Preuzmite Porodicno pravo - USEE i više Rezime u PDF od Porodično pravo samo na Docsity!
1. Pojam porodičnog prava
2 pojama
Deo Pozitivnog prava – skup pravnih normi kojima se uređuju porodični odnosi (porodica). Između ostalog zaključenje braka, prekid, vanbračna zajednica, odnosi roditelja i dece, usvojenje, staratestvo Deo pravne nauke – naučnu disciplinu koja za predmet ima proučavanje onog što pozitivno pravo uređuje. Sistematsko proučavanje porodično pravnih odnosa. Različiti metodi Istorijski – kroz istoriju proučavanje porodičnih isntituta Sociološki – praćenje određenih institucija kroz vreme..recimo razvod, nekad i sad Komparativni metod – upoređivanje Srbije i evropske unije na primer
2. Predmet porodičnog prava
Pre svega porodica. Ona je složen pojam. Nije moguće dati jedinstvenu definiciju. Jedan od najstarijih instituta u društvu. Osnovna ćelija svakog društva prema OUN.
Različite definicije i shvatanja.
Svako poseduje porodicu..onu iz koje potiče primarnu i onu što sam stvori (porodicu prokreacije)
Pravno – zajednica uređena pravnim aktima i normama, sklapa se saglasnošću dva lica..ugovorom
Ekonomsko – zajednica koja podmiruje ekonomske potrebe jedne porodice..proizvodi i potrošački aspekt.
Sociološko – porodica je biološka zajednica u kojoj su ljudi povezani putem krvnog i tazbinskog srodstva
Dva osnovna oblika – nuklearna i porodična zadruga
Država štiti porodicu prvenstveno..uređuje je jer ima interes.
3. Subjekt i objekt porodičnopravnih odnosa
Predmet porodičnog prava je porodica, odnosno porodično-pravni odnosi.
Sujebkat porod.pravnih. odnosa mogu biti samo fizička lica.
Da bi bili subjekt potrebno je nekad: samo rođenje(pravna sposobnost) dete, nekad kvalifikovana sposobnost poput uzrasta i sposobnosti rasuđivanja (očinstvo) a nekad i poslovna sposobnost (brak).
Objekat porodično pravnih odnosa su prava i obaveze subjekata- to mogu biti akti činjenja (briga o deci, čuvanje, obrazovanje, izdržavanje) ili nečinjenje (uzdržavanje od nasilja i zanemarivanja dece)
4. PODELA PORODIČNOG PRAVA
Porod. Pravo deli se na
1. Bračno pravo (zaključenje braka, uslovi prekida, odnosi brač. Drugova, vanbračna zajednica,
homoseksualne zajednice)
2. Roditeljsko pravo (usvojenje, hraniteljstvo, zasnivanje roditejskog odnosa, materinstvo, očinstvo,
artificijelna insemenacija)
3. Starateljstvo (nad maloletnim licima koja su ostala bez roditeljskog staranja i nad punoltnim licima koja su
izgubila poslovnu sposobnost)
Stara ustanova..mesto joj je u porodično pravu, zato što su obično članovi porodice postavljani za staratelje. Briga o članovima društva, svaka država je to interes. Funkcionalni razlog potpadanja pod porodično pravo je što je ovaj institut zbog brige o malolenticima (tutor) sličan roditeljskom odnosu, gde se brine o ličnosti maloletnog lica i njegovoj imovini. Sličnost postoji.
5.PORODIČNO PRAVO KAO SAMOSTALNA GRANA
Porodično pravo je dugo bilo pod okriljem građanskog privatnog prava
Još je Ulpijan u rimskom pravu, napravio podelu na javno (država) i privatno pravo (građani).
Gaj je takođe podelio građansko pravo...na tripartitni sistem, res, actiones and persones.
Gde građansko pravo se odnosi na persones.
Tripartitni sistem prihvatili su mnogi zakonici od kojih pre svega 1804 Francuski građanski zakonik, Austrijski i Švajcarski
Nemački je prihvatio pandektni sistem, gde pod građ. Pravo spadaju: nasledno, stvarno, obligaciono i porodično pravo. Ovaj sistem je prihvatio i Srpski građanski zakonik 1844
Prve ideje o izdvajanju porodičnog prava iz građanskog javljaju se u 18. veku francuskoj (Doma), a kasnije prihvataju nemci Puhta, Savinji i Unger. Iako u 19. veku dolazi do kodifikatarskih poduhvata, Evropske zemlje su uglavnom zadržale staru sistematizaciju, gde je porodično pravo ostalo u sastavu građanskog prava. Međutim u Francuskoj ima pomaka, gde se sudije sve više specijalizuju u oblasti Francuskog prava.
Ideju izdvajanja porodičnog prava iz građanskog realizovao je naš pravnik Valtazar Bogišić 1888. godine donošenjem Opšteg imovinskog zakonika (regulisao odnose u porodičnoj zadruzi). Tadašnje porodično pravo je bilo zasnovano na mnogobrojnim običajima i nije bilo moguće izvršiti kodifikaciju.
U našem naciononalnom zakonodavstvu od pravog izdvajanja porodičnog prava dolazi nakon II svetskog rata i donošenja Samostalnih zakona u oblasti porodičnog prava.
6.RAZLIKE IZMEĐU PORODIČNOG PRAVA I GRAĐANSKOG PRAVA
Porodično pravo je dugo bilo sastavni deo građanskog prava.
Međutim ono se razlikuje u više stvari.
1. Po predmetu - pretežno lični odnosi a ne imovinski. A ako ima imovinskih oni se ne mogu prenosiiti ni
inter vivos ni mortis causa..ne mogu se robnonovčano izraziti. Kad subjekti ovih odnosa nestanu, nestaje i dugovanje po ovom osnovu.
2. Po sankciji – raskid odnosa, građansko pravo – naknada štete i vraćanje u pređašnje stanje, prinudno
izvršenje
3. Po formi – svečana forma, to građansko pravo nema
4. Metod prevencije i metod saniranja porodičnih odnosa. Favorizovanje braka – institut mirenja i
arbitraže (socijalne ustanove, savetovališta)
5. Imperativne norme (porodično pravo) a ne dispozitivne norme kao u građans. Pravu. Imamo okvir i
moramo se ponašati u skladu sa tim okvirom (usvojenje), na može proizvoljno i stranke ne mogu da urede neke odnoe, nego moraju da ispoštuju proceduru.
Danas granica između porodič i građanskog prava je sve manja...bračni ugovor isključuje institut zajedničke imovine je na primer novina.
IZVORI PORODIČNOG PRAVA
Ustav, Zakon, Opštepriznata načela međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori
Kao dopunski izvor...određeni značaj ima Sudska praksa, običaj i pravna doktrina
...
7.USTAV
Najviši pravni akt. Ustav Srbije donet 2006. godine. Uređuje porodične odnose i ljudska i manjinska prava.
prava..Radnom pravu recimo. Deca mlađa od 15 godina ne mogu biti zaposlena na poslovima koji su štetni po njihovo zdravlje na primer.
Do 1963. godine, zaštitu je uživao i brak i porodica, posle 1963. zaštitu isključivo uživa poroedica, jer ona obezbeđuje reprodukciju društva.
Posebna zaštita je predviđena za majku pre i posle porođaja, takođe i za samohrane roditelje koji se brinu o deci koja su psihički ili fizički ometena u razvoju.
