalije. Sledeći položaj koji se Helenima nudio za odbranu bili su Termopili. Ovaj klanac je posebno na svojim izlazima bio izuzetno uzak, svega 15ak metara. Na sredini ga je presecao zid koji su ranije podigli Fokiđani kako bi predupredili tesalske upade. Okolne planine bile su visoke, strme, i pružale su se skoro do same obale. Termopili su ispunjavali najvažniji preduslov za uspešnu odbranu. “Varvarima” su oduzimali njihovu brojčanu nadmoć. Helenski brodovi su kod rta Artemisij(najsevernija tačka Euboje), zauzeli položaj da bi na taj način onemogućili neprijateljske brodove da prodru u Malijski zaliv, odakle bi bili u mogućnosti da prebace trupe iza grčkih položaja na kopnu.
TERMOPILSKA BITKA 480
Vojskom koja je upućena ka Termopilskom prolazu rukovodio je kralj Leonida. On je sa sobom poveo oko 4 000 hoplita sa Peloponeza, među kojima je bilo 1000 perijeka i 300 spartijata. Njima se kasnije pridružilo 700 Tespijaca, 400 Tebanaca, 1000 Fokiđana, kao i celokupna vojska Lokriđana. Tako su Heleni kod Termopila okupili oko 7 000 vojnika. Prema Herodotu flotu je sačinjavalo 271 trijera i9 pentekontera, od toga je 127 pripadalo Atinjanima. Pošto su Atinjani dali više od polovine brodova, iako je zvanično zapovednik bio Euribijad, glavnu reč je u stvarnosti vodio Temistokle. Tokom avgusta 480. godine, persijska vojska je stigla do Termopila, dok su se pomorske snage usidrile kod rta Sepijade na vrhu poluostrva Magnesija u Tesaliji. Tada je došlo do velike bure, koja je mnoge posade iznenadila i persijska flota je pretrpela velike gubitke. Prvog dana po prestanku oluj, Persijanci su udarili na tzv. srednju kapiju, koju je zaposeo Leonida. Heleni su uspešno odbili sve juriše “varvara”. Drugog dana, Kserks je u borbu ubacio i “besmrtne” ali su se i oni povukli nakon velikih gubitaka. Otpor Helena, Persijanci su uspeli da savladaju jedino uz pomoć izdaje. Grk Malijac, pod imenom Epijalt, je otkrio “varvarima” Anopsku stazu. Posle toga se pod okriljem noći, jedan persijski odred uputio ovom stazom da bi u zoru iznenadio i naterao u bekstvo Fokiđane kojima je povereno da čuvaju prelaz. Saznavši da je opkoljavanje neizbežno, većina grčke vojske kod Termopila se povukla. Kralj Leonida je odlučio da ostane zajedno sa oko 1000 spartanskih, tespijskih i tebanskih hoplita i da nastavi da brani klanac. Nadgrobni natpis u spomen poginulih Spartanaca i kasnija tradicija ovu odluku veličaju kao svesno samožrtvovanje kralja i njegovo slepo pokoravanje spartanskim običajima. Međutim, moguće je i da je Leonida ostao kako bi štitio odstupanje glavnice vojske sa namerom da ase kasnije probije i priključi joj se. Leonida i njegovi saborci su na bojnom polju ostavili život. Tako je tek trećeg dana po izbijanju borbi, Kserks konačno zagospodario Termopilima. Cena koju su Persijanci platili za pobedu bila je visoka. Među poginulima bila su dva brata Velikog kralja. Mada je u vojnom smislu predstavljala poraz, smrt Leonide i njegovih saboraca nije bila uzaludna, jer je kod svih Helena podstavkla želju za borbom. Bitka na moru je počela istog dana kada i ona na kopnu. Bitka kod Artemisija je trajala 3 dana. Prva dva dana Heleni su napadali, želeći da spreče da se persijska flota, koja je bila usidrena na različitim mestima, spoji i tako iskoristi svoju brojčanu nadmoć. Tek trećeg dana persijska flota je u punom sastavu isplovila na pučinu, ali su se i tada Grci ravnopravno nosili sa njom. Nijedna strana, bez obzira na velike gubitke, nije bila u stanju da zabeleži odlučujući uspeh. Kada su se borbe na moru konačno okončale, Termopili su se već uveliko nalazili u rukama persijskog cara. Kako je dalji boravak izgubio svrhu i čak postao opasan, grčka flota se povukla ka Atici. Smatrajući da se ne mogu uspešno suprotstaviti persijskoj sili na otvorenom polju, Heleni su prepustili srednju Grčku i povukli se na Istamsku prevlaku.
