Preuzmite Наследни закон: Основни принципи и процедуре i više Skripte u PDF od Nasledno pravo samo na Docsity!
NASLEDNO PRAVO
Nasleđivanje, kao pravni institut, nastaje i proizvodi dejstvo posle smrti fizičkog lica. Sastoji se u stupanju naslednika u imovinskopravne odnose umrlog lica koji su postojali u vreme smrti tog lica. Umrlo lice naziva se OSTAVILAC. OSTAVILAC koji je ostavio testament (zaveštanje) se naziva TESTATOR ili ZAVEŠTALAC. Lice koje stupa u imovinske odnose umrlog lica jeste NASLEDNIK ( sucesor ili heres ). Kada više lica nasleđuje isto nasleđe označavaju se kao SANASLEDNICI ( coheres ). Naslednik je UNIVERZALNI SUKCESOR ostavioca koji u trenutku smrti ostavioca stiče celokupnu zaostavštinu ili jedan njen idealno određeni deo. Ako neko lice stiče iz zaostavštine pojedine stvari i prava ono je SINGULARNI SUKCESOR. Imovina koja je ostala posle smrti ostavioca jeste ZAOSTAVŠTINA ILI OSTAVINA ( hereditas)****.
POJAM NASLEDNOG PRAVA
OBJEKTIVNO NASLEDNO PRAVO
Objektivno nasledno pravo je sistem propisa koji reguliše nasledno pravne odnose – prelaženje imovine sa ostavioca posle njegove smrti na naslednike. Zakon o nasleđivanju objavljen 4.novembra 1995. godine, a stupio na snagu 6 meseci od dana objavljivanja tj. 5. Maja 1996. godine, je sada važeći zakon. Drugi izvor objektivnog prava je Zakon o vanpraničnom postupku.
SUBJEKTIVNO NASLEDNO PRAVO
Subjektivno nasledno pravo je pravo jednog lica da posle smrti ostavioca stekne nasleđivanju podobna prava na celoj ili na delu zaostavštine. Subjektivno pravo naslednika nastaje smrću ostavioca.
NAUKA NASLEDNOG PRAVA
Nauka naslednog prava je naučna disciplina koja izučava prvenstveno objektivno i subjektivno nasledno pravo de lege lata važeće pravo, da ga kritički ispituje i predlaže donošenje novih, primerenijih normi – de lege ferenda (sa gledišta budućeg prava).
NAČELA NASLEDNOG PRAVA
U našem naslednom pravu mogu se izdvojiti sledeća načela:
- NASLEĐIVANJA U MOMENTU SMRTI ( mortis causa ) – Institut nasleđivanja se primenjuje tek kada nastupi smrt fizičkog lica. Za vreme života nekog lica ne može se naslediti njegova imovina.
- STICANJA ZAOSTAVŠTINE PO SILI ZAKONA ( ipso iure ) – u trenutku smrti ostavioca zaostavština po sili zakona prelazi na njegove zakonske i testamentarne naslednike i kada za tu činjenicu ne znaju i pre davanja nasledničke izjave.
- NEPOSREDNE UNIVERZALNE SUKCESIJE – Posle ostaviočeve smrti nasleđivanju podobna prava i obaveze prelaze na njegovog naslednika (ili na sanaslednike ako ih je više).
- RAVNOPRAVNOST – proističe iz člana 21. Ustava R. Srbije o jednakosti građana (bez obzira na pol, rasu, nacionalnu pripadnost, rođenje, društveno poreklo, veroispovest i izjednačenosti dece rođene u braku i van braka (član 64. Stav 4 Ustava)
- DOBROVOLJNOST STICANJA – Lice koje ne želi biti naslednik, to svojstvo mu se ne može nametnuti. Bez obzira na načelo zakonitosti po kojem lice stiče nasledstvo i kada ne zna da je postalo naslednik, omogućeno mu je da se odrekne naslednog prava. Ako se naslednik odrekao nasleđa fingira se da on “nikada nije bio naslednik”. Izuzetak u ovom pravilu je za slučaj kada nema zakonskih naslednika, nasleđuje R Srbija koja se ne može odreći nasledstva.
- SLOBODA TESTIRANJA – omogućava svakom licu da svojom voljom u obliku testamenta, odredi lice koje će ga naslediti, šta će naslediti i da eventualno postavi uslove, rokove ili naloge.
- RASPRAVLJANJE ZAOSTAVŠTINE PO SLUŽBENOJ DUŽNOSTI – čim sud sazna da je neko lice umrlo ili da je proglašeno za umrlo.
PRETPOSTAVKE ZA NASLEĐIVANJE
Da bi nasleđivanje moglo nastupiti , nužno je ostvarenje sledećih pretpostavki:
- da nastupi smrt fizičkog lica (ili da je lice proglašeno za umrlo)
- da postoje naslednici
- da postoji zaostavština i osnov za nasleđivanje.
SMRT OSTAVIOCA
Živa fizička lica se ne nasleđuju. Nasleđivanje se primenjuje tak kad nastupi smrt fizičkog lica. Smrću prestaje da postoji fizičko lice, a time i njegova pravna sposobnost. Ostavilac može biti bilo koje fizičko lice, čak i novorođenče koje je živelo nekoliko minuta, a zatim umrlo postaje ostavilac ako je iza sebe ostavilo bilo kakvu imovinu. Neizvestan trenutak smrti dva ili više lice koja su bila u istoj opasnosti, a ne zna se koje je od njih ranije umrlo koja se nazivaju KOMORIJENTI , naše pravo smatra da su umrli u isto vreme. Dozvoljeno je dokazivati da je jedno lice umrlo kasnije, a drugo ranije. Činjenica smrti se dokazuje izvodom iz matične knjige umrlih u kome je upisan dan, sat, minut, pa čak i sekund kada je smrt nastupila. Prema tom trenutku utvrđuju se: sposobnost naslednika da nasledi, nedostojnost za nasleđivanje, uzroci isključenja iz nužnog dela i pretpostavke za lišenje.
PROGLAŠENJE NESTALOG LICA ZA UMRLO
Proglašenje nestalog lica za umrlo ima dejstvo faktičke smrti. Za umrlo se može oglasiti lice: O čijem životu za poslednjih 5 godina nije bilo nikakvih vesti, a od čijeg rođenja je proteklo 70 godina O čijem životu za poslednjih 5 godina nije bilo nikakvih vesti, a okolnosti pod kojima je nestalo čine verovatnim da nije više u životu, Lice koje je nestalo u brodolomu, saobraćajnoj nesreći, požaru, poplavi, zemljotresu ili u nekoj drugoj neposrednoj smrtnoj opasnosti, a o čijem životu nije bilo nikakvih vesti od dana prestanka opasnosti, Lice koje je nestalo u toku rata u vezi sa ratnim događajima, a o čijem životu nije bilo nikakvih vesti godinu dana od dana prestanka neprijateljstva. Predlog za proglašenje podnosi zainteresovano lice ili javni tužilac mesno nadležnom sudu. Nakon procene ispunjenja osnovnih pretpostavki sud objavljuje OGLAS u Službenom Glasniku RS i na oglasnoj tabli u kojem se poziva nestalo lice i svako drugi ko zna nešto o njegovom životu da bez odlaganja javi sudu. Nakon tri meseca ukoliko se nestali ne javi i nema traga da je u životu, zakazuje se ročište i donosi REŠENJE kojim se proglašava da je to lice umrlo. U rešenju označava se datum, i po mogućnosti sat smrti koji se smatra kao vreme smrti nestalog lica. Rešenje se dostavlja matičaru radi upisa u matičnu knjigu umrlih, sudu nadležnom za vođenje ostavinskog postupa, organu starateljstva i organu koji vodi zemljišne knjige. Rok za žalbu ovog rešenja je 15 dana. Ukoliko se lice proglašeno za umrlo lično javi sudu, sud će nakon utvrđivanja identiteta, svoje rešenje ukinuti.
