Preuzmite Opsta metodologija skripta i više Rezime u PDF od Uvod u istorijske studije samo na Docsity!
1) предмет методологије
Појам методологије Предмет: методологија науке. Методологија је у свом развоју имала неколико фаза. Као систематско излагање је настала у оквиру формалне логике, да би се временом осамосталила и све више усредсредила на различите проблеме научног сазнања, а затим се укључила у филозофију науке или изједначила са њом. У почетку се сматрало да се методологија, насупрот формалној логици која се бави чистом формом мишљења, апстраховањем од садржаја, бави мишљењем као сазнањем, тј мишљењем које је испуњено садржајем. Али, овакво схватање је погрешно јер представља крајње ограничавање садржаја методологије. Већина логичара је сматрала да постоји осам метода научног сазнања: анализа, синтеза, посматрање, експериментисање, индукција, дедукција, аналогија, хипотеза. Унутар методологије су често разматрани и дефиниција, класификација и доказ. Притом су се анализирале пре свега методе ''готовог знања'' а мање или никако методе сазнања у постајању. Веровало се да се облици готовог знања представљају непосредну примену форми чистог мишљења на сазнање. Једина разлика мет-лог је, веровало се, била у томе да је логика пружала нужне услове за исправно закључивање, а да је тек методологија обрађивала начине утврђивања материјалне или чињеничке истинитости. Методологија као додатак логици. Са порастом интересовања за различите фазе и поступке конкретног научног истраживања ширила се проблематика методологије науке и она је постајала самостална ф дисциплина. Поставља се питање односа ове дисциплине и теорије сазнања (тс). Како је наука важан део укупног сазнања, неминовно је да буде подударања између ових дисциплина. Ипак, постоје и битне разлике: тс је општија, а уз то се и основни проблеми тс не постављају у методологији. Проблеми попут извора, порекла, природе и граница љ. сазнања, односа сазнања према предмету, односа опажања и сазнања и сл. се не постављају у методологији. Приликом разматрања методолошких проблема често се претпостављају одређена сазнајно- теоријска становишта. Оно што је у тс. основни проблем (да ли је и како могуће адекватно сазнање о стварности), у мет. се по правилу узима као постулат. Прелазак на позитивно одређење појма методологије. Полазећи од етимологије (методос-тражење, пут, начин; логос-реч, појам, знање), многи аутори одређују методологију као науку о методи, тачније о методи научног истраживања. Ово одређење предмета мет није коначно, јер је преуско. Неки основни садржаји који уз науку о методи спадају у мет су: критичка анализа основних логичко- епистемолошких појмова које наука употребљава при објашњавању стварности (научни проблеми и научне чињенице, корелације, узрочност, хипотеза, теорија, закон, научно предвиђање, детерминизам и вероватноћа, итд.), као и критичка анализа научне технике (посматрање, експеримент, класификација, мерење, интервју, анкета, анализа садржаја...), и, коначно, питања стратегије науке и њене организације. Ово детаљније одређење показује и неисправност одређења мет као примењене логике. Такво одређење је у тесној вези са овим претходно наведеним погрешним одређењем: узима се да је логика заправо једина наука, која постоји у два вида: као теорија и као метода. У трећој фази развоја мет се јавила нова терминолошка непрецизност: неразликовање мет од ф науке. Ова два подручја су таква да међу њима нема одсечних разграничења, али је могуће јасно раздвојити подручја интересовања. Укратко, мет нам пружа одређено гледиште о поменутим основним елементима који улазе у садржај мет, а ф науке, са своје стране, испитује у првом реду различите општефилозофске оријентације у погледу циљева или метода научног сазнања. Ти правци се у мет рефлектују као позитивистички приступи (конвенционализам, аксиоматско-дедуктивни, језичкоаналитички или функционалистички прилаз), односно као различити облици реалистичке позиције (феноменолошки, индуктивистички или хипотетичко-дедуктивистички приступ) У чему је значај изучавања методологије?
Може се учинити да науци уопште није потребно развијање методолошких сазнања о самој себи. То се, међутим, не подудара са искуствима великих научника и методолога - научна пракса је врло конфузна и неодређена без одређене свести или теорије о себи. Свака рационална реконтрукција научно-истраживачког процеса може само разјаснити и олакшати научну праксу. Најпре, методологија је корисна у ситуацијама кризе у науци, када се истраживачка пракса или метода неке науке сматра недовољно адекватном за даље успешно решавање научних проблема. Други аспект значаја мет је њен хеуристички карактер. Мет за један од основних задатака има упућивање научних истраживања оним правцима који највише обећавају да ће довести до нових и корисних знања. Парадигма - позитивна и негативна хеуристика (позитивна: које стазе истраживања треба следити; негативна: које не; нпр. картезијанска мф, тј механистичка теорија универзума је одвраћала, као парадигма, научнике од истрајавања на теоријама попут Њутнове - негативна, а подстицала је рад на хипотезама које ће спасити основну парадигму од противречности због примера који је побијају - позитивна). Трећи аспект значаја: на мета-методолошком плану је могуће испитивати да ли је одређени научно истраживачки програм мање или више подесан за решавање одређеног научног задатка, и то пре свега са становишта оних најопштијих методолошких правила која су постављена за сву науку. (одређену теорију не треба поистовећивати са научном методом) Четврти аспект: односи се на резултате приликом одређивања стратешких циљева науке у одређеном конкретном тренутку њенога развоја, као и на њено оптимално организовање како би се ти циљеви остварили. Поред циљева који се односе на практичну примену, у свакој разумној научној стратегији морају постојати и теоријски циљеви засновани на методолошкој процени иманентних праваца развоја научног сазнања, да се би омогућио нормалан развој науке. Директна корист коју научници могу имати од те стратегије је у томе да им олакшава и чини ефикаснијим конкретна истраживања. Око логичко-епистемолошког или техничког аспекта већина методолога се слаже, али то није тако кад је реч о стратегијском и организационом аспекту. Одређујући стратегију научног развоја, мет заправо ствара што је могуће рационалније пројекције развоја науке у будућности; те могућности су, као у свим футуристичким подухватима, ограничене. Разлози:
- визије будућег развоја науке нису никад чисто објективне, јер се уноси и нормативни моменат-шта бисмо ми желели да се догоди; 2. Попер: ми нисмо у стању да рационалним или научним методама предвидимо будући раст научног сазнања; 3. због недовољне егзактности самих закона развоја друштва може доћи и до тешко предвидљивих значајних друштвених промена, па онда и измена у основним циљевима које друштво себи задаје, што може да доведе до неочекиваних последица у погледу стратегије будућег развоја науке. Што се тиче самог научног сазнања, ако је реч о фундаменталним открићима и новим суштинским продорима научне мисли који обично са собом носе револуционарне промене у целокупном напретку науке, његов будући развој се не може предвидети. Али, научно сазнање је широк појам, па обухвата и такве аспекте где су предвиђања mогућа: ако је научна заједница усредсредила своје истраживачке напоре на одређену област, може се понекад предвидети са одређеном вероватноћом да ће у тој области доћи до новог открића. Из свега реченог се закључује да је мет истовремено и нормативна и критичка наука, да истовремено критикује и конституише научно истраживање, критикује и прописује наuчне методе. Мет се односи само на теоријску науку, не и на примењену, јер само у теоријској имамо процес настајања новог знања, замењивања старог знања новим. Мет проучава методе долажења до новог знања, постављања хипотеза, али и њиховог проверавања, прихватања и одбацивања, њиховог смењивања.
