Preuzmite MPP skripta za ispit i više Rezime u PDF od Međunarodno privatno pravo samo na Docsity!
1. Zakonsko i testamentalno nasleđivanje sa elementom inostranosti Zakonsko nasleđivanje, u prisustvu elementa inostranosti, odlikuje niz karakteristika. Te karakteristike se tiču načina regulisanja ove materije u zavisnosti od toga da li je država koja reguliše ovu materiju, emigraciona ili imigraciona. Zatim, u svim zemljama se, kod regulisanja određivanja merodavnog prava, prihvata veza ostavioca sa personalnim ili teritorijalnim suverenitetom. Izuzeci postoje, samo, kada su u pitanju nepokretnosti. Isto tako, ovde je izražena zaštita javnog poretka, odnosno, merodavno pravo se neće primeniti, ako vređa javni poredak domaće zemlje, tj., strana sudska odluka koja se tiče ove oblasti, neće biti priznata u domaćoj zemlji. Osnovna tačka vezivanja za određivanje merodavnog prava za zakonsko nasleđivanje je lex natsionalis, odnosno, državljanstvo ostavioca u vreme njegove smrti. Inače, ovo pravilo se primenjuje i kod testamentalnog nasleđivanja. Obim primene merodavnog prava zavisi od vrste postupka koji se vodi i ograničen je na ostaviočevu imovinu za koju se sud domaće zemlje oglasio nadležnim. To znači da se domaći sud može oglasiti nadležnim i za imovinu u stranoj državi, na zahtev naslednika. Ali, njegova nadležnost će zavisiti od pravila strane zemlje u kojoj se nalazi imovina za koju se oglasio nadležnim. Kad govorimo o testamentalnom naleđivanju, govorimo o izjavi poslednje volje ostavioca. Pored zakona i sam ostavilac, koji je, tada, zaveštalac (testator) može raspodeliti svoju imovinu sačinjavanjem testamenta. Zaveštalac može da sačini testament u različitim formama. Tako razlikujemo: 1) olografski testament. Radi se svojeručnom zaveštanju. To je pismeni testament i jedan od najčešćih oblika testamenta. Bitni elementi forme tog testamenta su da on mora u celosti biti napisan i potpisan svojeručno od strane zaveštaoca; 2) alogrfaski testament. Radi se o pismenom zaveštanju pred svedocima. Redovni je oblik zaveštanja, koje se sačinjava na taj način što će zaveštalac unapred sačinjenu ispravu svojeručno potpisati u prisustvu dva svedoka, izjavljujući da je sačinjeno pismeno pročitao i da je to njegova poslednja volja; 3) usmeni testament. Radi se o izuzetnim okolnostima. Zaveštalac može svoju poslednju volju usmeno izreći pred tri istovremeno prisutna testamentarna svedoka, ako zbog izuzetnih prilika nije u mogućnosti da sačini pismeno zaveštanje; 4) međunarodni testament. Međunarodni testament je pismeni, redovni i javni oblik zaveštanja. Ovlašćena lica za sastavljanje ovog testamenta su sudija i konzularni predstavnik neke zemlje u inostranstvu, kao i lica koja su ovlašćena za sastavljanje vanrednih oblika testamenata. Međunarodni testament mora biti sastavljen u pisanom obliku. Naravno, postoje i drugi oblici testamenta, kao što su sudski, konzularni, brodski, vojni i notarijalni. 2. Forma testamenta Testament mora da ispuni određenu formu, odnosno, njegov oblik mora da bude punovažan. U ovoj oblast vlada princip in favorem negotii, koji se ovde naziva i in favorem testamenti, što znači da je tendencija da se primeni meordavno pravo po kojoj je testament punovažan. Zbog toga je predviđen niz tačaka vezivanja, koje su preuzete iz Haška konvencija o sukobu zakona u pogledu oblika testamentalnih odredaba iz 1961.godine. Pravila za određivanje merodavnog prava za formu testamenta su sledeća:
- mesto sastavljanja testamenta. Praktično, ovo pravilo se primenjuje i kod određivanja punovažnosti ostalih akata, kao što su menica, ugovor. Pravilo locus regit actum, upravo, označava činjenicu da jedan akt, u našem slučaju testament, treba da ispuni formu onog mesta gde je nastao. Međutim, može se desiti da po tom pravu ne bude punovažan testament, pa je predviđen niz tačaka vezivanja, koje imaju zadatak da spreče eventualnu nemogućnost ispunjenja testamenta;
- državljanstvo zaveštaoca u vreme sastavljanja testamenta ili u vreme smrti. Ovo su dva pravila, dve tačke vezivanja, navedene zajedno. Naime, ako testament nije punovažan po mestu njegovog sastavljanja, tada će se primeniti lex nationalis zaveštaoca. Pošto se radi o promenljivoj tački vezivanja, ona se vezuje za dva momenta u životu zaveštaoca;
- prebivalište zaveštaoca u vreme sastavljanja testamenta ili u vreme smrti. Znači, ako je testament nepunovažan po prednje navedenim tačkama vezivanja, proveriće se da li je punovažan po prebivalištu zaveštaoca, koji se, opet, vezuje za dva momenta;
- boravište zaveštaoca u vreme sastavljanja testamenta ili u vreme smrti.
- lex rei sitae za nepokretnosti. Ako se testament odnosi na nepokretnosti koje predstavljaju zaveštaočevu imovinu, onda će se primeniti pravo mesta nalaženja tih stvari;
- lex fori. Kao što je rečeno, pravo po lex fori predstavlja mesto gde se pitanje postavlja. Znači, testament će biti punovažan, ako ne može biti punovažan po prednje navedenim pravilima, ali jeste po pravu države gde se postavlja pitanje o njegovoj punovažnosti.
Kod primene pravila o određivanju merodavnog prava za formu testamenta nije prihvaćen institut renvoi, odnosno, uzvraćanja i upućivanja.
