Preuzmite Pojam književnosti i više Beleške u PDF od Srpska književnost samo na Docsity!
Pojam književnosti : U sadašnjem obluku termin književnosti stupio je u opticaj sredinom XIX veka. Termin literatura dolazi iz latinskog jezika od korena LITTERA – slovo. Latinska reč literatura prevod je starije helenske reči ΓΡΑΜΜΑΤΙΚΕ, čiji koren takođe znači slovo. Na helenskom je gramatika isprva označavala azbuku, zatim pismenost, pa delatnost gramatičara, tadašnjih učitelja pisma i jezika. Vekovima je literatura označavala pismenost, obrazovanje čoveka. Zatim je literatura sve više označavala ono što je napsano, da bi se krajem XIX veka pojam književnosti suzio. Danas književnost označava spisak stručnih knjiga iz određene oblasti. Kada se kaže da je nešto književno, da je neki tekst literarno napisan, podrazumeva se da ima određena umetnikčka svojtva. Sve ređe se pominje beletristika, lepa književnost, umetnička literatura. Reči poezija i pesništvo imaju koren u reči ΠΟΙΕΩ i do nedavno su upotrebaljavane jednoznačno, a podrazumevale su samo ono što je izraženo u stihu. Italijanksi teoretičar Benetito Kroče je prvi napravio razliku između književnosti i poezije; za njega literatura ima šire značenje od poezije i ovi pojmovi nisu suprotni jedno drugom. Nauka koja se bavi kjniževnošću naziva se nauka o književnosti. Književnost je i društvena pojava; podrazumeva pisca, delo i čitaoca
Nauka o književnosti : NoK je pojam koji objedinjije teoriju književnosti, istoriju književnosti i književnu kritiku. Teorija književnosti je teorijsko-naučna disciplina o opštim zakonitostima književnog stvaralaštva; nastoji da utvrdi opšta načela, merila, kriterijume oblikovanja književnig dela i posebnih književnih vrsta. Književna kritika ocenjuje književne vrednosti nekog dela i okrenuta je pojedinačnim delima. Kritičar nastoji da pruži obrazloženje svoje ocene putem tumačenja dela. Kao tumač dela kritičar je izvesni posrednik između pisca i čitaoca. Od kritičara se očekuje da sagleda delo onakvo kakvo jeste i da ga približi književnoj publici. Osoba koja je kritičar svakako mora poznavati teoriju knj. i istoriju knj., čime se ukazuje da su ove grane povezane. Književna kritika dolazi do izražaja u recenzijama (kraći književni prikaz koji pruža osnovne informacije o nekom delu i dovodi u pitanje kvalitete tog dela), antoligijama (izbor najboljih
ostvarenja u književnosti; antologičar ocenjuje šta najviše vredi kako bi ga uvrstio u književnu oblast koju želi da prikaže) i nagradama (žiri sastavljen od kritičara odlučije koje delo, kao najbolje, zasližije nagradu). Istorija književnosti se bavi književnim delim u njihovom istorijskom sledu; izučava književne pojave u njihovom istorijskom nastajanju i razvoju. Razlikujemo nekoliko vidova istorije knj: bibliografije (spisak knjiga iz određene oblasi, određenog pisca ili iz jednog razdoblja, zabeležene hronoliškim, azbučnim ili nekim drugim redosledom), biografije pisaca (životopis određene ličnosti koji sadrži osnovne podatke o životu i radu te ličnosti), književnoistorijski pregledi (prikazuju književna dela
određene epohe ili sredine), istorija nacionalne književnosti (daje uvid u književno stvaralaštvo jednog naroda). Najširi obim ima istorija svetske književnosti ili opšta književnost. Opšta književnost obuhvata dela koja su prevazišla okvire nacionalne književnosti; to su poznata i priznata dela koja su postala sveopšte kulturno dobro. Smatra se da je o svetskoj književnosti kao pojavi prvi govorio Gete u razgovoru sa Ekermanom
- godine. Komparativna književnost se bavi odnosima između nacionalnih književnosti; obraća pažnju na pojave koje prevazilaze okvire nacionalne književnosti i utiču na književnosti drugih naroda. Nekada su se teorijskim razmatranjem knjiž. bavile dve discipline: poetika (predmet su joj bile dela u stihu) i retorika (predmet su joj bila dela u rozi, tadašnje besedništvo). Obuhvatajući postepeno nekoliko delova retorike, poetika je postala sinonim za teoriju književnosti. Tako se pominj poetika jedne epohe (odlike knjiž. dela neke epohe, npr. renesanse), nekog pravca (npr. simbolizma), poetika jednog pesnika (npr. Bodlera) ili jednog dela. Normativna poetika propisuje pravila koja se moraju poštovati da bi književno delo bilo dobro; cilj joj je da pouči kako se pišu knjiž. dela. Deskriptivna poetika opisuje opšte principe stvaranja dobrog dela. Implicitna poetika utvrđuje ispitivanjem postupke koje neki pisac primenjuje. Eskplicitna poetika iskazuje književna načela u pojmovnom obliku. Književnost je oduvek bila vezana za estetiku i lingvistiku. Estetika je filizofska disciplina u kojoj su iznesena razmišljanja o tome šta je lep i ružno. Književnost je zanima kako umetnost kojoj donosi sud o
lepom ili ružnom. Lingvistika je nauka o jeziku kao sredstvom sporazumevanja, a knjiž. koristi jezik za stvaranje dela.