POSTOJANJE NASLEDNIKA
Nasledna prava može steći fizičko lice koje bilo živo u vreme smrti ostavioca ili je bilo začeto, a kasnije se rodi živo. Pravno lice može naslediti ako postoji u vreme smrti ostavioca.
RAZLOZI NEDOSTOJNOSTI
Usmrćenje ili pokušaj usmrćenja ostavioca- Onaj ko umišljajno usmrti ostavioca ili to pokuša. Izvršeno krivično delo ubistva i stepen krivice utvrđuje se pravosnažnom krivičnom presudom koja obavezuje ostavinski i parničini sud. Osim izvršioca nedostojan je i saizvršilac, podstrekač i pomagač. Isključena je nedostojnost ako je delo učinjeno iz nehata, u nužnoj odbrani ili krajnjoj nuždi. Ostavilac može oprostiti nedostojnost licu koje je pokušalo da ga ubije u obliku potrebnom za testament, osim ako nedostojni nije pobegao iz zemlje da bi izbegao osudu za teže krivično delo. Onemogućavanje slobode testiranje (prinuda, pretnja, prevara)- Onaj ko prinudom pretnjom ili prevarom navede ostavioca da sačini ili opozove zaveštanje ili neku njegovu odredbu ili ga u tome spreči. Poništenje testamenta zaključenog usled prinude, može se zahtevati u roku od jedne godine od dana saznanja za razlog rušljivosti, odnosno od prestanka prinude, a najkasnije u roku od 10 god od dana proglašenja testamenta. Uništenje, skrivanje ili falsifikovanje testamenta- Onaj ko u nameri sprečavanja ostaviočeve poslednje volje uništi ili sakrije njegovo zaveštanje ili ga falsifikuje. Zainteresovana lica mogu dokazivati navedene slučajeve, a ako pored ovih činjenica dokažu i novu sadržinu testamenta, ona će proizvoditi pravno dejstvo. Teže ogrešenje o zakonsku obavezu izdržavanja- Onaj ko se teže ogreši o zakonsku obavezu izdržavanja ostavioca ili mu uskrati nužnu pomoć. Teže ogrešenje postoji ako se ispuni obaveza zakonskog izdržavanja, ali i obaveza izdržavanja na osnovu ugovora (o doživotnom izdržavanju) koja je zanosvana na zakonu. Nepružanje nužne pomoći ostaviocu čiji je život ili zdravlje bilo očigledno ugroženo bez opasnosti po sebe, O ovom osnovu sud odlučuje na predlog naslednika, ili drugog zainteresovanog lica, a ne po osnovu službene dužnosti.
ZAOSTAVŠTINA
Zaostavština je SKUP PRAVA koja posle smrti ostavioca prelaze na naslednike i druga lica po osnovu zakona ili testamenta, a označava se i kao ostavina, ostavinska masa, nasleđe, nasledstvo. Ona ne postoji za vreme života ostavioca. U trenutku kad prestane pravni subjektivitet fizičkog lica iza njega ostaje zaostavština – prava koja mogu preći na naslednike. Nasleđuje se samo zaostavština koja je pripadala fizičkom licu u vreme njegove smrti. Naslednik odgovara za dugove ostavioca samo do visine vrednosti nasleđene imovine.
PREDMET NASLEĐIVANJA
Predmet nasleđivanja su PRAVA koja su pripadala ostaviocu u vreme njegove smrti, a podobna za nasleđivanje. Zaostavština predstavlja jednu celinu čija se vrednost može utvrditi – novčano izraziti. Čine je prava i obaveze, aktiva i pasiva. Neto vrednost zaostavština je čista vrednost zaostavštine Podobna za nasleđivanje su i imovinska i neimovinska prava. Lična prava (po pravilu vezana za ličnost) su nenasleđiva. Nasleđuju se relativna prava (na pr. potraživanja iz obligacionih odnosa) i druga potraživanja imovinskog karaktera.
PRAVA KOJA NISU PREDMET NASLEĐIVANJA
Neka prava vezana su za ličnost i nenaslediva su, na primer: plodouživanje, pravno na zakonsko izdržavanje, ugovorno pravo preče kupovine pokretnih stvari... Zaostavštinu ne čine predmeti domaćinstva. Svojstvo predmeta domaćinstva imaju stvari manje vrednosti koje su u upotrebi svakog dana. Ostaviočevi potomci, njegov supružnik i roditelji stiču zajedničku imovinu na predmetima domaćinstva ako su sa ostaviocem živeli u istom domaćinstvu.
ODRICANJE OD NASLEDSTVA
Zaostavština po sili zakona prelazi na naslednike, ali se po pravilu naslednik može odreći nasledstva tek posle delacije. Naslednik koji se odrekao nasledstva smatra se da nije bio naslednik i ne odgovara za dugove ostavioca. Odricanje od neotvorenog nasleđa (anticipirano odricanje od nasleđa) Odricanje od nasleđa koje nije otvoreno ništavno je. (član 218. ZON). PRAVILO: Odricanje od neotvorenog nasleđa ništavo je. Dozvoljeno je (izuzeci):
- ako je budući naslednik potomak budućeg ostavioca,
- ako potomak može samostalno raspolagati svojim pravima i
- da su predak i potomak zaključili o tome PISANI UGOVOR koga je overio sudija
ODRICANJE OD NASLEĐA KOJE JE OTVORENO
Izjava o odricanju od nasleđa može se dati nakon otvaranja nasleđa do okončanja prvostepenog postupka za raspravljanje zaostavštine. Može se dati izričito u vidu: usmene izjave naslednika pred ostavinskim sudom, u konzularnom predstavništvu Srbije u inostranstvu, van suda naročito u pisanoj formi. Potpis na izjavi o odricanju mora biti overen. Izjava o odricanju na nasledstvo deluje retroaktivno, tako da se smatra da to lice nikada bilo naslednik.
ODRICANJE U KORIST ODREĐENOG NASLEDNIKA
Odricanje u korist određenog naslednika smatra se izjavom o PRIJEMU nasleđa uz istovremeno ustupanje naslednog dela. Izjava ima značaj ponude. Ako ponuđeni izjavi da prihvata ponudu, nastaje ugovor o poklonu. Navedeno ustupanje naslednog dela proizvodi dejstvo samo ako je učinjeno u korist sanaslednika, a ne trećeg lica. Nemogućnost odricanja od nasledstva- Ne može se odreći nasledstva naslednik koji se izričito ili prećutno primio nasleđa ili se ponašao prema nasleđu kao da je vlasnik (prodao, poklonio ili razmenio stvari, opteretio itd...).
OSNOVI NASLEĐIVANJA
Za sticanje naslednog prava, bez obzira na predmet nasleđivanja, potreban je i dovoljan samo pravni osnov. Ako je ostavilac odredio naslednika neposredno svojom voljom, postoji nasleđivanje na osnovu volje ostavioca (testament). Ukoliko je naslednika odredio zakon, na osnovu određenih činjenica postoji zakonsko nasleđivanje.
NASLEĐIVANJE NA OSNOVU VOLJE OSTAVIOCA
Nasleđivanje koje se zasniva na volji ostavioca ispoljava se u obliku ugovora o nasleđivanju i testamentu (zaveštanja). Ugovor o nasleđivanju je sporazum dve strane kojim se one međusobno postavljaju za naslednike. Testament je jednostrani pravni posao testamentarno sposobnog lica koje testamentom raspoređuje svoju zaostavštinu za slučaj smrti. Zakonsko nasleđivanje- Nijedno fizičko lice ne mora testamentom da odredi sebi naslednike. Iz tog razloga, pored testamentarnog nasleđivanja, zakon, nezavisno od volje ostavioca određuje naslednike po osnovu određenih činjenica. Odnos osnova pozivanja na nasleđe i osnovi nasleđivanja u našem pravu su testament i zakon. Od ova dva osnova jaču pravnu snagu ima testament. Kada je sačinjen punovažan testament ne primenjuje se zakonsko nasleđivanje.