ZAKON KAO IZVOR PRAVA
Zakon je glavni izvor prava, posle Ustava. Porodični zakon je donet 2005. godine.
Razlikujemo glavne i sporedne zakone. Glavni regulišu u potpunosti Porodičnu materiju, sporedni delimično.
Porodično zakonodavstvo je prošlo 6 faza.
1. Od stvaranja prve Jugoslavije 1918 – do 6. aprila 1941. godine. – za ovaj period važi rascepkanost pravnih
područja, odnosno partikularizam. U Vojvodini se primenjivalo Ugarsko pravo, Verbecijeva zbirka običajnog i pisanog prava, i u pojedinim delovima Austrijski zakonik. U Srbiji se primenjivao Srpski građanski zakonik, Pravo pravoslavne crkve, odnosno Bračni pravilnik Srpske pravoslavne crkve, za pravoslavne hrišćane, za druge veroispovesti njihovo crkveno pravo. Crna Gora, šerijatsko pravo, šarenilo pravnih propisa i Bogišićev imovinski zakonik 1888. Ustav sprske pravoslavne crkve i Bračni pravilnik Srpske pravoslavne crkve. Hrvatska, Slavonija, Bih; Slovenija, isto raznovstnost crkvenog i svetovnog prava.
2. Nakon objave rata 6. aprila 1941 – do 1946. i 1947. donošenje prvih posleratnih porodičnih zakonika. Ovaj
period prati pravni vakuum. Pravo koje je u tom periodu okupacije važilo je bilo pravo Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavija, Ustav FNRJ od 1946 godine i Zakon o nevažnosti propisa koji su doneti pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije. Ovaj zakon je donet 1946. Ovaj zakon je stavio van snage sve zakone koji su doneti pre rata i za vreme okupacije. Jedino su ostavljene odredebe koje nisu bile u suprotnosti sa Ustavom FNRJ. Ovaj period je bitan zato što se sa njim napravio otklon prema patrijahalnom pravu, institutima poput muževljeve vlasti, poligamnim brakovima i drugom.
3. Treći period je nastao donošenjem Osnovnog zakona o braku (OZB) 1946 godine, posle rata i donošenjem
ostala tri zakona. ZU-usvojenju, OZS-starateljstvu, OZORD-o odnosima roditeljai dece. 1947. godine. I trajao je sve do Ustavnih amandmana iz 1971. godine. Kada će doći da raspada federacije na republike i AP.
Ovaj treći period karakteriše važenje zakona na Saveznom nivou...važenje na teritoriji cele države, ali su republike mogle donositi svoje sopstvene zakone i konkretnije regulisati određena pitanja. Pravo nije bilo KODIFIKOVANO. Počinju napori za kodifikaciju...i onda dolazi do razbijanja države amandmanima iz 1971. razbijanje jugoslovenske zajednice.
4. Od amandmana 1971. do 27. aprila 1992. godine, dolazi do raspada Jugoslavije, istupanja prvo Slovenije,
zatim i Hrvatske i ostalih republika iz Jugoslavije, do rata i okončanja reće Jugoslavije.
1974, 75 i 76. doneta su 4 zakona: Zakon o braku, Zakon o roditeljima, Zakon o starateljstvu i Zakon o usvojenju.
Za ovaj period je bitno da 1980. dolazi do kodifikacije Porodičnog prava u sRbiji (ZBPO). U vojovdini je započeta ali nije privedena kraju i Kosovo takođe 1984. godine donosi se Zakon o braku i porodičnim odnosima.
5. Peti period traje od 27. aprila 1992. godine, raspada Jugoslavije do septembra 2006. godine i donošenja
današnjeg važećeg ustava. Ustav SRJ donEt 1992. godine, nakon secesije svih ostalih republika, konstituisao je federalnu državu, sačinjenu od Republike sRbije i Republike Crne Gore. 1993. godine, Srbija donosi Ustavni zakon o izmenama i dopunama kojim ukida važenje pokrajinskih zakona i ustanovljava jedinstvenu primenu republičkih zakona na području obe pokrajine. Međutim nakon 10 godina 2003 godine, usvaja se Ustavna povelja državne zajednice Srbije i Crne Gore. Ovom poveljom su ojačane nadležnosti republika, na saveznom nivou se još rešavalo pitanje ratifikacije međunarodnih
sporazuma, a sve ostalo je bilo u nadležnsoti država članica. To je sve trajalo dok 2006. godine Crna Gora se nije izjasnila na referendumu o stvaranju svoje samostalne države. Pa je tako u Srbiji sve do donošenja Porodičnog zakona 2005. godine važio ZBPO iz 1980. godine, a u Crnoj Gori Porodični zakon iz
1989. godine, dok nije donet nov Porodični zakon 2006. godine.
6. 2006. godine dolazi do izdvajanja Crne Gore iz Državne zajednice sa Srbijom i formiranja samostalne
države. Zakoni Crne Gore predstavljaju strano zakonodavstvo. Od tada u Srbiji samo važi Porodični zakon iz 2005 godine. I sto tako i u Vojvodini. A što se tiče Kosova..tamo važi Porodični zakon iz 2006 godine, koji nije ustavan.
DOPUNSKI ZAKONI KAO IZVOR PORODIČNOG PRAVA
Pored Porodičnog zakona, kao izvor prava se javlja Zakon o matičnim knjigama, Zakono o parničnom postupku, Zakon o stanovanju, Zakon o državljanstvu, Zakaon o vanaprničnom postupku, Zakon o sudovima.
Odredbe Zakona o ličnom imenu su bile sastavni deo ZBPO iz 1980 i sada su sastavni deo Porodičnog zakona. 11 deo PZ. Svako lice ima lično ime, koje se sastoji iz imena i prezimena. Ako lice ima više od dva imena, mora se odlučiti za ime koje će koristiti u pravnom saobraćaju. Lično ime se upisuje u Matičnu knjigu rođenih. Lice može promeniti ime sa 15 godina, a sa 10 uz dozvolu roditelja. Promena imena ne može u sledećim slučajevima:
1. Ako je pokrenut krivič. Postupak
2. Ako je osuđeno lice
3. Ako izbegava neku obavazu
4. Ako je pogrdno, suprotno moralu i običajima
Zahtev za promenu imena podnosi se opštinskoj upravi. Ova je dužna da obavesti matičara i lice koje vodi računa o prebivalištu lica.
Zakon o Matičnim knjigama (1990), uređuje vođenje matičnih knjiga. Tri vrste postoje. Izvod iz MK ima snagu javne isprave. U Njoj podaci moraju biti istiniti. U matične knjige se upisuju podaci o rođenju, braku i smrti. MK se vode po određenim načelima:
1. Načelo oficijelnosti – znači da knjige vode državni organi. Ranije Matične knjige vodile su verske
zajednice (sem u Vojvodini), gde je matičar vodio knjige, prema Zakonu o državnim maticama. Matične knjige se ovde po matičnim područjima, koje određuje skupština opštine. U inostranstvu matične knjige vode diplomatska i konzularna predstavništva.
2. Načelo jednoobraznosti matičnih knjiga – znači da se u knjige upisuju uvek isti podaci. Ti podaci zavise
o kojoj knjizi se radi (ali ime prezime, datum rođenja, ime roditelja i statusne činjenice, bračno stanje, utvrđivanje i osporavanje očinstva, materinstva, usvojenje, starateljstvo i dr.