Platon : U II knjizi filozofskog dela „Država“ Platon kritikuje pesništvo. Kritikuje delatnost pesnika i pripovdača koji ponekad neprilično prikazuju bogove. Smatrao je da je vaspitanje mladih jako važno i da bi trebalo davati visokomoralne primere na koje bi se oni ugledali. Tvrdi da pesnici nikako ne bi smeli da pogrdno opisuju bogove; bog je dobar i samo se tako može prikazivati, niskomoralni bigovi nisu dobar primer za ljude. Isto tako strašne slike podzemlja mogu da uliju strah i da probude kukavičluk. Loš primer šteti obrazovanju. Sa druge strane koliko pesništvo ima moć da pokvari čoveka toliko ima moć da oblikuje hrabre ljude. Ovim priznaje veliku moć pesništva. U delu Ijon iznosi svoje mišljenjeo nadahnuću. (Razlikuje tri načina pripovedanja: jednostavno pripovedanje, podražavanje i treći koji kombinuje prvi i drugi.) Govori o umetnisti kao mimetničkoj tj.
podražavalačkoj delatnosti. Umetnost pa i pesništvo podražavaju stvarnost. U X knjizi daje prikaz kreveta; govoreći o načinima postojanja istog kaže da je bog tvorac prvog načina postojanja odnosno same ideje o krevetu. Drugi vid je tvorevina stolara koji je napravio opipljivu verziju kreveta. Umetnik kao podražavalac daje svoju verziju krevetovog postojanja, čime je njegov prikaz dvostruko udaljen od istine. Ovim iznosi mišljenje da umetnik ne poseduje znanje. (A vrlina je znanje.)
Aristotel : On je prvi na sistematnski način obrazložio i formulisao celokupnu teoriju književnosti. Njegovo delo O pesničknjoj umetnosti ili Poetika smatra se prvom teorijom i u njoj govori o mimezi, tragediji, katarzi... Slaže se sa Platonom da je umetnost podražavanje ali joj to ne umanjuje vrednost. Definiše tragediju kao mimezu ozbiljne i celovite radnje koja ima određenu veličinu, sa ukrašenim govorom koji je poseban za svaku vrstu u pojedinim delima, licima koja delaju, a ne pripovedaju, a izazivanjem sažaljenja i straha vrši pročišćavanje takvih afekata (=katarza). Junak tragedije pada iz sreće u nesreću zbog svog izbora, strada izazivajući pritom osećanje sažaljenja i straha. Sažaljenje izaziva mimeza i odražava naš odnos prema onome koji nam je drag i nezaslužno pati, a strah prema onome koji nam je sličan. Tragedija, po Aristotelu, mora da ima 6 osnovnih delova:
- fabula - najvažniji deo; treba da predstavlja 1 radnju i to celovitu; događaji moraju biti tako povezani da ako se ma koji deo promeni ili premesti celina se remeti. Najbolja je ona fabula koja direktno izaziva sažaljenje i strah.
