Preuzmite Osnovi prava skripta i više Skripte u PDF od Pravo samo na Docsity!
1. DEFINISANJE POJMA I DEFINISANJE PRAVA
Pojam prava je teorijski pojam i složena pojava koju je teško definisati. Javljaju se razne definicije ali nijedna od njih nije opšteprihvaćena.
- Pravo je nauka o dobrom i pravičnom-Ulpijan
- Pravo je pravilo razuma čiji je cilj ostvarivanje opšteg dobra-Akvinski
- Pravo je opšta zapovest suverena podanicima-Ostin
- Pravo je ono što državni službenici čine da bi rešavali sporove-Luekin Za neke pravo predstavlja pravilo razuma koje je neodvojivo od ciljeva i vrednosti kojima treba da služi dok je za druge ono neodvojivo od sile i samo predstavlja volju države. To pokazuje da je nekima bitno šta pravo sadrži i kojim ciljevima teži, dok drugi posmatraju kako ono uređuje ljudsko ponašanje. Takođe pravo ima više strana:
- Vrednosna, koja predstavlja moralnu stranu prava
- Normativna, pravo je pre svega neko pravilo, propis i zakon
- Faktička, predstavlja ono što se zapravo dešava, predstavlja radnje koje se preduzimaju i dela raznih institucija. Kelzen je smatrao da se pravni poredak razlikuje od drugih jer reguliše ljudsko ponašanje specifičnim tehnikama. Pojam je misao o bitnim, suštinskim osobinama onoga o čemu mislimo. Primer: Pas Iako smišljanje pojmova olakšava svakodnevnu komunikaciju, ono ima i svoju lošu stranu iz razloga što se u okviru pojma zanemaruju posebne osobine koje imaju pojedinačni primerci. Upravo iz tog razloga u klasičnim teorijama pojam se izjednačava sa definicijom. Definicija je tvdrnja kojom se nedvosmisleno utvrđuje sadržina nekog pojma. Definicijom se utvrđuje niz osobina kojim se precizno određuje kada jedana pojava spada pod određeni pojam. Primer: Stolica Tako je Jering definisao pravo kao skup prinudnih normi koje važe u jednoj državi. Primer problema: USTAVNE NORME Problem kod klasičnih teorija je što smatraju da postoji samo primerak koji spada u neki pojam ili onaj koji ne spada, nema sredine. Primer: Oženjen, neženja Kao zamerka klasičnim teorijama javlja se teorija prototipova prema kojoj se pojmovima pristupa kao prototipovima, odnosno kao skupu određenih karakteristika koje su tipične za neku pojavu koja se poima, a ne nužne ili samo dovoljne. Kao posebna vrsta prototipiske definicije javlja se preskriptivna definicija koja ukazuje na to kako treba da izgleda idealan primerak neke pojave da bi se ispunio cilj kome ona služi. Kada se govori o pravu, ona ukazuje na to kakvo ono treba da bude kako bi ispunilo idealno zamišljenu svrhu, a ne kakvo ono jeste zapravo. 2. POJAM I VRSTE DRUŠTVENIH NORMI Društvene norme su propisani i zahtevani oblici ponašanja koje društvo podržava i nagrađuje a njihovi nepoštovanje kažnjava i osuđuje. One predstavljaju pravila ponašanja ljudi u društvu i mogu biti moralne, običajne i pravne. Često se dešava njihovo preklapanje pa neretko običajna norma dobije i svoj pravni oblik u vidu zakona. Društvene norme su podložne menjanju jer se samo društvo i društveni odnosi menjaju pod uticajem raznih okolnosti. Najbolji primer jeste poređenje običajnih normi sa ostalim vrstama jer se one teže ustaljuju zbog načina nastanka koji je dosta duži a samim tim se i sporije menjaju. 3. TIPIČNE KARAKTERISTIKE PRAVA Primer: priča o brodolomnicima, pravo zahteva opšta pravila i jednakost u njihovoj primeni, za nastanak prava neophodno je postojanje institucija, izvesna simbolika i ustaljeni rituali. Neophodno je efikasno sprovođenje pravila i postojanje prinude koja dobrinosi efikasnosti usvojenih pravila.
Najvažnije karakteristike prava su:
- Institucionalnost, govori da pravo donose menjaju i primenjuju određene institucije i pravo je suštinski vezano za njih. U skladu sa tim, postojanje prava zapravo zavisi od postojanja i delovanja institucija. Takođe, institucije su postale kakve jesu, i deluju na način na koji deluju upravo zbog prava i pravnih normi. Institucionalnost odlila prava, pravnost odlika institucija.
- Prinudnost, koja se pominje još u Jeringovoj definiciji oduvek je bila jedna od odlika zato što predstavlja način na koji se neposlušni primoraju da poštuju neku normu. Država raspolaže najjačom fizičkom silom na svojoj teritoriji koju koristi kako bi obezbedila sprovođenje i poštovanje pravnih normi. Postoje dve vrste prinudnih normi: one kojima se ovlašćuju državni organi za sprovođenje sile u određenim okolnostima i norme kojima se predviđaju sankcije za kršenje prava. Često se pravi greška i ove dve vrste se poistovećuju iako ih treba jasno razlikovati iz sledećih razloga: U velikom broju slučajeva prinuda se ne koristi kao sankcija već da bi se izvršila obaveza koja je nekom normom popisana (iseljenje, kraj javnog skupa). Takođe prinuda nije nužni pratilac svih pravnih sankcija (blokiranje računa, gubitak posla zbog nesavesnog rada) Ono što jeste zajedničko za obe vrste jeste pritisak koji ovlašćeni organ primenjuje prema pojedincu kako bi on postupio kako norma nalaže i to može biti izvršeno fizičkom prinudom ali i pretnjom ili tzv psihičkim pritiskom.