Kada je suprug pozvan na nasleđe sa naslednicima drugog reda, a nema nužnih sredstava za život, supružnik može tražiti povećanje naslednog dela. Ako je vrednost zaostavštine tako mala da bi njenom podelom supružnik pao u oskudicu, on može zahtevati celokupnu zaostavštinu. Ako ostaviočevi roditelji nasleđuju sa ostaviočevim supružnikom, a nemaju nužnih sredstava za život, mogu u roku od jedne godine od smrti ostavioca da zahtevaju doživotno uživanje na celini ili delu zaostavštine. Ukoliko je vrednost zaostavštine toliko mala da bi njenom podelom zapali u oskudicu, roditelji mogu zahtevati svojinu celokupne zaostavštine. Usvojilac iz nepotpunog usvojenja, ostaviočeva braća i sestre, dedovi i babe i ostali preci nužni su naslednici samo ako su trajno nesposobni za privređivanje i nemaju nužnih sredstava za život. Zakonski redovi nasleđivanja- Zakonski naslednici nasleđuju u prvom, drugom, i trećem nasledom redu. Posle trećeg naslednog reda nasleđuju samo preci (isključena je mogućnost pozivanja na nasleđe pobočnih srodnika.) Nasledni redovi - Zakonski naslednici razvrstani su u nasledne redove, prvenstveno po osnovu krvnog i građanskog srodstva, a zatim i ostalih navedenih činjenica, zakon je srodnike razvrstao po naslednim redovima zasnovanim na parentelarnom sistemu. On prvenstveno polazi od krvnog srodstva i porekla. Potomak proističe iz predaka i povezan je sa svima koji vuku lozu. Prema tome porodica se sastoji od parentela. Zajednički predak parentele je rodonačelnik. Parentelarno linearni system- Ovaj sistem je usvojen u našem pravu. Grupiše srodnike unutar naslednog reda na podgrupe sa neograničenom primenom prava predstavljanja od prvog do trećeg naslednog reda, a od četvrtog primenjuje podelu naslednih redova na linije. Liniju čini niz srodnika koji potiču jedan od drugog. Postoje dve vrste linije: prava i pobočna. Prava (ushodna ili nishodna) linije je ako srodnici proizilaze jedan od drugog, a pobočna ako srodnici potiču od zajedničkog pretka. Između naslednih redova važi princip isključivosti, naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda. Sve dok postoji bar jedan naslednik iz prve parentele, koji hoće i može i da nasledi, nezavisno od stepena srodstva, isključena je mogućnost da se na nasleđe pozovu srodnici iz daljih parentela. Odnosi između potencijalnih naslednika u naslednim redovima- Nasleđuje se po naslednim redovima. Svi potencijalni zakonski naslednici grupisani u pojedini nasledni red mogu da naslede ostavioca. Ostaviočeva deca i supružnik kao pripadnici prvog naslednog reda nasleđuju na jednake delove, jer nasleđuju na osnovu jednakih činjenica. Ukoliko ostaviočevo dete ne može ili neće da nasledi, njegov deo nasleđuju njegova ostala deca (na jednake delove). Od pravila u jednakosti postoje izuzeci: ukoliko postoji ostaviočevo dete kome ostaviočev supružnik nije roditelj, može naslediti do dva puta više nego supružnik. Pravo predstavljanja- Pravo predstavljanja jeste pravo daljih srodnika ostavioca, pripadnika jedne linije da naslede njegov deo. Pravo predstavljanja deluje tako da omogućava daljim srodnicima u okviru iste linije “da se popnu na stepen svog pretka koji ne može u konkretnom slučaju da bude naslednik”. Pravo predstavljanja primenjuje se kad naslednik ne može ili neće da nasledi. Lice ne može da nasledi ako je: umrlo ili proglašeno za umrlo pre smrti ostavioca, nedostojno ili nesposobno da nasledi, isključeno je ili lišeno u potpunosti nužnog dela. Naslednik ne želi da nasledi ako se odrekne naslednih prava. Pravo priraštaja (ius accrescendi)- Pravo priraštaja je pravilo koje predviđa da nasledni deo određenog naslednika, koji ne može ili neće da nasledi, prirasta drugim naslednicima u istom ogranku, liniji ili naslednom redu. Pravo priraštaja nastupa po zakonu, tako da nije potrebna izjava naslednika. Pravo priraštaja uvek se isključuje ako se prethnodno može primeniti pravo predstavljanja.
REDOVNI ZAKONSKI NASLEDNI REDOVI
Prvi zakonski red- Prvi nasledni red obuhvata ostaviočeve potomke i supružnika. Rodonačelnik ovog naslednog reda je sam ostavilac, a nasleđe se na jednake delove deli na onoliko linija koliko ima ostaviočeve dece i supružnika. U prvom naslednom redu nasleđuju bračna, vanbračna i potpuno usvojena deca ostavioca i supružnik. Supružnik je lice koje je zaključilo brak sa ostaviocem na način predviđen zakonom. Gubi nasledna prava ako je brak sa ostaviocem razveden, poništen ili je njegova zajednica života sa ostaviocem trajno prestala njegovom krivicom. Supružnik može nasleđivati u prvom naslednom redu samo u slučaju da ostavilac ima potomaka. Ako ostavilac nema potomaka supružnik se pojavaljuje kao naslednik u drugom naslednom redu. Drugi zakonski red- Drugi nasledni red čine ostaviočev supružnik i ostaviočevi roditelji i njihovo potomstvo. Supružnik se pojavljuje kao naslednik drugog reda samo kad ostavilac nema nijednog potomka. Kada supružnik nasleđuje u prvom redu, veličina njegovog naslednog dela zavisi od broja potomaka koji nasleđuju. U drugom naslednom redu supružnik u konkurenciji sa ostalim naslednicima tog reda, nasleđuje po pravilu, JEDNU POLOVINU zaostavštine. Treći zakonski red- Treći zakonski nasledni red čine ostavioćevi dede i babe i njihovo potomstvo. Naslednici svrstani u treći nasledni red pozivaju se na nasleđe ako nema potomaka ostavioca, njegovih roditelja i njihovih potomaka, kao ni supružnika ostavioca. Zaostavština se deli prvenstveno na očevu i majčinu lozu (1/2 svakoj lozi). Ukoliko bilo koji od nosilaca linije ne može ili neće da nasledi taj nasledni deo nasleđuju pobočni srodnici ostavioca. Četvrti zakonski red- Ukoliko ne mogu ili neće da naslede naslednici iz 1,2,3 naslednog reda na nasleđe se pozivaju 4 reda. U četvrtim i daljnjim naslednim redovima isključeno je pravo predstavljanja. Zakonski naslednici u 4. Naslednom redu su samo preci ostavioca (pradede i prababe). Ako neki od ovih predaka ne može ili neće da nasledi, njegov deo nasleđuje njegov supružnik, ako je predak ostaviočev. Ako par predaka iste loze ne može ili neće da nasledi njihov deo nasleđuje drugi par predaka iste loze. Ostali zakonski redovi- Ako pradede i prababe kao naslednici 4. naslednog reda ne mogu da naslede na nasleđe se pozivaju naslednici 5. naslednog reda (čukundede i čukunbabe), a ako ni oni ne mogu onda dalji ostaviočevi preci iz sledećeg naslednog reda. Isključena je mogućnost prava predstavljanja tako da se na nasleđe ne mogu pozivati ostaviočevi pobočni srodnici, nego samo njegovi srodnici iz prve ushodne linije. U 5. naslednom redu zaostavština se deli na 16 delova, ova situacija je vrlo retka. Republika Srbija kao poslednji zakonski naslednik- Kada ostavilac nema drugih zakonskih naslednika, kao poslednji zakonski naslednik, nasleđuje Republika Srbija. Posebna pravila zakonskog nasleđivanja propisana su za potomke ostavioca, supružnika ostavioca i roditelja ostavioca. Povećanje naslednog dela dece ostavioca- Prema opštim pravilima zakonskog nasleđivanja ostaviočeva deca i supružnik nasleđuju na jednake delove. Deoba se vrši per capite (po glavama). Nasledni deo supružnika se može u prvom naslednom redu smanjivati, a nasledni deo dece ostavioca povećati, ako su ostvarene sledeće pretpostavke: da je supružnik pozvan na nasleđe sa jednim detetom ili sa više dece ostavioca iz ranijih brakova , da je imovina ostaviočevog supružnika veća od imovine koja bi mu pripadala deobom zaostavštine, da sud nađe da je to opravdano. Deca iz ranijih ostaviočevih brakova mogu biti bračna, vanbračna ili usvojena. O povećanju naslednog dela deteta ostavioca kojem preživeli supružnik nije drugi roditelj, sud odlučuje po zahtevu deteta (ne po službenoj dužnosti).