1a) критеријуми теоријске проверљивости хипотеза
Основни Поперов критеријум: смелост , односно, ако се има у виду друга страна ствари, особина оповргљивости. Теорија за коју ћемо се определiти треба да буде теорија која нам више каже, која има већи емпиријски садржај. Попер држи да научници занимљиву, смелу и високо информативну теорију претпостављају тривијалној. Теорија је оповргљива ако постоји бар једна непразна класа основних исказа које теорија забрањује, тј ако класа њених потенцијалних побијача није празна. Уколико је сектор могућих догађаја које нека теорија забрањује, тј уколико је лакше могуће да се они искуством провере, утолико нам та теорија више каже о свету искуства него нека друга, утолико је већи њен емпиријски садржај. ВЕРОВАТНОЋА. Исказ који је мање подложан оповргавању истовремено је и више вероватан (по самој својој логичкој форми). Ову врсту вероватноће Попер назива „апсолутна логичка вероватноћа“ и њу не треба мешати са нумеричком вероватноћом која се употребљава у теорији игара на срећу и у статистици (фреквентна вероватноћа). Логичка вероватноћа исказа је комлементарна његовом степену оповргљивости. Они који следе правило да треба увек бирати највероватнију хипотезу, по импликацији прихватају и правила „прихватај увек хипотезу најнижег садржаја“ и „увек бирај хипотезу са највећим степеном ад хок карактера“. Попер наводи и критеријум једноставности. Притом нема на уму ни естетски ни прагматички појам једноставности, већ пре свега епистемолошки: мера степена законоликости или регуларности догађаја. Основни критеријуми теоријске прихватљивости: СМЕЛОСТ. Смелост припада као својство хипотези ако ова са собом носи радикалне новине у односу на претходна гледишта о одређеном проблему. Радикална новина се може огледати на два нивоа: може да противречи мф погледу на свет и може да буде у несагласности са до тада прихваћеном научном теоријом. Смелост се најчешће конкретно огледа у томе што та хипотеза сугерише неке нове и неочекиване везе или ефекте. Друге последице смелости: дубина последица које хипотеза изазива у општој структури науке, неочекивано широка примена хипотезе, неочекивано обједињавање појава или подручја за које се дотле сматрало да су бар сасвим различита. Смелост је истицана и раније. Декарт, Хјуел поготово. ПРОВЕРЉИВОСТ. Још једна од карактеристика Поперовог сложеног критеријума, или боље, систематски разрађеног поступка за теоријско процењивање прихватљивости хипотеза. Указивање на важност проверљивости за научне теорије се јавила половином 18. века упоредо са напуштањем вере у Беконовски замишљену логику открића која је обећавала стварање несумњивих хипотеза. Кондијак, Ојлер, Хартли. Први теоретичар који је узео проверљивост као критеријум прихватљивости хипотеза је био Перс! За њега је проверљива хипотеза која „пружа мноштво нужних последица отворених за експерименталне провере“. Штавише, Перс је истицао и проверљивост у смислу оповргљивости. ЈЕДНОСТАВНОСТ. Разумљиво је што се овај критеријум најчешће помиње; наиме, од хипотезе и теорије се тражи не само да региструје посматрања и тако буде у складу са њима, већ и да буде краћа и јeдноставнија од обичне регистрације посматрања. Нотациона, логичка, епистемолошка, прагматичка једноставност. Нотациона: могућност једноставне, кратке и сугестивне формулације теорије у смислу коришћења што мањег броја словних или бројних знакова. Логичка: синтаксичка-број примитивних екстралогичких предиката и семантичка-број базичних претпоставки у којима се спецификују значења основних предиката. Епистемолошка: што мањи број ванемпиријских или трансцендентних термина. Прагматичка: лакоћа руковања, лакоћа извођења експерименталних последица, лакоћа примене на практичне проблеме. АПРИОРНА ВЕРОВАТНОЋА И АНАЛОГНОСТ. Априорна вероватност једне новонастале теорије се процењује једино с обзиром на научне хипотезе или теорије које су у датом тренутку већ прихваћене. Прихватљивост хипотезе се одређује с обзиром на њене дедуктивне везе са већ прихваћеним хипотезама. Салмон разликује формални критеријум
процене априорне вероватноће (заснован на дедуктивним везама између хипотеза) и материјални критеријум (аналогност нове теорије са неком теоријом која се већ показала као успешна). ОБЈАШЊАВАЛАЧКА И ПРЕДВИЂАЧКА МОЋ; ПЛОДНОСТ. Неки теоретичари тврде да се приликом процењивања прихватљивости теорија посебно води рачуна о обухватности хипотеза, тј о томе да ли нека хипотеза објашњава максималан број чињеница из одређене области. Са објашњавалачком моћи је у блиској вези и предвиђачка моћ, мада се ова друга, ако се схвати у смислу антиципације неочекиваних чињеница и веза укључује у критеријум смелости. Најзад, са објашњавалачком моћи је у блиској вези и плодност. У питању је такав „динамички“ аспект објашњавалачке моћи једне теорије који ту теорију оспособљава не само да се брже развија, већ и да ствара услове за нова истраживања, за експанзију на нову територију; да сугерише нове идеје отвара нове проблеме у истом или сродном научном подручју...Реч је о плодности као потенцијалу неке теорије за даљи, још непроверавани развој; реч је о „имагинативној“ способности једне теорије за ширење и промену у будућности. САГЛАСНОСТ СА ПРЕТХОДНИМ ЗНАЊЕМ И ОДНОС ПРЕМА ДРУГИМ СРОДНИМ ТЕОРИЈАМА. Овде се увршћују и метафизичке претпоставке, које могу да служе као регулативни принципи сазнања. Лакатош: фаворизују се теорије које су усађене у атрактивне истраживачке програме и системе који поседују хеуристичку снагу, а који могу бити и метафизичког карактера. Овај критеријум стоји у извесној супротности са критеријумом смелости.