- Normativnost kao poslednja karakteristika predstavlja to da pravo putem obavezujućih normi uređuje porodične, imovinske, političke i mnoge druge društvene odnose. Pomoću normi se učinjena dela posmatraju kao ispravna ili pogrešna i u skladu sa tim se donose i odluke o posledicama istih. Celokupna svrha normi jeste da svedu društvene sukobe na podnošljivu meru koja ne preti opstanku zajednice. Norme prestavljaju osnov za odlučivanje i delanje i samim tim su kičma prava. Norme ne opisuju kakvo je ponašanje već kakvo ono treba da bude i ostavlja prostor pojedincima da sagledaju sve posledice koje mogu da proizvedu postupanjem ili nepostupanjem pa da sami odluče sta će uraditi. Primer: planinarenje vs oficir-vojnik. Prinuda nije jedini garant sprovođenja prava a ni osnov normativnosti jer je neobuzdano korišćenje sile u savremeno vreme nespojivo sa terminom pravne države. Da bi se razumela normativnost neophodno je shvatiti pravilo priznanja odnosno kriterijum po kojem se utvrđuje važenje svih ostalih pravnih normi. To pravilo mora biti svojevoljno prihvaćeno prvenstveno od pravnih institucija (sudija, ministara, tužilaca). 4. TEORIJA PRIRODNOG PRAVA Prirodno pravo je skup nepromenljivih objektivnih i večitih prava ljudskog ponašanja koja su slična pravilima prirodnog zakona. Ono je nepromenjljivo, ne razlikuje se od društva do društva. Pojavljuje se još u antičko doba i zauzimalo je veoma važno mesto u pogledu na svet. ’Čovečanstvom vladaju dva zakona, prirodni zakon i običaj’. Kasnije se javlja savremena teorija prirodnog prava koja povezuje norme sa pravom. Na jednoj strani su norme pozitivnog prava koje su stvorene aktima ljudskog bića, a sa druge viši poredak normi koji proishodi iz prirode (ljudske, božanske, racionalne). Savremeni jusnaturalisti smatraju da što se više pozitivno pravo približava prirodnom pravu, to više ljudi imaju i moralnu, a ne samo pravnu obavezu da ga poštuju. 5. TEORIJA PRAVNOG POZITIVIZMA Teorija koja ima nameru da se pravo ispituje onakvo kakvo jeste a ne kakvo treba da izgleda. Teži se da se otklone dve opasnosti od teorije a samim tim i pravne prakse. Prva opasnost je raspadanje pod koncepcijama pojedinaca kakvo ono treba da bude. Druga opasnost jeste da pravo postane konačan i neopozivi test ispravnosti našeg ponašanja i da nadomesti moral. U skladu sa tim, ako jedno pravno pravilo krši moralne vrednosti ne znači da ono
naziva i pravdom pojedinačnog slučaja. Čak i najvaljaniji zakoni mogu krutom primenom na konkretne slučajeve da stvore veliku nepravdu. Još Aristotel je opazio da je opštost zakona njihova vrlina jer obezbeđuje pravnu sigurnost ali ujedno i mana jer je tolikom opštošću nemoguće obuhvatiti toliko veliki broj pojedinačnih i specifičnih slučajeva. Javlja se poređenje sa medicinom zbog nemogućnosti lečenja svakog pacijenta od iste bolesti na isti način. Nekada bi propisivanje uobičajne terapije nanelo štetu umesto da ostvari pravdu. Ideja pravičnosti treba da izrazi osećaj pravde ali na taj način da opšte pravilo primeni obraćajući pažnju na osobenosti slučaja. Mora pronaći kompromis. Primer: GRADNJA U našem zakonu o obligacionim odnosima je naznačeno da sud prilikom odlučivanja treba da primeni princip pravičnosti.
8. BITNA OBELEŽJA DRŽAVE Postoje različite teorije o tome kako je država uopšte nastala i one se mogu podeliti u tri grupe:
- Teorije sile i prevladavanja u kojima se ističe značaj procesa međusobnog porobljavanja plemena koje bi moglo biti kontrolisano isključivo uz pomoć sile.
- Demografsko-geografske u kojima odlučujući faktor za nastajanje države ima sve veća gustina stanovništva koja je vremenom izazvala sukobe zbog zemljišta
- Teorije o podeli rada i nejednakosti koje se fokusiraju na društveno raslojavanje koje se odvija uporedo sa odvajanjem zemljoradnje i zanatstva čija je posledica bio nastanak socijalnih razlika. Bitne odlike države koje je razlikuju od plemenskog društva jesu:
- Centralizovan izvor političke vlasti (car, kralj, predsednik)
- Monopol na fizičku prinudu of strane vlasti
- Teritorijalna vlast a ne vlast zasnovana na poreklu
- Odvajanje vladara i državnog aparata od ostatka društva
- Kompleksni odnosi između nosilaca svetovne i državne vlasti Po Jelineku 3 najbitnija obeležja države:
- Teritorija-teritorijalnost znači da država ima najvišu i ekskluzivnu moć na svojoj teritoriji. Na osnovu teritorije se određuje i prostorno važenje prava. Ekskluzivitet proističe iz međunarodnog načela o poštovanju teritorijalnog integriteta država i nemešanja u unutrašnja pitanja. U srednjovekovnom pravu važilo je personalno načelo na osnovu kog se na svako lice primenjivalo pravo države iz koje dolazi dok je u modernom pravu na snazi teritorijalni princip važenja. Izuzetak tog prava jeste načelo eksteritorijalnosti prema kome se na određena lica sa imunitetom primenjuju samo prava države iz koje dolaze. Globalni međunarodni prostor deli se na tri celine: Teritorije pod vlašću određenih država (međunarodno priznate granice, obuhvata celokupnu površinu, vazdušni prostor i izlaz na more ukoliko ga država ima) Teritorije nad kojima nijedna država nema suverenu vlast (Arktik i Antartik delovi) Teritorije nad kojima se ne može pravno uspostaviti suverena vlast (otvoreno more i svemir) • Stanovništvo-za državu se kaže da je za njeno postojanje presudno da među građanima postoji želja da žive zajedno. Aristotel vidi državu kao prisnu moralnu zajednicu svih njenih građana. Međutim, po njemu idealna država je trebala da ima samo 5040 stanovnika. U novovekovnoj državi stanovništvo čine: Državljani- oni stiču državljanstvo na tri načina: dete ga stiče od roditelja(pravo krvi), dete stiče državljanstvo zemlje u kojoj je rođeno(pravo tla) i stranac ispunjava određene uslove u vidu rada, braka, perioda boravka(naturalizacija) Stranci-imaju državljanstvo neke druge države Apatridi-nemaju državljanstvo nijedne države
- Vlast-u svakoj društvenoj grupi ističe se neko ko svoje ideje nameće ostalima. Kako društvene grupe postaju sve postojanije i dugotrajnije veća je verovatnoća da će uspostavljeni uticaj pojedinca na ostale članove poprimiti trajnije forme. Ta pojava naziva se moć. Ona predstavlja sposobnost jedne osobe da navede druge da se ponašaju onako kako se oni možda ne bi ponašali po sopstvenoj volji. Vlast je moć koja se često oslanja na određene oblike prinude, kako fizičke tako i psihičke. Za prihvatanje vlasti neophodna je legalnost (da bude ustanovljena prema nekim pravilima) i legitimnost (da bude priznata od većine) Kada se vlast vrši van ustanovljenih pravila, to predstavlja samovolju. Suverenost vlasti- može se posmatrati kao: Politički princip-2 teoretičara: Boden je u svom delu „6 knjiga o republici“ istakao da je suverena vlast najviša i nedeljiva ali ipak ograničena Božijim i prirodnim zakonima i temeljnim političkim načelima. Neki rimski pravnici kažu da ono što vladar zaželi ima snagu zakona, te se iz toga izdvajaju dva obeležja vlasti: vrhovna i lišena obaveze pokoravanja zakonu. Boden klasifikuje države s obzirom na to da li vlast pripada jednom čoveku, nekolicini ili mnoštvu (Francuska-monarhija, Švedska, Poljska-aristokrastokratije). Hobs ima ideju o uspostavljanju građanskog mira kao osnovnog cilja ustanovljavanja suverene državne vlasti. Svoje ideje objavljuje u delima „Levijatan“ i „O građaninu“ On prolazi od prirodne jednakosti svih ljudi. Smatra da će oni težiti ciljevima što će dovesti do sukoba, bez postojanja vlasti to bi preraslo u građanski rat. Za Hobsa vlast je nedeljiva i neprenosiva pored toga što je najviša. Ipak, Hobs ograničava suverenost u smislu toga da ne može jednom podaniku da naredi samoubistvu kao i da podanik može odbiti da ode u rat ako je plašljiv. Prema Hobsu, suverena vlast je mati mira i dokolice jer se čovek spašava od bede i nesigurnosti prirodnog stanja. Pravni princip-Vestfalski mir 1684 Posle mira međunarodni poredak je počivao na sledećim principima: Suverenitet i jednakost drugih država, poštovanje međunarodnih ugovora i nemešanje u unutrašnje stvari drugih država. Poveljom UN-a principi su ostali neizmenjeni ali se iskristalisala razlika između unutrašnjeg aspekta suverenosti (regulisanog ustavom) i spoljašnjeg (regulisanog normama međunarodnog prava). Unutrašnji se svodi na suprematiju državne vlasti, a spoljašnji aspekt se tiče državne nezavisnosti. Suverenist sa spoljašnjeg aspekta jeste pravo države na određenu teritoriju, a unutrašnji znači da državna vlast raspolaže monopolom nad legitimnom upotrebom državne sile. 9. OPRAVDANJE DRŽAVNE VLASTI (TITULUSI) Vladavinski odnos podrazumeva odnose nadređenosti i podređenosti. U skladu sa tim, postojanje državne vlasti otvara moralni problem opravdanja procesa u kome određena lica (nadređeni) zahtevaju od drugih lica (podređenih) da se pod pretnjom upotrebe sile ponašaju onako kako to oni možda ne bi hteli. U istoriji političke misli i u političkoj praksi preovladava gledište da se državna vlast, kao poseban oblik vlasti, pod određenim okolnostima može moralno opravdati. Učenje o valjanom izvoru vlasti, odnosno titulus, uvek je deo šire legitimacijske formule.