U suprotnom smeru, USVOJILAC ne nasleđuje usvojenika, osim ukoliko usvojenik nema naslednika iz prvog naslednog reda, a usvojilac nema dovoljno sredstava za život, usvojilac može u roku od jedne godine zahtevati doživotno uživanje NA DELU zaostavštine.
IMPERATIVNO ZAKONSKO NASLEĐIVANJE (NUŽNI DEO)
Nužni naslednici- Nužno nasleđivanje predstavlja ograničenje slobode testiranja u Evropsko-kontinentalnim pravima. Ogleda se u pravu određenih zakonskih naslednika da zahtevaju unapred određeni deo zaostavštine, čak i protivno volji ostavioca izraženoj kroz njegova dobročina raspolaganja. Krug nužnih naslednika – Nužni naslednik može biti samo ono lice koje je po zakonskom redu pozvano na nasleđe. 1. red – potomci, usvojenici i njihovi potomci, bračni drug, 2. red – roditelji, usvojenik iz nepotpunog usvojenja, samo ako nema nužnih sredstava za život), braća i sestre (samo ako nemaju dovoljno sredstava za život), 3. red – dede i babe (samo ako nemaju dovoljno sredstava za život), ostali preci (samo ako nemaju dovoljno sredstava za život). Nužni deo – nužni deo u potomaka, usvojenika i bračnog druga je jedna polovina, a u ostalim naslednim redovima je jedna trećina dela koji bi im pripao po zakonskom redu nasleđivanja. Namirenje nužnih naslednika i odgovornost za ostaviočeve dugove - nužni naslednik namiruje se posle ostaviočevih poverilaca Priroda prava na nužni deo - nužnom nasledniku pripada novčana protivvrednost nužnog dela. Izuzetno, na zahtev nužnog naslednika, sud može odlučiti da ovom pripadne određeni deo stvari i prava koji čine zaostavštinu. Ovakva dispozicija, moguća je samo pod uslovom da ostavilac u zaveštanju ne odredi prirodu nužnog dela. Dužnici nužnog naslednika – nužnom nasledniku novčanu protivvrednost duguju svi zaveštajni naslednici, srazmerno delu zaostavštine. Nužni deo sa teretom i pravo izbora - ako ostavilac nečim optereti nužni deo (isporukom, nalogom, uslovom ili rokom), smatraće se da je naslednikov nužni deo bez tereta. Međutim, ako ostavilac nužnom nasledniku zavešta više od nužnog dela, njegov je izbor da li će prihvatiti uvećani deo uz ispunjenje tereta ili samo nužni deo bez tereta. Izračunavanje nužnog dela- Prvo je neophodno utvrdti vrednost zaostavštine – u zaostavštinu ulazi: celokupna imovina koju je ostavilac imao u trenutku smrti a kojom nije zaveštajno rasplagao, imovina kojom je zaveštajno raspolagao, potraživanja (i ona prema naslednicima), osim očigledno nenaplativih. Vrednost poklona (pod poklonom se smatra svako odricanje prava, otpuštanje duga, ono što je ostavilac za života dao nasledniku, na ime naslednog dela, ili zbog osnivanja ili proširenja domaćinstva), kao i svako drugo besplatno raspolaganje, utvrđeno u trenutku utvrđivanja vrednosti zaostavštine. Odbija se vrednost ostaviočevih dugova kao i iznos troškova popisa i procene zaostavštine i uobičajenih troškova sahrane. Namirenje nužnog dela- U cilju namirenja nužnog dela SMANJUJU SE ZAVEŠTAJNA RASPOLAGANJA, a ako je potrebno SMANJUJU SE I POKLONI. Pokloni se vraćaju obrnutim redosledom u odnosu na to kada su primljeni. Razbaštinjenje nužnih naslednika – a)Isključenje nužnih naslednika – moguće je da zaveštalac isključi iz nasleđa nužnog naslednika, ako se ovaj povredom neke zakonske ili moralne obaveze TEŽE OGREŠIO O NJEGA (uvredljivo ili grubo ponašanje, umišljajno učinio krivično delo prema zaveštaocu...). Kao POSLEDICA ISKLJUČENJA, isključeni gubi nasleđe u meri u kojoj je isključen, a prava ostalih koji mogu naslediti, određuju se kao da je isključeni umro pre ostavioca. Da bi proizvelo dejstvo: isključenje mora biti učinjeno u obliku potrebnom za zaveštanje, isključenje mora biti izraženo na nesumnjiv način, uzrok isključenja mora postojati u vreme ostaviočeve smrti, dokazivanje osnovanosti isključenja tereti onoga ko se na isključenje poziva. b) Lišenje nužnih naslednika – ako je potomak koji ima prvo na nužni deo prezadužen ili je raspinik, zaveštalac ga može u celini ili delimično lišiti nužnog dela u korist potomaka lišenog. Uračunavanje poklona i isporuka u nasledni deo ( collatio bonorum )
Zakonskom nasledniku uračunava se u njegov nasledni deo poklon koji je na ma koji način dobio od ostavioca (ali ne i plodovi i druge koristi koje je naslednik imao od poklonjene stvari). Izuzetno, poklon se neće uračunati ako je ostavilac u vreme poklona ili docnije u zaveštanju, izjavio da se poklon neće uračunati ili se iz okolnosti može zaključiti da je to bila namera ostaviočeva (ali se tim izuzetkom ne dira u pravila o nužnom delu). Pravo zahteva za uračunavanje imaju sanaslednici.
NASLEĐIVANJE NA OSNOVU TESTAMENTA
Testament jeste jednostrana, lična, uvek opoziva poslednja izjava volje testamentarno sposobnog fizičkog lica, kojom raspoređuje svoju zaostavštinu za slučaj smrti, u zakonom propisanoj formi. Testament ima jači pravni osnov za nasleđivanje, u odnosu na zakonski osnov pozivanja na nasleđe, ako poslednjom izjavom volje nije povređen nužni zakonski deo.
OBELEŽJA TESTAMENTA
1. Jednostrani pravni posao- Testament je jednostrani pravni posao, jer nastaje izjavom volje jedne strane. Testator testamentom može raspolagati samo svojim pravima i stvoriti obavezu za sebe. Da bi bio punovažan, mora ispunjavati opšte pretpostavke za jednostrane pravne poslove: mora biti rezultat slobodne i prave volje zaveštaoca, upravljene na sačinjavanje testamenta , svaki uticaj koji predstavlja manu u zaveštaočevoj volji, vodi nevažnosti testamenta. 2. Lični pravni posao- Izjava volje mora biti učinjena samo lično. Predstavlja izuzetak od pravila da se ugovor, kao i drugi pravni posao može preduzeti preko zastupnika. 3. Opoziv pravni posao- Testament je pravni posao koje se može, u celini ili delimično, opozvati u bilo koje vreme, sve do mementa smrti testatora. Opozivanje testamenta je takođe lični pravni posao i preduzima se u formi propisanoj zakonom za testament. Za opoziv nisu bitni motivi. Opozvani testament gubi svojstvo poslednje izjave volje. Uključuje mogućnost negoraničenog opozivanja testamenta. 4. Dobročin pravni posao- Naslednici, legatari i druga lica, na osnovu testamenta mogu sticati prava, a obaveze samo ako pristanu da prime i prava iz testamenta. Obaveze ne mogu biti veće od prava. Najviše do visine zaostavštine koja mu je testamentom ostavljena. Testament je dobročin pravni posao “jer mrtvom nije potrebno, niti je moguće dati protivnaknadu”. 5. Pravni posao za slučaj smrti- Testament je pravni posao za slučaj smrti (mortis causa). Testament proizvodi dejstvo tek posle smeti testatora, bez obzira koliko je prošlo vremena od njegovog sačinjavanja. 6. Pravni posao kojim se raspoređuje zaostavština- Svojstvo testamenta imaju sve izjave volje kojima se određuje raspored zaostavštine na drugačiji način, od onog koji je predviđen zakonom. Svaka izjava volje, ili bilo kakva naredba u vezi sa zaostavštinom, u našem pravu smatra se testamentom.