vojnika, uključujući i konjicu, vratio u Bojotiju, gde je kod Plataje zauzeo položaj. Tamošnja ravnica je bila pogodna za dejstvovanje konjice koju Heleni nisu imali. Pošto je prispeo u Bojotiju, Pausanija se nije spustio u ravnicu, već je grčku vojsku smestio na obronke planine Kitajron. Obe vojske su se početkom avgusta 479. godine našle nadomak Plataje, ali do bitke nije odmah došlo. Pausanija se držao zemljišta koje je više odgovaralo Helenima, i iz tih razloga je često menjao položaj. Kada je Pausanija bio prinuđen da promeni položaj jer je persijska konjica zatrpala jedan izvor koji su Grci koristili, došlo je dokašnjenja delova helenske vojske prilikom odstupanja. Mardonije je odlučio da iskoristi priliku i napao je. U najvećoj kopnenoj bici koju je Helada do tada doživela, Spartanci su podneli najveći teret borbe. Heleni su izvojevali veliku pobedu u prvom redu zahvaljujući spartanskoj čeličnoj disciplini. Sam mardonije je u boju izgubio život. U čast pobede, Grci su podigli oltar Zevsu Oslobodiocu, dok su Platajci, koji su se takođe istakli u bici, bili stavljeni pod posebnu zaštitu svih Helena. BITKA KOD MIKALE 479 Posle Plataje, odigrala se i kopneno-pomorska bitka u podnožju Mikale na obalama Male Azije. Herodotova tvrdnja da su se bitke kod Plataje i Mikale digrale istog dana ne zaslužuje poverenje. grčkom flotom su komandovali spartanski kralj Leotihtida i atinski strateg Ksantip. Helenski brodovi su zaplovili prema Samu, u čijoj blizini je tada boravila i persijska flota. Budući da su bili oslabljeni, jer su dozvolili Feničanima da odu kući, Persijanci su sa preostalim brodovima otplovili ka maloazijskoj obali kako bi se stavili pod zaštitu kopnenih snaga, koje su se ulogorile kod Mikale nasuprot ostrva Sam. Heleni su se potom i sami uputili ka kopnu gde su se iskrcali i napali neprijateljski logor spalivši ga zajedno sa brodovima.
10. PENTEKONTAETIJA 479- 431
Tukidid Nakon što su Perzijanci u jesen 479. pr. Kr. napustili Grčku, Atenjani su počeli obnavljati grad. Obnovili su zidine na Akropolii, podigli nove oko cijeloga grada, a zatim izgradili i zidinama utvrdili luku Pirej. Najviše zasluga za to je imao Temistoklo. Još su savremenici, kako Tukidid pokazuje, bili svesni toga da je sa pobedama kod Salamine, Plataje i Mikale nastupilo novo doba. Razdoblje između grčko-persijskih ratova i Peloponeskog rata naziva se pentekontaetija ili pedesetogodišnjica. Vreme između 479. i 431. godine sa sobom donosi velike promene u grčkom svetu. Tokom narednih nekoliko decenija, postepeno sve veću težinu dobija rastuća netrepeljivost između Atine i Sparte, jer jedna nova sila (Atina) sve otvorenije i sve odvažnije dovodi u pitanje prevlast starog hegemona (Sparta). U ovom razdoblju odlučujući uticaj na kretanja u Heladi dobijaju veliki savezi: Delski