Studirajte zahvaljujući brojnim resursima koji su dostupni na Docsity-u
Zaradite bodove pomažući drugim studentima ili ih kupite uz Premium plan
Pripremite ispite
Studirajte zahvaljujući brojnim resursima koji su dostupni na Docsity-u
Nabavite poene za preuzimanje
Zaradite bodove pomažući drugim studentima ili ih kupite uz Premium plan
Karakteristike multinacionalnih kompanija
Tipologija: Skripte
1 / 12
Ova stranica nije vidljiva u pregledu
Ne propustite važne delove!
3.1. Obeležja poslovanja, broj, razmeštaj i sedišta multinacionalnih kompanija………
Globalizacija privrede do punog izražaja dolazi tek u postindustrijskom dobu. U savremenoj privredi sveta dešavaju se brojne promene koje se ogledaju u menjanju uloga i značaju pojedinih privrednih grana, tj. dolazi do njegovog prestrukturiranja. Veliku i sveobuhvatnu prekretnicu u savremenoj privredi doživljava industrija koja zapošljava veliki broj radnika i učestvuje u stvaranju novih vrednosti. Dok su nerazvijene zemlje još uvek na početku procesa industralizacije (koji je praćen intenzivnom deruralizacijom), u razvijenim zemljama procesi prestrukturiranja industrije i prelaska ka posleindustrijskom društvu odvijaju se velikom brzinom. Kao što je u prošlosti ljudsko društvo prešlo iz agrarne u industrijsku civilizaciju, danas možemo govoriti o prelazu iz industrijske u posleindustrijsku civilizaciju koja je praćena razvojem informatike i primenom atomske energije.
Iako prolazi kroz značajne promene, industrija u posleindustrijskom dobu ne gubi na značaju budući da i dalje ostaje glavni nositelj razvoja. Industrija će i dalje proizvoditi velike količine raznovrsnih proizvoda, ali sa znatno manjim brojem zaposlenih radnika koje sve uspešnije zamenjuju mašine, roboti i slično. Uvođenjem savremenih tehnologija u proizvodnju oslobađa se deo radne snage koja se iz sekundarnog usmerava u tercijarni i kvartarni (uslužni) sektor. Na taj način jača proces tercijarizacije, u posljednjih 20 godina posebno prisutan u najrazvijenijim zemljama kao što su SAD, Nemačka i Japan gde je oko 70% zaposlenih u tercijarnim i kvartarnim delatnostima.
Posleindustrijsko doba karakteriše povezanost znanja i proizvodnje što rezultira novim tehnologijama, novim materijalima, novim izvorima energije, i pojavom tzv. "čistih" industrija koje proizvode bez otpadaka i tehnoloških parkova kao simbola novih industrijskih prostora. Promene u organizaciji industrije ogledaju se kroz proces disperzije proizvodnih pogona u pristoru (policentrični raspored) kao i stvaranju manjih i samostalnih jedinica u pogledu odlučivanja i delovanja. Proces prestrukturiranja industrije i prelazak u posleindustrijsko doba ima i nekih negativnih obeležja kao što su:
Za globalizaciju svetske privrede, nacionalne države svojim zatvorenim granicama mogu biti velika teškoća. Granice koje su nastale u doba industrijske revolucije kako bi se strogom kontrolom zaštitila domaća proizvodnja, nakon jačanja domaćih kompanija postale su kočnica daljnjeg razvoja. Predviđa se da će se značenje nacionalnih država u oblikovanju svetske privrede s globalizacijom gubiti važnost te da će istovremeno slabiti i značaj državnih granica, što ne znači da će nacionalne države nestati. Njihovo političko odlučivanje važno je u stvaranju međunarodnih finansijskih i trgovačkih ustanova, a uz to imaju važnu ulogu u razvoju infrastrukture za potrebe nacionalnih privreda (putevi, železnice, aerodromi, luke itd.). Dinamika globalizacije predstavlja poseban problem jer nerazvijene zemlje, otvaranjem vlastitog tržišta, postaju plen razvijenih budući da se njihova tehnološki zaostala proizvodnja
ne može nositi s proizvodnjom razvijenih zemalja, usled čega jačaju pokreti protiv globalizacije. Kao odgovor na procese globalizacije javljaju se regionalni pokreti s ciljem jačanja regionalne pripadnosti čiji su razlozi politički, privredni i kulturni, a njima su zahvaćene mnoge zemlje. 1