- Formalan pravni posao- Testament se može sačiniti u jednoj od zakonom propisanih formi. Ako u vreme sačinjavanja testamenta nije poštovana zakonom određena forma, testament je rušljiv. Protekom roka za isticanje rušljivosti, testament postaje punovažan, pa se zato ne može svrstati u strogo formalan pravni posao.
SPOSOBNOST SAČINJAVANJA TESTAMENTA (TESTAMENTARNA
SPOSOBNOST)
Sposobnost za sačinjavanje testamenta jeste mogućnost fizičkog lica da izjavama svoje volje, punovažno sačini testament i da ga punovažno opozove. (ova sposobnost različita je u odnosu na poslovnu, radnu, bračnu itd...) Opšte pretpostavke za sposobnost sačinjavanja testamenta- Opšte pretpostavke određene su za pravljenje bilo kog oblika testamenta, a obuhvataju uzrast fizičkog lica i sposobnost za rasuđivanje (određeno psihičko stanje).
- Redovni ili vandredni
- Javni ili privatni
- Pismeni ili usmeni Redovni i vandredni testament- S obzirom na prilike u kojima se testamenti mogu sačiniti, oni se razvrstavaju u vandredne i redovne. Redovni testamenti su oni koji se sačinjavaju u redovnim (svim) okolnostima, koje su u životu pravilo. Ove testamente, može sačiniti bilo koje testamentarno sposobno lice, a traju neodređeno vreme. Karakter ovog testamenta imaju: svojeručni testament, pisani testament pred svedocima, sudski testament, konzularni i međunarodni testament. Vandredni testamenti se sačinjavaju u vandrednim (izuzetnim, neuobičajenim) okolnostima: na brodu, za vreme mobilizacije i rata, odnosno kad zbog posebnih prilika ne može da se sačini redovan testament. Sačinjava se u formi koja je pogodnija za testatora, zbog vandrednih okolnosti. Ova vrsta testamenta važi određeno vreme po prestanku vandrednih okolnosti. Karakter vandrednog testamenta imaju: brodski, vojni i usmeni testament. Javni i privatni testament- S obzirom na učestvovanje državnog organa u sastavljanju testamenta, oni se dele na javne i privatne. Javne testamente testator sačinjava uz učešće ovlašćenog državnog organa. U praksi je verodostojniji nego privatni. Javni testamenti su: sudski, konzularni, međunarodni, brodski, i vojni. Privatne testamente testator sačinjava bez učešća državnog organa, a to su: Svojeručni testament, pisani testament pred svedocima, usmeni testament. Pisani i usmeni testament- S obzirom na oblik u kome je sačinjeni testament ispoljen, dele se na: pisane i nepisane. Pisani testamenti se ispoljavaju u napisanoj ispravi, javnoj ili privatnoj. Ima prednosti u odnosu na usmeno sačinjeni testament. Sadržina je po pravilu jasna. Usmeni testament nastaje na osnovu usmene izjave testatora. U vreme kad je testator izrekao poslednju izjavu volje nije sastavljena pismena isprava. Usmeni testament je predviđen samo za vandredne prilike i za samo jedan oblik.
OBLICI TESTAMENTA
Svojeručni testament (olografsko zaveštanje)- Svojeručni testament je redovan, privatan pisani testament. Ova uprošćena forma, omogućava svakom pismenom i testamentarno sposobnom licu, da u bilo koje vreme i bilo gde sačini ovaj testament, bez ikakvih materijalnih izdataka. Načelo slobode testiranja najpotpunije se izražava u svojeručnom testamentu. Bitni elementi olografskog testamenta - Da bi nastao punovažan, svojeručni testament, nužno je da sadrži sve bitne elemente: da je napisan rukom testatora i da je potpisan rukom testatora TESTAMENT U CELINI MORA BITI NAPISAN RUKOM TESTATORA. Mora se koristi pisanim slovima, rukopis koji je karakterističan za svakog čoveka (nije punovažan testament otkucan na mašini ili na kompjuteru). Može biti napisan na bilo kojem jeziku koji testator zna. Dodaci, dodati tuđom rukom, nisu punovažni. Svojstvo svojeručnog testamenta ima i pismo poslato zakonskim rođacima. Sredstvo za pisanje može biti različito, na punovažnost testamenta ne utiče materijal na kome je izjava poslednje volje izražena. Zaveštalac mora svojeručno potpisati testament.Mora biti potpisan imenom, poznatim nadimkom, ili pseudonimom, nezavisno od činjenice da li potpis čitljiv ili nečitak. Potpis se stavlja ispod teksta poslednje izjave volje, jer se pretpostavlja da je završeno sa sačinjavanjem. Punovažan je testament koji nije potpisan, ali je pisan u vidu deklaracije “ja Petar Petrović...” ili ukoliko ispod izjave volje u kojoj je naveden odnos srodstava testatora i naslednika, umesto potpisa stoji npr. “vaša mama”, a iz navedenog teksta se može pouzdano utvrditi ko je testator. Nebitni elementi- Najčešće se u testament unose datum i mesto, ali to testament ne mora da sadrži. Korisno je navođenje datuma, jer se na osnovu njega može utvrditi koji je testament poslednji (važeći) za slučaj da ih ima više, i za eventualno utvrđivanje sposobnosti testatora ili postojanja mane volje. Pisani testament pred svedocima (alografsko zaveštanje)- Pisani testament pred svedocima, alografski, ili advokatski testament, je poslednja izjava volje testamentarno sposobnog lica, koje zna da čita i piše sačinjena u ispravi koju je testator pokazao pred dva svedoka, izjavio da je tu izjavu pročitao i da je to njegov testament, a zatim su je testator i sveodoci potpisali. Ovo je pisani, redovni i privatni testament.