3. Načelo autentičnosti matičnih knjiga – izvod iz MTK ima snagu javne isprave i podaci koji su upisani u
nju smatraju se tačnim. Ispravke u MTK se ne mogu vršiti posle zaključenja upisa, bez dozvole nadležnog organa.
4. Načelo ograničene javnosti – uvid u MTK ima samo zakonom određen krug lica. Pre svega to je lice na
koje se podaci odnose. Zatim to mogu biti član uže porodice, usvojilac, staralac i lice koje za to ima neposredna i po zakonu interes. Izvod traže ovlašćena lica. Matičar može da odbije izdavanje izvoda i uverenja ako je očigledno da se radi o zloupotrebi.
Postoje 3 vrste knjiga:
1. Matična knjiga rođenih – evidentira sve promene u životu jednog lica..podaci o rođenju lica, kao i podaci
iz ove dve knjige.
. podaci o rođenju deteta (gde je rođeno, datum, pol, čas, roditellji)
ZAKON O VANPARNIČNOM POSTUPKU (1982)- predstavlja dopunski izvor. Reguliše pitanja koja se tiču:
. proglašenja nestalog lica za umrlo i dokazivanje smrti
.lišenje i vraćanje poslovne sposobnosti
.produženje roditeljskog prava i prestanak produženog roditeljskog prava
.sticanje potpune poslovne sposobnosti, zasnovano na roditeljstvu
.davanje dozvole za sklapanje brak (maloletnicima i tazbinskim srodnicima)
Najvažnije pitanje koje uređuje Zakon o vanparničnom postupku je pitanje proglašenja nestalog lica za umrlo. To je moguće u sledećim slučajevima:
1. Ako za poslednjih 5 godina, niej bilo nikakvih vesti, a lice ima preko 70 godina
2. Takođe ako za poslednjih 5 godina nema nikakvih vesti, a može se smatrati s obzirom na okolnosti
usled kojih je nestalo da nije više u životu
3. Brodolom, saobraćaj, požar, poplava, zemljotres ili dr. Smrtna opasnost, a nema vesti za 6 meseci od
prestanka ovih opasnosti
4. Rat- lice nestalo u toku rata ili ratnih dejstava, o čijem životu nema informacija za 12 meseci (godinu
dana) otkako su prestala ratna dejstva.
Postupak proglašenja nestalog lica za umrlo vodi se pred opštinskim sudom. Sud će izdati oglas u Službenom listu i pozvati nestalo lice i sve one koji imaju informacije o tome licu da se jave. Nakon 3 meseca od objavljivanja, sud će odlučiti na osnovu podataka koje ima.
Ukoliko se nestalo lice javi, sud će ukinuti svoje rešenje. Proglašenje nestalog lica umrlim je bitno zato što proizvodi određena pravna dejstva u oblasti porodičnog prava, naslednog, roditeljskih odnosa. Pa tako u bračnom pravu, proglašenje ima posledicu prestanka braka. (ako se lice vrati, ne može da nastavi brak, ali može da traži povratak imovinskih prava koje mu sleduju, udeo u zajedničkoj imovini ili posebnoj imovini, novčanu nadoknadu ako je prodata imovina). U roditeljskom i starateljskom pravu, lice stupa u sva roditeljska i starateljska prava (problem je jedino kod usvojenja)
ZAKON O PARNIČNOM POSTUPKU (2004)- uređuje postupak pred sudom (postupak u porodičnim sporovima), mesnu nadležnost, tok postupka (o tužbi, raspravi, odlukama, pravnim lekovima), stranke.
ZAKON O UREĐENJU SUDOVA (2008) – uređauje stvarnu sudsku nadležnost. U Srbiji potoje sudove Opšte nadležnosti i sudovi posebne nadležnosti. Sudovi opšte nadležnosti bitni su za porodično pravo.
Opšte nadležnosti:
-osnovni sud – I stepen, teritorija grada, 1 ili više opština
-viši sud – II stepen, za područje 1 ili više osnovnih sudova
-apelacioni sud – o žalbama na II stepene odluke (višeg suda) i presude osnovnih sudova u građanskim sporovima, ako za odluke o žalbi nije nadležan viši sud, o sukobu nadležnosti osnovnih sudova (ako nije nadležan viši sud), prenošenje nadležnosti osnovnih i viših sudova (kad ne mogu da postupaju u nekoj pravnoj stvai)
-kasacioni sud – najviši sud Rsrbije, sedište u Beogradu, odlučuje o vanrednim pravnim sredstvima, o sukobu nadležnosti između sudova i prenošenju nadležnosti sudova, takođe utvrđuje načelne pravne stavove radi jedinstvene primene prava, razmatra primenu zakona i drugih propisa i rada sudova, imenuje sudije Ustavnog suda i daje mišljenje o kandidatu za predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
Sudovi posebne nadležnosti:
• Privredni sud
• Privredni apelacioni sud
• Prekršajni sud
• Viši prekršajni sud
• Upravni sud
ZAKON O STANOVANJU (1992) – još uvek se primenjuju odredbe koje se odnose na stanarsko pravo, reguliše pitanja koja se tiču korišćenja stana od strane članova porodičnog domaćinstva, imenuje članove porodičnog domaćinstva, reguliše pitanja u slučaju otkupa stana od strane nosioca stanarskog prava ili zakupca stana, priznavanja i ostavarivanja prava članovima porodičnog domaćinstva.
ZAKON O DRŽAVLJANSTVU (2004) – reguliše pitanje sticanja i prestanka državljanstva, pitanje evidencije državljanstva. Bitan je kao dopunski izvor, naročito kod sklapanja braka sa strancem, usvojenja deteta, sticanja državljanstva deteta.
ZAKON O OPŠTEM UPRAVNOM POSTUPKU (1997) – reguliše pitanja matičara, vođenja matičnih knjiga (sklapanja braka), u radu centra za socijalni rad (usvojenje, starateljstvo, hraniteljstvo) i postupku pred organom uprave radi promene imena.
ZAKON O IZVRŠNOM POSTUPKU (2004) – bitan kod izvršenja odluka u oblasti porodičnog prava kod predaje i oduzimanja deteta. Reguliše pitanje mesne nadležnosti i pravi razliku ako se radi o odlučivanju o predlogu za izvršenje i postupku za izvršenje. Kod predloga povodom odlučivanja o predaji deteta roditelju ili drugom licu, organizaciji, nadležan je sud koji opšte nadležan za stranku koja zahteva izvršenje, kao i sud na čijem se području dete nalazi. A kod sprovođenja izvršenja, mesno je nadležan sud na čijem se području dete nalazi u vreme izvršenja.
Predlog za izvršenje može podneti roditelj, lice kome je dete povereno na čuvanje i vaspitanje i staratelj. Prilikom izvršenja, najviše se štiti interese deteta. Rešenjem o izvršenju, dužniku izvršenja će se ostaviti 3 dana, da dobrovoljno preda dete. Ako to ne izvrši, sprovešće se oduzimanje deteta. Ovo oduzimanje može samo izvršiti sudija u saradnji sa psihologom, organom starateljstva, školom, savetovalištem. Ako se dete, posle oduzimanja nađe opet kod druge strane u roku od 60 dana, pristupiće se ponovo izvršenju po istom rešenju. Postoji i hitno izvršenje (u slučaju kad je ugrožen život, zdravlje ili psihofizički razvoj deteta).
ZAKON O MEDIJACIJI (2005) – specifičnost Porodičnog prava, zato što se medijacijom odnosno posredovanjem u bračnim odnosima, pokušavaju izmiriti bračni drugovi. Ovim zakonom se propisuju uslovi koje jedan medijator mora da ispunjava, njegova prava i obaveze.