pomorski savez i Peloponeski savez. Međutim, to se ne može poistovetiti sa svođenjem pentekontaetije na dvopolnu blokovsku podelu Helade i dvojstvo Sparte i Atine, jer su i drugi polisi nastavili i dalje da igraju bitnu ulogu. Posebno su bili važni polisi srednje veličine. Oni nisu uvek bili voljni da se bezuslovno pokoravaju volji dveju vodećih sila. Njihova težnja da očuvaju svoju slobodu i samostalnost dovodiće ih u sukob sa jednom od dveju sila, i pri tome će tražiti pomoć kod druge velike sile, neminovno doprinoseći dodatnom zaoštravanju odnosa između Atine i Sparte. U prvom desetljeću pentekontaetije, u doba obnove i prvih akcija saveza, u Ateni su se vodile intezivne stranačke borbe. Tu su se istakli Aristid, Temistoklo (ostrakiziran, umro u Maloj Aziji), Kimon (sin Miltijada, saveznik Spartanaca, nakon trećeg mesenskog rata bio ostrakiziran) i Efijalt (vođa demokrata). U tom doba su Atenjani porazili Perzijance i gradove koji su željeli izaći iz saveza, dok su sa Spartancima sklopili tridesetogodišnji mir.Takođe, pored Temistokla, isticali su se i Aristid i Ksantip. Aristid se najverovantije povukao iz svakodnevnog političkog života po osnivanju Delskog saveza, dok je Ksantip najverovatnije umro pre nego što je njegov sin Perikle 473/472. godine bio horeg. Takođe, tih godina na atinsku političku pozornicu stupa nova ličnost koja je vršila velik uticaj u naredne dve decenije na razvoj Atine: Kimon Mlađi, koji je bio sin slavnog Miltijada Mlađeg, pobednika kod Maratona. Između Temistokla i Kimona su bili sukobi, jer je Temistokle bio antispartanski nastrojen, dok je Kimon zastupao potpuno drugo stanovište. Oko 47 2. godine Atinjani su pribegli ostrahizmu i Temistokle je morao da napusti Atinu. Nakon obnove polisa i osnivanja saveza, Atinjani su sve svoje snage usmerili ka tome da u što većoj meri istisnu Persijance iz Egeja. Kimonu je pripao zadatak da to sprovede u delo. Do 468 pokorava cijelu obalu Male Azije, a 466 oslobađa Trakiju. Spartu je 464. godine pogodio jak zemljotres, i to je bila jedna od najvećih katastrofa u njenoj istoriji. Spartanci su se našli u velikoj opasnosti, jer su se tada na ustanak podigli heloti. Ustanici su se povukli u središnju Meseniju, na planinu Itomu, koja je predstavljala prirodno utvrđenje. Sparta bila uzdrmana ovim ustankom, vidi se i po tome što je posle dvogodišnje bezuspešne opsade Itome, bila spremna da prvi i jedini put zamoli Atinu za vojnu pomoć. Ovaj zahtev je izazvao veliku raspravu između Efijalta i Kimona, ali je na kraju Kimon odneo prevagu, i on je
- godine došao u pomoć sa odredom od 4 000 ljudi, ali su ga Spartanci poslali kući iz bojazni da ne pređe na stranu ustanika. Poniženi i uvređeni ovim postupkom, Atinjani su odgovorili raskidanjem saveza iz 481. godine.Zbog toga je Kimon ostrahovan 461. godine.