Multinacionalne kompanije ( The Multinacional Company ) su više nacionalna preduzeća koja ujedinjuju proizvodnju i ponudu velikih količina roba u više država i predstavljaju vrlo važne činitelje svetske privrede. U njima je koncentrisan kapital, znanje i veliki broj zaposlenih, a razlog njihovog nastanka treba tražiti u zakonitostima tržišne privrede. Primarni cilj preduzetnika je povećanje profita i akumulacija kapitala putem viška vrednosti u proizvodnji. U trenutku kada se kapital u matičnoj zemlji ne može povećati novim ulaganjem, traže se nova, povoljnija tržišta i sredstva prebacuju izvan državnih granica. Tako nastaju multinacionalne kompanije koje kontrolišu proizvodnju nekog proizvoda u više zemalja i kao takve postaju važan činitelj globalnog povezivanja. Vrlo su prilagodljive zakonitostima tržišta pri čemu se koriste svim raspoloživim sredstvima i oblicima što bržeg i što većeg sticanja profita. Prva nastojanja da se udruživanjem kapitala i radne snage stvore što veće kompanije javljaju se u 19. veku, pred kraj prve industrijske revolucije. Kompanije nastale u to vrijeme nisu imale multinacionalnu važnost zbog proizvodnih pogona koji su bili smešteni u jednoj zemlji. Takav primer nalazimo u Nemačkoj, a reč je o koncernu "GusBtahlfabrik" u vlasništvu industrijalca A.F. Kruppa. Ovaj koncern sastojao se od rudnika uglja, ruda gvožđa, fabrika i čeličana kao i velike koncentracije kapitala i radne snage. Prve prave multinacionalne kompanije, kao velika preduzeća s međunarodnim kapitalom nastaju između dva svetska rata a ubrzano se razvijaju tek nakon Drugog svetskog rata. Nastale su u SAD-u i Ujedinjenom Kraljevstvu i postupno se širile po industrijskim zemljama Zapadne Evrope, Japanu, zemljama "nabujale" industrijalizacije, a u novije vreme i u zemljama u tranziciji. Danas ih ima više od 1200, a neke od njih ostvaruju ukupan prihod veći od 200 milijardi dolara godišnje. Najviše multinacionalnih kompanija ima svoje sedište u tri najrazvijenije regije: u SAD-u i Kanadi, Japanu i dalekoistočnim azijskim "tigrovima" zatim u Zapadnoj i Severnoj Evropi. Prema podacima iz 1991. godine (a odnos se nije bitnije promenio do danas), od 500 najvećih multinacionalnih kompanija, njih 157 ima sedište u SAD-U, ali sve više i u novoj svetskoj ekonomskoj sili, Japanu, sa 119 kompanija, a potom u zapadnoevropskim državama, Kanadi i Australiji. 2
1 Prof. Dr. Milija Zečević ,„Internacionalni menadžment” 2 Dr Bogdan Ilić, Dr Predrag Jovanović Gavrilović, Dr Aleksandar Gračanac, „Međunarodna ekonomija i finansije“, Beograd, 2006.
stanovništva u najrazvijenijim delovima sveta, glavnu ulogu u napretku znanja i razvoju tehnologije kao i doprinose u povezivanju sveta. S druge strane, uticaj na politiku i monopol u privredama pojedinih država njihovo je glavno negativno obeležje.
3.2. Wall-Mart kao simbol multinacionalne kompanije
Od male prodavnice otvorene 1962. u jednoj od najsiromašnijih država u SAD-u (Arkanzas) Sam Valton stvorio je carstvo čiji su naslednici dvaput bogatiji od Bila Gejtsa, njihovo bogatstvo je 2005. iznosilo 90,7 milijardi dolara, a Gatesovo 46,5 milijardi dolara. Wal-Mart je uneo novinu na području upravljanja zalihama. Poseduje 7100 kamiona što joj omogućuje da izbegne da neka podružnica gomila ono što ne prodaje dok nekoj drugoj nedostaje ono što joj treba. Otkad su kamioni obnovljeni tako da mogu da idu kilometar više po litri benzina, Wal-Mart uštedi 50 miliona dolara godišnje. Wal-Mart je napustio Arkanzas i otišao u ruralna područja na jugu zemlje koja su konkurenciji bila nezanimljiva. Svoj profit(više od 10 milijardi dolara 2005) reinvenstirao je tako da osigura geografsku ekspanziju. Danas u svetu ima 11500 prodajnih mesta s natpisom te multinacionalne kompanije.