Medijator mora da i ima:
-VS stručnu spremu
-najmanje 5 godina radnog iskustva na poslovima rešavanja sporova i konfliakta
-prošao obuku za posrednika
-upisan u spisak posrednika
-da nije pod istragom i da nije osuđivan za namerno počinjeno krivično delo
-da je dostojan za obavljanje posredovanja
Postupak posredovanja sprovodi se na bazi dobrovoljnosti, jednakosti i ravnopravnosti stranaka, privatnosti, poverljivosti i hitnosti. Posrednik ne može da utiče, on je neutralana, omogućava stranaka da same dođu do najpovoljnijeg rešenja za njih.
MEĐUNARODNE KONVENCIJE - ima ih više, za Porodično pravo najbitnije su:
- Konvencija UN o pravima deteta 1989.
- Evropska konvencija o usvojenju 2008
- Evropska konvencija o pravu na kontakte sa decom iz 2003
- Evropska konvencija o ostvarivanju dečiji prava iz 1996
određeni uticaj. Ona sa naučne tačke gledišta objašnjava mnoge institute i svojom teorijskom obradom određene problematike, daje doprinos sudskoj praksi. Takođe u izradi zakona, često se angažuju određeni pravni teoretičari koji samim tim utiču na stvaranjepravnih normi.
POJAM PORODICE
Porodica je jedan od najstarijih društvenih instituta. Ona je osnovna ćelija jednog društva. Svaka država je zaintereseovana da zaštiti porodicu i uredi njene odnose. Više različitih shvatanja i teorija. Istorijski porodica se dosta izmenila, pretrpela je mnogobrojna prilagođavanja, ekonomske krize, kolebanja, uspone i padove, ipak još uvek je svako društvo zainteresovano da zaštiti porodicu.
UN u Opštoj deklaraciji upravo kažu da je „porodica prirodna i osnovna ćelija društva i da kao takva ima pravo na zaštitu društva i države“
Naša država, takođe zastupa takvu platformu, pa u Rezoluciji o obnavljanju stanovništva Srbije kaže da je „odnos prema porodici, odnos prema sopstvenoj budućnosti“. Nov ustav je usvojio takođe pronatalitetnu politku. On štiti prvenstveno porodicu, jer je uloga braka znatno opala. Takođe izjednčava vanbračnu ibračnu zajednicu.
Porodica je ipso facto elementarna društvena jedinica – ona predstavlja nezamenljiv okvir rađanja i podizanja dece, dakle društvena kontinuacija.
Naš Ustav predviđa da porodica uživa posebnu zaštitu, dok Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (1950) nema nijednu odredbu o zaštiti porodice. Fokus konvencije je na zaštiti prava na poštovanje privatnog i porodičnog života, čime se izražava širi kontekst zaštite od konteksta koji pruža zaštita porodice u tradicionalnom smislu, jer podrazumeva šire odnose, pravo na priznavanje kontakata i drugim licima sa kojima je dete razvilo odnose bliskosti.
VRSTE PORODICE
Porodica je preživela mnogo transformacija. U zavisnosti od kriterijuma razlikujemo sledeće vrste:
1. Prema načinu nastanka (sklopljen brak ili ne):
• Bračnu porodicu – nastaje rađanjem dece u braku...ima pravnu vezu i srodstvo kao prirdnoj i
biološkoj vezi..status dece u bračnoj porodici je trajan, ne može da prestane raskidom braka.
• Vanbračnu porodicu – rađenjem dece van braka...nema pravne veze, počiva samo na srodstvu kao
prirodnoj biološkoj vezi
• Adoptivnu porodicu – zasniva se usvajanjem tuđeg maloletnog detata, nema prirodne i biološke
veze, ali ima pravna veza
2. Prema tome da li obuhvata oba roditelja i decu:
• Potpuna – ova roditelja i deca
• Nepotpuna – jedan roditelj sa decom
• Obnovljena – stupanjem u novi brak ili vanbračnu zajednicu ili pomirenjem starih partnera i
obnavljanjem životne zajednice jednog roditelja sa drugim i svojom decom
3. Prema širini srodnika:
• Savremena (nuklearna) – samo roditelji i deca, bez drugih srodnika.
• Velika porodica (porodična zadruga) - pre rata bila široko rasprostranjena.
Mogle bi se izvršiti i druge podele: gradska, seoska porodica, ravničarska, planinska, radnička, službenička i dr.
FUNKCIJA PORODICE
Porodica kao osnovna ćelija jednog društva preživela je mnoge transformacije. Tokom istorije ona je uvek obavljala određene zadatke i funkcije, koje su se vremenom menjale, međutim reproduktivna funkcija je jedna koja je uvek najkvalitetnije vršena u porodici (nezamenljiva)
Najznačajnije funkcije su:
1. Reproduktivna funkcija – Porodica služi za iživljavanje biološkog i seksulanog nagona. Seksualna služi za
kanalisanje seksualnog nagona i njegovog iživljavanja u dozvoljenim okvirima, između odraslih članvoa porodice (muža i žene), a biološka komponenta se sastoji u rađanju i podizanju dece. Seksualna komponenta se može ostvarivati i van braka, a kvalitetno podizanje dece je negde i dalje uvreženo mišljenje najbolje u porodici.
2. Ekonomska funkcija – proizvođačka i potrošačka funkcija. Pre je porodica bila i ekonomska zajednica u
kojoj se radilo i proizvodilo. Međutim razvojom industrije i potrošačkog društva ova uloga se izgubila, sve više se rad izmešta van porodice, dok je potroška komponenta preovlada (porodica postaje potrošačka jedinica)
3. Vaspitno- obrazovna funkcija – isto promena..izmešta se sve više izvan porodice.
4. Zaštitna funkcija – i dalje jako bitna. Ima više komponenti. Biološka zaštitia (fizička i psihička zaštita),
Zdravstvena zaštita (negu usled bolesti, pružanje podrške i zaštite) Ekonomska zaštita (izdržavanje dece, roditelja, partnera) Pravna zaštita (zastupnje dece, maloletnih, poslovno nesposobnih). Zaštitna funkcija je preneta danas uglavnom na državu. Država brine i štiti biološki (putem vrtića, čuva decu, hrani, vaspitava), zdravstvena zaštita (zdravstvene ustanove), ekonomska zaštita (materijalna zaštita putem fondova penzijskog osiguranja, socijalne zaštite)..porodica sve više gubi ovu ulogu..pre je postojala i krvna osveta (fizička zaštita)
5. Psihološko-emotivna funkcija – pružanje podrške svojim članovima. Zadovoljavajući potrebu pojedina da
živi u porodičnoj atmosferi ljubavi, razumevanja i poverenja. Podrška u najtežim trenucima, da sa njima deli pobede i uspehe...bitna za izgradnju stabilne ličnosti.
SRODSTVO
Pojam srodstva
Srodstvo je bitna kategorija u porodičnim odnosima. Svaka Porodica je zejednica kojom se uspostvlja neka veza između njenih članova, bilo da je prirodna, biološka ili da nastaje putem adopcije.
Kad se govori o srodstvu obično se najviše razmišlja o krvnom srodstvu, iako je to mnogo širi pojam.
Srodstvo kao pravna kategorija predstavlja skup porodičnopravnih odnsoa, između zakonom predviđenih lica u porodici, između kojih postoje određena prava i obaveze koje proizlaze iz tog srodničkog odnosa.