Ne mogu ga sačiniti nepismena lica. Može biti zabeležen na bilo kom materijalu, odnosno pokretnom ili nepokretnom predmetu, može biti napisan mašinom, štampačem, od strane testatora ili nekog drugog lica. Bitni elementi alografskog testamenta- sastavljanje isprave o testamentu, izjava i potpis zaveštaoca, potpis svedoka. Ispravu o zaveštanju sastavlja neko drugi, a ne zaveštalac. Ovaj oblik je lako falsifikovati, jer sadrži samo potpis testatora. U prisustvu dva svedoka, zaveštalac izjavljuje da je već sačinjenu ispravu o testamentu pročitao, da je to njegova poslednja volja, a potom se na tu ispravu svojeručno potpisuje. Izjava mora biti izričita i jasna. Zaveštalac ne mora pred svedocima pročitati testament, niti ih upoznati sa njegovom sadržinom. Zaveštalac se potpisuje ispod teksta punim imenom i prezimenom, inicijali nisu dovoljni. Ne može staviti rukoznak. Ako testament ima više listova, potrebno je potpisati svaki, sa ciljem da se izbegnu nepotrebni sporovi. Testamentarni svedok može biti samo poslovno sposobno lice. Svedoci ne moraju razumeti jezik testamenta, ali moraju razumeti izjavu. Moraju biti svedoci potpisivanja, a ne potvrđivanja ranije potpisanog testamenta. Oba svedoka moraju biti prisutna istovremeno. Sporedni elementi- Mogu se uneti i sastojci koji nisu nužni za punovažnost: označenje svojstva svedoka, datum, mesto sačinjavanja. Poželjno je da se naglasi svojstvo svedoka. Sudski testament- Sudski testament, na osnovu usmene izjave zaveštaoca, sastavlja sudija na način propisan zakonom. Ovaj testament spada u pisane, javne i redovne oblike testamenta. Javlja se u dve varijante: kada je zaveštalac u stanju da pročita ispravu o testamentu, ako zaveštalac nije u stanju da pročita ispravu o testamentu. Sudski testament nema jaču pravnu snagu od privatnog, pošto su svi oblici testamenta ravnopravni. Sačinjavanje sudskog testamenta- Sudski testament sačinjava sudija pojedinac opštinskog suda, uz pomoć zapisničara. Prilikom sačinjavanja sudskog testamenta, ne može postupati sudija koji je potomak zaveštaoca, usvojenik, predak ili srodnik u pobočnoj liniji do četvrtog stepena, supružnik itd...Mesno nadležni sud je sud na čijem području predlagač ima prebivalište ili boravište. Ako je testament sačinjen u sudu na čijem području zaveštalac nema prebivalište, sud je dužan da o tome odmah izvesti sud na čijem području zaveštalac ima prebivalište. Testament se sačinjava u sudu, ili van suda ako zaveštalac nije sposoban da dođe u sud. Utvrđivanje identiteta testamentarne sposobnosti zaveštaoca- Pre nego što pristupi sačinjavanju testamenta, sudija utvrđuje identitet zaveštaoca. Ako je lično i po imenu poznat sudiji, ne mora da se utvrđuje njegov identitet. Ako nije poznat sudiji njegov identitet, sudija utvrđuje identitet javnom ispravom sa fotografijom i izjavom jednog od svedoka. Ukoliko zaveštalac nema javnu ispravu sa fotografijom, tada se njegov identitet utvrđuje izjavama dva poslovno sposobna svedoka. Nakon što sudija utvrdi da je zaveštalac testamentarno sposoban, ispituje se i da li postoji ozbiljna i slobodna volja zaveštaoca za sačinjavanje testamenta. Sudija je dužan da mu objasni smisao testamenta i da mu ukaže na posledice testamenta. Dužan je da ispita i da li je predmet testamenta dozvoljen. Sve radnje koje se preduzimaju, unose se u zapisnik. Sudski testament ako je zaveštalac u stanju da ga pročita- Zaveštalac usmeno, u prisustvu sudije izjavljuje svoju poslednju volju. Može se koristi nacrtima, beleškama i ispravama. Nezavisno od okolnosti što sudija glasno diktira testament na zapisnik, zapisuje se i podatak da ga je zaveštalac pročitao i potpisao. Bez ove odredbe, on je ništavan. Sudski testament, ako zaveštalac nije u stanju da ga pročita- Nakon što sudija sastavi testament po kazivanju zaveštaoca, a zaveštalac nije u stanju da ga sam pročita, sudija će testament počitati, u prisustvu dva svedoka. Svedoci mogu biti samo dva punoletna i potpuno poslovno sposobna lica, koja znaju da čitaju i pišu i poznaju jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu (tzv. apsolutna sposobnost). Funkcija svedoka testamenta je: da pristustvuju čitanju testamenta od strane sudije, da prisustvuju davanju izjave zaveštaoca da je to njegov testament , da prisustvuju potpisivanju ili stavljanju rukoznaka zaveštaoca na testament, da se sami potpišu na testament. Svedoci ne mogu biti potomci, usvojenici, preci, srodnici, supružnici itd...Svedoci testamenta mogu biti i svedoci identiteta. Svedoci se istovremeno potpisuju na samom testamentu. Sudija je dužan da potvrdi da su ove radnje učinjene. Ukoliko zaveštalac ne poznaje službeni jezik u sudu, ili je gluv ili nem, sudija preko zakletog tumača čita testament, a zaveštalac preko njega daje izjavu. Konzularni testament- Konzularni testament je oblik izjave poslednje volje, koji našem državljaninu u inostranstvu sačinjava konzularni predstavnik ili diplomatski predstavnik Srbije. To je pisani, javni, redovan oblik poslednje izjave volje. Ovaj oblik testamenta sastavlja se po pravilima predviđenim za sastavljanje sudskog testamenta.
Vojni testament- Vojni testament je poslednja izjava volje, koju sačinjava nadležni vojni starešina za vreme mobilizacije ili rata, po pravilima koja važe za sačinjavanje sudskog testamenta. Ovaj oblik mogu koristiti sva lica na vojnoj dužnosti. Vojni testament je pisan, javan i vandredni oblik testamenta. Prilike u kojima se sačinjava- Može se sačiniti za vreme mobilizacije ili rata. Može se sačiniti i kada ne traju oružane borbe, ali je uvedeno ratno stanje. Takođe može se sačiniti i kada postoji faktičko ratno stanje, iako rat nije formalno objavljen. Lica na vojnoj dužnosti - Sastavljanje vojnog testamenta omogućeno je licu na vojnoj dužnosti, bez obzira u kojem je rodu vojske, da li je na frontu ili pozadini, da li nosi ili ne nosi oružje. Mogu ga sačiniti i vojnici i starešine. Sastavljanje vojnog testamenta - U slučajevima mobilizacije ili rata, licu na vojnoj dužnosti, testament mogu sačiniti: komandir čete i drugi starešina njegovog, ili višeg ranga, drugo lice u prisustvu bilo kojeg od ovih starešina , svaki starešina odvojenog reda. Čuvanje testamenta- Ne predviđaju se posebna pravila o postupanju sa sastavljenim vojnim testamentom, pa se na tu situaciju primenju pravila predviđena za redovne oblike poslednje izjave volje. Prestanak važnosti- Rokovi u kojima prestaje važnost vojnog testamenta prekluzivni su i dele se na opšti (generalni), u trajanju od 60 dana po završetku rata i posebni (individualni), koji traje 30 dana od demobilizacije svakog pojedinog zaveštaoca. Vojni testament, punovažan je, samo ako je zaveštalac umro u toku rata, ili u roku od 60 dana po završetku rata odnosno u roku od 30 dana od njegove demobilizacije. Nakon isteka tih rokova testament prestaje da važi. Vojni testament je u našem pravu uopšteno i nepotpuno regulisan. Usmeni testament- Usmeni testament je oblik poslednje izjave volje, koji se može sačiniti izgovorenim rečima, u okolnostima zbog kojih nije moguće sačiniti redovan testament. Ovaj oblik testamenta je usmen, privatan i vandredni. Usmeni testament se može učiniti samo u izuzetnim prilikama koje mogu biti objektivne: zemljotres, poplava, požar itd. Subjektivne: npr. saobraćajna nezgoda, iznenadni infarkt itd. Usmeni testament mogu sačiniti sva lica koja imaju testamentarnu sposbnost: pismena, nepismena i slepa. Ovaj oblik može sačiniti i gluvonemo lice, ako svedoci razumeju znake koje zaveštalac upotrebljava, ili su u stanju da ih napismeno sastave, ili preko tumača ponove pred sudom. Forma usmenog testamenta- Usmeni testament je formalan i proizvodi pravno dejstvo testamenta, samo u slučaju da je volja izjavljena pred tri istovremeno prisutna svedoka. Svedoci moraju biti punoletni i potpuno poslovno sposobni. Osim toga, moraju znati jezik na kome je testament sačinjen. Za razliku od ostalih svedoka testamenata, svedok usmenog testamenta može biti i lice koje je u bliskom srodstvu sa zaveštaocem, ili mu je supružnik. Dužnost svedoka usmenog testamenta. Rok važenja testamenta- Dužnost svedoka usmenog testamenta je: da bez odlaganja napismeno (i zajedno) sastave izjavu zaveštaoca i da je što pre predaju sudu, da izjavu zaveštaoca usmeno ponove pred sudom, uz iznošenje relevantnih prilika u kojima je zaveštalac izjavio svoju poslednju volju. Usmeni testament važi do isteka roka od 30 dana, račnajući od dana prestanka izuzetnih prilika u kojima je sačinjen. Ali ako u tom roku nastupi smrt zaveštaoca, usmeni testament je osnov pozivanja na nasleđe.