2. ОДНОС МЕТОДОЛОГИЈЕ И ТЕОРИЈЕ САЗНАЊА
Основне онтолошко-гносеолошке претпоставке нису једино подручје на коме се сусрећу методо-логија, гносеологија и општа логика. Њихов однос је много тешњи на једном одређенијем, ужем, али за науку кључном подручју. То уже подручје на коме се методологија и гносеологија највише приближују и где морају стално да сарађују, јесте испитивање критерија истинитости сазнања и разрада начела њиховог проверавања. Без довољно одређених и логичко-епистемолошки заснованих начела о поступцима помоћу којих у науци треба проверавати сваку тврдњу, од најелементарнијег искуственог податка до најопштијих и најапстрактнијих теоријских ставова, сва расправљања о критеријумима истинитости сазнања остају сасвим уопштена, чак рудиментарна. У науци није довољно постићи сагласност о основним критеријумима истинитог сазнања, него се мора настојати да се стално развијају често врло сложени поступци проверавања који треба да омогуће да се приликом расправљања о сваком научном ставу може што поузданије оценити његова истинитост.
Модерна теорија сазнања, иако је по свом захвату и по својим амбицијама свакако шира од испитивања научног сазнања, ипак претежно полази од научних искустава и данас се развија у првом реду на анализи искустава и тешкоћа које се јављају у развоју науке. Пошто су теорији сазнања потребна многа сасвим одређена искуства методологије разних наука, тражи се веза и успостављају се тешњи међусобни додири између гносеологије и метологије, посредством епистемологије.
Ако је тачно изнето мишљење да се у науци и научној методологији због природе науке мора заузети позитиван став према основном гносеолошком питању о могућности сазнања стварности, сасвим је разумљиво да су нека становишта која постоје у теорији сазнања, у научној методологији сасвим неприхватљива.
однос методологије и теорије сазнања Поставља се питање односа ове дисциплине и теорије сазнања (тс). Како је наука важан део укупног сазнања, неминовно је да буде подударања између ових дисциплина. Ипак, постоје
→ razumska racionalnost razvijena je na području prirodne nauke → saznanje usmereno na posebno i pojedinačno, i oprezno je u određenju opšteg → sigurnost u izvođenju zakonapostupnost u zasnivanju saznanja, saznanja o stalnim i nužnim odnosima → uviđanje osobenosti iskustvenog saznanja → njihova izvesnost ne zavisi samo od moći metoda, već i samog predmeta koji se ispituje Bitna je priroda predmeta koji se ispituje (Šta ta priroda dozvoljava? Koje mogućnosti ostavlja saznanju?) Cilj: da se u ovladavanju ljudskim stvarima postigne ono što je razvojem prirodne nauke već bilo postignuto u ispitivanju prirode; novi metod je dijalektika Dijalektička racionalnost zavisna je od razumske. Opštost je shvaćena na drugi način, povezana je sa pojmom verovatnoće – dovedena je u pitanje metafizička izvesnost kao ideal svakog oblika valjanog saznanja Marks: dijalektika se pojavljuje kao metoda saznanja tek kada to u ovladavanju predmetom to naše znanje uznapredovalo → dijalektička metoda zavisi od razumske, ograničenja samog korišćenja nameće nam predmet naučnog saznanja, stupanj njegove izgrađenosti, razvijenost njegove unutrašnje strukture Hegel: razum ograničava um (um bez razuma ne može, a razum bez uma može).
2a. bolje РАЗУМСКА И ДИЈАЛЕКТИЧКА РАЦИОНАЛНОСТ
О разумском мишљењу може се много тога суштинског рећи а да се уопште и не помене дијалектика, али се о овој не може рећи чак ни оно најосновније ако се занемари тај начин мишљења, ако се не пође од односа ових облика рационалности. Разматрање тог односа битни је садржај питања о границама дијалектике, иако се ове не могу нипошто одредити само њеним разграничењем према разуму. Друго темељно питање, поред овог о основи методе, јесте проблем граница дијалектике о којем се не може рећи ништа конкретно без испитивања њеног односа према разуму.
Проглашавајући разум сувишним, дијалектика му се коначно мора предати и у том свом облику не може опстати. Тиме није речено да се разум ни на који начин не може порећи. Али, то се не може у оквирима напора за успостављање било какве нове рационалности. Другим речима, у њеним темељима, како год она била схваћена, мора бити ''уграђен'' разум. Иако је Беконова филозофија, на пример, знатно унапредила методолошке погледе Аристотелове класичне логике, то се из оцена, садржаних у ''Новом органу'' не може видети. Бекон, наиме, тврди да је напредак науке могућ једино на потпуно новим темељима. Најзначајнији продор у развоју разумске рационалности, од времена успостављања њене логике, начињен је у модерној природној науци и филозофским настојањима да се одреди нова метода сазнања природе. Тај развој доноси усмерење сазнања на посебно и појединачно, на нове поступке њиховог испитивања, али, такође, доноси и опрезност у одређењу општег, па тиме и већу сигурност у извођењу закона, поступност у заснивању сазнања о сталним и нужним односима, отварање наука према ономе што је само вероватно, итд. Кад је модерна природна наука на нов начин схватила општост, кад је ову повезала с појмом вероватноће, кад је довела у питање математичку извесност као идеал сваког облика ваљаног сазнања, кад је развила свој нови поступак, онда се чинило да се тиме отварају неслућене могућности неограниченог ширења разумског мишљења, да се – на сличан начин као и истраживање природе – може препородити и сазнање о човеку и његовом свету.
Напредак у сазнању природе омогућен је прилагођавањем владајућег начина мишљења особености самог његовог предмета, променом у класичним схватањима о методи истраживања, новим вредновањем различитих облика сазнања, итд. Међутим, ширење разумске рационалности на област ''моралних појава'' не постиже се на тај исти начин. Важно је уочити да се у овом ширењу мењају опште представе о самој суштини људског света, како би се постигло то да се нова искуствена метода сазнања природе може протегнути
и на подручје истраживања тог света. Замах истраживања у наукама о човеку и у филозофском поимању људског света је водио таквом њиховом развоју који је учинио могућим да се ти облици сазнања отворе према дијалектици да ова постане метода њиховог даљег развоја, њиховог суштинског преображаја. Увиђање значаја унутрашњег развоја разума и за саму дијалектику изводи се, у ствари, из тога што је њиме омогућен стварни напредак у овладавању општим, апстрактним одредбама и односима и што су управо сазнања о томе била од основног значаја за саму дијалектику, за могућност њеног особеног начина репродуковања конкретне целине.