3. Merodavno prava za stvarna prava na nepokretnim i pokretnim stvarima Svi svojinskopravni odnosi, kao i druga prava na stvarima, rešavaće se po merodavnom pravu koje je određeno po pravu mesta nalaženja stvari, odnosno, po lex rei sitae. Ovo pravilo se primenjuje bez obzira da li se radi o pokretnim ili nepokretnim stvarima. Kao što smo rekli, s tvarna prava, bilo na pokretnim ili nepokretnim stvarima, treba uređivati po pravu mesta, odnosno, države gde se stvar nalazi (lex rei sitae), jer to najbolje odgovara pravnoj prirodi tih pravnih odnosa.Lex rei sitae kao merodavno pravo uređuje stvarnopravne odnose u celini i po tom merodavnom pravu se odlučuje o svim stvarnopravnim pitanjima. Tako lex rei sitae: a) odlučuje o pravnim svojstvima stvari, kao što su pitanja da li može pojedina stvar biti objekt pravnog saobraćaja, zatim da li je neka stvar pokretna ili nepokretna, potrošna ili nepotrošna i sl.; b) određuje vrste stvarnih prava i njihov sadržaj, uključujući i pitanje državine na stvarima; c) određuje i način (modus) sticanja stvarnih prava. Možemo reći da lex rei sitae odlučuje i o sticanju stvarnog prava i o sadržini tog prava, kao i o svojstvima stvari koje su objekt tog sticanja. Primena ovog pravila se objašnjava teritorijalnim suverenitetom jedne države, ali pravi razlog se sastoji u tome što država želi da kontroliše promet pokretnih i nepokretnih stvari na njenoj teritoriji, kao i u vrednosti koje te stvari imaju. 4. Stvari u tranzitu Ako su u pitanju stvari koje su u prevozu, odnosno, tranzitu, tada će se merodavno pravo odrediti po mestu odredišta (opredeljenja) stvari, odnosno, po lex loci destinationis. Za svojinskopravne odnose i druga stvarna prava na stvarima koje su u prevozu ( stvari u tranzitu, res in transitu) merodavno je pravo mesta odredišta (lex loci destinationis). Stvar u prevozu je roba koja je u prevozu, a nalazi se na teritoriji države koja nije ni zemlja odašiljanja ni zemlja prijema, ili se nalazi na ničijem prostoru (otvoreno more, vazduh iznad njega). Ako se radi o stvarima koje su na otvorenom moru, u otvorenom vazdušnom prostoru, odnosno, van teritroije treće zemlje, tada će se primeniti pravo po državnoj pripadnosti broda ili vazduhoplova (lex banderae). Zakon o MPP, takođe, reguliše stvari u tranzitu sa kolizionom normom u koj je određena tačka vezivanja prihvata lex loci destinationis, zakon mesta isporuke. Određeni izuzeci postoje u slučajevima kada stvar još nije postala res in transitu, tada postoje jaki razlozi da se primeni pravo tranzitne zemlje lex rei sitae, međutim, ne u svakom slučaju nego bi valjalo tražiti rešenje pomoću koga se rešava mobilni sukob zakona. 5. Merodavno pravo za stvarna prava na prevoznim sredstvima Ako se radi o stvarnim pravima na prevoznim sredstvima, tada će se merodavno pravo odrediti po pravu države čiju državnu pripadnost imaju ta prevozna sredstva, osim u slučajevima, kada jedomaćim propisima drugačije određeno. Za svojinskopravne odnose i druga stvarna prava na prevoznim sredstvima merodavno je pravo države čiju državnu pripadnost imaju ta sredstva, ako domaćim propisima nije drugačije određeno. Kod prevoznih sedstava se odstupa od principa lex rei sitae za pokretne stvari. Ovo pitanje se postavlja, obzirom da se radi o vrsti pokretnih stvari, koje, zbog njihovog značaja, treba izjednačiti sa nepokretnim stvarima. I za prevozna sredstva se kao i za nepokretnosti konstituišu knjige u kojima se vrši registracija tih prevoznih sredstava. U osnovna sredstva prevoza u smislu kolizionopravnog regulisanja spadaju brodovi i vazduhoplovi, a možemo reći da tu može spadati i železnica. Mesto nalaženja tih sredstava prevoza nije bitno, jer važi tzv. princip zastave, odnosno, lex banderae. Ovo su osnovni principi regulisanja prevoznih sredstava Zakonom o MPP. Uopšte gledano, pravo države čiju državnu pripadnost ima brod merodavno je za sve stvarnopravne odnose na brodu. Iako državnu pripadnost izjednačavmo sa pravom zastave broda, ti pojmovi se, ipak, ne moraju uvek poklapati. Po pravilu
Domicil (sedište ili prebivalište) dužnika karakteristične prestacije (ugovone obaveze). Svaki ugovor ima svoju suštinu, ima svoju karakterističnu obavezu ili prestaciju. Predmet ugovora igra bitnu ulogu kod određivanja karakteristične prestacije. Plaćanje cene je prisutno kod većine ugovora, ali to nije karakteristična obaveza. Princip najtežnje povezanosti. Ovo nije tačka vezivanja koja je kao ostale klasične tačke vezivanja mehanička, kod kojih zakonodavac unapred vrednuje vezu pravnog odnosa. Ona spada u okvirne tačke vezivanja. Kombinacija principa najtežnje povezanosti i neke neposredne tačke vezivanja.
9. Merodavno pravo za punovažnost oblika (formu) ugovora I kod regulisanja merodavnog prava za punovažnost oblika (formu) ugovora primenjue se opšte pravilo kao i kod drugih akata, loci regit actum, koja označava pojam –„mesto vlada činom“. To znači da se forma ugovora reguliše po pravu mesta gde je ugovor zaključen. Problem nastaje kada su u pitanju distancioni ugovori, tj zaključeni u odsustvu stranaka. Zakon o MPP ne sadrži odgovor na ovo pitanje. Tumačenjem Zakona o MPP i Zakona o obligacionim odnosima se dolazi do rešenja, odnosno, treba primeniti teoriju prijema, npr. ako je prihvat ponude primljen u Srbiji tu je ugovor nastao. Postoje i izuzeci od primene osnovnog pravila, loci regit actum, a to su slučejavi, kada se ugovor odnosi na neporektnosti, kada će se i na formu ugovora primeniti pravo po mestu nalaženja nepokretnih stvari, lex rei sitae. Kod primene locus regit actum, moramo govoriti i o fakultativnosti primene ovog pravila. To znači da se forma ugovora ne mora ceniti po pravu mesta zaključenja ugovora, već se može ceniti i po nekom drugom pravu. I kod nas je pravilo locus regit actum fakultativne prirode. Po tom drugom pravu se ugovor ceni, onda, kada nije punovažan po formi prema pravu države gde je zaključen.Tako se proširuje mogućnost određivanja punovažnosti oblika ugovora. Jedno od bitnih pitanja kod regulisanja punovažnosti oblika ugovora, jeste primena autonomije volje kod određivanja merodavnog prava za regulisanje forme ugovora. 10. Teorija karakteristične prestacije Teorija karakteristične prestacije ili karakteristične činidbe je preovladala u novijem zakonodavstvu. U velikoj većini država prihvaćen je princip određivanja merodavnog prava po teoriji karakteristične prestacije. Te zemlje su između ostalih i Austrija, Češka, Poljska, Mađarska, Švajcarska, naša zemlja, itd. U drugim zemljama prihvaćen je princip najtešnje povezanosti. Te zemlje su SAD, Grčka, Velika Britanija i druge. A u nekim državama je prihvaćen princip po kome se merodavno pravo određuje po mestu zaključenja ugovora. Između ostalih, u ove zemlje spada Alžir. Sa druge strane, mnoge zemlje latinske Amerike prihvatile su mesto izvršenja ugovora, kao tačku vezivanja kod određivanja merodavnog prava u ugovornim odnosima sa elementom inostranosti. Teorija karakteristične prestacije određuje merodavno pravo po karakterističnoj činidbi nosioca karakteristične obaveze u jednom ugovornom odnosu. Za svaki ugovor, posebno, određuje se navedeno. Svaki ugovor ima jednu karakterističnu činjenicu, koja je bitna za njegovo funkcionisanje. Koja će to činjenica biti zavisi, kao što smo rekli, od vrste i predmeta ugovora. Takva činjenica se nalazi u svakom ugovoru i njoj treba priznati značaj relevantne činjenice u kolizionoj normi. Ta činjenica će se utvrđivati po onom pravu gde se pitanje postavlja, a to znači da će se utvrđivati po lex fori. Ono što je bitno kod teorije karakteristične prestacije, jeste da određivanje merodavnog prava ne opredeljuje ni državljanstvo, odnosno državna pripadnost ugovornih strana, ni njihovo sedište ili centar delatnosti, nego ona činidba, koja je bitna za izvršenje ugovora. Svaki pravni posao, odnosno svaki ugovor sadrži karakterističnu prestaciju. Karakteristična prestacija se može izraziti u prenosu svojine na stvar, zatim u izvršenju usluga i sl., a što zavisi od samog ugovora. Te prestacije ili činidbe moraju imati prednost u odnosu na plaćanje druge strane. Ako je ta karakteristična prestacija suština ugovornog odnosa, onda se mora pristupiti odlučivanju o važnosti jedne ili druge prestacije. Naime, mora se odrediti čija je prestacija, odnosno činidba važnija. Domaće zakonodavstvo prihvata teoriju karakteristične prestacije u određivanju merodavnog prava u slučajevima kada ugovorne strane nisu utvrdile po kom pravu će se regulisati njihov odnos, kao i u slučajevima kada se njihova volja ne može utvrditi. Zakon o MPP u članu 20. predviđa rešenja za veliku većinu ugovora, odnosno, određuje po kojoj će se činjenici odrediti merodavno pravo. Međutim, mora se, na prvom mestu, reći, da je Zakon o MPP prihvatio princip autonomije volje i da u članu 19. određuje, da će se ugovorni odnosi, pre svega, uređivati voljom ugovornih strana. Zadatak teorije karakteristične prestacije je da odredi ugovorni statut, odnosno, da zameni volju stranaka.