Moja definicija - Srodstvo u porodičnom pravu predstavlja vezu izeđu zakonom određenih lica koja se nalaze u porodično pravnom odnosu, između kojih postoje određena prava i obaveze.
Naše pozitivno pravo razlikuje 3 vrste srodstv: krvno, tazbinsko i adoptivno srodstvo
Međutim naše pravo je poznavalo i druge oblike srodstva. Pa je tako crkveno pravo predviđalo prijateljstvo (između krvnih srodnika jednog bračnog druga i krvnih srodnika drugog bračnog druga), pa zatim trorodno srodstvo (veza između jednog bračnog duga i dvorodnih srodnika i veza drugog bračnog druga i dvorodnih srodnika drugog bračnog druga), duhovno srodstvo (kumstvo, kum-kumče), srodstvo po mleku (šerijatsko pravo, dojilje)
Istorijski postojali su i drugi oblici srodstvo, agnatsko srodstvo (udajom ćerka je izlazila iz agnatskog srodstva sa svojim ocem i prelazila pod valst svekra...odnosno starešnom porodice svog muža).
VRSTE SRODSTVA PO NAŠEM PRAVU
1. KRVNO SRODSTVO
ČETVRO KOLENO – KOLENO PRADEDOVA I PRABABA. Ovo koleno ima 8 rodonačelnika koje su licu A pradedovi i prababe. Osim toga tu ulaze i svi potomci pradedova i prababa, sem trećeg i drugog kolena. Ti potomci su licu A dede-stričevi, dede-ujaci, baba-tetke.
Svako sledeće koleno se izračunava po istom principu i broj se povećava duplo...sa 8 na 16 (u petom kolenu), pa 32 i dalje.
Unutar kolena se srodnici dalje mogu grupisati po linijima, to jest gde u prvom kolenu na primer, svako dete formira svoju liniju (linija ćerke, linija sina).
VRSTE KRVNOG SRODSTVA
Krvno srodstvo može biti bračno i vanbračno. Bračno nastaje rođenjem jednog lica u braku. Dete koje se rodi u braku odmah zasniva odnos sa svojim roditeljima i krvnim srodnicima svojih roditelja. Bračno poreklo se uvek pretpostavlja za decu koja se rode u braku, a vanbračno se mora posebno utvrditi na zakonom predviđen način. Vanbračno krvno srodstvo nastaje rođenjem van braka. Dete ne stupa automatski u odnos sa ocem i njegovim srodnicima, nego samo sa majkom i njenim krvnim srodnicima. Da bi njegovo srodstvo moglo da proizvodi pravna dejstva, ono mora biti ustanovljeno na zakonom propisan način, a dotle dok je pravno nepoznato, ono je i pravno nepriznato.
PRAVNI ZNAČAJ KRVNOG SRODSTVA
Krvno srodstvo je značajno jer povlači razni niz posledica u: porodičnom, naslednom, krivičnom i krivično procesnom pravu, socijalnom, stambenom i dr.
1. U porodičnom pravu – ono je glavna smetnja za sklapanje punovažnog braka u stepenima koji su
predviđeni zakonom. Bliski srodnici ne mogu sklopiti punovažan brak, a ukoliko do toga dođe on je ništav. (razlozi su moralne, medicinske, običajne prirode)
2. U roditeljskom pravu – lica koja su najbližem krvnom srodstvu, imaju obavezu međusobnog izdržavanja.
Ovo važi za prvi stepen – sve srodnike u pravoj liniji i između pobočnih srodnika u drugom stepenu pobočnog krvn. Sordstva. Ove zakonske obaveze ne mogu se krvni sordnici odreći.
3. U usvojenju – krvno srodstvo predstavlja adoptivnu smetnju za zasnivanje usvojenja. (nije dozvoljeno
usvajanje srodnika u pravoj liniji, bez obzira na stepen i bez obzira da li je bračno ili vanbračno srodstvo)
4. U naslednom pravu – krvno srodstvo je osnov zakonskog (intestatskog) nasleđivanja. Zakonsko
nasleđivanje je po našem pravu tako uređeno, da se nasleđivanje vrši po naslednim redovima u koje su grupisani krvni srodnici po parentelarno-lineranom sistemu. Bliži srodnici su grupisani u bliže nasledne redove, dalji srodnici u dalje nasledne redove, bliži nasleđuju i isključuju iz nasleđivanja dalje srodnike.
5. U krivičnom pravu – postoji čitavo poglavlje krivičnih dela protiv braka i porodice. Pa tako KZ srbije
predviđa : dvobračnost, zaključenje ništavog braka, vabračna zajednica sa maloletnikom, oduzimanje maloletnog deteta, promena porodičnog stanja, nasilje u porodici, nedavanje izdržavanja, kršenje porodičnih obaveza i rodskrvnjenje.
6. U krivično-procesnom pravu – vodi se računa o krvnim srodnicima i predviđaju se slučajevi gde oni ne
mogu biti učesnici krivičnog postupka. Pa tako Zakonik o krivičnom postupku, predviđa naprimer, da sudija ili sudija porotnik ne može vršiti sudske dužnosti ukoliko mu je okrivljeni, njegov branilac, tužilac, oštećeni, njegov zakonski zastupnik ili punomoćnik, bračni drug ili srodnik u pravoj liniji do bilo kojeg stepena u pobočnoj liniji do IV stepena. (ove činjenice predstavljaju osnov za izuzeće sudije). Takođe Zakon o krivičnom postupku, predviđa da najbliži krvni srodnici okrivljenog lica budu oslobođeni od dužnosti svedočenja (kako ne bi izneverili princip uzajamnog pomaganja i porodične solidarnosti) naprimer bračni drug okrivljenog ili lice koje živi u trajnoj vanbračnoj zajednici. Takođe lica koja su oslobođena dužnsoti svedočenja, ne mogu biti ni u svojstvu veštaka (jer se može dovesti u pitanje njihova nepristrasnost i objektivnost)-
7. Zakon o stanovanju Srbije (1992) - vodi računa o najbližim srodnicima i članovima porodičnog
domaćinstva i pruža im određenu zaštitu. Pa tako u slučaju smrti zakupca stana, članovi porodičnog domaćinstva koji su sa zakupcem stanovali u istom stanu nastavljaju sa korišćnjem tog stana. Članovima
porodičnog domaćinstva smatraju se: bračni drug, dete (rođeno u braku, van braka, usvojeno, pastorče), roditelji zakupca stana, roditelji njegovog bračnog druga i lice koje je zakupac po zakonu da izdržava.
8. Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju radnika (2003) predviđa da pravo na porodičnu penziju u
slučaju smrti osiguranika ili korisnika starosne ili invalidske penzije, pripada članovima porodice (bračnom drugu, deci rođenoj u braku, van braka, usvojena i pastorci, unuci, braća i sestre i druga lica bez roditelja koju je korisnik izdržavao, roditelji osiguranika takođe.
SRODSTVO PO TAZBINI
Srodstvo po tazbini nastaje pravim putem, odnosno sklapanjem braka, između srodnika jednog bračnog druga I srodnika drugog bračnog druga. Bračni partneri nisu u tazbinskom srodstvu, oni su posebnom pravnom odnosu, koji se naziva brak.