- однос методологије и логике
Методологија је у свом развоју имала неколико фаза. Као систематско излагање је настала у оквиру формалне логике, да би се временом осамосталила и све више усредсредила на различите проблеме научног сазнања, а затим се укључила у филозофију науке или изједначила са њом. У почетку се сматрало да се методологија, насупрот формалној логици која се бави чистом формом мишљења, апстраховањем од садржаја, бави мишљењем као сазнањем, тј мишљењем које је испуњено садржајем. Али, овакво схватање је погрешно јер представља крајње ограничавање садржаја методологије. Већина логичара је сматрала да постоји осам метода научног сазнања: анализа, синтеза, посматрање, експериментисање, индукција, дедукција, аналогија, хипотеза. Унутар методологије су често разматрани и дефиниција, класификација и доказ. Притом су се анализирале пре свега методе ''готовог знања'' а мање или никако методе сазнања у постајању. Веровало се да облици готовог знања представљају непосредну примену форми чистог мишљења на сазнање. Једина разлика мет-лог је, веровало се, била у томе да је логика пружала нужне услове за исправно закључивање, а да је тек методологија обрађивала начине утврђивања материјалне или чињеничке истинитости. Методологија као додатак логици. Са порастом интересовања за различите фазе и поступке конкретног научног истраживања ширила се проблематика методологије науке и она је постајала самостална ф дисциплина. Давид: Пошто је методологија посебна логичка дисциплина разумљиво је да се она заснива на целокупном садржају логике. У њу улазе сви класични проблеми логике као што су, теорија појма, дефиниције, суда, закључка, итд. Ипак се методологија, нарочито методологија посебне науке, не сме поистоветити са логиком. Методолошко проучавање истраживачке делатности неке науке се не сме ограничити на логички оквир научног истраживања.
- Упоредо с тим методологија испитује и тзв. технику истраживања, тј. сва конкретна средства која се употребљавају у науци да би се у одређеним логичким и теоријским оквирима дошло до нових сазнања. Критичка анализа и уопштавање техничких искустава научног истраживања не спадају у логику, али су у методологији неопходни.
- Неоправдано је задатке методологије свести на испитивање и развијање критеријума за проверавање оног што је сазнато, као што то чине писци који у методологији виде само њене логичке функције (логички позитивизам, Рајхенбах, Попер). Методологија је и хеуристика, она треба и да упућује истраживања у правцима у којима има највише изгледа да ће се постићи нова корисна сазнања. Дакле, логичка сазнања јесу темељ методологије, али у њу поред логичке улазе и технички и хеуристички елементи. Она је конкретизација логике која је прилагођена условима одређене науке.
3a) проверавање хипотеза
ни у каквој вези са емпиријским појавама, тј нема емпиријски садржај. То су псеудо- хипотезе за које је бесмислено питати јесу ли истините или не. Критеријуми потврђивања и прихватљивости. Један од најзначајнијих фактора за процењивање научне прихватљивости или веродостојности хипотезе је обим и карактер релевантног расположивог сведочанства и, сходно томе, снага подршке коју оно пружа хипотези. У одсуству неповољних сведочанстава обично се сматра да се потврђеност једне хипотезе повећава са бројем повољних исхода провере. Степен повећања потврђености мање расте из овог разлога ако већ имамо велики број потврђујућих случајева. Али, и овде је потребно ближе одређење: потврђеност хипотезе не зависи само од броја повољних показатеља већ и од њихове разноврсности. Даље, пожељно је да хипотеза буде поткрепљена и „новим“ сведочанством- чињеницама које нису биле познате или нису узете у обзир када је хипотеза образована. Хипотеза може бити подржана и „одозго“ - од стране других хипотеза/теорија које је имплицирају и имају независно потврђујуће сведочанство. На пример: хипотеза о закону слободног пада на Месецу није поткрепљена експериментима, али за њу постоји снажно сведочанство у виду Њутнове теорије гравитације и кретања-која је подржана разним доказима-у спрези са подацима о маси и полупречнику Месеца. Једноставност. Попер је јeдноставност поистоветио са оповргљивошћу, тј са што већим емпиријским садржајем теорије.
4. здраворазумско и научно сазнање
Много знања се може стећи захваљујући урођеним способностима и здраворазумским методама: какво онда посебно преимућство дају науке и шта њихова разрађена интелектуална и физичка средства доприносе стицању знања? ''Наука'' и ''научно'' су ознаке или за трајни истраживачки подухват који се може разграничити од других подухвата или за његове интелектуалне производе. Даће се преглед начина на које се може преднаучнo или здраворазумско знање да разликује од интелектуалних производа модерне науке. Не постоји оштра црта која раздваја веровања сврстана у уобичајену али неодређену категорију „здравог разума“ од оних когнитивних тврђења која се признају као научна. Ипак, то није неспојиво са присуством бар неког језгра чврстог значења за сваку од ових речи. Нико озбиљно не оспорава да су многе од постојећих посебних наука израсле из практичних потреба свакодневног живота. Н: Људска рационална мисао уопште полази од здравог разума. За здрави разум је карактеристичан реалистички став који разликује појаве и стварност. У теорији сазнања здравог разума потрага за знањем се поистовећује са потрагом за извесношћу, с обзиром на то да се чулни подаци, чулни утисци, или непосредна искуства узимају као сигурна основа свег сазнања. Несумњиво је да науке представљају организовано знање и да је у свакој од њих неизбежан задатак класификација материјала према значајним типовима или врстама. Ипак, ово се не може узети за принцип разликовања између науке и здравог разума. Разлог: не одређује се која је врста класификације или организације карактеристична за науку. Значајна одлика већине обавештења која се тичу свакодневног искуства јесте то што, иако та обавештења могу бити прилично тачна у одређеним границама, она су ретко пропраћена неким објашњењем зашто су чињенице такве какве се мисли да јесу. Када ''здрав разум'' покушава да пружи објашњења за своје чињенице, објашњења су често дата без критичког испитивања релевантности за те чињенице. Науку рађа жеља за објашњењима која су систематска и која се истовремено могу проверавати чињеничким сведочанством; организовање и класификовање знања на основу принципа који објашњавају – карактеристичан је циљ наука. Науке настоје да открију и на општи начин формулишу услове под којима се дешавају догађаји различитих врста, при чему су искази о таквим одређујућим условима објашњења одговарајућег дешавања.