- Religijski titulus državne vlasti- nastankom države odvojene su svetovna i religijska vlast ali je njihov odnos dugo bio obeležen međusobnim prožimanjem i uticajima. Nekada su one mogle da opstanu u odnosu međusobne saradnje (npr u ranoj srednjovekovnoj Vizantiji) ali je od 7 veka počelo da preovladava uverenje o potrebi da crkveno državni odnosi funkcionišu u skladu sa teorijom simfonije prema kojoj svaka vlast zadržava sopstvenu sferu uticaja (car svetovna, monarh-crkvena)
smatra da je titulus zasnovan na pristanku onih kojima se vlada. Ranije su minimalni ciljevi vladavine bili odbrana od spoljašnjeg neprijatelja I elementarni uslovi preživljavanja, danas je to mnogo prošireno. Legitimizacija- politička vlast je legitimna ako se legitimizuje činom izričitog pristanka ili naknadnim aktom potčinjavanja. Postiže se priznanjem od drugih legitimnih vlasti. Kod nas je npr. akt legitimizacije pristanak dat na izborima. Zato legitimitet slabi pri slaboj izlaznosti gradjana na izbore. Neslaganje sa politikom nosilaca vlasti može se iskazati putem protesta, štrajkova I sl. Provlači se i pojam građanske neposlušnosti koji obuhvata: svestan čin, komunikativan čin, javan čin i nenasilan akt.
11. GRANE VLASTI Državne organe je moguće razvrstati prema najrazličitijim kriterijumima i napraviti veliki broj podela (inokosni i kolegijalni-prema broju lica koje donose odluke u organu, oružani i civilni, centralni regionalni i lokalni)... Najznačajnija podela je na:
- Zakonodavstvo- zakonodavna delatnost je svesna, voljna i planska aktivnost donošenja zakona kao opštih pravnih akata, kojima se uređuje život u političkoj zajednici. Nju danas vrši parlament, kao predstavničko telo građana u kojem je izraženo načelo narodnog suvereniteta. Iako su danas zakoni najznačajniji izvor prava, kroz istoriju, najznačajniji oblik u kome su se javljala pravna pravila bilo je običajno pravo, odnosno, u Engleskoj, common law, sačinjeno od sudskih odluka. Savremena zakonodavna delatnost nije isto što i pojava pravnih aparata koji se nazivaju zakoni. Postoje mišljenja da takvi zakoni ne postavljaju opšta pravila, već se bave pojedinačnim slučajevima. Parlament je idealna slika predstavničkog tela gde se predstavnici zajednice sastavljaju da ustanove zajedničke mere. Nakon 18. Veka zakonodavstvo je neizbežno povereno parlamentu.
- Egzekutiva- delatnost egzekutive se sastoji u izvršavanju i primeni opštih pravila stvorenih delovanjem zakonodavstva. Sastoji se od izvršno političke i upravne delatnosti egzekutive. Izvršnopolitička vlast se vezuje za šefa države i vladu. Prvi organ je gotovo uvek inokosan, dok je vlada sačinjena od premijera i ministara. U američkom modelu predsednik republike je istovremeno i šef vlade i on postavlja sve državne sekretare i upravlja radom egzekutive. U parlamentarnom sistemu vlasti, šef države i šef vlade su različiti organi, prvi predlaže drugoga a parlament ima konačnu reč. Što se upravnog dela tiče, državna uprava je najglomaznija i u nju spada najveći broj državnih organa i državnih službenika. Vršenje upravne delatnosti se ogleda u donošenju pojedinačnih pravnih akata u konkretnim slučajevima, preduzimanju materijalnih radnji i izvršavanju zakona, podzakonskih akata i sudskih odluka. Nadzor nad upravom vrši parlament, vlada, tužilaštvo, redovni i ustavni sud kao i poverenik za informacije od javnog značaja I zaštitu podataka ličnosti.
- Sudstvo- sudije moraju da donose odluke zasnovane na zakonu, bez ičijeg uplitanja. Aristotel kaže da ići sudiji znači ići pravdi. Sudije moraju samostalno, nepristrasno da deluju i da povremeno donose odluke o pojedinačnim slučajevima , primenjivajući unapred propisana opšta pravila. Pritom, treba zabraniti da akteri uzimaju pravdu u svoje ruke i to se mora poveriti sudovima. Institut samopomoći nije potpuno iščezao, ali je tačno propisano pod kojim uslovima se može koristiti. Složenost sporova iziskuje ne samo veći broj sudova, već I da neki sudovi budu specijalizovani za određene sporove. Kod nas se razlikuju sudovi opšte nadležnosti (osnovni, viši, apelacioni i Vrhovni kasacioni) kao i sudovi posebne nadležnosti ( privredni, privredni apelacioni, prekršajni, Viši prekršajni I upravni), dok posebnu delatnost ima Ustavni sud republike Srbije. Nezavisnost sudstva se ostvaruje kroz stalnost sudija.
- Nezavisna regulatorna tela- ona tela na koja je zakonom preneto javno ovlašćenje da u izvesnoj sferi kreiraju društvenu politiku u skladu sa zakonom ustanovljenim ciljevima. U tim telima se združuju funkcije izvršno političke vlasti, tj. donošenje opštih podzakonskih akata, upravne i
sudske (agencije osnovane posle Velike ekonomske krize sa zadatkom da saniraju štetu). Takva tela nisu direktno izabrana od strane građana, niti njihovim radom upravljaju neki drugi državni organi. Regulatorna tela javnu vlast vrše na legitiman način ako zadovoljavaju dva kriterijuma: Rad im mora biti zasnovan na obrazloženim odlukama i javan i imaju odgovornost za štetu na osnovu rezultata, odnosno opravdanost ciljeva. Bitno je da ova tela ne budu produžena ruka izvršne vlasti, štaviše, neka od njih postoje da bi kontrolisala izvršnu vlast (agencija za borbu protiv korupcije). Naročito se ne smeju osnivati ova tela da bi se zaposlili partijski kadrovi svake partije koja dodje na vlast, što je kod nas čest slučaj.