11. Menična (čekovna) sposobnost sa elementom inostranosti Pitanje menične (čekovne) sposobnosti se reguliše na isti način kao i poslovna sposobnost. Naime, osnovna tačka vezivanja je državljanstvo izdavaoca menice ili čeka, s tim što postoje određene dopune kod određivanja merodavnog prava, Jedna dopuna se odnosi na primenu pravila renvoi, a druga se objašnjava teorijom najveće vrednosti, koja se, u stvari, odnosi na supsidijarnu tačku vezivanja kao i kod poslovne sposobnosti. Kad je u pitanju renvoi, ovde se, izričito, naglašava primena uzvraćanja i upućivanja. To znači, da podsetimo, da će se prilikom primene prava po državljanstvu izdavaoca menice ili čeka, morati konsultovati i koliziona pravila tog merodavnog prava koje primenjujemo. Ako se tačke vezivanja razlikuju, onda se moraju uzeti u obzir pravila o uzvraćanju i upućivanju. No, mora se reći da primena renvoi ne dovodi do većih rezultata. Ako se radi o apatridima ili bipatridima primenjuju se opšta pravila Zakona o MPP, odnosno, opšta pravila Međunarodnog privatnog prava. Teorija najveće vrednosti ima za cilj zaštitu svih učesnika u meničnim i čekovnim odnosima. Naime, ako izdavalac menice ili čeka ne bi bio sposoban po svom lex nationalis, onda će se proveriti da li je on sposoban po pravu zemlje gde je ta menica izdata, odnosno, gde je menična obaveza preuzeta. Time je proširena mogućnost da menična (čekovna) obaveza ostane na snazi. Podsećamo, isto pravilo je predviđeno i kod opšte poslovne sposobnosti. 12. Forma menične (čekovne) obaveze sa elementom inostranosti Osnovno pravilo za određivanje forme, odnosno, punovažnosti oblika akta, primenjuje se i kod meničnih i čekovnih odnosa. Radi se o pravilu locus regit actum, tj. lex loci actus. Praktično, forma meničnih ili čekovnih radnji će se regulisati po merodavnom pravu, određenom po pravu mesta preuzimanja tih radnji. Čak i kod radnji notifikacije, protesta, kao i drugih radnji koje se preduzimaju za ostvarenje meničnih i čekovnih obaveza, primenjuje se ovo pravilo. Međutim, ako govorimo o prijemu meničnih obaveza, tada postoje dve dopune koje se primenjuju uz primenu pravila locus regit actum. Te dve dopune su sledeće: a) ako je obaveza preuzeta u inostranstvu, a menični (čekovni) dužnik i poverilac su domaći državljani, a nije zadovoljena forma po, tom, stranom pravu,ali jeste po našem, primeniće se naše, domaće, pravo (zajedničko državljanstvo). Ovde se može postaviti jedno pitanje, koje se odnosi na primenu ovog pravila i u slučaju, kada se ne radi o domaćim državljanima, već o državljanima druge zemlje. Npr. Radi se o dužniku i poveriocu koji su italijanskog državljanstva, a njihova obaveza je preuzeta u nekoj trećoj zemlji. Smatramo, kao i drugi autori, da ovo pravilo treba da se primeni i u takvim slučajevima, kada se ne radi o domaćim državljanima. Bitno je da su i poverilac i dužnik istog državljanstva; b) drugi slučaj se odnosi na sukcesivne obaveze. Razlikujemo menicu koja je, prva, izdata, od svih kasnijih preuzimanja obaveza. Sva kasnija preuzimanja obaveza imaju svoju samostalnost, što znači da kasnije preuzete obaveze ne izvlače svoju punovažnost jedna iz druge. Međutim ako menica nije punovažno izdata po locus regit actum, ona ostaje nepunovažna. 13. Menične i čekovne radnje (prava i obaveze) sa elementom inostranosti Kod određivanja merodavnog prava kod meničnih i čekovnih radnji (odnosno kod preuzimanja prava i obaveza kod menice i čeka), preovlađuje primena dve tačke vezivanja: - zakon mesta plaćanja (lex loci solutionis); i - zakon mesta preuzimanja (lex loci actus). Zakon mesta plaćanja (lex loci solutionis) primenjuje se za određivanje merodavnog prava za regulisanje prava i obaveza glavnih meničnih (čekovnih) dužnika. Ta lica su akceptant kod trasirane menice i izdavalac sopstvene menice. Pravo države u kojoj je preuzeta menična obaveza (lex loci actus) se primenjuje na pravai obaveze svih ostalih, sporednih dužnika. Mesto preuzimanja obaveze je mesto gde je dužnik stavio svoj potpisi. Ovo pravo se primenjuje na trasanta kod trasirane menice, indosante, avaliste, intervenijente. 14. Kvazidelikti – određivanje merodavnog prava
putu, kao i na putu u privatnom vlasništvu, mogu učestvovati i motorna i nemotorna vozila. Predmet Konvencije je, pre svega, određivanje merodavnog prava, koje se primenjuje na regulisanje naknade štete, proizašle iz saobraćajnih nezgoda sa elementom inostranosti. Merodavno pravo, koje je, kao primarno, određeno u Konvenciji će se određivati po mestu nezgode, odnosno po lex loci delicti commissi. Navedeno pravilo je osnovno pravilo, ali postoje i određeni izuzeci, kada će se umesto lex loci delicti commissi, primenjivati pravo određeno po mestu registracije vozila. Konvencija određuje pod kojim okolnostima će se odrediti merodavno pravo po registraciji vozila. Te okolnosti su vezane, kako za samo vozilo, odnosno učesnike saobraćajne nezgode, tako i za podnosioca zahteva za naknadu štete. Mi ćemo analizirati odredbe, koje se odnose na mesto registracije vozila, kao tačke vezivanja, imajući u vidu da je lex loci delicti commissi osnovna tačka vezivanja za građanskopravne delikte. Odredbe Konvencije su nezavisne od bilo kakvog zahteva za uzajamnošću. Kada je u pitanju primena sekundarne tačke vezivanja, koju Konvencija definiše, a to je mesto registracije, tada je potrebno da se ispune određeni uslovi, vezani za, kao što smo rekli, samo vozilo, odnosno za podnosioca zahteva. Konvencija definiše posebne odredbe, kada je u pitanju šteta naneta vozilu ili vozilima, kao i licima, a, isto tako, i kada je u pitanju šteta naneta stvarima, bez obzira da li su se nalazile u vozilu ili van njega, u vreme saobraćajne nezgode.