- karakteri – ne obični već sa janso definisanim moralnim izborom
- govor/ dikcija
- misli
- scenski aparat
- muzička kompozicija Aristotel je zahtevao i jedinstvo radnje , a pomonjao je i jedinstvo vremena (1 obrtaj oko sunca). Za razliku od Platona koji je smatrao da ugledanje povlači ponašanje po istom obrascu, Aristotel smatra da je gledalac svestan umetničkog prikazivanja. Pesnikov zadatak nije da izlaže ono što se istinski dogodilo već ono što se moglo dogoditi i što je moguće po zakonima verovatnosti ili nužnosti. Ovim pravi razliku između pesništva i istoriografije. Pesništvo predstavlja ono što je opšte tj. ono što je moglo da se dogodi po zakonitostima verovatnosti ili nužnosti. Istoriografija predstavlja istorijske činjenice, događaje koje su se dogodili. Aristotel je napravio i razliku između epa i tragedije. Za tragediju kaže da sadrži sve što sadrži ep, dok sve što ova ima ne može se naći u epu. Tragedija ima muziku koja joj daje živost, predstavlja radnju za kratko vreme, a ep nema muziku i dosta je opširniji. Tragedija ima za cilj da izazove katarzu, a to ep ne može. Na kraju prednost daje tragediji.
Horacije : Autor čivene poslanice Pizonima u kojoj daje savete mladim pesnicima kako treba pisati. Iznosi neke od svojih pesničkih pogleda;govori o celovitosti, jedinstvu, skladu, jasnosti, prikladnosti, funkciji pesništva. Prema Horaciju pesnik mora biti kratak i jasan, mora čitaoca brzo da uvede u samo središte radnje. Pri tom
Za tragediju kaže da treba da prikaže bolna osećanja i stradanje legendarnih i slvnih ličnosti. Mora imati 5 činova, zatim i ekspoziciju, zaplet, kulminaciju, peripetiju i rasplet. Mora poštovati jedinstvo vremena, mesta i radnje, kao i pravila prikladnosti i pristojnosti (strašne scene se samo ispričaju ne prikazuju se). Događaji moraju biti povezani po pravilima verovatnosti ili nužnosti. Radnja mora biti sažeta, jasna i jednostavna. Stil uzvišen i otmen. Na kraju mora izazvati osećanje sažaljenja i straha tj. mora dovesti do katarze koja ima etičku ulogu. Elem, preko katarze umetnost ima moć da očara dušu i izdigne najviše moralne vrednosti. Ep je, sa druge strane, duži od tragedije i teži uzvišenosti više nego ona. Opisuje život i dela slavnih ličnosti. Epski junak ne izaziva strah i sažaljenje već divljenje. Stoga je i stil uzvišen, otmen, svečan, herojski. Pesnik se ne obraća razumu već mašti. Komedija prikazuje obične ljude iz naroda i to tipove. Prikazuje neki nedostatak kod pojedinca ili društva sa ciljem da izazove smeh. Kao i tragedija mora imati 5 dramskih etapa i scene moraju biti povezane po pravilima verovatnosti ili nužnosti. Stil je nizak, ali ne i vulgaran. Stari vs. Moderni : Počinje 1687 -1848. Moderne je predvodio Šarl Pero, a stare Nikola Boalo. Boalo i sledbenici Starih smatrali su da se savremena dela ne mogu meriti sa antičkim i da se novi pisci ne mogu upoređivati sa antičkim. Ugledanje na antičke pisce vodi na pravi put jer su oni dostigli lepotu i istinitost. Pero sa druge strane smatra da novi umetnici prevazilaze stare jer se umetnost razvija. Nova dela su savršenija od onih antičkih i sve što dolazi, kako u nauci tako i u umetnosti, bolje je od prethodnog. Novi književni oblici i književna dela koja će odgovarati novom dobu.