12. PERIKLE (490-429)
Antički i savremeni istoričari, godine tokom kojih je Perikle bio neprikosnoveni gospodar atinske političke pozornice, nazivaju zlatnim dobom Atine. On se smatra najvažnijom ličnošću u istoriji demokratske Atine. Pod njih atinska demokratija je dostigla najviše visine, atinska država se nalazi na vrhuncu svoje moći, a atinska kultura doživljava procvat. Po majci je pripadao Alkmeonidima, porodici koja se svojom umešanošću u neke od presudnih trenutaka 7. i 6. veka (Kilon, Pizistratidi, Klisten) zauvek utisnula u istoriju Atine. Periklov otac, Ksantip, je kao suparnik Miltijada Mlađeg i Temistokla, i jedan od tvoraca pobede kod Mikale, spadao među najuticajnije atinske političare svoga doba. Rano detinjstvo Perikla, rođenog pre 490. godine, obeležili su progonstvo i rat. O Periklovim političkim počecima skoro ništa se ne zna. Najverovatnije, politikom se ozbiljno počeo baviti prilično kasno. Verovatno je na to uticalo ranije porodično iskustvo. Perikle je 473/472. godine, kada njegov otac više nije bio živ, bio horeg za Ajshilove Persijance. Tek 463. godine ponovo čujemo o Periklu, i to da je bio jedan od tužilaca u neuspešnom procesu protiv Kimona. Tih godina se izgleda približio i Efijaltu, čije reforme je podržao 462/461. godine. Posle Efijaltovog nerazjašnjenog ubistva i Kimonovog progonstva, Perikle postaje vodeći političar u Atini. Za vreme Perikla, pravo da budu birani za arhonte 457/456. godine bilo je dato i zeguitima, tj. trećem imovinskom razredu. Time je i tetima bilo posredno dado pravo da budu birani za arhonte jer nije proveravana istinitost, da li građanin pripada zeguitima. Takođe u doba Perikla, služenje polisu se i dalje smatralo velikom počašću, ali je tada počelo uvođenje novčanih nadoknada ( misthos ). Dnevnice, odnosno dijete, postale su jedan od nosećih stubova vladavine naroda. Dnevnice su mnogim pripadnicima donjih i srednjih slojeva olakšale ozbiljnije bavljenje politikom. Perikle je uveo dnevnice samo za sudsku i većničku dužnost, iako se za njegovo ime spominju i druge dnevnice. Za Perikla se vezuje i donošenje zakona o građanskim pravima 451/450. godine. Njime je uvedeno da se ubuduće atinskim građanima smatraju samo oni kojima su oba roditelja Atinjani. Onima kojima je samo jedan roditelj bio Atinjanin, smatrani su vanbračnom decom. Pošto upravo od vremena Perikla, atinska demokratija poseduje sve svoje najvažnije odlike i sve jače ulazi u svest građana, zato se za njegovo ime vezuju i novi pojmovi potpuna, odnosno radikalna demokratija. Što se tiče spoljne politike, Perikle se izgleda tih godina zalagao za to da Atina svoje snage usmeri na borbu protiv Sparte i njenih saveznika, a ne na rat protiv Persije. Kimonov povratak
- godine nakratko je vratio sukob sa Persijom u središte pažnje, ali je sa njegovom smrću otvoren put ka sporazumu sa Velikim kraljem. Ubrzo nakon toga “sklopljen” je tzv. Kalijin mir, u čemu je, najverovantije učestvovao i Perikle. Ovime je Atinjanima omogućeno da sve svoje napore usmere na dešavanja u Heladi. Sa “sklapanjem” Kalijinog mira nestalo je glavno opravdanje za postojanje Delskog pomorskog saveza i tada je najkasnije postalo jasno da se on pretvorio u Atinsku pomorsku državu. Plutarh navodi da je potom izbio sukob između aristokrata i pristalica vladavine demosa. Perikle je navodno predvodio demokrate i siromašne, dok je Tukidid iz Alopeka, sin Melesijin, bio glasnogovornik bogatih oligarha. Ova teza počiva na Aristotelovom modelu promene političkih uređenja, i zbog toga predstavlja anahronizam. Ne postoji ni jedan dokaz da je Tukidid iz Alopeke bio protivnik atinske arhe.