IZVORI NASLEDNOG PRAVA
Najznačajniji izvor materijalnog naslednog prava u R. Srbiji jeste Zakon o nasleđivanju. Procesno nasledno pravo uređeno je Zakonom o vanparničnom postupku. Pored ovih zakona, posebno važni izvori naslednog prava su Zakon o obligacionim odnosima, Ustav Srbije i Zakon o javnom beležništvu. Zakon o nasleđivanju- Za vremensko važenje Zakona o nasleđivanju, relevantan je trenutak smrti ostavioca, jer se nasleđe raspravlja prema onom zakonu, koji je važio u trenutku ostaviočeve smrti. Dva izuzetka:
- punovažnost testamenta ceni se prema zakonu koji je bio na snazi u vreme kada je testament sačinjen
- punovažnost ugovora u naslednom pravu (ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života i ugovor o doživotnom izdržavanju), ceni se prema zakonu koji je bio na snazi u vreme kada su ovi ugovori zaključeni.
Zakon o vanparničnom postupku- Naslednopravne posledice ostaviočeve smrti utvrđuju se u ostavinskom postupku koji je po svojoj pravnoj prirodi poseban vanparnični postupak. Pravila o ostavinskom postupku sadržana su u opštim odredbama ZVP i u glavi sedmoj, koja nosi naziv „Raspravljanje zaostavštine“. ZVP uređuje još neke vanparnične postupke koji su važni za nasledno pravo: postupak za sastavljanje notarskog i sudskog testamenta, čuvanje testamenta i postupak za deobu zajedničkih stvari ili imovine. Zakon o obligacionim odnosima - Čl. 25 stav 3. ZOO „Odredbe ovog zakona koje se odnose na ugovore shodno se primenjuju i na druge pravne poslove“. To znači da se u odsustvu specijalne naslednopravne regulative, na sve pravne poslove koji se pojavljuju u naslednom pravu (testament, legat, nasledna izjava), mogu shodno primenjivati pravila ugovornog prava, sadržana u ZOO. Prilikom primene ZOO na pravne poslove naslednog prava, sud mora da vodi računa o tome da li su norme ugovornog prava u skladu sa specifičnom prirodom pravnih poslova u naslednom pravu. Javnobeležničko (notarsko) zakonodavstvo- Od 1. septembra 2014. godine, u Srbiji je počela da funkcioniše nova pravosudna profesija: javno beležništvo (notarijat). Javni beležnici (notari) sačinjavaju javne isprave o pravnim poslovima, potvrđuju privatne isprave o pravnim poslovima i vrše poslove overe. U sferi naslednog prava: testament, ugovor o doživotnom izdržavanju, ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života i ugovor o prenosu naslednog dela pre deobe. Zaveštalac može kod javnog beležnika da sačini testament, odnosno da ostavi na čuvanje već sačinjen testament. Ugovor o doživotnom izdržavanju, ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života i ugovor o prenosu naslednog dela pre deobe, zaključuju se u formi javnobeležničkog zapisa ili u formi notarski potvrđene isprave. Ostali izvori naslednog prava: Zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa , Porodični zakon , Zakon o autorskim i srodnim pravima , Zakon o privrednim društvima , Zakon o parničnom postupku itd. Ustav kao izvor naslednog prava- Posebno je važan čl. 59. Ustava „Jemči se pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom.“ Ova odredba sadrži ustavnu garantiju nasleđivanja, koja se ispoljava u dva vida: kao institucionalna garantija i kao individualna garantija Institucionalna garantija nasleđivanja obezbeđuje ustavnopravnu zaštitu nasleđivanja kao pravnog instituta. Ona, pre svega, zabranjuje zakonodavcu da ukine nasleđivanje. Individualna garantija nasleđivanja znači da su ustavom zajemčena konkretna prava koja nastaju povodom nasleđivanja. Ova garantija obuhvata pravo ostavioca da po svojoj volji raspolaže svojom imovinom za slučaj smrti (sloboda testiranja), kao i pravo naslednika da mogu mirno uživati svoje nasledstvo i da ne mogu biti lišeni nasledstva. Individualna komponeneta nasleđivanja, može se ograničiti isključivo zakonom.
NASLEDIVOST SUBJEKTIVNIH PRAVA I OBAVEZA
Nasledivost je podobnostu subjektivnog građanskog prava da bude objekat naslednopravne sukcesije. Naslediva prava i obaveze mogu u trenutku ostaviočeve smrti preći na njegove naslednike. Nenaslediva prava i obaveze se gase kada umre njihov imalac. Shodno načelu prenosivosti subjektivnih građanskih prava i obaveza, nasledivost je pravilo. Subjektivna građanska prava i obaveze su nenasledivi kada je to predviđeno propisima ili proističe iz njihove prirode. Stvarna prava- Stvarna prava su naslediva. Pravo svojine, po prirodi stvari, prelazi na naslednike. Stvarne službenosti i založna prava su takođe nasledivi. Međutim, kod založnih prava mora se voditi računa o tome, da su ona takva prava koja su snažno vezana za ličnost, nenaslediva, gase se u trenutku smrti imaoca. Takav je slučaj sa ličnim službenostima. Na naslednike prelazi i državina koju je ostavilac imao u trenutku smrti. Naime, u momentu smrti ostavioca naslednik postaje držalac, bez obzira da li je stekao efektivnu faktičku vlast. Zbog toga, državina naslednika predstavlja jedan od slučajeva spiritualizovane državine. Institutom spiritualizovane državine zakonodavac pojačava pravni položaj univerzalnog sukcesora. Prava i obaveze iz obligacionih odnosa- Smrt poverioca ili dužnika u obligacionom odnosu ne dovodi do gašenja obligacije. Zakonodavac postavlja kao pravilo da potraživanja i dugovi prelaze na naslednike poverioca i druđnika. Od ovog pravila se odstupa od tri slučaja: a) Lične obligacije – one obligacije koje su nastale s obzirom na lične osobine poverioca, ili lične osobine i sposobnosti dužnika (npr. naručilac angažuje renomiranog slikara da mu naslika portret. Ako slikar umre, obaveza se gasi.