12. ODNOS DRŽAVE I PRAVA Povezanost države i prava je prvenstveno istorijska, oba nastaju otprilike u isto vreme, u doba prelaska iz prvobitnih plemenskih, srodničkih zajednica ka organizovanoj političkoj zajednici, jer se javila potreba za racionalnim normativnim sistemom i za organizacijom kakva je država, koja će taj sistem održavati na snazi, a zajednicu na okupu. Nastali su iz istih potreba i radi rešavanja istih socijalnih problema. Takođe imaju i zajednički cilj. Država stvara pravo i ona ga primenjuje, mada su kroz istoriju postojali razni stvaraoci prava. Od pojave ideje suverenosti, država postaje zakonodavac i ona donosi opšte norme ali i pojedinačne norme između određenih pravnih subjekata. Država nije neposredno donela sve norme, ali ona može da ovlasti neku organizaciju da donese normu, ili već postojećoj društvenoj normi da pridoda sankciju i na taj način je učini delom prava. Ceo korpus nedržavnih pravnih organizacija naziva se društveno pravo. Primena prava znači ponašanje pravnih subjekata u skladu sa pravnim normama. Uloga države u prinudnoj primeni prava je nezaobilazna. Država je pravna organizacija, pravno lice. Njeni organi, nadležnost i ciljevi uređeni su pravnim normama. Ona deluje posredstvom prava, njime je ograničena i sve što čini, čini putem prava, odnosno pravnih akata. 13. PRAVNA DRŽAVA I VLADAVINA PRAVA Ključna politička dilema još od antičkog doba bila je: da li je bolja vladavina ljudi ili vladavina zakona? Pravna država je nastala kao ideja onih koji su mislili da je bolja vladavina zakona. Platon(Zakoni) i Aristotel(Politika), odlučno osuđuju pogubne posledice anarhije. Tomas Hobs anarhiju naziva prirodnim stanjem, gde su svi u stalnom ratu protiv svih. Rešenje vide u uspostavljanju političke vlasti. Ipak, od anarhije ništa nije bolja tiranija. Da bi se rešili anarhije a izbegla tiranija, Platon i Aristotel smatraju da je neophodna vladavina zakona. Platon navodi da su svi ljudi grešni, pristrasni i slabi i da je zato vladavina zakona bolja od vladavine naroda. Slično smatra i Aristotel. On dodaje da zakoni moraju biti produkt razuma. Ideju pravne države započeo je Kant svojim gledištem o pravu kao sredstvu za očuvanje ljudske slobode, pri čemu je osnovna svrha države da garantuje ostvarenje takvog prava. Legitimna je jedino država koja počiva na faktičkom zakonodavstvu naroda, jer narod daje pristanak da živi po tim zakonima, dakle, država u kojoj važi princip većine. Naša sloboda treba da se potčini opštem zakonu, za koji je pojedinac dao saglasnost. To jeste prinuda, ali nije ukidanje slobode kao u slučaju samovolje. Načela pravne države:
- Zakonitost rada uprave
- Načelo podele vlasti (nezavisna sudska vlast)
- Načelo sudske zaštite prava i sloboda
- Određena svojstva zakona (opštost, određenost, javnost)
- Načelo da nema kažnjivog dela ni kazne bez zakonske norme
- Politički poredak predstavničke demokratije
- Načelo ograničenja državne suverenosti međunarodnim standardom zaštite ljudskih prava
razvijeni kod klasičnih grčkih filozofa, naročito Platona i Aristotela, ili rimskih mislilaca (npr. Ciceron). Tokom Srednjeg veka, ove ideje su promovisali katolički teolozi i filozofi, poput Svetog Avgustina i Svetog Tome Akvinskog. Oni su napravili sintezu pojedinih elemenata grčke filozofije i Hrišćanstva, pa je teorija prirodnog prava, koja priznaje individualna prava svakom ljudskom biću nezavosno od drave kojoj pripada, našla uporište u Bogu. U drugoj fazi razvoja, tokom pet vekova Renesanse, Reformizma, nastanka nacionalnih država, Prosvetiteljstva i slavnih revolucija, došlo je do monumentalnog pomaka u shvatanju ljudskih prava. Čovek u centru! Erazmo Roterdamski je pisao o konceptima pravde, jednakosti i slobode pojedinca kao prirodnim pravima, koje je država u obavezi da štiti, a građani da poštuju. Hugo Grocijus otvara vrata ideji da bi ova prirodna prava važila čak i da nema Boga, te da bi ih trebalo poštovati kod svih ljudi, bez obzira na njihovu religiju ili građanski status. Džon Lok je naglasio značaj prirodnog prava na život, slobodu i privatnu svojinu, dok su Ruso, Volter, Didro i Monteskje pisali o prirodnim, nepromenljivim i neotuđivim pravima svih ljudi na jednakost, slobodu i solidarnost, koje vlast mora obećati da će štititi posredstvom društvenog ugovora. Ove ideje će dovesti do revolucija u Engleskoj, Americi i Francuskoj. Filozofske ideje postaće pozitivno pravo. Američka deklaracija o nezavisnosti (1776) pozivala se na neotuđiva ljudska prava na život, slobodu, traganje za srećom i neophodnost pristanka naroda za ligitimnost vlasti. Deklaracija o pravima čoveka i građanina (1789) utrla je put liberalno-konstitucionalnom sistemu zasnovanom na narodnoj suverenosti, jednakosti pred zakonom i prirodnim, neotuđivim i svetim pravima čoveka, ovlašćenim na slobodu, privatnu svojinu, bezbednost, otpor represiji i politička i građanska prava. Gledane skupa, ove dve deklaracije predstavljaju političku filozofiju liberalizma i individualizma, koje su postale temelj rušenja apsolutističkih monarhija i uspostavljanje pravnih država, odnosno modernih liberalnih ustavnih demokratija. Iako su svi ljudi sada definisani kao jednaki, njihova jednakost je relativna, jer neki su i dalje jednakiji od drugih. Američki robovi nemaju prava sve do građanskog rata sredinom 19. veka, a još dugo će i žene čekati na svoja politička prava. Sa društvenim napretkom, migracijama iz ruralne u urbane sredine, pojavljuje se potreba i za sistem sigurnosti u slučaju bolesti ili nezaposlenosti. Radnički pokret dobija na snazi i počinje borbu za osnovna ekonomska i socijalna prava, uz dosta uspeha na prelazu između 19. i 20. veka. S druge strane, formalizovanje zaštite ljudskih prava isprovociralo je reakciju različitih društvenih aktera sa hijerarhijskim interesima, oligarhijskim privilegijama i sa rasnim ili rodnim predrasudama. Vlasti (monarsi, predsednici, premijeri) su, takođe, pokazivale otpor, smatrajući ljudska prava pretnjom nacionalnj sigurnosti, pa tako i njihovim nadležnostima, koju su tumačili slobodnom od bilo kakvih spoljnih uticaja. Svet se potom suočio sa svetskim ratovima i novim i drugačijim atacima na ljudsko dostojanstvo i sigurnost. Kao jedan od nauka, osnovane su Ujedinjene nacije (1945), pod čijim je okriljem doneta Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima. To je predstavljalo početak nove ere, treće faze u evoluciji ljudskih prava.