Објашњавање, утврђивање неког односа зависности између исказа који су наизглед неповезани, систематско утврђивање веза између привидно разноликих обавештења јесу ознаке које одликују научно истраживање. Општепризната одлика здравог разума јесте то што је он, иако знање које поседује може бити тачно, ретко свестан граница у којима су његова веровања ваљана а његово деловање успешно. Здраворазумско знање пати од озбиљне непотпуности: најадекватније је у приликама у којима известан број чинилаца остаје практично непромењен, а не признаје се зависност здраворазумског знања од сталности таквих фактора. (Пример: коришћење ђубрива без потребних знања из биологије и хемије може бити успешно све док неки параметри и околности не постану знатно различити од оних у приликама када је одређени начин ђубрења доносио добре резултате) Циљ систематске науке је да отклони ову непотпуност чак и када је то циљ који се често само делимично остварује. Пошто здрав разум показује мало интересовања за систематско објашњење чињеница које запажа, опсег ваљане примене његових веровања у ствари је уско ограничен, што за њега не представља озбиљан проблем. Познато је да су очигледне противречности које су тако често одлика свакодневних веровања одсутне из оних наука у којима је постигнут значајан напредак у тражењу јединствених система објашњења. Многа свакодневна веровања су преживела векове искуства, за разлику од релативно кратког животног века који често прати судбину закључака у модерној науци (храст не израста из семена преко ноћи, вода се мрзне на хладноћи). Један од разлога за то је у језику, којим се формулишу здраворазумска веровања - неодређен је. Због те неодређености је веома тешка експериметнална контрола здраворазумских веровања, јер се не може повући јасна разлика између сведочанства које потврђује и оног које оповргава такво веровање. У свом трагању за систематским објашњењима науке морају да смање неодређеност коју показује свакодевни језик тиме што ће га прилагодити себи. Уводи се прецизност која омогућује исцрпније и критичкије испитивање исказа у искуству. Разлика између здраворазумског и научног знања слична је, грубо узето, разлици у критеријумима савршенства која можемо поставити стрелцима (да погоде зид са 100 метара или да погоде мету од 5 см са 200 метара). Здраворазумска веровања поседују стабилност која се често протеже кроз неколико векова, стабилност коју поседује само мали број научних теорија. Теже је доћи до теорија које остају непољуљане сталним упоређивањем с резултатима мукотрпног експериментланог посматрања када постоје строги услови које мора да задовољи слагање таквих експерименталних података са предвиђањима која су изведена из теорије, него када су услови мање строги и када се не захтева да прихватљиво експериментално сведочанство буде утврђено у брижљиво контролисаном поступку. Научни ставови, иако су у већој опасности од оповргавања, имају следећу предност у односу на здраворазумске: имају већу моћ уклапања у обухватне али јасно формулисане системе објашњења. Повећавањем одређености исказа и њиховим укључивањем у логички повезане системе објашњења модерна наука својим поступцима проверавања повећава моћ разликовања и повећава изворе релевантног сведочанства за своје закључке. Следећа разлика: наука свесно занемарује непосредне вредности ствари, тако да често изгледа као да су искази науке само од незнатног значаја за оно што се дешава у свакодневном животу (астрономија насупрот астрологији). Мада је апстрактност формулације несумњива одлика научног знања, била би очигледна грешка претпоставка да се у здраворазумском знању не користе апстрактни појмови. Појмови науке не разликују се од здраворазумских појмова само по томе што су апстрактни. Они се разликују по томе што представљају израз прожимних структурних својстава, а ова су апстрахована из познатих особина које имају ограничене класе ствари. Апстрактни појмови науке повезани су с непосредним опажањем само преко сложених логичких и експерименталних поступака и повезани су у целину како би се могло доћи до објашњења за велике класе различитих појава.
predmet je bitan i u izgradnji. Ako se u izlaganju očuva veza sa predmetom, onda ono može postati način ovladavanja ne samo sređenim saznanjem, već i predmetima na koje se odnose. Cilj izlaganja je da se u haotičnom nizu saznanja dostignutih isttraživanjem otkrije red kojim se takav skup nepovezanih rezultata preobražava u sistem.
Metoda istraživanja i metoda izlaganja (Novaković)
Cilj istraživanja je dolazak do novog saznanja kako pojedinačnog, tako i u smislu uvida u određene celine; dok izlaganje omogućava prenošenje naučnog znanja, tj. njegovo očuvanje. Ova dva postupka ne mogu jedan bez drugog. Filozofija je mesto nastanka istraživačkih metoda nauka, kao i mesto njihovog kritičkog ocenjivanja. I) Istraživačke metode u filozofiji
Spekulativna (čisto teorijska) metoda Zbog svojih pitanja (predmeta) opšteg karaktera filozofija isključuje one metode koje podrazumevaju empirijsko proveravaje. Dakle, upućena je pre svega na teorijsko korišćenje ljudskog uma, tj. spekulativnu metodu. Za spekulativnu metodu je karakteristična upotreba sledećih argumenata:
redukcio ad absurdum
argument samopobijanja
optužba za nerazumljivost
(^) optužba za dogmatizam
optužba ca poricanje polaznih pretpostavki
optužba za samoporicanje
Dijalektičko-kritička metoda Ova metoda pripada filozofiji već više od 2000 godina. Njena tri najreprezentativnija gledišta su Platonovo, Hegelovo i Marksovo. Marks: Postupak istraživanja u naukama je prvenstveno prepušten metodama obične logike. Dijalketika tu eventualno može imati ulogu u onim naukama, ili njihovim delovima, koji ne teže stvaranju opštosti i zakonitosti, već individualnog? određenog predmeta koji se samosvojno razvija, napreduje. „Istraživanje ima da u tančine ovlada materijom, da nalizira njene različite oblike razvitka i da iznađe njihov unutrašnji spoj. Tek će se tada kretanje izložiti na odgovarajući način. Izlaganje → misaono zahvatanje konkretnog totaliteta! (str.27 istraživanje vs. izlaganje) II) Istraživačke metode u prirodnim naukama → u matematici U svim nauka osnovna istraživačka metoda je
Hipotetičko-deduktivna metoda Tu se polazi od pretpostavke, da bi se dedukovanjem posledica iz te pretpostavke izvršila njihova teorijska analiza i dokazivanje ili empirijska provera. U matematici ova metoda ima oblik aksiomatske metode, tu se hipoteze javljaju u vidu opštih aksioma.