Računanje- tazbinsko srodstvo se računa na isti način kao I krvno srodstvo. Pa su tako bračni drugovi u istom stepenu tazbinskog srodstva sa srodinicima svog partnera kao što su I oni sami. Tako otac I kći su u I stepenu krvnog srodstva, a ćerkin muž je u istom stepenu tazbinskog srodstva sa tastom.
Srodstvo po tazbini je trajno, ne prestaje sa prestankom braka. Ono povlači određene pravne posledice u porodičnom, krivično-materijalnom, krivčno-procesnom pravu, socijalnom, stambenom I dr. granama prava.
U bračnom pravu – tazbinsko srodstvo predstavlja smetnju za sklapanje punovažnog braka, apsolutnu ništavost. Ipak ono ima manji moralni-društveni značaj od krvnog srodstva. Zakon je predviđen uži krug tazbinskih srodnika koji međusobno mogu sklopiti brak. Bračnu smetnju predstavljaju svi slučajevi prvog stepena tazbinskog srodstva, koji obuhvata očuha, maćehu, pastorke, svekra, snahu, zeta, taštu. Sem toga. Bračna smetnja tazbinskog srodstva može se otkloniti prethodnom dozvolom suda, tako da brak može biti validiran naknadno.
U porodičnom pravu – tazbinsko srodstvo ima pravno dejstvo u oblasti zakonske obaveze izdržavanja. Pa tako obaveza izdržavanja postoji pod određenim uslovima između očuha, maćehe I pastorka.
Što se tiče adoptivne smetnje – moguće je usvojenje između sordnika po tazbini, pa tako očuh ili maćeha mogu usvojiti pastorka ili pastorku
Nasledno pravo – nema nikakv značaj tazbinsko srodstvo, nije osnov zakonskog nasleđeivanja.
Krivično-materijalno i krivično procesno pravo – povlači slične posledice kao i krvno srodstvo. Krivični zakon predviđa krivična dela čiji izvršilac može biti srodnik po tazbini (neplaćenje alimentacije, nasilje u porodici). Takođe Zakonom o krivičnom postupku, Zakonom o parničnom postupku I Zakonom o opštemupravnom prostupku, predviđeno je da određeni srodnici po tazbini budu oslobođeni od svedočenja I veštačenja.
Stambeno zakonodavstvo – u pogledu prelaska prava na zakup stana, izjednačava pastorke sa decom, a svekra, svekrvu, tasta I taštu, sa roditeljima nosioca stanarskog prava.
Zakon o penzijskom I invalidskom osiguranju radnika – predviđa da pravo na porodičnu penziju u slučaju smrti osiguranika ili korisnika starosne I invalidske penzije pripada članovima njegove porodice, pored krvnih I adoptivnih srodnika, bračnog druga, tu spadaju I pastorci, kao I očuh I maćeha ako ih je osiguranik izdržavao.
SRODSTVO PO USVOJENJU
Srodstvo po usvojenju nastaje veštačkim, pravnim putem, usvojenjem tuđeg maloletnog deteta. Pravni system je ranije poznavao nepotpuno I potpuno usvojenje, današnji zakon samo predviđa potpuno usvojenje.
Nepotpuno usvojenje povlači znatno uži srodnički odnos. Kod njega srodstvo se zasniva samo između usvojica I usvojenika I njegovih potomaka, dok na drugoj strain srodnici usvojioca ne stupaju ni u kakve pravne veze sa usvojenikom I njegovim potomcima. Usvojinik takođe ne prekida odnose sa svojim prirodnim roditeljima I ostalim krvnim srodnicima. Ono je raskidivo.
Potpuno usvojenje je neraskidivo. Ono se zasniva između usvojioca I svih njegovih krvnih srodcnika sa jedne strane I usvojenikom I svim njegovim potomcima sa druge strane. Usvojenik prekida odnose sa svojim prirodnim roditeljima I krvnim srodnicima, pošto stupa u potpunosti u porodicu usvojioca I dobija status bračnog deteta.
Međutim pre usvajanja Povelje iz 2000 godine, dolazi do usvajanja nekih akata SAveta EVrope i EU, 80-90-ih godina, kao što su Preporuka 924 (1981) o zabrani diskriminacije prema homoseksualcima, gde se države pozivaju da eliminišu bilo koji vid diskriminacije, nasilja I pritiska prema homoseksualcima. Zatim REzolucija iz 1994, o jednakom tretmanu svih građana, I zabranu diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije. Kao I da se nepriznavanje nikakvih pravnih dejstava životnim zajednicama homoseksualnih parova smatra zloupotrebom.
Ove promene u pravnom zakonodavstvu Evrope, predstavljaju pouzdan signal da je brak kao tradicionalni okvir lica suprotnog pola oslabio. Veći broj evropskih I vanevropskih država priznaje ili manje-više izjednačava vabračne zajednice sa bračnim, a licima istog pola priznaje pravo da sklope brak (Holandija, Beligija, Kanada, Južna Afrika) ili im priznaju znatna prava koja su priznata bračnim drugovima (Švedska, danska, Norveška, francuska, Slovenija, Island). Neke zemlje su otišle korak dalje pa homoseksualnim zajedncama, priznaju I usvajanje dece (Švedska, Španija, HOlandija, Island, Norveška). U Nemačkoj I Danskoj se usvajanje priznaje samo homoseksualnom partner biološkog roditelja deteta.
U većini zakona (pa I u našem Porodičnom zakonu) se uzajamna vernost izostavlja iz definsianja bračnih dužnosti I prepušta samim bračnim drugovima da se sami odrede prema tome. Centar na braku sve više slabi generalno, već se interes usresređuje na svaku zajednicu života koja ostvaruje određene ciljeve.
U SAD dolazi do suprotnog pravca. Konvenant brakova. Gde brak nije običan bračni niti predbračni ugovor, nego predstavlja svečani ugovor, međusobni zavet bračnih drugova koji ih znatno čvršće obavezuje nego običan ugovor. Razvod je teži I pod strožijim uslovima. (Luizijana, Arizona, Džordžija, Teksas, Oklahoma). Čak postoji I Pokret za konvenant brak (socijalni, moralni, spiritualni ugovori, knjige I magnotofonske trake, kako izvršiti konverziju običnog braka u konvenant brak). Pitanje je da li će ova strožija forma zaživeti, kad sve više dolazi do liberalizacije shvatanja braka.
NAČELA BRAČNOG PRAVA
Bračno pravo zasnovano je određenim načelima. Najznačajnija su:
1. Načelo monogamije – znači da se priznaje samo brak zaključen između jednog muškarca I jedne žene.
Jedno lice može istovremeno da bude samo sa jednim licem u braku. Ostalo je kažnjivo. I naredni brak se ne može sklopiti dok prethodni ne prestane. Nasuprot načelu monogamije, postoji I poligamija (šetijatsko pravo). Ona se deli na poliandriju (1 žena-više muškaraca) I poliginiju (1 muškaraca – više žena). Poliandrija je bilapoznata u Arabiji, pre pojave islama, nastala zbog siromaštva I disproporcije broja žena I muškaraca. Ona je bila karakteristična za siormašan svet koji sebi nije mogao da priušti monogamni oblik zajednice I izdržavanje iste. Nedostatak resursa , skromni I neizvesni uslovi uticali su da više braće uzme jednu ženu, kako bi lakše opstali. Danas još postoji na Tibetu I Nepalu. Arapasko društvo od ubijanja ženske dece I poliandrije, posle prelazi na poliginiju, odnosno brak jednog muškarca I više žena, što I Kuran dozvoljava (najviše 4 žene). Zbog ratova, veliki broj žene je ostajao udovice I nezbrinute, otuda praksa poligamnih brakova I zbrinjavanje žena na taj način. Poliginija je preiznata takođe I kod budista.