18. Nadležnost sa elementom inostranosti U sporovima sa elementom inostranosti postupaju interni (unutrašnji) sudovi jedne zemlje. Još uvek ne postoji međunarodni organ ili forum, koji bi rešavao građanskopravne odnose sa elementom inostranosti fizičkih i pravnih lica. Zbog toga je potrebno definisati međunarodnu nadležnost, odnosno, nadležnost u sporovima sa elementom inostranosti. Naravno, da bi se to postiglo, neophodno je odrediti, kada će sud jedne države biti nadležan. To se može postići međunarodnim ugovorima, ali i unutrašnjim pravilima.Ipak, mora se reći, iako postoje pravila definisana na međunarodnom nivou, odnosno, na nivou pojedinih međunarodnih organizacija, međunarodna nadležnost sudova se definiše unutrašnjim procesnim pravilima. No, nadležnost u sporovima sa elementom inostranosti se ne određuje za svaki sud, posebno, u okviru jedne države, već se određuje na nivou cele države. Ukoliko je sud jedne države nadležan u ovim sporovima, stvar je unutrašnjih pravila iste, koji će to biti sud. Postoje dva osnovna kriterijuma za regulisanje međunarodne nadležnosti. Prvi se odnosi na anglosaksonske zemlje, u kojima zakonodavac određuje principe i smernice, a sudovi odlučuju o svakom konkretnom slučaju za zasnivanje međunarodne nadležnosti. Drugi način za regulisanje međunarodne nadležnosti odnosi se na njeno regulisanje putem unutrašnjih pravila. Ovaj način je prihvaćen i u našem pravu, ali se njemu može prigovoriti, što može dovesti do postojanja pravnih praznina. 19. Odnos međunarodne i mesne nadležnosti Međunarodnu nadležnost možemo nazvati i apstraktnom nadležnošću. Ona se odnosi na ovlašćenje svih sudova u jednoj zemlji da postupaju u određenom predmetu. Ukoliko ne postoje pravila o određivanju međunarodne nadležnost u jednom pravosuđu, tada se primenjuju pravila o mesnoj nadležnosti. Bez određivanja mesne nadležnosti, ne možemo definisati ni međunarodnu nadležnost. Znači, ako je mesno nadležan sud deo jednog pravosuđa, to pravosuđe je, uopšte, nadležno. Elementi za određivanje međunarodne i mesne nadležnosti su isti, uz izuzetke, tako da tačke vezivanja, koje određuju nadležnost za sudski predmet u jednoj državi, određuju i nadležnost za predmet u okviru jednog suda. Izuzetak, koji smo spomenuli, odnosi se na državljanstvo fizičkih lica, koje predstavlja tačku vezivanja za određivanje međunarodne, a ne i mesne nadležnosti. Praktično, ovakvo određivanje međunarodne nadležnosti je nužno i primenjuje se, kada ne postoje pravila o nadležnosti sa elementom inostranosti. Međutim, iako se radi o opštem pravilu, činjenica je da međunarodna nadležnost mora biti posebno definisana. Ipak, mora se reći da međunarodna nadležnost ima veći značaj od mesne. To se odnosi na priznanje i izvršenje stranih odluka. Isto tako, međunarodna i mesna nadležnost se razlikuju i sa aspekta postupanja suda u postupku. Sud po službenoj dužnosti, tokom celog postupka, pazi na međunarodnu nadležnost, dok na mesnu pazi samo po prigovoru tuženog, odnosno po službenoj dužnosti, samo kao izuzetak, ako pravila postupka određuju isključivu mesnu nadležnost nekog drugog suda. 20. Regulisanje međunarodne nadležnosti u domaćem zakonodavstvu Zakon o MPP posvećuje veliku pažnju međunarodnoj nadležnosti. No, pre toga, spomenućemo pojedina pravila iz odredaba Zakona o MPP, koja određuju nadležnost po opštem, odnosno, po kriterijumu prebivališta i boravišta. Naime, i Zakon o MPP predviđa opšte pravilo o mesnoj, odnosno
međunarodnoj nadležnosti, odnosno, nadležnost suda domaće zemlje postoji, ako tuženi ima prebivalište, odnosno sedište u domaćoj zemlji. Ako tuženi nema prebivalište u domaćoj zemlji, niti u kojoj drugoj državi, nadležnost suda domaće zemlje postoji ako tuženi ima boravište u domaćoj zemlji. Boravište kao labaviju vezu jednog lica sa domaćom zemljom, možemo definisati kao faktičku činjenicu, koja se koristi kao tačka vezivanja u nedostatku prebivališta, koja u sebi sadrži i voljni i faktički (prisustvo) element. Ako su parnične stranke domaći državljani, nadležnost suda domaće zemlje postoji i kad tuženi ima boravište u domaćoj zemlji. Znači, bez obzira da li jedna od stranaka, koja je domaći državljanin ima prebivalište u inostranstvu, pravilo o opštoj nadležnosti se primenjuje i u ovom slučaju – dovoljno je da tuženi ima boravište u domaćoj zemlji, da bi se zasnovala nadležnost domaćeg suda. Navedeno pravilo je prisutno i kad se u postupku pojavljuju suparničari. Naime, ako u parnici ima više tuženih sa svojstvom materijalnih suparničara, nadležnost suda domaće zemlje postoji i kad jedan od tuženih ima prebivalište, odnosno sedište u domaćoj zemlji.
21. Litispendencija Kao što smo, napred, pomenuli, analiziraćemo i slučajeve istovremenog vođenja dva ili više postupaka u istoj stvari, a u vezi sa konkurentnom nadležnošću. Naime, postupak proizvodi određene posledice, koje se oličavaju u donošenju odluke. U vezi sa tim, ne može se u istoj stvari voditi dva ili više postupaka, obzirom da se, u tom slučaju, mogu doneti različite odluke, što bi imalo negativnih posledica, kako na stranke, tako i na izvršenje tih odluka. Po našem pravu, sud domaće zemlje prekinuće postupak na zahtev stranke, ako je u toku spor pred stranim sudom u istoj pravnoj stvari između istih stranaka, i to:
- Ako je, prvo, pred stranim sudom pokrenut postupak, po odnosnom sporu.
- Ako je u pitanju spor, za čije suđenje ne postoji isključiva nadležnost suda domaće zemlje. Isključiva nadležnost se, po tome, određuje po našem pravu;
- Ako postoji uzajamnost. Uzajamnost se pretpostavlja, dok se suprotno ne dokaže, odnosno, dok se u slučaju sumnje u postojanje uzajamnosti, ne podnese zahtev za obaveštenje o postojanju ove procesne pretpostavke. Moramo reći da je najbitniji element litispendencije – identitet predmeta i stranaka u jednom zahtevu. Postavlja se pitanje, da li možemo reći da i identitet osnova tog zahteva predstavlja bitan element. U svakom slučaju, kod postojanja litispendencije, domaći sud će prekinuti postupak, o čemu odlučuje donošenjem rešenja. Prekid domaćeg postupka potrajaće do završetka postupka pred stranim sudom. Ukoliko se u postupku pred stranim sudom donese odluka, koja ima dejstva i u domaćoj zemlji, onda će se u domaćoj zemlji obustaviti postupak. Ako se u postupku pred stranim sudom ne donese odluka, odnosno, ako se dejstva donesene odluke, u tom postupku, ne mogu priznati u domaćoj zemlji ili je strani sud odbacio tužbu ili je tužilac povukao tužbu, onda će se postupak pred domaćim sudom nastaviti. Litispendencija je procesno pitanje, tako da se procenjuje po lex fori. 22. Aktorska kaucija Aktorska kaucija predstavlja osiguranje troškova postupka. Radi se o slučajevima u kojima su stranke, u sudskom postupku, dužne da daju obezbeđenje da će se troškovi postupka namiriti, a koje bi mogla da ima njihova protivna strana, ali, samo, ako ih na to obavezuje sudska odluka. Postoje države u kojima postoji opšta dužnost obezbeđenja troškova, ali je ona ograničena na određene kategorije stranaka. Pretežni broj država usvaja institut aktorske kaucije imajući u vidu samo strane državljane. Radi se o strancima – fizičkim licima. Takve obaveze stranih državljana postoje, samo, ako one nemaju prebivalište u domaćoj zemlji. Lica koja uživaju sudski imunitet i pokrenu sudski postupak će takođe biti obavezane na aktorsku kauciju, ako je svrha tog obezbeđenja osiguranje tuženog. Pravo na obezbeđenje troškova treba priznati svakoj stranci, a ne samo onoj koja je domaći državljanin. Subjekt dužnosti davanja obezbeđenja troškova postupka može da bude tužičac, ali i tuženi. Najčešće, obezbeđenje troškova postupka daje tužilac u korist tuženog. Zato se i govori o aktorskoj kauciji. Ako ima više tuženih, svaki od njih može tražiti obezbeđenje. Aktorska kaucija se najčešće daje u gotovom novcu, ali postoje i druge mogućnosti, kao što su deponovanje stvari, upis hipoteke na nekretninama, kao i u hartijama od vrednosti (menica, ček) i dr.Visina aktorske kaucije se uzima na osnovu svih okolnosti, a najpre na osnovu obračuna mogućih troškova postupka. Visina aktorske kaucije ne bi trebala da bude previsoka, jer to faktički otežava pristup sudu.Zahtev za davanje aktorske kaucije se redovno podnosi prvostepenom sudu. Izuzetno, ako se pretpostavke za davanje aktorske kaucije ostvare kasnije, zahtev se može podneti onom sudu kod kojeg se stvar nalazi, kako se postupak ne bi prekidao. O davanju aktorske kaucije i njenoj visini odlučuje sud, određujući
neophodno analizirati, jer da bi strana sudska odluka mogla da proizvodi dejstva u zemlji priznanja, ona mora imati određeni status, koji se može posmatrati u odnosu na pretpostavke za priznanje predviđene u Zakonu o MPP i u odnosu na domaće odluke, ali ne na domaću odluku, kojom se odlučuje o priznanju te strane sudske odluke. Pre nego što se podnese predlog za priznanje strane sudske odluke i pre nego što počne postupak za priznanje, ne može se govoriti o statusu strane sudske odluke. Pre svega, strana sudska odluka se mora definisati kao takva, da bi se pokrenuo postupak za priznanje. Da bi, uopšte, moglo da se govori o statusu strane sudske odluke u zemlji priznanja, ona mora da ispuni pretpostavke iz Zakona o MPP. To znači da strana sudska odluka mora da “prođe” proveru, a o čemu odlučuje domaći nadležni organ. Prvi korak ka “sticanju” određenog statusa, jeste ispunjenje uslova, koje su definisane u zakonskim odredbama zemlje priznanja. Tek nakon ispunjenja pretpostavki, može se govoriti o položaju strane sudske odluke u odnosu na domaće odluke. Ukoliko dođe do priznanja, strana sudska odluka se izjednačava sa domaćom. Znači, ona proizvodi sve pravne posledice, kao i domaća odluka. No, da li je baš tako, imajući u vidu da se, ovde, može govoriti o deklarativnom izjednačenju stranih i domaćih sudskih odluka. Status strane sudske odluke je ograničen u odnosu na domaće odluke, iako su one izjednačene sa domaćim. Razlog tome je neophodnost pokretanja i sprovođenja postupka priznanja, da bi jedna strana sudska odluka stekla određeni status na domaćoj teritoriji. Bez donošenja domaće odluke o priznanju i izvršenju, ne može se govoriti o statusu strane sudske odluke. Osim toga, nakon priznanja, izvršenje strane sudske odluke se vrši po lex fori. Možemo reći, strana sudska odluka ima nepovoljniji položaj (status) u odnosu na domaće odluke.