3.3. Politički i ekonomski uticaji multinacionalnih kompanija
U poslednjoj deceniji XX veka, desile su se mnoge promene koje su značajno preoblikovale industrijsko društvo. U tom procesu je bitnu ulogu odigrao zapanjujući razvoj nauke i tehnologije kao pokretni motor društva. Taj razvoj je doveo i do svestranog ekonomskog razvoja, a formiranje multinacionalnih kompanija je označilo početak ekonomske globalizacije. Multinacionalne kompanije su ustvari kompanije koje deluju u više svetskih zemalja, ekonomski su moćne i imaju uticaja na celokupnu ekonomiju i politiku nekih zemalja. Multinacionalne kompanije ostvaruju veliki uticaj na ekonomske prilike u svetu i određuju kada i kako će doći do zasićenosti svetskog tržišta nekim proizvodom. Koristeći razvijenu međunarodnu transportnu mrežu i tenzije u Evropi i Japanu, američke multinacionalne kompanije su došle u priliku da svoje proizvode plasiraju i prodaju na tržištima izvan Amerike. Vođene iskustvom svojih američkih konkurenata, evropske zemlje su odlučile da i same osnuju takve kompanije.Takav razvoj situacije je doveo do širenja multinacionalnih kompanija. Raspadom SSSR 1991. godine, pred multinacionalnim kompanijama su otvorena vrata tržišta Istočne Evrope i Kine. Aktivnijom ulogom i investicijskim projektima na tim tržištima tokom 80-tih i 90-tih godina dvadesetog veka, dolazi do jačanja ekonomije, ali i multinacionalnih kompanija. Statistički podaci pokazuju da je tokom 90-tih godina u svetu delovalo čak više od 45.000 multinacionalnih kompanija, od kojih je 37.000 bilo u vlasništvu razvijenih zemalja. Multinacionalne kompanije iz nekoliko vodećih svetskih zemalja su 1996. godine ostvarile profit u iznosu od 7 triliona dolara, što je mnogo više od celokupnog profita ostvarenog na svetskom tržištu koji iznosi oko 5.2 triliona dolara. Multinacionalne kompanije su danas, pored trgovine, ekonomije i industrije, aktivne i u svetskoj politici, gde se ponekad njihove odluke smatraju mnogo važnijim od odluka vlada pojedinih svetskih zemalja. Aktivnostima multinacionalnih kompanija u svetu i posebno u zemljama u razvoju, postoje različita gledišta. Nije teško pronaći osobe sa površnim pogledom koje šire uverenje da prihod ovih kompanija dovodi do porasta kapitala i razvoja ekonomije zemalja u kojim deluju. Sa druge strane, ekonomski analitičari neprestano
upozoravaju da multinacionalne kompanije svoju zaradu iz zemalja u kojima deluju izvlače u vidu deviznih zaliha. Ovakav izlaz deviza mnogo je veći od početnog kapitala koje multinacionalne kompanije unose u zemlje u razvoju. Sa druge strane, ulaz tehnologije u sve vidove posla doprinosi još većem sukobu ovih zemalja jakom ekonomijom. Multinacionalne kompanije poseduju modernu tehnologiju koja im omogućava dobijanje raznih unosnih poslova, što lokalne firme dovodi na rub stečaja i propasti. Zatim, multinacionalne kompanije proizvodnju usklađuju sa potrebama svetskog tržišta, a ne domaćeg stanovništva. Suprotno mišljenju pojedinaca koji veruju da su upravo ovakve investicije dovele do tihe okupacije nekih zemalja u razvoju, iskustvo pokazuje da prisustvo ovih kompanija u nekoj zemlji ne dovodi do okupacije, nego do nezaposlenja radnika koji su pre toga bili zaposleni u različitim sferama državne ekonomije. Multinacionalne kompanije pored ekonomskog prodora u razne svetske zemlje, mešaju se i u unutrašnju politiku tih zemalja. Primer takvog delovanja je čileanska internacionalna kompanija ITT (Internationala Telefon and Telegraf). 3
Finansijske krize označavaju veće smetnje u sastavu finansija, koje prati pad (vrednosti) imovine i nesolventnost mnogih kompanija iz finansijskog sektora ili drugih privrednih grana i obeležavaju negativni uticaj na privredne aktivnosti u jednoj ili više zemalja. Kriza koja se javlja jasni je pokazatelj neizbežne sudbine svih kapitalističkih ekonomija što je jasni dokaz da kapitalizam nije svemoguć uprkos pokušajima kapitalista da ogromnom mašinerijom ubede radne mase kako je kapitalizam savršen i da ga treba slediti. Neoliberalizam je ideologija multinacionalnih kompanija. Njegova suština je da oni koji su bogati budu još bogatiji, dok su siromašni postajali sve siromašniji. Tu svoju ideologiju su umotali u propagandu o