Razlike između Perikla i Tukidida iz Alopeke, nisu bile u vezi cilja, nego u vezi načina na koji taj cilj treba ostvariti. Tukidid iz Alopoeke je mislio da je upotreba forosa za ulepšavanje Atine opasna, jer je podsticala već postojeće nezadovoljstvo kod saveznika, koje je Sparta mogla da iskoristi, a takođe je smatrao i da Perikle ulepšava Atinu, tj. obnavlja hramove, iz razloga da bi povećao svoju omiljenost u narodu. Perikle se zalagao za to da Atina bude manje obzirna prema svojim saveznicima, i da umesto toga pojača svoju vlast nad njima. Takođe je zastupao stanovište da prema Sparti treba zauzeti neprijateljski stav. Po Periklu, Atina je, kao vodeća sila Helade mogla sa novcem saveznika da čini šta želi sve dok ispunjava svoje obaveze kao hegemon saveza. Posle višekodišnje borbe sukob je razrešen 443. godine primenom ostrakizma. Iz ostrakoforije je kao pobednik izašao Perikle, a Tukidid iz Alopeke je proteran u izgnanstvo. Nakon toga, Perikle je sve do svoje smrti bio vodeća politička ličnost Atine. On je narednih 15 godina (443/442.-429/428. godine) bez prekida biran za stratega. Ovaj obračun sa Tukididom iz Alopeke, mnogim Atinjanima je zasmetao. Perikle je još pre
- godine bio optuživan da stremi tiranidi, a ove klevete su bile još jače, kada nakon primene ostrakizma nije bilo nikoga da se ozbiljno suprotstavi Periklu. Kod gornjih slojeva je došlo do ubeđenja da se vladavina naroda u potpunosti kosi sa njihovim interesima i da stoga nešto suštinski nije u redu sa njom. Uspeh Perikla se zasnivao na tome što se on odrekao svega onog aristokratskog što se više nije uklapalo u demokratiju. To ne znači da se Perikle podredio demosu ili da je iz lične koristi, a na opštu štetu, laskao mnoštvu. Naprotiv, on je kao pravi državnik od Atinjana tražio da usklade svoje lične interese sa interesima države, pri čemu se on sam pridržavao onoga što je propovedao. Zato za njegov politički uspeh nisu samo zaslužni njegova izuzetna besednička veština i političko umeće, nego i lična hrabrost, kao i iskrena posvećenost politici koju je zagovarao. Za istoričara Tukidida, Perikle je skoro idealan državnik koga odlikuju izrazita lična čestitost, razboritost, mudrost, dalekovidost, unutrašnja snaga i odmerenost. Jedan od najlepših spomenika o atinskoj demokratiji sačuvao nam je Tukidid. To je Periklova nadgrobna beseda, koja je prožeta njegovim ličnim uverenjima.Perikle je ostao upamćen kao čovek pod kojim je Atina postala “škola Helade”, demokratija doživela svoje najsvetlije trenutke, a kultura dostigla najviše visine. Kako nadgrobna beseda pokazuje, Partenon i druge građevine, nisu bile samo odraz atinskog idealizma i humanizma, nego su one u prvom redu spomenik atinske moći i snage. Atinski demos je bio najviše ponosan na svoju vojnu snagu i arhe, odnosno moć svog demokratskog uređenja. Periklovo rodoljublje zasniva se na dubokom uverenju da je Atina, uz pravo vođstvo, nadmoćna u odnosu na svaku drugu državu. Za Perikla je građanin koji ne učestvuje u političkom životu beskoristan. Perikle nije bio pobornik vladavine naroda isključivo iz ideoloških razloga. na demosu je počivala flota na kojoj se opet temeljila atinska arhe. Obični građani verno služe u vojsci i glasaju za Periklovu ekspanzivnu politiku, koja dovodi do uvećavanja moći i bogatstva Atinske pomorske države. Demos zauzvrat učestvuje u slavi i dobija sve veće materijalne pogodnosti i politički uticaj.
Sicilijanska ekspedicija (415-413. godine), koja je Atini donela najveći poraz tokom čitavog Peloponeskog rata. Poslednja faza rata je tzv. Dekelejski rat (413-404. godine). Nazvan je po utvrđenju Dekeleja, zahvaljujući kome je Atika ponovo postala važno bojište. Ipak, pošto su obe strane tražile odluku na moru, glavne bitke su se odigrale daleko od Helade, na obalama Jonije i moreuza.