Prethodni naslednik je dužan da upravlja zaostavštinom s pažnjom dobrog domaćina. On je ovlašćen da upotrebljava stvari i prava iz zaostavštine, kao i da prisvaja njene plodove. Ne sme da otuđuje stvari i prava iz zaostavštine, niti da im menja supstanciju. Položaj potonjeg naslednika- Fideikomisar je naslednik zaveštaoca, a ne fiducijara. Potonji stiče zaostavštinu tek u momentu nastupanja supstitucionog slučaja. U momentu zaveštaočeve smrti fideikomisar ne stiče zaostavštinu već pravo na očekivanje zaostavštine, koje u sebi sadrži niz olvlašćenja, kao što su: Pravo inventara , Pravo na obezbeđenje zaostavštine. Ako fiducijar ne pruži obezbeđenje, sud može narediti da se zaostavština ili njen deo predaju na čuvanje pouzdanom licu. Fideikomisarna supstituija u užem smislu- Fideikomisarna supstitucija u užem smislu je odredba u testamentu kojom zaveštalac imenuje naslednika svome nasledniku ili legataru. Suština fideikomisarne supstitucije u užem smislu je to što zaveštalac kao supstituconi slučaj predviđa smrt prethodnog naslednika. Ovaj oblik supstitucije je zabranjen. Uslov u testamentu - Uslov je odredba kojom zaveštalac pravna dejstva testamenta čini zavisnim od neke buduće i neizvesne okolnosti. Postoje tri podele uslova, koje se vrše prema različitim kriterijumima
- U zavisnosti od toga da li se uslov ostvaruje nastupanjem ili nenastupanjem neke okolnosti, razlikuju se pozitivnan i negativan uslov. Pozitivan uslov se ostvaruje nastupanjem nekog događaja („Moj naslednik će biti Aleksandar kad završi fakultet“), dok je za ostvarenje negativnog uslova potrebno da neki događaj ne nastupi („Zaostavštinu ostavljam Bošku. Ako Boško ne završi fakultet do svoje 25 godine, prestaće da bude naslednik“). 2)Mogućnost uslovno postavljenog naslednika da utiče na ostvarenje uslova predstavlja kriterijum za podelu na: potestativne, kauzalne i mešovite uslove. Potestativan je onaj uslov čije ostvarenje zavisi isključivo od testamentarnog naslednika (npr. „Zaostavštinu ostavljam Vesni, ako položi pravostudni ispit“). Ostvarenje kauzalnog uslova stoji izvan moći testamentarnog naslednika i zavisi od nekog prirodnog događaja ili od trećeg lica („Naslednik će biti moj stric ako moj sestrić ne diplomira do tridesete godine“). O mešovitom uslovu govori se onda kada njegovo ostvarenje delimično zavisi od testamentarnog naslednika („Polovinu zaostavštine ostavqam Goranu, ako završi fakultet kao najbolji student u generaciji“)
- Za testamentarno pravo najznačajnija je podela na odložne i raskidne uslove. Kriterijum podele se ogleda u uticaju uslova na dejstva testamenta. Odložni uslov čini neizvesnim nastupanje dejstva testamenta. Kada je naslednik postavljen pod odložnim uslovom, dejstva testamenta neće nastupiti u trenutku smrti ostavioca. Uslovno postavljen naslednik stiče zaostavštinu kasnije, ako se uslov ostvari („Moj naslednik biće Jovan kada navrši 30 godina“). Kod raskidnog uslova, dejstvo nastupa u trenutku zaveštaočeve smrti, ali negovo trajanje je naizvesno („Moj naslednik će biti Ivan, ali ako počne da puši, prestaće da bude moj naslednik“) Položaj naslednika postavljenog pod odložnim uslovom- U trenutku zaveštaočeve smrti nastupa pravno stanje koje se naziva stanjem pandencije, odnosno „lebdenja“. Nije izvesno da će se uslov ostvariti. Dok traje to stanje, uslovno imenovani naslednik ima položaj fideikomisara, što znači da on ima samo pravo čekanja. Period pendencije uslova se može završiti na sva načina: Ostvarenje uslova - nastupa supstitucioni slučaj. Prethodni naslednik gubi to svojstvo, a lice postavljeno pod uslovom postaje pravi naslednik, odnosno neograničeni gospodar zaostavštine. Izostanak uslova postoji onda kada postane izvesno da se uslov ne može ostvariti. Tada imenovanje naslednika pod odložnim uslovom ostaje bez pravnog dejstva. Položaj naslednika postavljenog pod raskidnim uslovom- Naslednik imenovan pod raskidnim uslovom stiče zaostavštinu u trenutku ostaviočeve smrti. Period pendencije raskidnog uslova takođe se može završiti na dva načina: a)Ispunjenjem raskidnog uslova imenovani naslednik prestaje da bude fiducijar i predaje zaostavštinu potonjim naslednicima koji postaju potpuni naslednici b) Izostanak raskidnog uslova dovodi do toga da dejstvo testamenta biva konačno.
ROK U TESTAMENTU
Rok je odredba kojom zaveštalac pravna dejstva testamenta vezuje za određen termin, istek vremena ili nastupanje nekog izvesnog događaja. Ako u testamentu stoji da će neko postati naslednik kada napuni 25 godina, reč je o uslovu, jer nije izvesno da će naslednik doživeti te godine. Dejstva odložnog roka- Ovaj rok vezan je za istek vremena, ili za određeni datum kada nastupa dejstvo testamenta. Naslednik imenovan pod odložnim rokom ima samo pravo čekanja („Moj naslednik će biti Rade kada istekne 10 godina od moje smrti“) Dejstva raskidnog roka- Kada raskidni rok istekne, testamerntarni naslednik gubi svojstvo fiducijara („Moj naslednik će biti Stefan, dok ne istekne 20 godina od moje smrti“)
NALOG U TESTAMENTU
Nalog je odredba u testamentu kojom se za naslednika ili legatara (opterećeno lice) predviđa dužnost da izvrše neku činidbu u korist drugog lica ili radi ostvarenja objektivnog cilja, pri čemu između opterećenog lia i korisnika naloga ne nastaje obligacioni odnos. Primer: „Moj naslednik će biti Janko, koji je dužan da me posle smrti sahrani i podigne mi nadgrobni spomenik u roku od 40 dana od moje smrti.“ Ako Janko ne podigne nadgrobni spomenik u tom roku, uzima se da je nastupio raskidni uslov. Janko gubi svojstvo naslednika. Razlikovanje naloga i legata- Za pojam legata bitna su tri elementa: legat mora imati korisnika (legatar), taj korisnik mora biti pravni subjekt i predmet legata mora biti neka imovinskopravna vrednost iz zaostavštine (isplata novca, predaja stvari itd). Između testamentarnog naslednika i legatara nastaje obligacionopravni odnos. Nalog je nepodoban da stvori obligacioni odnos. Korisnik naloga nema potraživanje prema opterećenom licu.
SADRŽINA I ČUVANJE TESTAMENTA
Putem testamenta zaveštalac može: imenovati naslednika, isključiti neko lice iz prava na nasledstvo, ostaviti legat ili osnivati zadužbinu. Sve ove odredbe mogu imati modalitete, kao štu su supstitucija, uslov, rok i nalog. Pored toga, testament može da sadrži odredbe kojima se: Imenuje izvršilac testamenta, uređuje odgovornost naslednika za ostaviočeve dugove, oprašta nedostojnost, itd. Imenovanje naslednika- Imenovanje naslednika je testamentarno raspolaganje na osnovu kojeg jedno ili više lica stiču svojstvo zaveštaočevog univerzalnog sukcesora. Svojstvo testamentarnog naslednika stiče ono lice za koje je zaveštalac predvideo da će naslediti celokupnu zaostavštinu ili njen alikvotni deo. Naslednik može biti imenovan na dva načina: izričito i prećutno. Izričito određivanje naslednika- Kod izričitog imenovanja naslednika zaveštalac na neposredan način izražava nameru da određeno lice bude njegov univerzalni sukcesor. Testamentarni naslednik je dovoljno određen ako testament sadrži podatke na osnovu kojih se može utvrditi njegov identitet: npr. u testamentu stoji „Bratu Petru ostavljam 1/3, a sestri radi ½ nasledstva. U ovom slučaju, testamentarni naslednici su odredivi, jer su navedeni podaci na osnovu kojih se može utvrditi njihov identitet. Prećutno određivanje naslednika- Naslednikom će se smatrati i lice kome je zaveštalac ostavio jednu ili više stvari, odnosno prava, ako se utvrdi da je zaveštaočeva namera bila da to lice postane naslednik. Zaveštaočeva namera da za naslednika imenuje lice kojem je ostavio pojedine stvari ili prava najčešće se utvrđuje na osnovu toga što su u testamentu za takvo lice predvišene neke pravne posledice koje se redovno vezuju za univeralne sukcesore, kao što su plaćanje zaveštaočevih dugova ili sahrana zaveštaoca. Primer: „Kuću na Paliću ostavljam Aleksandru, automobil Bošku, devize Bladimiru, a Goranu ostavljam svoj stan. Goran će biti dužan da me sahrani i da plati sve moje dugove. U ovom slučaju, Goran će postati naslednik cele zaostavštine, jer je predviđeno da će platiti sve dugove ostavioca i da će ga sahraniti. To znači da, ako pored predmeta koji su najbrojanu u testamenu postoje još neka prava, ona će pripasti Goranu kao univerzalnom sukcesoru.