globalizaciji, slobodnom tržištu i civilnom društvu tvrdeći da će tako svetu doneti mir i blagostanje. Ipak svedoci smo da ekonomski poredak koji je svetu namentuo neoliberalni globalizam čovečanstvu naplaćuje žrtvama miliona ljudi u najsiromašnijim zemljama sveta. Multinacionalnim kompanijama trebalo je sve veće tržište, da bi one uvećavajući svoje poslove, ostvarivali veće profite. Neoliberalni kapitalizam rušio je sve prepreke pred sobom ne štedeći novac i silu. Kao prva žrtva direktne izdaje pala je prva zemlja socijalizma SSSR što je otvorilo vrata globalizaciji, vrata krvavom pljačkaškom pohodu kapitalizma širom planete. Od kraja 1990-tih, američki Bord Federalnih rezervi pokušavao je da predupredi veliku ekonomsku krizu plaveći američku i svetsku ekonomiju jeftinim kreditima. Radnička klasa čije su realne nadnice u većini glavnih ekonomskih sistema stagnirale ili opadale podsticana je da pozajmljuju kako bi održala potražnju za dobrima i uslugama. Breton-Vuds sistem međunarodnog ekonomskog uređenja uspostavio je pravila trgovinskih i finansijskih odnosa između glavnih svetskih industrijskih država. Taj sistem je prvi primer ugovorenog monetarnog poretka u istoriji sveta, a namena mu je bila uređenje monetarnih odnosa između nezavisnih nacija-država. SAD u cilju spašavanja od narastajuće krize pribegava socijalističkim metodama u cilju finansijskog oporavka. Odgovor vodećih kapitalističkih zemalja - a posebno Sjedinjenih Država - sadrži se u pokušaju obuzdavanja finansijskog sistema putem ogromnih državnih intervencija, tu uključujući i
3 Ljubomir Tadić, "Nauka o politici", Beograd, 1988.
sistem predstavljao je učinkovit način kontrole neslaganja i postizanja zajedničkih ciljeva unutar i među državama koje su ga i stvorile, što se naročito odnosilo na SAD. Zajedničko iskustvo Velike svetske depresije, koncentracija moći u nekoliko država i prisustvo dominantne sile koja je mogla preuzeti vođstvo, stvorili su političke uslove za sporazum u Breton Vudsu. Osnov sporazuma bilo je zajedničko verovanje u kapitalizam. Iako su se razvijene zemlje razlikovale u vrsti kapitalizma koju su želeli za svoju nacionalnu ekonomiju, opet sve su prevenstveno odobravale tržišni mehanizam i privatno vlasništvo. Ipak, bez obzira na postojeće razlike, sve vlade konferencije složile su se oko nekoliko vrednih lekcija iz monetarnog nereda međuratnog razdoblja. Poučeni iskustvom Velike svetske depresije, kada su ograničena kretanja stranog kapitala i trgovinske barijere doveli do ekonomske katastrofe, osnivači sporazuma iz Breton-Vudsa želeli su da izbegnu ponavljanje situacije iz 1930-ih godina kada je trgovina između zemalja bila ograničena isključivo na zemlje istih valuta. Ovo grupiranje unazadilo je međunarodni tok kapitala i stranih ulaganja. Osnivači Breton Vuds sporazuma zato su prednost davali liberalnom sistemu, zasnovanom na tržištu s minimalnim ograničenjima prema privatnoj trgovini i kretanjima kapitala. No, ipak, taj liberalni ekonomski mehanizam zahtevao je državnu intervenciju. U razdoblju nakon velike svetske krize 1930-ih , javni ekonomski menadžment nametnuo se kao primarna dužnost vlada razvijenih zemalja. Zaposlenost, stabilnost i rast bili su važni činioci javne politike. Uloga vlade u nacionalnoj ekonomiji postala je usko vezana uz odgovornost vlade prema osiguravanju zadovoljavajućeg stupnja blagostanja za svoje građane. Takozvana država blagostanja izrasla je iz Velike depresije, zbog zahteva za državnom intervencijom u ekonomiju i iz teorijskih doprinosa Kejnsijanske ekonomske škole koja je takođe zagovarala državnu intervenciju i i obavezu države u osiguranju pune zaposlenosti. 1930. godine pokazale su da se pojedinačni nacionalni ciljevi ne mogu postići bez međunarodne saradnje. Visoke trgovinske barijere doprinele su ekonomskom slomu, političkoj nestabilnosti i svetskom ratu. Kako bi osigurale ekonomsku stabilnost i mir, države su se složile da sarađuju kako bi regulisale međunarodni ekonomski poredak. Slobodna trgovina bila osnov posleratnog sveta kakvim su ga zamišljale Sjedinjene Američke Države. To je značilo oblikovanje trgovine na kapitalistički način. Liberalni ekonomski sistem zahtevao je uređen sistem investicija, trgovine i plaćanja.