Metoda stvaranja novih pojmova Pr. Evolucija pojma broja – prvo se polazilo od pojma „prirodni broj“, da bi se zatim došlo do pojma „negativnog broja“, pa „racionalnog broja“ i „iracionalnog broja“.
Generalizacija Generalizacijom se u matematici ne dolazi samo do opštijih pojmova, već i opštijih teorija (pr. „realni brojevi“ kao skup svih mogućih skupova brojeva).
Specifikacija Obrnu proces od generalizacije.
Metoda analogije
→ u prirodnim naukama
- Hipotetičko-deduktivna metoda Rodno mesto ove metode je u prirodnim naukama; povezuje se sa metodom pokušaja i pogreške, tj. pobijanja i eliminisanja (naglasak je na pobijanju); u cilju eliminisanja neadekvatnih ili pogrešnih hipoteza, uz mogućnost preživljavanja istinitih. Mogućnost mnogostrukosti probnih teorija koje otklanjanjem pogreški vode do novih problema i tako pomeranju starog problema.
- Metoda eksperimentalnog istraživanja u potrazi za uzrocima stvari (Bekon i Mil) Najveća vrednost Milovih pet metoda je u tome što odbacivanjem pogrešnih hipoteza mi sužavamo mogućnost istinitih hipoteza.
- Metoda analogije
- Metoda indukcije (ali samo kao pomoćna metoda hipotetičko-deduktivng metoda)
- Metoda izgrađivanja apstraktivnih strukturnih modela
- Generalizacija
- Stvaranje novih pojmova
→ u društvenim naukama
- Hipotetičko-deduktivni metod Ovde se proces provere razlikuje od prirodnih nauka. Zatim, stepen opštosti društvenih nauka je drugačiji od stepena opštosti prirodnih nauka – društveni zakoni i kada su formulisani kao naučni zakoni uvek poseduju svest o mogućnoti izuzetka (zato se i koristi pri jihovoj formulaciji uslov CP(?))
- Statistička generalizacija – uopštavanje po verovatnoći Zatim, → u sociologiji: istorijografska metoda uporedna metoda metoda konstruisanja idealnih tipova → u istoriji: idiografija metoda zaključivanja po verovatnoći metoda genetičkog objašnjenja → u psihologiji: introspektivna metoda fenomenološka metoda
Izlaganje znanja se razlikuje od predavanja znanja, jer se obavlja pismenim putam i ne sledi nikakve didaktičke principe, već vodi računa o logici i sistematskoj vrednosti tog znanja. Sistematičnost se može postići na različite načine, npr. a) dijalektičkim karakterom b) izvođenjem iz osnovnih principa c) deobom i klasifikacijom Osnovna tvrđenja: aksiomi, postulati, njihove definicije. Izvedena tvrđenja: teze (propozicije) i teoreme koje se dokazuju pomoću osnovnih tvrđenja.
5. однос индукције и вероватноће
Џевонс је први који је индукцију довео у непосредну веу са вероватноћом. Сматрао је да је немогуће развити теорије индукције на одговарајући начин, ако се не заснују на теорији вероватноће. Међутим, сва ранија, класична схватања индукције (Бејкон, Хјуел, Мил) су полазила од убеђења да се индукцијом може доћи до потпуно поузданог знања - што искључује свако повезивање са вероватноћом.
(a) koncepciji polarizovanja protivrečnosti i u oblasti ljudskog mišljenja, u domenunaučnih teorija, što je pogubno po nauku i svako saznanje, odnosno racionalnu argumentaciju (b) sasvim proizvoljnoj i nerealnoj hegelovskoj viziji negativne dijalektike dostizanjem apsolutnog sintetičkog saznanja totaliteta u kojem se prevazilaze sve ranije protivrečne teorije To znači da otkrivanje protivrečnosti ne predstavlja zahtev naučne analize svih pojava – te protivrečnosti otkrivamo da bismo ih kritikovali i zamenili ih nekom boljom teorijom, koja će izbeći uočene teškoće. Razvoj ljudske misli se ne može zamisliti bez tog zahteva isključenja protivrečnosti koji je nemoguće vezati samo za razumsko mišljenje (hegelovski), a onda ga u cilju ostvarenja više harmonične celine ponovo uvesti ovog puta vezanog za najviše spekulativno mišljenje. Poperovo gledište Hegelove dijalektičke trijade je da kad se neki razvoj u prirodi opisuje kao dijalektički, time se ne govori ništa više do da je to jedan stupnjeviti razvoj. Šta je sa primenom trijade na ljudsko mišljenje? Baš kada su po sredi teorijska rešenja neke probemske situacije, onda taj proces često ne ide pravcem teza-antiteza-sinteza, već se javlja više alternativnih mogućnosti rešenja koja stupaju u konkurenciju, a koja, naravno, ne moraju da budu protivrečna iako su sva različita i nezavisna jedna od drugih. Može istovremeno da postoji i da bude delimično istinito dva ili više različitih hipoteza. Razgovor o hegelijanskim pojmovima (teza-antiteza-sinteza) obojen je mistifikacijama što čini razvoj još manje određenim. Uobičajeno je da se kaže kako teza samo proizvodi svoju antitezu – što je mistifikacija, jer bez kritičkog stanovišta nekog određenog nosioca prema izvesnoj tezi neće biti nikakve druge teze, pa ni antiteze. Čista mistika je sadržana i u tome kada se govori da „borba“ teze i antiteze dovodi do sinteze. Poper primećuje da nije reč ni o kakvoj misterioznoj snazi ili napetosti između teze i antiteze koja bi vodila sintezi tj. novoj ideji tj. razvoju. Bilo je mnogo borbi teza i antiteza koje nisu dovele ni do čega, jer nema sinteze bez stvaralačkih mozgova koji će proizvesti novu ideju. Misaonog razvoja nema bez naše odluke. Hegelov pojam istine kao totaliteta koji proističe iz osnovnih stavova dijalektike je veoma neodređen i praktično teško neupotrebljiv osim u smislu vrlo uopštenog metodološkog zahteva za postizanje što svesnijeg i što potpunijeg znanja. Marks je odbacio Hegelovu pretenziju na dostizanje apsolutnog saznanja celine u sopstvenom sistemu, njegovu pretenzija na završenost dijalektike. Ali, i pored toga što se svi marksisti deklarišu za otvorenost i nezavršenost dijalektike, dobar broj njih i dalje zastupa hegelovsku koncepciju istine, iako je naše doba još više nego Marksovo svesno toga koliko smo daleko od iscrpljivanja saznanja čitave stvarnosti. Hegelov pojam istine kao totaliteta pretpostavlja dve stvari:
- postojanje različitih protivrečnosti koje treba prevazici
- da je te protivrečnosti moguće prevazići u dogledno vreme Antropološko-humanistička orijentacija marksističke filozofije odbacujući obe gore navedene pretpostavke, nema nikakvih posebnih razloga da zastupa „jednoispravnost“ Hegelove teorije istine, pa to ni ne čini, jer jedan ovakav marksista prihvata unekoliko modifikovanu savremenu korespodencijalnu teoriju istine. Neki savremeni marksisti ispoljavaju težnju da posebno naglase heuristički aspekt dijalektike. To nije novo u odnosu na Marksa i Hegela, ali ta pretenzija malo obećava (nije uspela ni Marksu ni Hegelu). Hegel je dijalektički dokazivao da planete moraju da se kreću po keplerovim zakonima, na osnovu čega je dalje proračunao da između Marsa i Jupitera nema drugih planeta – netačno (?). A Marks je netačno predskazivao istorijske događaje. Ne zna se u kom pravcu dijalektički principi imaju određene izglede za svoj naredni plodni razvoj.