Predromantizam : Ovaj pravac u književnosti najavljuje smenu klasicističkog poimanja književnosti i donosi buđenje interesovanja za usmeno pesništvo i kult genija i novo pravca – romantizma. U Evropi se nove tendencijesuprotne klasicizmu javljaju u Francuskoj sa Žanom Žakom Rusoom, i u Engleskoj kao sentimentalizam. U Francuskoj, Ruso se izdiže protiv zatvorenosti salonskog života i zalaže se za povratak prirodi. Kriterijumi srca i osećajnosti dolaze u prvi plan, više to nije razum. Čovek treba da neguje unutrašnje osećanje, da se vrati prirodi i svom neiskvarenom stanju. Sve zlo potiče od društva, i priroda je tu da ga uteši i da mu pruži dobro. Rusoova dela : „ Ispovesti “, „ Emil “ ili „ O vaspitanju “ U Engleskoj je prisutan sentimentalizam. Dolazi do obnavljanja iteresovanja za srednji vek za Miltona ( Izgubljeni raj ), Šekspira, Spensera. Šekspir je shvaćen kao model svaralačkog genija. Značajna je i pojava gotskog romana u kome se prikazuju napeta stanja, neki događaj iz mračne prošlosti, sa abnormalnim likovima. U kritici se pojavljuju pojmovi:
- živopisno – slike iz priroda sa igrama svetlosti i senke
- gotsko – mistično, mračno; zamak i katedrala postaju omiljeni za prikaz
- romantično – najpre se odnosi na srednjovekovne viteške romane, a zatim na sve što je neobično, mistično U Nemačkoj se pojavljuje pravac Sturm und Drang ( prev: bujnost i plahovitost; oluja i nagon) 1770-1785. Velika važnost se pridaje geniju koji ne poštuje nikakve zakone i umetnost je njegovo delo. Drama je najvažniji književni oblik, a stast je jedna od osnovnih pokretača. Teme su borba protiv tiranije i nepravde, sukob pojedinca sa društvom, oduševljenist prirodom, žudnja za slobodom. Veliko je intereseovanje za nacionalnu umetnost. Predstavnici: Šiler ( Razbojnici ), Gete ( Patnje mladog Vertera ). Johan Gotfrid Hevder je bio filolog i istoričar koji je smatrao da je civilizacija tvorevina kolektivnog duha. Zastupao je tezu da je svaki narod poseban. Glasovi naroda u pesmi –prevodi pesama iz mnogih naroda, i naša Hasanaginica.
Romantizam : Vezuje se za kraj XVIII veka i 30-te godine XIX veka. Nasuprot klasicizmu i uzdizanju antičkih pesnika, romantizam ističe usmeno narodno stvaralaštvo kao izvor istinske poezije. Kao suprotnost sistemu strogih pravila klasicističke poetike romantičari zastupaju načelo slobode genija da krši sva pravila i da se oslanja na svoju subjektivno osećanje. Poezija je plod mašte, predstavlja se ono što je čudesno i tajanstveno, dela nalik na bajku. Vrhunska istina je sjedinjavanje sa prirodom. Značajna je muzika kao princip. Dolazi do
mešanja žanrova i do stvaranja novih vrsta. Predstavnici: braća Šlegel (Fridrih i Avgust), Hanrih Hajne, Hofman, Novalis... u Nemačkoj; filozofi: Šeling i Fihte U Nemačkoj se najpre javlja romatinzam. Uvode pojam romantičarske ironije ( svest o ograničenosti )
- pesnik mora da shvati da niko nije savršen pa ni on i mora da uvidi da je njegova stvaralačka moć ograničena. Pesnik je pri stvaranju svestan svoje ongraničenosti i ne teži ka savršenstvu kao klasičari. Međutim iako je ograničen preko mašte pesnik može slobodno da stvara. Prema F. Šlegelu romantičarska
poezije je jedina beskrajna i ne trpi nikakva pravila. Šiler je svojim učenjem promenio opredeljenje F. Šlegela, a ono kaže da su antički pesnici naivno prikazivali svet jer su bili deo takvog sveta, ali sa razvojem civilizacije pesnik mora da učini veliki napor da prikaže prirodu. Tako nastaje sentimentalni pesnik, onaj koji shvata razliku između sebe i sveta. A. Šlegel smatrao je da je poezija središte umetnosti, ako opšta i neprolazna pojava.. Prema Novalisu pesnike čarobnjak sa slobodom imaginacije, prema tome priča i bajka su mu najvažniji. Pesništov je izjednačio sa religijom i filosofijom. weltschmerz -penik oseća nesaršenost sveta i zbog toga pati; pesimizam. U Engleskoj romantizam zvanično počinje 1798. sa izdavanjem zbirke pesama „ Lirske balade “ koje su zajedno objavili Vilijam Vordsvort i Samjuel Tejlor Kolridž. delo je izazvalo veliku reakciju jer nije bilo po pravilima klasicizma i bilo je protiv Poupa. Vordsvort smatra da je svaka poezija dobra koja ima spontan izliv snažanih osećanja. Govor je jednostavan bez izveštačenosti, a cilj poezije je da stvori uzbuđenje. Postoji određeno ustrojstvo stiha ali ga ne poštuju svi. U tome se Vordsvort i Kolridž ne slažu (KOlridž je za ustrojstvo stiha, a Vordsvort ga smatra slučajnim). Ali najbitnija je mašta: pesnik spaja boju, oblik i zvuk. Umetnost je posredništvo između pesnika i prirode. Predstavnici: Džon Kits, Persi Biš Šeli, Džordž Gordon Bajron. Vilijam Blejk, Valter Skot. Šeli je u delu „ Odbrana poezije “ dao odgovor na članak „ Četiri doba poezije “ od Pikoka koji kaže da je doba poezije prošlo. Šeli tvrdi da se pesništvo rodilo kad i čovek i da je ono izraz stvaralačke mašte. Biti pesnik znači shvatiti stvaralčku lepotu i istinu. Pesnici nas približavaju prirodi. U Francuskoj nailazimo na ideje koje se suprotstavljaju salonskoj književnosti. U delu „ O Nemačkoj “ Gospođe De Stal iznosi poimanja braće Slegel. Kaže da književnost treba da dirne čitaoca, pesnik treba da peva opokretima duše. Ipak manifestom fran. remoantizma smatra se predgovor „ Kromvelu “ Viktora Igoa. On govori o tri doba čovečanstva i poezije i svakom je odredio odlike.