25. Sistemi priznanja stranih sudskih odluka Postoji više sistema priznanja stranih sudskih odluka, odnosno, više načina priznanja dejstava stranih sudskih odluka.Klasifikacija različitih sistema zavisi od toga, koja će okolnost imati presudnu važnost kod priznanja.Razlikujemo:
- Sistem neograničene kontrole.
- Sistem revizije iz osnova.
- Sistem ograničene kontrole.
- Sistem prima facie evidence.
- Sistem registracije stranih sudskih odluka.
- Sistem međunarodnih konvencija. U suštini postoje dva sistema priznanja dejstava stranih sudskih odluka. To su sistem neograničene kontrole i sistem ograničene kontrole. Ti sistemu mogu postojati u različitim oblicima. Razlika između njih je u načinu na koji će se ostvariti dejstvo strane sudske odluke. Naime, ako se to dejstvo ostvaruje direktno, to znači da se ostvaruje na osnovu priznate strane odluke. Strana sudska odluka je, tada, izvršna isprava. No, ako se to dejstvo ostvaruje indirektno, tada se u državi priznanja donosi, na osnovu strane odluke, nova odluka čije se dejstvo realizuje. To je najvidljivije kod kondemnatornih stranih sudskih odluka. Ovde je domaća odluka izvršna isprava. U stvari, od činjenice dali se radi o direktnom ili indirektnom osvarivanju dejstva strane sudske odluke, zavisi da li će priznanje biti deklarativno ili konstitutivno. Ako se dejstvo strane sudske odluke ostvaruje direktno, tada priznanje te odluke ima deklarativno dejstvo sa delovanjem ex tunc. No, ako se dejstvo strane sudske odluke ostvaruje indirektno, tada imamo priznanje koje ima konstitutivno dejstvo sa delovanjem ex nunc. Priznanje dejstava stranih sudskih odluka načelno treba da bude deklarativno sa delovanjem ex tunc.Samo na taj način, strana sudska odluka dolazi do izražaja u potpunosti na domaćoj teritoriji. 26. Pretpostavke za priznanje stranih sudskih odluka Opšte pozitivne pretpostavke Sve pretpostavke za priznanje i izvršenje stranih sudskih odluka delimo na opšte i posebne. Opšte se primenjuju za sve strane sudske odluke, a posebne samo za odluke donesene u statusnim stvarima. Zatim, opšte pretpostavke se dele na pozitivne i negativne pretpostavke. Opšte pozitivne su one pretpostavke, koje moraju biti ispunjene, da bi strana odluka mogla biti priznata. Sa druge strane, ne smeju biti ispunjene opšte negativne pretpostavke, tj. postojanje neke od tih pretpostavki dovešće do odbijanja zahteva za priznanjem strane odluke. Opšte pozitivne pretpostavke se odnose na sam status odluke, čije se priznanje traži, kao i na njenu sadržinu. Imamo dve opšte pozitivne pretpostavke, a to su: a) uzajamnost između domaće i strane zemlje, i
b) pravosnažnost i izvršnost strane odluke. Strana sudska odluka će biti priznata, samo, ako postoji uzajamnost između zemlje donošenja te odluke i zemlje, u kojoj se zahteva priznanje iste. Priznaje se, jedino, sadržinska komponenta uzajamnosti, a uvodi se i pretpostavka postojanja uzajamnosti. Kada govorimo o sadržinskoj komponenti uzajamnosti, moramo reći, da se za priznanje stranih odluka, zahteva materijalna uzajamnost, za razliku od formalne, koja se primenjuje u oblasti pravnog položaja stranaca. Opšte negativne pretpostavke Veći problem se javlja kod opštih negativnih pretpostavki, kojih ima više. Ako postoji bilo koja od pretpostavki, strana sudska odluka neće biti priznata. Te pretpostavke su, po Zakonu o MPP, sledeće:
- nepravilnost u postupku pred stranim sudom;
- isključiva nadležnost domaćeg suda;
- pravosnažna presuda domaćeg suda ili drugog organa;
27. Posebne pretpostavke za priznanje stranih sudskih odluka Zakon o MPP definiše i posebne pretpostavke koje se primenjuju na priznanje i izvršenje stranih sudskih odluka, koje se odnose na lična stanja, odnosno status određenih lica. Zakon o MPP definiše tri pretpostavke za tri situacije, u zavisnosti na koje lice se odnosi strana sudska odluka. Obzirom da se radi o ličnim stanjima, zakonodavac je želeo da pojednostavi i olakša priznanje i izvršenje stranih odluka. -Status domaćeg državljanina Ukoliko se radi o statusu domaćeg državljanina, o kome je odlučivao strani sud, strana sudska odluka će se priznati i kad je primenjeno strano pravo, ako ono bitno ne odstupa od prava domaće države, koje se primenjuje na takav odnos, na lična stanja. Znači, radi se o odlukama, gde je, inače, trebalo primeniti domaće pravo, ali je primenjeno strano pravo, čime nije oštećen domaći državljanin. -Status državljanina zemlje u kojoj je doneta odluka Ukoliko se strana sudska odluka odnosi na lice koje je državljanin zemlje u kojoj je doneta odluka, tada se ta odluka neće preispitivati od strane domaćeg suda, u smislu provere ispunjenja uslova koji su navedeni u članovima 89, 91 i 92 Zakona o MPP. Ti članovi se odnose na isključivu nadležnost domaćeg suda, javni poredak i uzajamnost. To je i logično, obzirom da se strana odluka odnosi na lice koje je iz zemlje u kojoj je sud doneo odluku. -Status državljanina treće zemlje Ako se strana sudska odluka odnosi na lično stanje (status) stranaca koji nisu državljani države koja je donela tu odluku, kao ni domaći državljani, odluka će se priznati samo ako ispunjava uslove za priznanje u državi čiji su državljani odnosna lica. To znači da će sdomaći sud, odnosno, sud zemlje priznanja morati da primeni pretpostavke za priznanje koji su definisani u trećoj zemlji, zemlji državljanstva lica na koje se odnosi strana sudska odluka. 28. Međunarodna pravna pomoć – pojam i oblici Kada govorimo o međunarodnoj pravnoj pomoći, govorimo, pre svega, o dostavljanju pismena između domaćih i stranih sudova, kao i o izvođenju dokaza na teritoriji zamoljene države. Osim toga, međunarodna pravna pomoć obuhvata i saslušanje stranaka i svedoka, obaveštavanje o sadržini stranog prava (zakonski tekstovi i sudska praksa) i sl. Možemo reći da i obaveštavanje o sadržini stranog prava predstavlja jedan oblik dostavljanja, obzirom da se radi o pismenima, koja se, na zahtev nadležnog organa druge države, dostavljaju po pravilima, koja mogu biti opšta (pravila Međunarodnog privatnog prava), odnosno, definisana međunarodnim ugovorima. Pismena, koja su predmet dostavljanja, mogu biti sudska i vansudska, tako da je njihov pojam široko određen. Ne samo to, treba razlikovati i javne i privatne isprave, kao i legalizaciju, koja može biti unutrašnja ili međunarodna, a pojedina pismena, odnosno, isprave su predmet legalizacije.