2. Načelo dobrovoljnosti stupanja u brak – brak se sklapa slobodnim pristankom muškarca I žene, a svako
odstupanje od toga ima posledicu poništaja braka. Ovo načelo je postojalo I pre rata, ali se nije u potpunosti ostvarivalo, jer su na izbor partnera često uticali ili odlučivali roditelji. Ovi brakovi su sklapani uz formalno poštovanje načela dobrovoljnosti stupanja u brak, jer je porodična prinuda pod kojom je brak sklapan predstavljala poseban nevidljiv društveni I porodični mehanizam (bio lišavan nasledstva ako ne pristine). Danas roditelji retko utiču na izbor bračnog druga, uobičajena je praksa da neko duže ili kraže živi sa budućim bračnim partnerom u bračnoj zajednici, kako bi se upoznali. Ukoliko bi se desilo da neko sklopi brak usled prinude I zablude, ima pravo na poništenje braka.
3. Načelo institucionalnosti braka – Brak nije samo privatna stvar muškarca I žene kao bračnih drugova, jer iz
njega najčešće nastaju I treća lica, to jest deca. A za njihov položaj I tretman je zainteresovana država I društvo I zato je oblast braka uređena imperativnim normama. Društvo bi imalo manje interesa da reguliše ove odnose da se u njima ne rađaju deca.
4. Načelo laiciteta braka – Po našem pravu brak je laička svetovna ustanova. Za njegovo zaključenje,
punovažnost, zaštitu prava I obaveza koja iz njega proizilaze, kao i prestanak, nadležni su državni organi. Do Drugog sv. Rata brakovi su bili u nadležnosti crkve, a kasnije to prestaje. Izuzetak je bila jedino Vovodina gde je važio građanski bak još od 1894. Godine, na osnovu Ugarskog zakona o braku. Danas u većini zemalja važi građanski brak, samo u par zemalja važi crkveni brak (Hrvatska, Poljska, Litvanija)
5. Načelo ravnopravnosti bračnih drugova – ovo je ustavno načelo, bračni drugovi u braku su potpuno
ravnopravni u svim pravima I dužnostima. Posleratnim porodič. Zakonodavstvom je uknitu institute muževljeve vlasti I podređen položaj žena. Ovo načelo je značajno izmenilo odnose između bračnih partnera (tako da je svaki bračni drug Slobodan da odluči o ličnom imenu koje će uzeti prilikom sklapanja braka, bira zanimanje, zajednički odlučju o podizanju I vaspitanju dece)
6. Načelo naklonosti braku (favor matrimonii) – brak I dalje ima važnu društvenu ulogu. U tom cilju postoji
institute validacije ništvog braka, koji omogućava da se osnaži ništavi brak u svim slučajevima, gde se to ne kosi sa posebnim društvenim ili ličnim interesima bračnih drugova. Naprimer u pitanju oklonjive bračne smetnje. Ovaj princip takođe dolazi do izražaja kod brakorazvodnog postupka, gde dolazi do postupka posredovanja radi pokušaja pomirenja ili istražnog načela.
7. Brak se može poništiti samo u slučajevima koje zakon izričito predviđa – zakonom moraju biti predviđeni
razlozi ništavosgti braka I vrste sankcija za slučaj nepoštovanja uslova za zaključenje braka (apsolutna I relativna ništvost).sud ne može o tome odlučivati proizvoljno I mimo zakona.
8. Načelo raskidivosti braka – brak je po našem pravu, pod određenim uslovima raskidiv. I u predratnom
pravu je tako bilo, sem na područijima gde je važio Austrijski građanski zakonik, gde je za katolike brak bio neraskidv. Danas je mali broj država gde postoji princip nerazrešivosti braka (samo Filipini). Brak se u načelu sklapa doživotno, međutim razvod je moguć. Negde je to liberalnije, negde postoje skrivljeni razlozi, kod nas je razvod Slobodan.
PREDMET BRAČNOG PRAVA
Predmet bračnog prva je brak i bračni odnosi. Ovi odnosi mogu biti čisto lični odnosi, lično-imovinski ili čisto imovinski odnosi. (neki od ovih odnosa, poput čisto ličnih, gase se prestankom braka – obaveza pomaganja, vođenje zajednice života, a neki nadživljavaju brak, poput lično-imovinskih, kao što je zakonsko izdržavanje neobezbeđ. Brač.druga)
Pošto je predmet bračnog prava brak. Brak je definisan kao zakonom uređana zajednica života muškarca I žene. Ova definicija ima tri komponente.
1. Zakonom uređena zajednica
2. Zajednica života
3. Zajednica jednog muškarca I jedne žene.
-Zakonom uređena zajednica života – misli se da je zakon taj koji reguliše brak, I način na koji ga bračni drugovi mogu sklopiti, kao I način prestanka braka I pravna dejstva prestanka. Brak je regulisan imperativnim normama I stranke ga ne mogu slobodno uređivati, već u okvirima koje je zakon propisao.
-Brak je zajednica života muškarca žena (formalna I pravna ustanova). Zajednica života podrazumeva da je to najintimnija I najsveobuhvatnija zajednica života dva lica različitog pola. To nije samo zajedničko stanovanje, nego ona uključuje pre svega intimne bračne odnosno polne odnose, I čistav splet međusobnih odnosa, kao što je uzajamno pomaganje, ljubav, podrška, ekonomska zajednica. Ona je kompleksna I ne može se posmatrati samo kroz biološku komponentu, nego I kroz prizmu svih ostalih odnosa.
Formalni uslovi :
Bitni fomralni uslovi su prisustvo matičara i njegovo aktivno učešće u zaključenju braka
Dopunski (izuzetni) uslovi odnose se na sklapanje braka preko punomoćnika
Ostale formalnosti za sklapanje braka: odnose se na formalnosti koje prethode sklapanju braka, formalnosti u toku sklapanja braka I formalnosti nakon sklapanja braka.
MATERIJALNI USLOVI
1. Bitni materijalni uslovi – su različitost polova bračnih drugova I saglasnost izjavljenih volja.
Različitost polova – je bitan materijalni uslov. Prema zakonskoj definiciji brak je zakonom uređena zajednica muškarca I žene. Naše pravo priznaje brak kao heteroseksualnu monogamnu zajednicu. Ovaj uslov je lako kontrolisati. Uvidom u ličnu kartu I vizuelnom konstatacijom. Prema našem pravu lica istog pola ne mogu stupiti u brak. Eventualno mogu živeti u drugim vidovima zajednice (tajne, javne), ali njihova zajednica se po našem pravu ne može smatrati brakom. Do pred kraj 20 veka, ovo mišljenje je bilo univerzalno, međutim onda počinje u nekim džravama da se priznaje pravo sklapanja braka licima istog pola (Holandija, Belgija, Španija, Kanada, Južna Afrika). Biblija smatra homoseksualni odnos grehom I osuđuje ga kao izopačensot. U našem pravu homoseksualni odnos više nije krivično delo (od 1994). Evropski sud za prava čoveka (Strazbur), homoseksualne onose tretira kao sastavni deo prava na poštovanje privatnog I porodičnog života. Brak u našem pravu još uvek ima značaj, on predstavlja I dalje drutšvenu I pravnu ustanovu kao legalni okvir iživljavanja prirodnog polnog nagona I kao zajednicu u kojoj će se rađati I podizati deca. Različitost polova je uslov koi obično nije sporan, međutim može se desiti da se brak sklopi sa licem kod kog polne odlike nisu jasno izdiferencirane, odnosno postoje odlike I muškog I ženskog pola (hermafordit, kastriran), u takvim slučajevima postoji institute nevažećeg braka.