- prvobitno doba – naivnost – peva o večnosti – knj. vrsta: ode
- staro doba – jednostavnost –peva o – knj. vrsta: ep
- novo doba – istinitost – peva o – knj. vrsta: drama Igo uvodi i novi tip – groteska je karikaturalno-fantastična i iskrivljena slika stvarnosti, koja ne izaziva komična, već zastrašujuća osećanja. U prirodi nije sve lepo, i istinitoj umetnosti se mora dati i ružno.
Realizam : Vezuje se za drugu polovinu XIX veka. Realisti zagovaraju mišljanje da stvarnost treba da se prikaže onakva kakva jeste. Za razliku od uplitanja subjektivnih osećanja pri stvaranju dela u doba romantizma, realistički pisci moraju da se drže objektivnosti i uverljivosti. Svakidašnje, čak i banalno, ali nikako čudesno, uzdražano ili odmereno ali nikako patetično i preterano. Takvo opisivanje se ceni. Prikazuju se tipovi, predstavnici određene vrste ljudi, a ne neko poseban ili izuzetan. Likovi nisu obavezno visokog porekla, ali su opisani sa dosta detalja i predstavljeni u svojoj društveno-psihološkoj uslovljenosti. Bitna je veza između ambijenta i likova. Za prikazvanje koriste se društveni problemi: glad, novac, hipokrizija, prostitucija... U prvom planu je proza: roman i pripovetka se zasnivaju na čvrstoj fabuli. Balzak i realizam u Francuskoj – jedan od prvih realista i predstavnika ranog realizma jeste Šamfleri ( Realizam ). Ističe istinsko suočavanje sa životom i napuštanje izveštačenosti u pisanju. Balzak je napisao pregovor „ Ljudskoj komediji “ (1842), i ovo delo je svojevrsna aluzija na Danteovu „ Božanstvenu komediju “. Balzak je imao plan da od svih svojih romana napravi jedno delo. Na njega je veliki uticaj imalo učenje da sredina utiče na formiranje ličnosti čoveka. U samom delu iznosi studije naravi (prizore iz seoskog života, bračnog...) i raznih tipova. Pozitivizam u nauci – Ovaj naučni pogled sredinom XIX veka značajno utiče na književnike. Pozitivizam se zasniva na načelu uzročnosti iz prirode koji može objasniti društvene pojave. Svako saznanje
Obuhvataju razdoblje od početka XX veka do Prvog svetskog rata. Osporavaju tradicionalno shvatanje lepote. Bune se protiv konvencija i konformizma. Teže da zaprepaste i eksperimentišu sa jezikom. Odlikuje ih protivrečnost. Eskpresionizam : Književno-umetnički pokret s početka XX veka (1910-1930). Poznate su grupe “Most” i “Plavi jahač” u Nemačkoj. Bunili su se protiv bede i sve veće mehanizacije života. Negirali su kult klasične lepote i logiku. Teme su bile o ratu, bolu, bolnici, smrti, zapravo sve što izražava nemir. Zahtevali su potpunu slobodu kako u poeziji tako i u životu. Odnos u poeziji je bio subjektivan. Bitna im je bila vizija. Negovali su liriku i dramu. Sledbenici: Seren Karkegor, Niče, Anri Bergson, Frojd. Predstavnici:Hajm Trakl, Gotfrid Ben Futurizam : Ovaj pravac se javlja u Italiji i jedan je od mnogih koji negira sve tradicionalne oblke i klasičnu lepotu. Zahtevao je raskid sa prošlošću i okretanje ka budućnosti i mehanizaciji. Rat je bio neophodan da bi se svet pročistio, zato se vezao za fašizam. Od itralijanski predstavika bitan je Tomazo Marineti koji je 1909. objavio manifest u časopisu Figaro. Ovaj pravac u Rusiji imao je revolucionarni karakter, a najveći sledbenik bio je Vladimir Majkovski. Dadaizam :