posredovanje stranog Ministarstva inostranih poslova; i 2) dostavljanje preko domaćeg, republičkog Ministarstva pravde i stranog Ministarstva pravde, odnosno, drugog organa, koji obavlja te poslove. Kad je u pitanju prijem pismena iz inostranstva u domaćoj zemlji, primenjuju se ista pravila, u zavisnosti od toga da li se radi o primeni ugovornog ili zakonskog režima. Naravno, moraju se ispuniti svi uslovi, kako bi se sproveo navedeni način dostavljanja. Dostavljanje pismena našim državljanima u inostranstvu se vrši preko našeg konzula akreditovanog u zemlji prijema. Tada se radi o konzularnom načinu dostavljanja. No, ni tada se ne može izbeći posredovanje stranih organa. Dostavljanje se, u određenim slučajevima, može izvršiti i objavljivanjem oglasa u zemlji prijema. To se vrši, pre svega, u slučaju imenovanja privremenog zastupnika, kao i u slučaju promene adrese i propuštanja obaveštavanja o toj činjenici od strane adresata. Na osnovu definicija diplomatskog i konzularnog načina dostavljanja, možemo razlikovati organe, od kojih se traži da preduzmu neku od pravnih radnji međunarodne pravne pomoći, pa i dostavljanje, od organa, koji su posrednici. Po jednom mišljenju, prvi su sudovi, ali mogu biti i drugi organi, kao što su upravni organi, policija, itd. Drugi, odnosno posrednici, su Ministarstva. Međutim, kao posrednici se mogu pojavljivati i drugi organi. Kad smo definisali pojam i vrste pismena, koja se dostavljaju, rekli smo da se radi, pre svega, o sudskim i vansudskim aktima. Pod tim aktima podrazumevamo sve isprave donesene od strane suda i drugih organa, kao što su sudski pozivi, podnesci stranaka i drugi. Isto tako, mora se voditi računa o poštovanju javnog poretka. Osnovni cilj, koji se želi postići, u ovoj oblasti, jeste dostavljanje preko centralnih organa. Dostavljanje se vrši po pravilu lex fori, ali se ono može izvršiti i po posebnim pravilima, odnosno na poseban način, ako se to ne protivi javnom poretku zemlje prijema.
30. Rešavanje međunarodnih privrednih sporova Kada govorimo rešavanju međunarodnih privrednih sporova, pre svega, mislimo na sporove između privrednih subjekata, pravnih lica iz različitih država. Ti sporovi u sebi sadrže element inostranosti, što je osnovno njihovo obeležje, koje ih, u načinu rešavanja i dejstvima rešavanja, odvaja od drugih privrednih sporova, koji nemaju međunarodno obeležje. Ima više načina rešavanje međunarodnih privrednih sporova. Pre svega, to su sudski i arbitražni načini. Mi ćemo, na ovom mestu, posvetiti pažnju samo arbitražnom načinu rešavanja ovih sporova. Sa druge strane, kada budemo govorili o dejstvima rešavanja ovih sporova, analiziraćemo dejstva odluka, koje se donose u tim sporovima. Ovde se postavlja pitanje priznanja i izvršenja tih odluka, na osnovu unutrašnjih normi, koje sadrže mnoge nedostatke, imajući u vidu karakter međunarodnih privrednih sporova, kao i sadržinu odredaba, koje se primenjuju kod priznanja i izvršenja stranih odluka. Isto tako, važno pitanje je i poštovanje i primena međunarodnih akata donetih u ovoj oblasti, koji se primenjuju kod rešavanja međunarodnih sporova između preduzeća. U vezi sa tim, delimično će biti reči i o rešavanju ovih sporova od strane pojedinih međunarodnih organa. 31. Pojam i osnovne karakteristike međunarodne trgovačke arbitraže U pravnoj teoriji ne postoji jedinstven pojam arbitraže, a on zavisi od različitog pristupa definisanja. Tako arbitraža u funkcionalnom smislu predstavlja poseban metod ili tehniku koju koriste arbitri koje su stranke u sporu imenovale i ovlastile da reše sporna pitanja iz poslovnog odnosa između njih, a svoja ovlašćenja zasnivaju na privatnom sporazumu, a ne iz ovlašćenja države. U organizacionom smislu pod arbitražom se podrazumevaju ustanove koje su osnovane od privatnih profesionalnih organizacija i lica ili od organizacija polujavnog karaktera, sa ciljem da rešavaju posebne sporove za koje je odgovorna njihova nadležnost. Arbitraža je nedržavna institucija za rešavanje međudržavnih sporova, sporova između država i međunarodnih organizacija ili između samih organizacija, koje su im poverile same stranke. Za arbitražu je karakteristično načelo autonomije volje. Pribegavanje arbitraži zasniva se na dobrovoljnom pristanku strana u sporu. Arbitraže se u teoriji često nazivaju izabranim sudovima. Od volje samih stranaka zavisi i obim ovlašćenja izabranih sudija, jer se spor može rešiti samo u granicama koje su one odredile Ipak, pozitivne strane arbitraže imaju očiglednu prevagu, jer se, danas, većina sporova u oblasti međunarodne trgovine rešava arbitražnim putem. U današnje doba velikog trgovinskog saobraćaja, privredni subjekti imaju interes da na
što brži i jeftiniji način reše međusobne sporove. Zato će oni, ukoliko su ispunjeni traženi uslovi, svoj spor radije poveriti na rešavanje arbitraži, no sudu i to iz više razloga: sami mogu odrediti merodavno pravo, stranke mogu izabrati arbitražu i arbitre, doći će do rešenja spora na manje formalan način, obzirom na moguću dužinu sudskog postupka i gubitke koji nastaju zastojem u međusobnoj trgovinskoj razmeni arbitraža predstavlja jeftiniji način rešavanja sporova. Može se zaključiti da je međunarodna trgovinska arbitraža privatni sud čija se nadležnost zasniva arbitražnim sporazumom u stvarima kojima stranke mogu slobodno raspolagati i čija konačna i pravosnažna odluka podleže naknadnoj kontroli državnog suda.