- pr. Kr. je počeo rat između Atene i gradova Peloponeskog saveza. Na strani Atene su se borili članovi Delsko-atičkog saveza i mnogi grčki gradovi, uz indirektnu pomoć južnoitalskih i sicilskih gradova. Na drugoj strani su bili svi peloponeski gradovi osim Arga i gradova Aheje (korintske naseobine u srednjoj Grčkoj). Prvi dio rata je trajao 10 godina (431-421) i završio je mirom. Nakon što je mir narušen, rat se opet vodio od 41 3. do 404. te je završio porazom Atene i uspostavom spartanske hegemonije. Bilo je mnogo uzroka ratu. Gradovi Peloponeskog saveza borili su se s Atenom za zemlju, tržište i nametanje političkih sustava. Tih je borbi bilo mnogo te su završene tridesetogodišnjim mirom između Atene i Sparte 446. pr. Kr. Uzrok: Nesuglasice između Atinskog i Pleponeskog saveza, borba za premoć Povod:
- Atena uvela zabranu Megaranima na korištenje luka
- Uplitanje u sukob između Korinta i Korkire
- opsada Potideje. Prvi dio rata je započeo nakon što je Atena uvela zabranu Megaranima na korištenje luka te nakon što se uplela u sukob između Korinta i Korkire. Prvi dio rata se vodio u Atici i na Peloponezu. U Atici su Peloponežani pustošili zemlju pod vodstvom spartanskog kralja Arhidama i prisili stanovništvo Atike da se povuče iza atenskih zidina. Druge godine rata je u Ateni i Pireju harala kuga koja je uništila trećinu atenskog stanovništva i demoralizirala Atenjane. Od kuge je 429. pr. Kr. umro Periklo. Nakon Periklove smrti najpopularniji političar u Ateni je postao Kleon, koji je tražio da sevodi žestoki napadački rat, dok je nadrugoj strani stajao Nikija, vođa oligarha-zemljoposjednika koji su željeli mir. Na drugoj strani je isto bilo podvojenosti, Sparta je željela mir, Korint rat. Do 421. pr. Kr. rat se vodio promjenjivom srećom. Do tada su se Spartanci bojali ustanka helota i bili su zabrinuti za svoje građane zarobljene od strane Atenjana. U Ateni su zemljoposjednici na čelu s Nikijom dobivali sve veću moć. Usto su saveznici nerado povećavali doprinos za ratne operaciju. Najviše su za mirom žudjeli atički seljaci, čije su zemlje bile opustošene. U proljeće 421. pr. Kr. zaključen je mir između Atene i Sparte na 30 godina, poznat kao Nikijin mir koji ga je sklopio u ime Atenjana. Po tome su miru obe strane priznale status quo prije početka rata. Atena i Sparta su se obvezale da će vratiti zauzete posjede i zarobljenike. IzmeĐu dva rata - Mnogi članovi Peloponeskog saveza su priznali Nikijin mir. Korint, Megara, Elida i Teba ga nisu priznale jer u atenskom-spartanskom mirovnom ugovoru nisu bili uzeti njihovi interesi. U Ateni u drugim gradovima su se vodile unutarnje borbe u kojima su u demokrati i oligarsi iskoristili vanjskopolitičke prilike. 41 5. pr. Kr. na čelo Atenjana je došao Alkibijad koji je odlučio da se ode u vojni pohod na Siciliju. Drugi dio rata - U proljeće 415. pr. Kr. krenula je atenska mornarica pod zapovjedništvom Alkibijada, Nikije i Lamaha na Siciliju pod izlikom da se pritekne u pomoć gradu Segesti, koji je bio napadnut od strane Sirakužana, a zapravo da se zauzme Sirakuza i osiguraju atenske trgovačke pozicije na Siciliji. Uoči navale na Sirakuzu Alkibijad je primio naredbu da se vrati u
Atenu jer se morao braniti od jedne optužbe. No, Alkibijad je na putu natrag pobjegao u Spartu. Atenjani su napali Sirakuzu pod vodstvom Nikije i Lamaha. Sirakužanima, koji su najprije bili teško potisnuti, u pomoć su došli Sparta, Korint i drugi saveznici pod vodstvom Spartanca Gilipa, koji je teško porazio Atenjane. Dok su najbolje atenske jedinice bile zauzete na Siciliji, Spartanci su pod zapovjedništvom kralja Agisa zauzeli atičku utvrdu Dekeleju, odakle su onemogućavali opskrbu Atene i ometali poljoprivredu. Nakon poraza Atene na Siciliji, Spartanci su sustavno slomili atensku hegemoniju. Pomogli su mnogim gradovima da istupe iz Delsko-atičkog saveza. U ljeto 412. pr. Kr. sklopili su savez s perzijskim kraljem Darijem i priznali mu vlast nad grčkim gradovima u Maloj Aziji. Atenjani su do 412. pr. Kr. sagradili novo brodovlje i dovoljno se oporavili, tako da su snage opet bile izjednačene. Spartanci su bili u prednosti, jer su im pomagali Perzijanci.