11. Структура и врсте научног објашњења
Основни циљ научног подухвата је да пружи систематска и добро заснована објашњења. Таква се објашњења могу дати за појединачне појаве, за процесе који се понављају или за непроменљиве као и за статистичке законитости. Четири врсте објашњења. Објашњења која се у различитим наукама нуде као одговори на таква питања могу да се разликују по начину на који су претпоставке објашњења повезане са својим експликандумима (експликандум је један још необјашњен појам или чињеница, који се подвргава дефиницији да би му се могао приписати прецизиран садржај-експликатум), тако да објашњења припадају различитим логичким врстама. Дедуктивни модел – један тип објашњења који се обично среће у природним наукама, иако не само тамо, има формалну структуру дедуктивног закључка где је експликандум логички нужна последица премиса објашњења. То су првих шест примера. У објашњењима ове врсте премисе изражавају довољан (и понекад, мада не увек, нужан) услов истинитости експликандума. Објашњење по вероватноћи – многа објашњења у скоро свакој научној дисциплини немају на први поглед дедуктивни облик, јер њихове премисе не повлаче за собом експликандуме. Па ипак, иако премисе нису логички довољне да обезбеде истинитост експликандума, за њих се каже да експликандум чине ''вероватним''. Објашњења по вероватноћи обично срећемо када премисе објашњења садрже неку статистичку претпоставку о извесној класи елемената , док је експликандум сингуларни исказ о датом појединачном члану те класе. Ову врсту објашњења илуструју седми и десети пример (зашто је Касије ковао заверу да убије Цезара? Према Плутарху: због урођене мржње коју је гајио према тиранима; али овај одговор је непотпун ако се не прихвате и друге опште претпоставке, као што је она о начину на који особе из извесне друштвене скупине у датој култури испољавају мржњу) Разликовање овог објашњења од дедуктивног је засновано на очигледним разликама у начину на који су премисе и експликандуми међусобно повезани, а не на разлици у нашем знању о премисама. Функционална или телеолошка објашњења – у многим областима истраживања, у објашњењима се указује на једну или више функција које јединка има у стварању извесних карактеристика система коме припада, или се у таквим објашњењима описује инструментална улога извесне акције у остварењу неког циља. Таква објашњења се обично називају ''функционалним'' или ''телеолошким'' објашњењима. Особина функционалних објашњења је што се у њима употребљавају типични изрази као што су ''да би'', ''у циљу'', и слични. Псисуство телеолошких објашњења у билогији или у другим подручјима није нужно знак антропоморфизма-тј овакво објашњење не мора да се односи искључиво на појаве и деловања која су свесни чиниоци или производи таквих чинилаца (нпр: функционално објашњење плућа не подразумева било какав свесни циљ који плућа имају или да су измишљена за неку свесну сврху од стране неког свесног чиниоца). Такође, оваква објашњења не морају да прећутно подразумевају узрочно деловање будућности на садашњост Генетичка објашњења – генетичка објашњења састоје се у навођењу низа главних етапа кроз које је систем прошао у свом развоју. Генетичка објашњења су по својој природи објашњења по вероватноћи, јер ни у једном од познатих случајева генетичког објашњења премисе објашњења не исказују довољне услове за настанак чињенице која је описана у експликандуму, мада те премисе често исказују неке услове који су нужни за настанак те чињенице, под одређеним околностима. Разумно је закључити да су генетичка објашњења по својој природи објашњења по вероватноћи: ни у једном познатом случају оваквог објашњења премисе објашњења не исказују довољне услове за настанак чињенице која је описана у експликандуму, мада често исказују неке услове који су нужни за настанак те чињенице под одређеним околностима. Да ли науке објашњавају? Постоји један приговор: ниједна наука не одговара стварно на питања зашто се неки догађај дешава или зашто су ствари повезане на одређени начин. На таква питања могли бисмо одговорити само када бисмо били у стању да покажемо да догађаји који се дешавају морају да се дешавају и да односи који постоје између ствари морају између њих да постоје. Науке долазе у најбољем случају до онога што представља
Новаковић: Многи теоретичари сматрају да проверавање представља кључни корак у постизању онога знања које заслужује да се назове научним. Проверавање је, у најширем смислу, такав поступак током којег се, помоћу искуства, или одговарајућим мисаоним поступком, покушава да утврди да ли је нека хипотеза или теорија истинита. Хипотезе емпиријског карактера се проверавају чињеницама искуства, и то на следећи начин: 1. из хипотезе се дедукују нове последице које се тичу таквих појава чије се (не)постојање лако да утврдити; 2. врши се посматрање појава које је хипотеза предвидела у природним условима, а ако то није могуће, организују се вештачки услови, обавља се експеримент; 3. врши се сравњивање (упоређивање) резултата посматрања са описима последица које су дедуковане из хипотезе. Хемпел: Експерименталне и неексперименталне провере хипотеза. Проверавајуће импликације неке хипотезе су обично условног карактера; оне нам казују да ће се извесни исход догодити под одређеним условима провере. Ако студенти пре прегледа породиља дезинфикују руке, смртност ће опасти. Уколико су специфични услови провере технолошки остварљиви и могу се узроковати по вољи, постоје основе за експерименталну проверу импликације хипотезе. Оваква провера се своди на стварање специфичних услова и проверавање да ли се јављају жељене последице. Ако је немогуће извршити експерименталну проверу, када се услови не могу реализовати или варирати уз помоћ расположивих технолошких средстава, хипотеза се мора проверити неексперименталним путем, изналажењем таквих случајева, или