32. Vrste arbitraža Kategorizacija arbitraža može se izvršiti prema različitim merilima: načinu rešavanja sporova, prema strankama, stalnosti i pravilima koja se primjenjuju. Prema načinu rešavanja sporova arbitraže se mogu svrstati u dve grupe: one koje sporove ne rešavaju pravnim i one koje rešavaju sporove pravnim metodom. Prema strankama, arbitraže se mogu svrstati na one koje rešavaju sporove između država kao suvereniteta (međunarodna arbitraža u Hagu) spoljnotrgovinskog prometa i unutrašnje – za rešavanje sporova u unutrašnjoj trgovini. Na osnovu stalnosti i pravila koja se primjenjuju, postoje dve osnovne vrste spoljnotrgovinskih arbitraža koje danas funkcionišu: arbitraže ad hoc i stalne (institucionalne) arbitraže. Naše pravo poznaje i dozvoljava obe vrste. Ad hoc arbitraže Ad hoc (privremene) arbitraže su, istorijski posmatrano, prethodile nastanku stalnih (institucionalnih) arbitraža.To su one arbitraže koje stvaraju stranke samo radi rešavanja određenog spora i koje se obrazuju za svaki pojedinačni spor, imenujući obično jednog ili trojicu arbitara, a njen sastav, nadležnost i postupak rešavanja spora je predviđen i uređen sporazumom stranaka. Pošto je formirana za određeni slučaj arbitraža ima privremeni karakter. Njena funkcija ograničena je na rešavanje konkretnog spora i presuđenjem tog spora prestaje da postoji i pravno i organizaciono. Njeni arbitri dužni su preduzeti sve što je potrebno da bi arbitražni postupak imao normalan tok, počevši od tehničkih i administrativnih pitanja, do utvrđivanja pravila postupka (pod uslovom da samo stranke ugovorom nisu utvrdile procesna pravila). Kod sastavljanja ove arbitraže strane u sporu imaju punu slobodu u izboru arbitara. Pored toga, prednosti ove vrste arbitraže su u tome što joj je cilj da se prilagodi okolnostima konkretnog slučaja i što omogućava izbor postupka koji više odgovara stranama u sporu. To ponekad može da bude ključni faktor za uspeh arbitraže. Njeni glavni nedostaci su spornost zbog odsustva unaprijed određene forme i eventualna nedovoljna kvalifikovanost i neiskustvo arbitara. Uprkos navedenim nedostacima, u praksi preovlađuje ova vrsta arbitraže. Stalne arbitraže Institucionalna arbitraža je stalna arbitraža osnovana sa zadatkom rešavanja međunarodnih trgovinskih sporova, kada joj se strane u sporu obrate. Ova vrsta arbitraže obrazuje se na neodređeno vreme i radi rešavanja neodređenog broja sporova. One poseduju sopstvene prostorije, administrativni aparat (sekretarijat), interna pravila po kojima rade (pravilnik), listu arbitara sa koje stranke konkretnog spora mogu da izaberu lica od njihovog poverenja koja će njihov spor rešiti. Radi se o nedržavnom pravosudnom organu. Prednost institucionalnih arbitraža je u tome što oslobađaju stranke i arbitre brojnih pravno – organizacionih i tehničkih poslova. Postoje slično nekom servisu kome stranke mogu da se obrate ako to žele, jer organizaciono postoje i pre i nakon donošenja odluke za šta su ih ovlastile stranke. Institucionalne arbitraže možemo podeliti u dve grupe: zatvorene i otvorene. Zatvorene su one arbitraže koje rešavaju samo sporove u kojima se kao jedna strana javlja članica organizacije, udruženja koje je osnovalo institucionalnu arbitražu. Nasuprot zatvorenim, otvorene institucionalne arbitraže su one kojima se mogu obratiti dve stranke od kojih nijedna nije članica organizacije ili udruženja pri kojem postoji arbitraža. Poznate institucionalne arbitraže danas u svijetu
35. Primena materijalnog prava pred međunarodnim trgovačkim arbitražama Govoreći o materijalnom pravu koje se primenjuje pred međunarodnim trgovinskim arbitražama, moramo, pre svega, govoriti o autonomiji volje stranaka i nacionalnim pravilima, odnosno, kolizionim normama jedne zemlje. Kada bi morali da napravimo pregled izvora koji predstavljaju materijalno pravo, onda bi to izgledalo ovako:
- primena kolizionih normi države u kojoj arbitraža odlučuje;
- primena nenacionalnih kolizionih normi, koje određuju arbitri, a koje se još nazivaju kolizione norme lex arbitrii;
- primena opštih principa pravičnosti – ex aequo et bono;
- primena pravila autonomnog prava međunarodne trgovine – lex mercatoria;
- korišćenje više izvora, odnosno, više metoda u primeni prava. I iz navedenog se vidi smisao i priroda arbitraže, odnosno, sloboda stranaka i arbitara u primeni materijalnog prava. Određivanje osnova za moguću primenu nenacionalnih pravila otvara pitanje, koji su sve izvori prava koji se mogu primenjivati u arbitražnom postupku. Moramo i na ovom mestu pomenuti, da, u oblasti trgovinskih odnosa, autonomija volje ugovornih strana je vladajući princip koji je gotovo univerzalno prihvaćen, zbog čega su imperativne norme u ovoj oblasti svedene na minimum. Stranke slobodno određuju ne samo da li će stupiti u određeni ugovorni odnos, već i materijalno pravo koje će se primeniti na taj odnos, organ pred kojim će se raspraviti spor koji iz njega eventualno proistekne, kao i pravila procedure koja će primeniti organ u postupku rešavanja tog spora. Izbor stranaka ima samo jedno ograničenje - javni poredak zemlje po čijem pravu se to pitanje postavi. Dominacija autonomije volje ugovornih strana je vladajući princip i kod međunarodnih trgovinskih arbitraža, zbog čega je i hijerarhija izvora arbitražnog prava u skladu sa njim uređena. Na najvišem mestu u poretku nalazi ugovor stranaka kojim se rešavanje spora poverava arbitraži, odnosno, arbitražni sporazum o kome je bilo reči, a koji predstavlja izvor prava. Ostali izvori prava su sledeći:
- Autonomni izvori arbitražnog prava.
- Međunarodni sporazumi i konvencije.
- Nacionalni zakoni o arbitraži.
- Sudska praksa.
- Arbitražna praksa i doktrina arbitražnog prava. 36. Postupak pred međunarodnim trgovačkim arbitražama Ne možemo govoriti o postupku spoljnotrgovinske arbitraže. Možemo govoriti o pravilnicima pojedinih spoljnotrgovinskih arbitraža, kao i o drugim pravilima postupka koji se mogu primenjivati i u postupku pred međunarodnim trgovinskim arbitražama. Sva pravila koja se primenjuju u ovoj oblasti, možemo svrstati na sledeći način. Primena pravilnika spoljnotrgovinskih arbitraža, s tim da se pravne praznine popunjavaju, odnosno, primenjuju se sledeća pravila u slučaju da pravilnik nema rešenje za neku fazu postupka: pravila koja su određena od strane stranaka u sporu, zatim, pravila određena od strane arbitara, i, na kraju, primena procesnih pravila države u kojoj se vodi postupak. To su opšta pravila, ali ćemo navesti i neka pravila postupka vezana za poznatije međunarodne arbitraže. Naime, prema Pravilniku Arbitraže Međunarodne trgovisnke komore u Parizu, ukoliko taj Pravilnik ne bi sadržao rešenje za neku fazu postupka, tada bi se ta pravna praznina popunjavala pravilima koje odrede stranke, a ako to one ne bi učinile, tada bi se primenila pravila koja odrede arbitri. Sa druge strane, Pravilnik Arbitraže pri Trgovinskoj komori u Cirihu sadrži drugačije rešenje. Naime, na prvom mestu se primenjuju odredbe švajcarskog Saveznog zakona o Međunarodnom privatnom pravu, a, zatim, pravila Pravilnika ove Arbitraže. Nakon toga, primenuju se pravila određena u sporazumu stranaka koja moraju biti u saglasnosti i sa navedenim Zakonom i sa navedenim Pravilnikom. Na kraju, primenjuju se zaključci arbitara. 37. Definicija strane arbitražne odluke Kao što se može videti, ni izvori međunarodne trgovinske arbitraže nisu dovoljni da se izrekne jedna sveobuhvatna definicija arbitražne odluke. Međutim, pod tim pojmom podrazumevamo svaku odluku arbitražnog veća ili arbitra - pojedinca, usmerenu na rešavanje materijalnih i procesnih pitanja u vezi sa arbitražnim postupkom, od merituma
spora do različitih radnji postupka, uključujući pitanja nadležnosti arbitražnog tribunala, kao i privremenih mera i mera obezbjeđenja. Pri tome se mora istaći da je svaka arbitražna odluka, a posebno arbitražna presuda, istovremeno i vrsta uslovne prinudne mere, koja može biti prisilno izvršena posredstvom suda, ukoliko je same stranke ne primene dobrovoljno. Arbitražna odluka (presuda) je sudski akt i sudska odluka koja u pravnom sistemu zemlje ima isto dejstvo kao i presuda državnog organa. Arbitražna odluka je pravni akt koji sadrži pojedinačnu pravnu normu koja reguliše ponašanje određenih lica i zbog toga ona treba da ispunjava posebne uslove u pogledu sadržine i forme.