15. VRSTE SLOBODA I PRAVA ČOVEKA Ljudska prava je moguće klasifikovati na različite načine. Paktovi o ljudskim pravima pokazuju podelu ljudskih prava na građanska, politička, ekonomska, socijalna i kulturna prava, vezujući ih za određene društvene sfere. Građanska i politička prava tiču se odnosa pojedinca i države i ubrajaju se u prava prve generacije. Građanska prava ističu autonomiju čoveka u odnosu na državu, koja se u njegovo ponašanje može uplitati samo do one mere koju iziskuje život u društvu. Tipična građanska prava: pravo na život, pravo na pravično suđenje, pravo na privatnost. Politička prava predstavljaju prava participacije u upravljanju državom i političkom zajednicom, a tipična su aktivno i pasivno biračko pravo, te pristup javnoj službi. Na granici između ove dve grupe su sloboda izražavanja, sloboda okupljanja i udruživanja, jer su relevantna i za jednu i za drugu. Ekonomska, socijalna i kulturna prava smatraju se (hronološki) pravima druge generacije i usmerena su na to da dovedu ljude u sličan, pravedan i ravnopravan položaj, kako bi mogli da uživaju građanska i politička prava. Primera radi, neobrazovan čovek, ili čovek koji živi u bedi, ne može uživati u mnogim pravima, te mu treba obezbediti obrazovanje, pravo na rad, jednaku
naknadu za rad, kao i naknadu za slučaj nezaposlenosti. Ova prava su zasnovana na načelu solidarnosti. Sva ljudska prava predstavljaju celinu i problematično je tvrditi da su neka važnija, iako smo u situaciji da takav stav vidimo. Trećom generacijom ljudskih prava obuhvaćena su orava nastala nakon Drugog svetskog rata, kao što su pravo na (održivi) razvoj, pravo na zdravu životnu okolinu, pravo na hranu, pravo na mir. Problem sa pravima treće generacije je što nije potpuno jasno ko je titular ovih prava, od koga se mogu zahtevati i slično. Važna je i podela na individualna i kolektivna prava. Naime, ispostavilo se da je neka prava moguće uživati samo u zajednici sa drugima. Nisilac takvih prava nije pojedinac nego kolektiv. Tipično kolektivno pravo je saopredeljenje, a nosilac ovog prava je narod. Manjinska prava, nacionalna, verska ili neka druga, takođe predstavljaju kolektivna prava manjinske zajednice. Jedan od ključnih vidova zaštite kolektivnih interesa je zabrana diskriminacije (rasa, pol, etničko poreklo, vera, seksualna orijentacija, itd.). Često se kaže da pored prava postoje i određene dužnosti. Prema Univerzalnoj deklaraciji: „Svako ima obaveze prema zajednici koja omogućava slobodno i puno razvijanje njegove ličnosti.“ (čl. 29, st. 1). U vršenju svojih prava i sloboda svako se može podvrgnuti samo onim ograničenjima koja su predviđena zakonom u cilju obezbeđivanja nužnog priznanja i poštovanja prava i sloboda drugih i u cilju zadovoljenja pravišnih zahteva morala, javnog poretka i opšteg blagostanja u demokratskom društvu.U doba rata ili druge javne opasnosti koja preti opstanku nacije ljudska prava i slobode mogu biti suspendovane, ali to mora biti učinjeno u najnužnijoj meri koju iziskuje hitnost situacije i bez diskriminacije. Ipak, zapamtite da postoje i prava koja se ne mogu ograničavati, niti kršiti pod bilo kojim uslovima.Reč je o neprikosnovenim pravima (ius cogens), a u njih se ubrajaju: pravo na život, zabrana ropstva, pravilo zakonitosti, zabrana mučenja, nečovečnog i nehumanog postupanja, sloboda savesti i veroispovesti i pravo na ličnost (subjektivitet).
16. ELEMENTI PRAVA Elementi ili aspekti prava su činioci ili svojstva koja u ustanovljavanju pravnog fenomena učestvuju ravnopravno, ali ne jednako i ne na isti način. Postoje metapravni, normativni, materijalni, vrednosni i sistemski elementi.
- Metapravni element-treba da odredi i izrazi poreklo pozitivnog prava. U pravnoj nauci je odomaćen i kao materijalni izvor prava koji zajedno sa formalnim čini teorijsko značajnu problemsku oblast označenu nazivom izvor prava. Javlja se problem kad ta dva treba podvesti pod isti izraz. Drugačije je kad se kaže ’Moram da platim dug jer je tako pravedno’ i ’Moram da platim dug jer je tako propisano. U prvom slučaju pravda predstavlja temelj pravne obaveze, a u drugom je u pitanju prinuda.
- Vrednosni element- pravo se može shvatiti samo u okviru ponašanja koje se povezuje sa vrednošću. Smisao prava jeste da bude pravedno. Osim pravde, pravo ostvaruje i druge vrednosti poput slobode, mira, reda i sigurnosti. Po svojoj formi pravo je red, bez obzira na to koju sadržinu ostvaruje i kojoj se sadržini nameće. Uspostavljen pravom, red omogućava i ostvarenje drugih vrednosti. Vrednosti kojima pravo služi međusobno se preplići i dopunjuju, ostvaruju se istovremeno, relativno i nepotpuno ali se i sukobljavaju. Mir i red mogu biti pravedni pod pretpostavkom da postoji saglasnost o tome šta je pravda ali sa druge strane pravda se može ostvariti samo u miru i redu ali ona ponekad zahteva odstupanje od reda i mira. Narušavanje reda sigurnosti i mira biće pravedno kada mu je svrha uspostavljanje novih vrednosti u društvu.