Nastao je u Cirihu 1916. za vreme Prvog svetskog rata. Tristan Cara je napisao manifest “Dada”. Negiraju kult klasične lepote. Raskidaju sa logikom i zamanjuju je umentošću. Asociativnost. Godine 1920. sedište se prenosi u Pariz gde im se pridružiju istaknuti nadrealisti. Nadre Breton se nije slagao sa njima pa osniva... Nadrealizam : Andre Breton 1924. piše manifest nadrealizma. Od svih avangardnih pravaca on je iamo najviše revolucionarnu orjentaciju. Breton je formulisao princip automaskog pisanja -postupak kojim se iizražava stvarni tok misli bez ikakvih kontrolisanosti, beleži se sve što dolazi iz podsvesti; bitno je da ima što manje razumskog i što više iracionalnog. San takođe postaje jedan od važnih izvora za stvaranje. Spontano funkcionisanje duha kako bi se preobrazila civilizacija. Umetnici: Dali, Breton, Luj Aragon, Pol Elijar, kod nas: Marko Ristić, Oskar Davičo, Dušan Matić.
Metodološki pristupi
Ruski formalizam : Ova metoda izgrađena je u drugoj i trećoj deceniji XX veka. U Moskvi je grupa studenata osnovala
- godine Lingvistički kružok , a u Peterburgu 1916. nekoliko mlađih filologa okuplja Društvo za izučavanje pesničkog jezika – Opojaz. Među pripadnicima duštva u Moskvi izdvojio se Roman Jakobson , u Peterburgu Viktor Šklovski , a sa njim i Boris Ejhenbaum. Školovski u člancima Vaskrsnuće reči i Umetnost kao postupak objavljuje pozivanje umetnosti da podstiče opažanja na taj način što pojave prikazuje neobičnim. Oneobičavanje je postupak koji kod čitalaca izaziva utisak na osnovu koga čitalac napušta automatsko odnosno uobičajeno shvatanje reči. Proste reči se doživljavaju drugačije, promenom reda reči davanjem neke naobične perspektive...Ejhenbaum smatra da nijedna rečenica u delu ne može biti odraz autorovih subjektivnih osećanja, već da je konstrukcija i gluma. Jakbson je poeziju posmatrao kao usmerenu na izraz. Bitan mu je način na koji od jezičke materije nastaje umentičko delo. Fabula vs. siže – Fabula je uzročno-posledični sled događaja prikazanih u knjiženom delu (građa). Siže je način na koji su elementi fabule prikazani u delu (način na koji je fabula odrađena). Veselovski tvrdi da umetničku strukturu možemo objasniti na osnovu sličnih uslova njegovog nastanka (sredine i tradicije). Ovo mišljenje se kosilo sa idejama ruskog formalizma, a bilo je slično pozitivizmu. Evolucija u književnosti nije socijalno-istorijski uslovljena već menjanjem stilova po principu kontrasta. Kada dodje do zasićenja stvari se menjaju.
Nova kritika ( New Criticism ) :
Kao posebna vrsta u izučavanju književnosti uzima maha u trećoj i četvrtoj deceniji XX veka u Engleskoj i SAD. Grupa kritičara se suprostavila konceptu književne kritike gde je najveću ulogu u tumačenju dela imala biografija pisca i traže preocenjivanje književne prošlosti. Sledbenici ove kritike: Džon Krou Renson, Alen Tejt, Klint Bruks u užem smislu, a u širem i: T.S. Eliot, Ajvor Armstrong Ričards, Vilijam Empson. Ova kritika preporučuje pažljivo/pomno čitanje (close reading) kako bi se usredsredili na onošto je u tekstu dato. Čitalac treba pomno da čita tekst da obrati pažnju na sve pojedinosti i tako usmeri pažnju na književne vrednosti dela.