38. Određivanje porekla strane arbitražne odluke Strane arbitražne odluke nije lako odrediti, pošto spoljnotrgovinske arbitraže nisu organi jednog suvereniteta. Arbitražna odluka nije usko vezana sa određenim pravnim poretkom, sastav arbitražnog suda, njegov postupak i primena merodavnog prava zavise prvenstveno od volje stranaka. Da bi se moglo govoriti o priznanju i izvršenju strane arbitražne odluke, što je tema ovog rada, neophodno je povući paralelu između ove i domaće odluke, o čemu u uporednom zakonodavstvu postoje različiti pristupi i shvatanja od kojih ćemo navesti neke: Prvo shvatanje se zasniva na ugovornoj teoriji o pravnoj prirodi arbitraže i prema ovoj teoriji arbitražna odluka je u svojoj osnovi ugovor i da li je odluka domaća ili strana zavisiće od toga koje su pravo kao merodavno za postupak arbitraže odabrale stranke. Drugo shvatanje se zasniva na jurisdikcionoj teoriji po kojoj je ona arbitražna odluka strana koja je donesena na teritoriji strane države. Treće shvatanje, kao kriterijum za određivanje strane arbitražne odluke, uzima državljanstvo arbitara ili stranaka. Nije prihvatljivo stanovište da se pripadnost arbitražne odluke određuje prema državljanstvu stranaka, jer su one u međunarodnim privrednim sporovima redovno različitog državljanstva. Strana arbitražna odluka se, prema praksi međunarodnih trgovinskih arbitraža, uglavnom određuje prema teritorijalnom principu. Ovaj kriterijum se pokazao kao najprihvatljiviji za određivanje koja se arbitražna odluka smatra stranom. Nacionalna pripadnost arbitražne odluke se mora prvenstveno rešavati po mestu sedišta arbitraže, odnosno po mestu gde je odluka donesena, a ako je arbitraža radila u više različitih zemalja tada će biti merodavno pravo gde je odluka donesena. Pa tako, ako je odluka doneta u Italiji to je italijanska arbitražna odluka, u Francuskoj, to je francuska arbitražna odluka, ako je primenjeno italijansko, odnosno, francusko pravo. Znači, strana arbitražna odluka je svaka ona odluka koju je donela arbitraža u stranoj zemlji. Međutim, ako je u stranoj zemlji primenjeno domaće pravo to je domaća odluka. Po ovom kriterijumu arbitražna odluka dobija pripadnost države čiji je pravni poredak kontroliše, a on, na najpotpuniji način, nudi rešenja i za slučajeve koji se teško mogu rešavati po drugim merilima. Prema ovom shvatanju, odluka međunarodne trgovinske arbitraže nije sporna u zemlji u kojoj je donesena, jer je ona tu domaća odluka, a ona postaje strana kada se traži njeno njeno izvršenje od strane suda druge države. Ovaj kriterijum se, u novije vreme, dopunjava i kriterijumom procesnog prava koje je primenjeno na rešavanje spora, odnosno, postupkom koji je bio primenjen prilikom donošenja te odluke. Zapravo, status domaće ili strane odluke vezuje se za pravni poredak jedne zemlje iz koga jedna odluka potiče, a to znači sveukupno vezivanje za njeno procesno merodavno pravo, organizaciju same arbitraže, postupak i način odlučivanja arbitara, uslove za izricanje poništaja. 39. Pretpostavke za priznanje stranih arbitražnih odluka Kao prva značajna pretpostavka određuje se da se predmet spora u pitanju može podvrći domaćem pravu, u suprotnom, odbiće se priznanje strane arbitražne odluke. To znači da se predmet spora može podvrći domaćim arbitražnim pravilima, koja ne moraju biti u skladu sa stranim arbitražnim pravilima. Može da se dogodi da su ta strana pravila drugačija od domaćih, kada je u pitanju predmet spora i da li o njemu može da odlučuje arbitraža, ali da ona nisu u suprotnosti sa osnovnim principima javnog poretka domaće države. Treba voditi računa o primeni ove pretpostavke kod međunarodnih privrednih sporova, jer bi striktna primena ovog uslova mogla da dovede do protivmera drugih država. Arbitražni postupak je poseban postupak, gde glavnu ulogu, ipak, imaju stranke.
- ako je presuda izbranog suda u suprotnosti sa Ustavom domaće zemlje i utvrđenim osnovama društvenog uređenja - javni poredak;
- ako stoji koji od razloga za ponavljanje postupka.
41. Pojam i vrste prava stranaca Stranac je lice koje se nalazi na teritoriji domaće države, a nema domaće državljanstvo. To je najjednostavnija definicija stranca, na koga se primenjuju posebni zakoni. Ti posebni zakoni regulišu oblasti, odnosno, građanskopravne odnose, u okviru kojih stranci mogu sticati prava. To znači da se ova oblast Međunarodnog privatnog prava reguliše na direktan način, a ne kolizionim normama, odnosno, ne reguliše se Zakonom o MPP. Inače, apatridi (lica bez državljanstva) se smatraju strancima. Što se tiče bipatrida, kod njih se primenjuje pravilo efektivnog državljanstva, kao što je, već, rečeno. Norme o pravima stranaca daju odgovor na pitanje da li stranac uopšte može uživati određena prava u domaćoj državi, tj. da li su mu ona dostupna, za razliku od normi o sukobu zakona, koje određuju po kojem će se zakonu određena prava vršiti. Uzimajući dostupnost pojedinih privatnih prava strancima kao kriterijum, teorija razlikuje tri kategorije prava:
- Opšta prava koja su strancima dostupna pod istim uslovima kao i domaćim državljanima. U našoj zemlji su takva npr. obligaciona prava (osim obligacionih prava kojima se stiču nepokretnosti) i pravo na zaključenje braka. Naravno, kod ovih prava mogu postojati ograničenja u domaćem zakonodavstvu, a da ne postoje u zakonodavstvu zemlje državljanstva lica koje podnosi zahtev za sticanje prava iz ove oblasti. U tom slučaju, stranac mora ispunjavati uslove po domaćem zakonodavstvu, odnosno, na isti način kao i domaći državljanin.
- Relativno rezervisana prava koja su strancima dostupna ukoliko se ispuni neki dodatni uslov koji se od domaćih državljana ne traži. Tako, na primer, pravo na zasnivanje radnog odnosa se strancima uslovljava postojanjem reciprociteta. Osim tog uslova, mogu postojati i drugi uslovi.
- Apsolutno rezervisana prava koja nisu dostupna strancima, dakle rezervisana su za domaće državljane. To su aktivno i pasivno biračko pravo, zabrana vršenja javnih funkcija (mada je bilo izuzetaka u tom pogledu), itd. Ova prava nikako ne mogu steći strani državljani. 42. Prava stranaca na zasnivanje radnog odnosa U skladu sa propisima o radu i zapošljavanju, kao i kolektivnim ugovorima i opštim aktima poslodavaca, stranci zaposleni kod domaćih pravnih i fizičkih lica imaju ista prava, obaveze i odgovornosti po osnovu rada kao i zaposleni državljani Republike Srpske, ako međunarodnim sporazumima nije drugačije određeno. Pored opštih uslova utvrđenih zakonom, uslova određenih kolektivnim ugovorom i opštim aktima poslodavca, stranac mora da ispunjava i poseban uslov: da ima radnu dozvolu za zaključivanje ugovora o radu izdatu od strane Zavoda za zapošljavanje Republike Srpske. Radnu dozvolu izdaje filijala Zavoda za zapošljavanje Republike Srpske nadležna prema sedištu poslodavca.