- Normativni element- svi znaju da je pravo definiše kao skup normi, međutim nisu u pitanju samo pravne norme već i prirodne (neprekršive, nepromenljive i nesankcionisane), kao i društvene (deluju na svest i volju, mogu se prekršiti i podložne su sankcionisanju) Društvene
su takve iz više razloga kao što su to da priroda sadržine nekih normi isključuje mogućnost sankcije, priroda sadržine nekih normi upućuje na sankcije nekih dr. normi posredstvom čije konkretizacije se štiti prvobitno označeno dobro ili interes ili pravna politika ostavlja neke norme bez sankcije, previdom ili iz razloga koji smatra umesni ili norme univerzalnog međunarodnog prava I prava EU) Drugi je ako su ispunjeni svi predviđeni uslovi, a sankcija ipak izostane. Struktura pravne norme utvrđuje se s obzirom na činjenicu da je norma intelektualna logička tvorevina koja mora biti materijalizovana kako bi bila dostupna ljudskom saznanju. Značenje imaju samo one materijalne pojave koje u sebi nose neki duhovni sadržaj i upotrebljene su da bi taj sadržaj iskazale. U strukturi pravne norme razlikuju se različiti elementi: dispozicija i sankcija koje su normativne i pretpostavka dispozicije i pretpostavka sankcije koje su indikativne. Primer: Brodolomnici (straža)
20. POJAM I VRSTE DISPOZICIJE
- Pretpostavka dispozicije je onaj deo pravne norme u kojem se opisuju činjenice i okolnosti koje moraju da postoje da bi za subjeta obaveze nastupila dužnost da se po dispoziciji ponaša a za ovlašćenog subjekta pravo da zahteva da se obaveza izvrši. Okolnosti i situacije koje dispozicija predpostavlja u sebi sadrži pravne činjenice. Pravne činjenice su okolnosti i situacije opisane u pretpostavci za čije postojanje pravo vezuje nastupanje obaveze iz dispozicije odnosno nastanak, menjanje i prestanak pravnih odnosa. Pravne činjenice obuhvataju dogadjaje (mogu biti prirodni-nezavisni od ljudske volje i društveni-obuhvataju ratove, demonstracije i sl.) i pravne radnje (materijalne i psihičke ili radnje saglasne sa pravom i protivpravne). Pravne činjenice moraju biti precizno utvrđene, dokazane, verodostojne i nesumnjive. Dokazi služe utvrđivanju istinitosti. Izutetak predstavljaju pretpostavke (pravne činjenice koje uobičajeno postoje ali ne mora da znači, one se smatraju istinitim i bez dokazivanja. Dele se na oborive (dopušta se dokazivanje koje ih može oboriti) i neoborive (ne osporava se njihova istinitost). Najvažnija je pretpostavka nevinosti. U bliskoj vezi sa pretpostavkama su fikcije- stanja ili okolnosti koje se smatraju za postojeće Iako je izvesno da ne postoje (začeto dete se smatra rođenim ako je to u njegovom interesu). • Pojam dispozicije- ona je primarna, uslovna i relativna zapovest kojom se od obaveznog subjekta traži da prema ovlašćenom subjektu u predviđenoj situaciji izvrši svoju obavezu. Dispozicija se često poistovećuje sa pravnom normom. Od obaveznog subjekta ona zahteva činjenje ili nečinjenje. Tipičan primer obaveze koja zahteva nečinjenje je pravo službenosti (stvarno pravo koje subjektu ovlašćenja dopušta da u izvesnoj meri i na određen način koristi tuđu stvar-prelaz kolima preko zemljišta tuđeg). Indikativni oblik dispozicije npr. Republika Srbija ima svoj grb, zastavu I himnu. To izgleda kao opis izvesnih činjenica ali zapravo je zapovest jer je obaveza države da uspostavi pomenute simbole. Eksplikativni iskazi kao sastavni deo dispozicije koriste se za definisanje pravnih pojmova, npr. šta su pokretne stvari (nije bitno kao zapovest ali u ugovor mora da se ophodi prema određenim stvarima kao nepokretnostima).
- Vrste dispozicija-dispozicije mozemo da odredimo: Obzirom na nacin na koji je normativni sadrzaj dispozicije formulisan, prema obliku naređujuće i zabranjujuće ali i upućujuće i ovlašćujuće. (poslodavac je dužan da štiti zaposlenog od zlostavljanja) Po stepenu slobode koji se nadležnim organima dopušta- intenzitet zapovesti. Po tome da li sadrže opštu ili pojedinačnu zapovest (da li se odnose na opšte ili konkretan slučaj). 21. POJAM I VRSTE SANKCIJE
Pretpostavka sankcije sadrži opis prekršaja dispozicije, odnosno sam delikt, kao uslov za izricanje i primenu sankcije. Kao hipoteza sankcije označava se ponašanje suprotno od onog koje zapoveda dispozicija. Delikti mogu biti:
- Krivično pravni: krivično delo koje obuhvata radnju i posledicu radnje
- Građansko pravni: delatnost kojom se drugome nanosi šteta
- Prekršaji: povreda javnog poretka
- Kvazidelikti: bez namere da se nanese šteta
- Medjunarodni Odgovornost- je podložnost prekršioca dispozicije sankciji. Samo subjekt obaveze koji u tom svojstvu obavezu ne izvrši, može biti odgovoran za učinjeno delo. Postavlja se pitanje ko u pravu odgovara? Odgovara subjekat koji je individualnom radnjom prekršio dispoziciju i izazvao zabranjenu posledicu (individualna odgovornost). U krivičnom pravu, podložan sankciji će biti:
- subjekat, jedan ili nekolicina (saizvršioci)
- saučesnik U građanskom pravu, odgovaraju:
- subjekat koji je prouzrokovao štetnu posledicu
- lica za koja zakon predviđa solidarnu odgovornost
- lice koje je obavezno da nadoknadi štetu prouzrokovanu od stane drugog Vinost (krivica) je psihički odnos učinioca prema deliktu određenog kvaliteta i utoliko se razlikuje od protivpravnosti. Javlja se u obliku umišljaja (vrsta i stepen vinosti koji zahteva svesno i voljno preduzimanje radnje i ostvarivanje posledice, što znači da je lice odgovorno ako je predvidelo i htelo štetnu posledicu i ako je nije htelo ali je posledicu predvidelo i svojom radnjom izazvalo) i nehata (oblik i stepen vinosti kojim se izražava svesno i voljno preduzimanje radnje i nemar u pogledu posledice, što znači da je lice odgovorno ako je bilo svesno mogućnosti nastajanja posledice ali se nadalo da neće nastupiti i ako nije bilo svesno nastupanja posledice ali je moralo biti brižljivo). Nehat je lakši oblik vinosti koji se odnosi na nemar, nepažnju. Za umišljaj se uvek odgovara. Kolektiv kome izvršilac nedozvoljene radnje po nekom svojstvu pripada (kolektivna odgovornost) Po principu kolektivne i objektivne odgovornosti, sankciji je podložno pravno lice, za štetu koju pričine njegovi organi, fizička lica. Posebnu vrstu apsolutne odgovornosti predstavlja odgovornost za opasnu stvar (vlasnik cirkusa, organizator sportskih takmičenja, vlasnik motornih vozila u pokretu) ili delatnost nuklearna energija). ��☢�� Pod kojim uslovima se odgovara? Ako je prekršilac dispozicije kriv (subjektivna odgovornost) Odgovornost zbog krivice (subjektivna odgovornost). Osnovno je zakonsko pravilo da ko drugome prouzrokuje štetu, dužan je nadoknaditi je, ako ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. To je otud što naš zakon polazi od sistema pretpostavke krivice, sud pretpostavlja da je štetnik kriv, osim ako štetnik ne dokaže suprotno. Oblici krivice su namerna i nepažnja, odnosno, umišljaj i nehat. Ako postoji uzročna veza između radnje i štetne posledice, bez obzira na krivicu (objektivna odgovornost) Ovaj osnov je vezan za opasne stvari i opasne delatnosti. Imalac opasne stvari, odnosno lice koje obavlja opasnu delatnost, odgovara za štetu koja proistekne iz upotrebe takve stvari, odnosno obavljanje takve delatnosti, dužna je iako nije kriva za nastanak štete. Ova lica se mogu osloboditi odgovornosti ako dokažu da uzrok nastanka štete u konkretnom slučaju ne leži u upotrebi opasne stvari, odnosno u vršenju opasne delatnosti. Pojam sankcije- sredstvo kojim se utiče na poštovanje dispozicije. Njen pojam se utvrđuje sa normativnog i sa materijalnog stanovišta. One predstavljaju motiv za poštovanje norme, pod pretnjom oduzimanja materijalnog ili duhovnog
22. VRSTE PRAVNIH NORMI
Postoji mnogo načina klasifikacije pravnih normi.
- Prema obliku formulisanja normativnog sadržaja, norme se dele na naređujuće, zabranjujuće, ovlašćujuće i indikativne
- Prema načinu nastanka, obliku pojavljivanja na običajne i postavljene, nepisane i pisane • Prema načinu određivanja subjekata na koje se zapovest odnosi mogu biti opšte i pojedinačne, odnosno apstraktne i konkretne
- Sa stanovišta određenosti razlikuju se kategoričke i norme s nedovoljno određenim dispozicijama
- Mogu biti više i niže prema pravnoj snazi
- Prema predmetu regulisanja odnosno pravnim granama koje obrazuju, porodične, nasledne, krivične, građanske, nasledne, upravne, procesne, međunarodne itd...