Strukturalizam : U širem smislu označava primenu određene metode u naučno-istorijskim i raznim društvenim naukama. Oslanja se na dostignuća strukturalne lingvistike i teorije informacije. Ključni termin jeste struktura i on dobija važnost u označavanju jezika kao funkcionalnog sistema. Tu je veliku ulogu imao lingvista Ferdinand de Sosir. De Sosir je u izučavanju jezika izdvojio dijahroniju - posmatranje jezičkih
pojava u nastajanju od sinhronije kao posmatranja jezičkih znakova u datom trenu. Istakao je i razliku između jezika i govora. Jezik je sistem znač enjskih jedinica th. pravila i normi. Govor je pojedinačna primena tih pravila. Jezik podrazumeva sistem znakova koji su konvencionalni i omogućuju komunikaciju. Govor je poruka ostvarena na osnovu poznavanja jezika. Pojmovi označeno i označitelj prave treći pojam- znak. Semiotika je nauka koja se bavi sistemom znakova. Opšta lingvistika tj F. de Sosir je izdvojio dve ose osu selekcije (paradigmatska) i osu kombinacije (sintagmatska). Prilikom selecije iz kruga sinonima traži se onaj koji najbolje odgovara (osa selekcije), a prilikom kombinacije odabrana reč dobija ulogu u blizini sa ostalim jedinicama u nizu (osa kombinacije). Teorija informacije- prema Jakobsonu Pošaljilac šalje kodiranu poruku, Primalac je dekodira. Postoje šest različitih fukcija jezika: referencijalna (usperena na pošiljaoca), emotivna (na kontekst), poetska (na poruku), konativna (na primaoca), fatička (obezbeđije kontakt), metajezička (usmeraena na kod). Predstavnici fran. strukturalizma: Rolan Bart ( Uvod u strukturalnu analizu pripovedanja ), Cvetan Todorov, A.Ž. Gremas. Škola iz Tartua doprinela je rezvojuteorije proze sa Jurijem Lotmanom ( Analiza pesničkog teksta ). Bavili su se semiotikom književnosti tj. književnošću kao posebnim sistemom znakova. Klod Levi Štrose bavio mitovima i načinima na koji se prenose. Govori o najmanjim jedinicama – mitemama, pominje osu selekcije i kombinacije, binarne opozicije (smrt-život, dobro-zlo). Naratologija je posebna disciplina u okviru strukturalizmai to je teorija pripovedanja. Vladimir Prop (Morfologija bajke) se bavio analizom ruskoh bajki. Zaključio da svaka bajka ima stalne funkcije koji se ne menjaju. Cvetan analizira Dekamerona, Žerar Ženet se zamina samo za narativni sklop ističe razliku između onoga o čemu se pripoveda i samog pripovedanja. Govori i o pet ključnih kategorija: redosled, trajanje
(kojom brzinom se pripoveda) i učestalost (da li se događaj desio jednom ili se pominje više puta) pripovedanja, zatim način (distanca i perspekitva) i glas (lice, ko pripoveda, kome je upućeno pripovedanje i da li se bavi samom naracijom)
Fenomenološka metoda : Osnivač ove naučno-filozofske metode je matematičar Edmund Husel. Želeo je da ispita na koji način saznajemo materiju, a ne samu materiju. Saznajemo posredstvom svesti, a naša svest je usmerena na nešto (intencionalnost). Fenomenologija pokušava da opiše put ka sagledavanju suštine. Najvažnije ime fenomenologije je Roman Ingarden. On u knjizi Književno umetničko delo objašnjava da delo ima nekoliko slojeva koji uzajemnim delovanjem omogućavaju konkretizaviju. Postoje sledeći slojevi prema Ingardenu: 1. sloj zvučanja – podrazumeva sklop raznih glasova i glasovnih tvorevina.
- sloj značenja – značenja reči ili smisla viših jezičkih jedinica.
- sloj prikaznih predmetnosti – sve što je opredmećeno u delu (likovi, situacije, odnosi među likovima...)
- sloj shematizovanih agekata – kako sami predmeti nisu u potpunosti prikazani podležu shematizovanosti. pošto su određeni delovi neodređeni (izostavljeni) čitalac ima priliku da sovjom maštom ispuni te praznine. Svi ovi slojevi čine jednu književnu strukturu.