Za razliku od nacionalnih državnih ekonomija, međunarodna ekonomija nije imala središnju vladu koja bi bila odgovorna za valute i njihova kretanja. U prošlosti, ovaj problem se rešavao tzv. zlatnim standardom. Osnivači Breton Vudsa nisu ga smatrali primerenim posleratnoj ekonomiji. Umesto toga, uspostavili su sistem fiksiranih kurseva i američki dolar kao rezervnu valutu, tj. valutu prema kojoj će se određivati vednost drugih valuta. U 19. i 20. veku zlato je imalo središnju ulogu u međunarodnim monetarnim transakcijama. Ono je bilo 'podloga' valutama, međunarodna vrednost valute određivala se prema njenoj vrednosti u zlatu. Zlato se tada vezivalo uz britansku funtu, s obzirom da je u tom razdoblju britanska ekonomija bila dominantna. Drugi svetski rat oslabio je i funtu i britansku ekonomiju pa funta više nije mogla ispunjavati svoju ulogu. Posle rata, zalihe zlata su se smanjile, a znatan deo zaliha nalazio se u SSSR-u. Uz manja razilaženja, razvijene ekonomije složile su se s američkom vizijom posleratnog međunarodnog ekonomskog uređenja koja je trebala stvoriti i primeniti učinkovit međunarodni monetarni sistem i ukloniti prepreke kretanjima robe i kapitala. Kreatori Bretonvudskog ugovora hteli su valutu dovoljno jaku da ispuni rastuće
zahteve međunarodne likvidnosti. To je, bez sumnje, mogao biti jedino američki dolar. Snažna američka ekonomija, fiksiran odnos dolara prema zlatu (35$ fina unca zlata) i obaveza američke vlade prema tom odnosu, učinili su dolar jednako dobrim kao i zlato. Dolar je postao 'rezervna valuta'.To je značilo da će ostale zemlje određivati vrednost svoje valute prema dolaru - tj. kupovati i prodavati dolare, kako bi održali tržišnu kursnu paritetnu vrednost uspostavljenu sporazumom u Breton-Vudsu. Dolar je postao svetska valuta i većina svetskih transakcija vrednovala se u dolarima. 4
Multinacionalne kompanije ( The Multinacional Company ) su više nacionalna preduzeća koja ujedinjuju proizvodnju i ponudu velikih količina roba u više država i predstavljaju vrlo važne činitelje svetske privrede. Prve prave multinacionalne kompanije, kao velika preduzeća s međunarodnim kapitalom nastaju između dva svetska rata a ubrzano se razvijaju tek nakon Drugog svetskog rata. Multinacionalne kompanije zasnivaju svoju proizvodnju na primeni visoke tehnologije i relativno jeftinoj radnoj snazi. Multinacionalne kompanije najveći udeo imaju u hemijskoj, elektrotehničkoj i automobilskoj industriji. Uz proizvodne postoje i uslužne multinacionalne kompanije među kojima vodeća mesta zauzimaju banke, osiguravajuća društva, lanci hotela i trgovina. Većina multinacionalnih kompanija ostvaruje godišnju zaradu koja je često veća od prihoda pojedinih zemalja sveta što im daje političku moć, tj. omogućuju im da utiču na donošenje određenih zakona, naravno u svoju korist. Najviše multinacionalnih kompanija svoja sedišta imaju u SAD-u, Kanadi, Japanu, "azijskim tigrovima", razvijenim evropskim zemljama i Australiji. Kao pozitivna obeležja multinacionalnih kompanija možemo navesti njihov uticaj na razvoj privrede i zapošljavanje 4 Dr Bogdan Ilić, Dr Predrag Jovanović Gavrilović, Dr Aleksandar Gračanac, „Međunarodna ekonomija i finansije“, Beograd, 2006.