- Prema subjektu tvorcu, državne i nedržavne Najvažnije je kategorisanje opštih i pojedinačnih, kategoričkih i normi s nedovoljno određenim dispozicijama. Opšte norme mogu biti:
- apstraktne i konkretne (odnose se na sve, u svakom slučaju) One važe za sve slučajeve iste vrste koji se ponavljaju. Zakoni uglavnom sadrže opšte norme. Svojstva opštih normi: opštost, stalnost, jasnost I određenost.
- prema broju slučajeva koje obuhvataju Univerzalno opšte (upućuju se svim građanima države) Delimično opšte (upućuju svoje zahteve užoj grupi ljudi) Partikularne (posebne) Pojedinačne pravne norme upućuju na konkretan zahtev sasvim određenom subjektu ili subjektima koji se nalaze u jednoj individualnoj situaciji. Budući da je ta situacija neponovljiva, pravna norma se iscrpljuje primenom na taj slučaj, i onda njeno važenje prestaje. Pojedinačna pravna norma nastaje u procesu primene opšte norme na konkretan slučaj. Opšta pravna norma postavlja granice sadržaja pojedinačnoj normi. Ipak, one predstavljaju ne samo akte primene već i akte dopunskog stvaranja prava, naročito u slučajevima pravnih praznina. Kategoričke, striktne norme imaju strogo određene dispozicije. Kod njih nema mesta elastičnosti. Funkcionišu po principu pravnog silogizma, gde je velika premisa opšta norma, mala premisa pojedinačan slučaj a zaključak je pojedinačna norma koja se izvodi podvođenjem pojedinačnog slučaja pod opšte pravilo. Neodredjene norme su takve namerno. Razloge neodređenosti možemo naći npr. u jezičkoj nesavršenosti, neumeću tvorca norme i kao najbitnije, norma se donosi po sistemu prosečnosti, ostavlja po strani sve što je pojedinačan slučaj. Tumač norme se može naći uklješten između poštovanja načela zakonitosti I praktične potrebe da se pravo primeni tako što će se prilagoditi posebnim obeležjima slučaja. To se može rešiti donošenjem opštih normi manjeg stepena opštosti, odnosno partikularnih normi. 23. SISTEMSKO VAŽENJE PRAVNIH NORMI ↕ Osnov važenja svake norme jeste neka druga norma. Viša norma je ta koja daje osnov važenja nižoj tako što prenosi vlast stvaranja normi odnosno određuje njenog tvorca ovlašćenjem na autoritativno stvaranje i usputno određuje njenu sadržinu. Niža norma stiče osnov važenja ako je izvedena iz više odnosno ako joj ne protivreči. Iz toga sledi da norma važi u sistemu isključivo ako je doneta na način koji predviđa viša norma i nije ukinuta na neki od načina koji pravo propisuje a pripada pravu koje je u celini posmatrano efikasno. Zakonitost (legalitet) je osobina pravnog poretka koja se ogleda u tome
da svi njegovi niži delovi, tj pravni akti niže pravne snage budu usklađeni odnosno da ne protivreče višim delovima, odnosno višim pravnim aktima. Za ovo gledište smatra se da je formalističko, za razliku od vrednosnog koje ne obraća pažnju na legalitet ili efikasnost i realističkog koje kao kriterijum uvažava primenjivanje normi u većini društvenih odnosa bez obzira na njihovu moralnu ispravnost.
24. VREMENSKO VAŽENJE PRAVNIH NORMI ⏳ Apstraktno posmatrano, opšta pravna norma počinje da obavezuje kada akt kojim je doneta stupi na snagu. Kada u samom aktu nije predviđen momenat stupanja na snagu, podrazumeva se da taj stupa na snagu u momentu kada bude proglašen ili objavljen. Pojedinačna norma počinje da važi kada akt kojim je doneta postane pravosnažan. Objavljivanje zakona treba da omogući zainteresovanim subjektima da se upoznaju sa postojanjem i sadržinom akta. Izvršnost može nastupiti odmah pošto su ispunjeni uslovi za ponašanje saobrazno normativnom zahtevu ili u vremenu koje propisuje poseban akt. Što se tiče prestanka važenja pravne norme, najjasnija je situacija kada se samom normom određuje prestanak nekog važenja ili hijerarhijski višom normom. U nedostatku izričite odredbe, norma prestaje da važi kada na propisan način bude ukinuta. Pojedinačne konkretne i opšte konkretne norme prestaju da važe kada budu izvršene. Pojedinačne apstraktne i opšte apstraktne prestaju da važe izričitim ukidanjem- abrogacijom ili prećutnim ukidanjem- derogacijom. Prećutno ukidanje se primenjuje kada se donosi nova norma iste ili veće snage pa se stara ugasi ili kada posebna norma ukine opštu. Prestanak norme može nastupiti I dugotrajnim neprimenjivanjem. 25. PROSTORNO VAŽENJE PRAVNIH NORMI Što se tiče prostornog važenja, zastupljen je teritorijalni princip. Teritorijalno načelo primene prava znači da svaka pravna norma važi u određenom prostoru. Teritorijalni princip (norme države u kojoj se nalazi) je tekovina modernog doba, ranije kroz istoriju je važio personalni princip (gleda se odakle lice dolazi) Izuzeci od teritorijalnog važenja pravnih normi postoje, a najočiglednije je načelo eksteritorijalnosti (osobe sa imunitetom, načelu se podležu avioni, brodovi). 26. POJAM I ELEMENTI PRAVNIH AKATA Pojam pravnog akta označava sve pravno relevante radnje, odnosno sve radnje koje izazivaju neka pravna dejstva. Pravni akt u užem smislu je psihički akt, odluka razuma ili izjava volje kojom se stvaraju pravne norme, neki od njenih elemenata ili uslovi za primenu tih normativnih elemenata. Materijalizacija sadržine pravnih akata omogućava njegovo saznavanje i trajanje (ograničavanje obroka u brodolomnicima). Elementi pravnog akta su unutrašnji (psihički) koji čine sadržinu i spoljašnji (materijalni) koji čine formu, predstavljaju izgovaranje. Sadržina pravnog akta obuhvata duhovnu tvorevinu koja se sastoji od pravne norme, nekog njenog normativnog elementa ili uslova predviđenog u pretpostavci dispozicije. Forma pravnog akta određuje se kao skup materijalnih postupaka, činilaca i sredstava kojima se norma stvara, ispoljava i čini trajnom. Formu određuje tri elementa: • Nadležnost za donošenje (ovlašćenje za stvaranje i primenu prava)
- Postupak kojim se akt donosi (obuhvata niz radnji preduzetih da bi se doneo akt) • Materijalizacija (preduzimanje telesnih radnji, upotreba sredstava kojim se akt izražava) Poštovanje svih ovih elemenata ne garantuje ali doprinosi u velikoj meri ispravnosti svakog akta, a samim tim i celokupnog pravnog sistema.