чекањем да природа створи специфичне услове, а затим проверавањем да ли се жељени ефекат догодио. Не може се варирати само један параметар: многи други се истовремено мењају, али они при проверавајућем експерименту могу бити ирелевантни, јер хипотеза тврди зависност између два, три или нешто мало више параметара, а не између свих могућих. Са друге стране, када се експеримент користи у циљу откривања, захтев да одређени параметри остану константни је сасвим смислен. Дистинктивно је обележје, и једна од великих методолошких предности, природних наука у томе што многе хипотезе допуштају експерименталну проверу. Али, не може се рећи да је експериментална провера хипотеза одлика свих и искључиво природних наука. Она не прави линију раздвајања са друштвеним наукама, јер се и оне служе експериментом (психологија, социологија). Помоћне хипотезе служе за лакше извођење проверавајућих консеквенци, када директно извођење није тако једноставно (пример: прање руку у хлорисаном кречу ће их дезинфиковати у довољној мери, а прање сапуном неће). Тиме и помоћна хипотеза постаје услов истинитости проверавајуће импликације, поред главне хипотезе. Круцијалне провере. Две конкурентске хипотезе су подједнако добро издржале емпиријске провере, тако да сведочанство не даје ниједној предност. Можемо се између њих одлучити ако смислимо проверу за коју хипотезе предвиdjају супротне резултате. Круцијални експеримент заправо не може ни да строго побије једну од хипотеза нити да докаже или коначно заснује ону другу (јер научне хипотезе не могу бити коначно доказане никаквим скупом расположивих података, ма како прецизан и опсежан он био). Схваћен у строгом смислу, круцијални експеримент је немогућ. Али, у мање строгом, практичном смислу, он може бити круцијалан утолико што ће указати на то да је једна од две хипотезе у озбиљној мери неадекватна, и може да пружи снажну поткрепљеност другој хипотези, те да, сходно томе, изврши одлучујући утицај на правац у коме ће се развијати теорије и експерименти који ће уследити. Ad hoc хипотезе. То су хипотезе које се додају скупу помоћних хипотеза како би се главна хипотеза сачувала од угрожавања од стране неповољне проверавајуће импликације. Принцип проверљивости и емпиријско значење. У складу са реченим, ниједан став или скуп ставова не може да буде у значајном смислу предложен као хипотеза или теорија ако, барем начелно, није подложан објективној емпиријској провери. То значи да мора постојати могућност да се из хипотезе/теорије изводе
проверавајуће импликације. Ако став или скуп ставова није у начелу проверљив, онда није ни у каквој вези са емпиријским појавама, тј нема емпиријски садржај. То су псеудо- хипотезе за које је бесмислено питати јесу ли истините или не. Критеријуми потврђивања и прихватљивости. Један од најзначајнијих фактора за процењивање научне прихватљивости или веродостојности хипотезе је обим и карактер релевантног расположивог сведочанства и, сходно томе, снага подршке коју оно пружа хипотези. У одсуству неповољних сведочанстава обично се сматра да се потврђеност једне хипотезе повећава са бројем повољних исхода провере. Степен повећања потврђености мање расте из овог разлога ако већ имамо велики број потврђујућих случајева. Али, и овде је потребно ближе одређење: потврђеност хипотезе не зависи само од броја повољних показатеља већ и од њихове разноврсности. Даље, пожељно је да хипотеза буде поткрепљена и „новим“ сведочанством- чињеницама које нису биле познате или нису узете у обзир када је хипотеза образована. Хипотеза може бити подржана и „одозго“ - од стране других хипотеза/теорија које је имплицирају и имају независно потврђујуcе сведочанство. На пример: хипотеза о закону слободног пада на Месецу није поткрепљена експериментима, али за њу постоји снажно сведочанство у виду Њутнове теорије гравитације и кретања-која је подржана разним доказима-у спрези са подацима о маси и полупречнику Месеца. Једноставност. Попер је јeдноставност поистоветио са оповргљивошћу, тј са што већим емпиријским садржајем теорије.
7a. Dijalektika i istorijsko prikazivanje
Dijalektika kao novi oblik ljudske racionalnosti nastaje iz svesti o ograničenosti razumskog mišljenja, o nemoći da se njime ostvare ciljevi filozofskog znanja. Ograničenje se pokazuje u tome što razum ne omogućava da se u ovladavanju društveno-istorijskom stvarnošću postignu onakva saznanja kakva se njime postižu u drugim oblastima istraživanja (matematici i prirodnim naukama). Odatle sledi to da filozofija otkriva ograničenost razuma imajući u vidu njegovu nemoć da pruži valjana filozofska saznanja o čoveku i njegovom svetu. Ali iz te sveti o ograničenosti razuma izvorno ne nastaje samo dijalektika, već se ujedno rađa i svest o granicama dijalektike – s jedne strane na uvidu o "pravu" razuma i s druge strane na shvatanju njegove nejednake moći u različitim oblastima saznanja i na različitim stupnjevima istraživanja od samog početka nastajanja i izgrađivanja dijalektike. Filozofija ne poriče značaj razuma, već nastoji da prevlada njegove unutrađnje ograničenosti. U tim granicama dijalektike se ni na koji način ne pokazuje nekakva njena ograničenost te se njihovim uklanjanjem ne postiže ništa vredno. U suštini, ukoliko se govori o ograničenosti razuma ne može se govoriti o ograničenosti dijalektike, jer nema nikakvog novog oblika racionalnosti. Sam probelm granica dijalektike se ne može uopšte ni postaviti u okviru pokreta dijalektizacije → ovo gledište uopšte i ne nastaje iz svesti o nemoći razuma da omogući ovladavanje ljudskim svetom, već iz ubeđenja da se u toj nemoći najpotpunije pokazuje neodrživost razuma kao oslonca "valjanog" naučnog saznanja. Dakle, namesto svesti o ograničenostima razuma i nastojanja da se one prevladaju dolazi puno poricanje razuma kao oblika naučne racionalnosti; na mesto razuma se postavlja dijalektika.