Saglasnost izjavljenih volja – se daje prilikom stupanja u brak. Na pitanje matičara “da li slobodno pristaju da sklope brak sa onimd drugim”, oni daju svoje potvrdne izjave. Izjava se izuzetno može dati I preko punomoćnika (dopunski formalni uslov).Za zaključenje braka je bitno da postoji saglasnost izjavljenih volja, ako bi recimo jedan verenik rekao da, a drugi ne, ili ćutao, taj brak ako bi bio upisan u matične knjige (zbog propusta matičara), ne bi bio punovažan. Da li je izjavljena volja data pod prinudom I u zabludi je drugo pitanje (pitanje nevažnosti braka), ali za samo zaključenje bitno je da postoji saglasnost izjavljenih volja. Što se tiče lica koja su gluva, nema ili gluvonema??? Naš zakon ne smatra ove nedostatke preprekom za sklapanje braka. Ova lica mogu sklopiti brak kao I sva druga lica. Svoju saglasnost, treba da daju lično I neposredno, pismenim putem, ili putem tehničkih pomagala (specijalnih mikrokompjutera I dr. pomagala) ili tumača. Izjava mora biti data bezuslovno I neograničeno (brak se ne može sklapati na određeno vreme.
2. Pozitivni materijalni uslovi – zajednica života. Samo jedan uslov. Zajedncia života je ukupnost međusobnih
odnosa bračnih drugova. Pored bioloških odnosno seksualnih odnosa, tu spadaju I emotivni, ekonomski odnosi, pomaganje, uzajamna podrška, dogovoranje o pitanjima bračnog I porodičnog života. Međutim svaka zajednica života nije brak. Da bi ona to bila, mora da bude zasnovana na način predviđen zakonom, odnosno po formalnoj proceduri. Ukoliko se brak ne bi zasnivao na zajednici života, radilo bi se o fiktivnom braku. Međutim, treba istaći da zajednica života kao pozitivan materijalni uslov, ne mora biti ostvarena u svim aspektima. Ako se radi o starijem bračnom paru, nema recimo biološke komponetnte, ali zato ima svih onih drugih međusobnih odnosa.
3. Negativni materijalni uslovi su po našem pravu bračne smetnje. (činjenice ili okolnosti koje u momentu
zaključenja braka ne smeju da postoje da bi mogao biti zaključen punovažan brak – one prestavljaju negativan materijalni uslov, jer je punovažnost braka uslovljena njihovim odsustvom)
BRAČNE SMETNJE
Bračne smetnje su činjenice I okolnosti, koje ne smeju da postoje u momentu zaključenja braka,jer če inače taj brak biti ništav, odnosno neće biti punovažan. Naše zakonodavstvo poznaje mali broj bračnih smetnji, čime je većem broju lica omogućilo sklapanje punovažnog braka.
Bračne smetnje su:
1. Bračnost
2. Nesposobnost za rasuđivanje
3. Maloletstvo
4. Srodstvo
5. Starateljstvo
6. Nedostaci volje (prinuda, zabluda)
BRAČNOST
Bračnost je bračna smetnja, koja postoji u slučaju da lice koje se već nalazi u braku želi da sklopi novi brak. Postojeći brak jednog lica, predstavlja smetnju za klapanje drugog, ako bi do toga došlo, drugi se poništava.
Bračnost je posledica načela monogamije (koje je u pravo ušlo iz rimskog prava, zatim hrišćanstva), pri čemu katolička crkva ostaje do danas na stanovištu da se brak ne može ravesti, odnosno može prestati samo poništajem ili smrću bračnog druga. Dok kod pravoslavaca I protestanata, moguć je razvod ili poništaj. U našem pravu, nepoštovanje ove bračne smetnje, sankcioniše se krivičnim delom bigamije, za koje je predviđena krivična sankcija. Razlozi za ovu smetnju su društvenog (moralnog) karaktera, a ne biološkog karaktera.
NESPOSOBNOST ZA RASUĐIVANJE
Brak može sklopiti samo lice koje je sposobno za rasuđivanje. Nesposobnost za rasuđivanje je bračna smetnja I znači da određeno lice nema sposobnost za pravilno I normalno rasuđivanje.
Nesposobnost za rasuđivanje može da nastupi iz više uzroka: duševne bolesti, privremene duševne poremećenosti i zaostalog duševnog razvoja. Duševne bolesti mogu nastati usled trovanja, povreda, tumora na mozgu, naslednih bolesti (šizofrenije). Pojam duševne bolesti je širok I nejasno definisan.
Privremena duševna poremećenost obično nastaje afektima ili intoksinacijom (zaljubljenost, akohol, droga). Zaostali duševni razvoj (oligofrenija, težeg I lakšeg oblika, debili, idioti, imbecili).
Takođe nesposobnost rasuđivanja može biti posledca fizičke I umne nedozrelosti (maloletstvo), staračka izlapelost.
Ustanovljavanje ove smetrnje je biološkog I društvenog karaktera. Društveni karakter bi bio to što je potrebno obzebediti zaštitu braka I bračnih drugova (jedan se žrtvuje oko nekog ko je bolestan, neguje, a I nije sposoban za rasuđivanje, nije ni svestan braka I posledica koje proizvodi) Biološki razlozi (potomostvo). Za bračno pravo je bitno da je nesposobnost za rasuđivanje postojala u momentu sklapanja braka. Docnije nastupanje nesposobnosti, nema značaja za ništvaost braka, nego utiče samo na razvod.
SRODSTVO
Prema našem pravu sve tri vrste srodstva predstavljaju smetnje za sklapanje punovažnog braka, samo njihove pravne posledice nisu identične.
1. KRVNO srodstvo kao bračna smetnja – ima najveći značaj. Ono predstavlja smetnju bilo da je bračno ili
vanbačno. Ono je bračna smetnja u pravoj liniji, bez obzira na stpeen, a u pobočnoj liniji, do četvrtog stepena. Međutim nije svaki slučaj četvrtog stepena bračna smetnja, nego samo srodstvo između dece rođene braće I sestara odnosno dece polubraće I polusestara (prvobratučeda). PZ decidirano određuje krug srodnika između kojih nije dozvoljeno sklapanje braka:”Brak ne mogu sklopiti krvni srodnici u pravoj liniji, a od srodnika u pobočnoj liniji brak ne mogu sklopiti:rođeni brat I sestra, brat I sestra poo cu ili majci, stric I sinovica, ujak I sestričina, tetka I bratanac, tetka I sestrić, deca rođene braće I sestara, te deca braće I sestara po ocu I majci.”
Krvno srodstvo kao smetnja uvodi se iz bioloških (rizik rađanja dece sa određenim oštećenjima) I društvenih razloga.
Pobočno krvno srodstvo, prema tome, predstavlja bračnu smetrnju u svim slučajevima, II I III stepena, i samo u zakonom određenim slučajevima četvrtog stepena. Iako je raniji OZB zakon IV stepen smatrao otklonjivom bračnom smetnjom, u našem pravu I nije bilo sklapanja brakova između dece rođene braće I sestara I polubraće. (patrijahalno društvo)