Od propisa pozitivnog prava zavisi kakvi će biti međusobni odnosi i koji će izvori prava postojati u konkretnim državnopravnim porecima. Poređenjem, odnosno uočavanjem sličnosti i razlika među njima omogućava se razvrstavanje prava u tipove koji predstavljaju velike pravne sisteme ili porodice prava. Postoje razni kriterijumi za razvrstavanje te i veliki broj pravnih sistema kao što su šerijatski, evropskokontinentalni, anglosaksonski, hinduistički.
30. ANGLOSAKSONSKI TIP PRAVA Anglosaksonski tip prava se proširio iz Engleske u zemlje engleskog govornog područja, kao i u one koje su bile pod uticajem Engleske. Najupečatljivije obeležje ovog sistema je uvažavanje istorije pravnih institucija i upravo odatle je proistekao način pravničkog rezonovanja. Englesko pravo, zbog izolovanosti, ne poznaje ni recepciju rimskog prava kao ni proces kodifikacije. U ovom sistemu izvori prava imaju uporednu vrednost, a konkretna rešenja se donose na osnovu poznavanja činjenica. Sudske odluke imaju karakter izvora prava. Sudksa odluka predstavlja precedent i obavezna je u svim budućim istovrsnim slučajevima. To pravilo se zove zakon precedenta. Najznačajniji izvori prava jesu sudska presuda, zakon i običaj, kao i običajno pravo (common low). Osim opšteg (običajnog) prava, englesko pravo sadrži još i pisano, zakonsko pravo (statute low), kao I sistem pravničkog prava (equity low), a prema nekim mišljenjima i kanonsko pravo. 31. EVROPSKOKONTINENTALNI TIP PRAVA Evrokontinentalni, romansko-germanski ili civil low sistem temelji se na pisanom, kodifikovanom pravu, koje nastaje uglavnom delatnošću zakonodavstva. Ovaj sistem ne priznaje precedentno stvaranje prava.
- i 13. predstavljaju period kada slika evropskog prava dobija prepoznatljive obrise. Pravni sistem rimske države je najvažniji rasadnik ideja (zakon 12 tablica kojim se težilo univerzalnim pravnim vrednostima kao i Corpus iuris civilis koji unosi red u taj vekovima stvaran pravni sistem) Delatnošću glosatora, postglosatora u Italiji kao i škole elegantne jurisprudencije u Francuskoj, doprineli su razumevanju, spasu od zaborava i osavremenjivanju rimskog prava. Postoje mišljenja da je u nekom periodu dominiralo narodno, običajno pravo ali ga kasnije potiskuje zakon, koji čini pozitivno pravo u celini. Zakonodavna delatnost postaje najpogodnije sredstvo za obezbeđivanje sigurnosti i jednakosti među ljudima. 32. USTAV Kroz istoriju ustav je prvo bio sredstvo protiv apsolutizma i tiranije, a onda je postao nužan uslov i jemac slobode. Ustav je akt najveće pravne snage koji uređuje najbitnije odnose u državi, a pre svega samu državnu organizaciju i ovlašćenja državnih organa kao i slobode i prava građana. Struktura ustava:
- Preambula- predstavlja svečani uvodni deo u kojem se izražavaju politička načela i religijske i filozofske ideje kojima se ustavotvorac vodio kada je sastavljao tekst ustava.
- Normativni deo- u njemu se utvrđuju: Oblik države (državno uređenje) Nosilac suverenosti Ustrojstvo vlasti (raspodela izmedju zakonodavne, izvršne i sudske vlasti) Teritorijalna organizacija vlasti Socijalno i ekonomsko uređenje Slobode i prava
- Revizione norme
- Povelja slobode i prava (katalog slobode i prava, nije nuzno da bude u ustavu) Ustav u formalnom smislu je akt najveće pravne snage koji donosi suveren, ustavotvorni organ, prema posebnom, ustavotvornom postupku. Izuzetno, može i zakonodavni organ prema složenijem postupku od postupka donošenja zakona. Sve norme državnopravnog poretka odnosno akti kojima su donete dobijaju svoje važenje od ustava. Ustav u materijalnom smislu sadrži norme kojima se određuju organizacija i delatnost najviših organa državne vlasti, uređuju osnovni društveno ekonomski I politički odnosi i garantuju slobode i prava građana. Funkcija ustava u materijalnom smislu obuhvata:
- Obezbeđivanje proklamovanih prava (da bi se osigurala sloboda i zabrana samovolje kao i nezavisnost sudstva)
- Zaštita ustavnosti i zakonitosti (slaganje akata niže pravne snage sa višim) Kontrolu ustava vrši ustavni sud. 33. ZAKON Zakon je propisani tip obrasca ljudskog ponašanja potkrepljen sankcijom u slučaju neposlušnosti. To je najznačajniji izvor prava i donosi ga predstavnički organ prema predviđenom, složenom i javnom postupku. On sadrži opšte norme kojima se zasnivaju ovlašćenja i obaveze pravnih subjekta i garantuju osnovna prava. Uz zakon se vezuje i zakonitost koja podrazumeva da svi pravni akti budu u saglasnosti sa višim kako bi nastao jedinstven normativni poredak. On mora biti u skladu sa ustavom. Zakon u formalnom smislu je akt koji donosi poseban, predstavnički organ, legitimno izabran i konstituisan u propisanom postupku koji obuhvata: podnošenje predloga, javnu raspravu, pretres, glasanje u zakonodavnom telu, publikaciju i stupanje na snagu. Publikacija se vrši u zvaničnom službenom glasniku. Donošenje zakona spada u nadležnost predstavničkih organa, što znači da osim u stanju državne prinude zakone ne može donositi i suspendovati izvršna vvlast Ovde je ključna legitimnost što znači da zakonodavni organ mora biti konstituisan kao odgovarajuće političko predstavništvo i mora svoju delatnost da obavlja u skladu sa ustavom. Zakon u materijalnom smislu je akt koji sadrži opšte pravne norme kojima se zasnivaju ovlašćenja i obaveze pravnih subjekata i uređuje organizacija vlasti u državi. Opštost je osnovna karakteristika zakona u materijalnom smislu. Dakle, zakon je opšte pravilo koje važi za sve na celokupnoj teritoriji I vremenski je neograničeno. Zakon može da sadrži dve vrste opštih normi: univerzalno opšte i delimično opšte norme (samo za određenu grupu ljudi- npr po starosti). 34. UGOVORI Ugovori su pravni akti koji nastaju saglasnošći volja dve ili više strana. Samo ugovori koji sadrže opšte norme mogu postati izvor prava. Najznačajniji su medjunarodni i kolektivni ugovori. Medjunarodni ugovori
- Oni su instrument konstituisanja i funkcionisanja međunarodne zajednice. Oni postaju izvor prava postupkom ratifikacije (pozakonjenja), prenošenjem sadržine ugovora u zakon kao formalni pravni akt. Ratifikaciji prethodi potpisivanje kojim se potvrđuje autentičnost teksta ugovora, ono takođe stvara i moralnu pored ugovorne obaveze.
- Međunarodni ugovori imaju istu pravnu snagu kao zakoni. Njihovo mesto određuje samo pozitivno pravo tačnije ustav.
- Cilj međunarodnih ugovora jeste priznavanje međunarodnog subjektiviteta pojedincu. • Sankcije za nepoštovanje javljaju se u vidu: Isključenja iz organizacije, uspostavljanje hipoteke nad finansijskim sredstvima, javne osude rezolucijom iitd. Kolektivni ugovori
- Uglavnom se javljaju kao kolektivni ugovori o radu. Zaključuju se izmedju poslodavca i
