Pravna istorija skripta, Skripte od Istorija

Preuzmite Pravna istorija skripta i više Skripte u PDF od Istorija samo na Docsity!

ПРАВНА ИСТОРИЈА

СКРИПТА 2021.

Универзитет у Новом Саду

63. ЗАЧЕЦИ ПРАВНЕ ИСТОРИЈЕ

• Настанак правне историје као модерне научне дисциплине везује се тек за почетак 19. века.
• Римска јуриспруденција , која и данас представља темељ стварног и облигационог права, није имала историјски карактер. Римски јуристи су били правници-практичари који су правна питања третирали казуистички.
• Културни покрет под називом ренесанса, који је настао у Италији у 14. веку, револуционарно је деловао и на правну науку. Ренесансна мисао уздрмала је многе средњовековне догме и ауторитете створивши нови концепт критичког размишљања, и изазвала општи препород наука и уметности.
• Идеје ренесансе на правне науке у 16. веку у Француској применила је Школа елегантних јуриста. Представници те школе зачетници су историјског метода проучавања права. Оснивачи школе Кижас и Доно одбацили су догматски приступ и настојали да критички истраже изворну грађу, да дођу до изворних римских правних текстова и проуче саму садржину извора, а не да се ограниче само на спољњу страну текста.
• Како би утврдили правни смисао правних споменика, елегантни јуристи су се трудили да установе друштвени, економски и политички контекст у ком су правна правила формулисана тј. различите чиниоце који су утицали на њихово доношење.
• Проучавајући најважнији зборник римског права - Јустинијанову кодификацију (Corpus iuris civilis), присталице ове школе закључиле су да њу чине правне норме које су настајале у дугом историјском процесу од 10 векова, почев од Закона XII таблица, па све до Јустинијанових новела.
• Ради исправнијег тумачења правних одредби, елегантни јуристи су сматрали да је неопходно посматрати их у историјској перспективи. Такав свој приступ присталице школе елегантне јуриспруденције називали су ИСТОРИЈА ПРАВА (historia iuris) или ИСТОРИЈА ЗАКОНА (historia legum).
• По угледу на филологе, елегантни јуристи (правници), ради тачнијег тумачења правних споменика основали су, нову дисциплину названу правне старине (antiquitates iuris).
• Дисциплина правне старине бави се превођењем римских правних појмова, проучавајући њихов прави смисао и суштину у просторном и временском оквиру у ком су примењивани и уз уважавање свих чинилаца који су условили њихов настанак. Школа елегантних јуриста скренула је пажњу и на национална права појединих држава која су у средњем веку сматрана недостојним научног изучавања.
• Тек од 16. века са консолидовањем националних држава, почињу истраживања националног права у оквиру нових научних дисциплина- Националне историје права и Националних правних старина.

65. ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ

• За првобитну заједницу као примитивну, преисторијску етапу која претходи настанку цивилизованог људског друштва карактеристично је одсуство писмености. Зато су примарни извори за упознавање са првобитним људским заједницама остаци материјалне културе попут оружја, оруђа, накита и разних предмета за личну употребу.
• До њих долазимо захваљујући археолошким истраживањима.
• Од преласка у цивилизацију и појаве писма, са друштвеним напретком јавља се све већи број писаних извора. Они се могу поделити на наративне изворе и правне споменике. Наративни извори (narrare-причати, приповедати) нам приповедају догађаје из прошлости и они немају правну садржину, нису поуздани због присуства субјективности аутора. (биографије, анали, хронике, дневници, мемоари, писма, романи) Правни споменици су разни документи са правном садржином, који су у главном сачувани у доста поузданим текстовима мада питање њихове примене у пракси често остаје отворено због недостатка судских пресуда које би се позивале на њихове одредбе - Закон је нормативни правни акт који садржи опште, трајне одредбе. Они су у првим државама секундарни правни извор јер представљају само допуну обичајног права новим правилима насталим законодавном делатношћу владара. Закон на потпун и свеобухватан начин са што је могуће мање правних празнина, уређују друштвене односе. Закони су најважнији извор за упознавање са државноправним системима у прошлости, али проблем може бити њихова фрагментарност.
• Уколико закон претендује да обухвати све важеће правне прописе назива се закоником или кодификацијом. - Устав или конституција је највиши правни акт који прописује основе државног и друштвеног уређења, организацију власти и грађанска права и слободе. Сви остали правни акти морају бити с њим у складу. Устав обично доноси законодавно тело или уставотворна скупштина. Карактеристика су савременог доба. - Статути су најзначајнији средњовековни правноисторијски споменици када су у питању аутономне градске општине. Садрже одредбе о организацији власти, цркви, породичном, наследном, стварном, облигационом, казненом, поморском, трговачком праву, судовима и судском поступку. Највећим делом представљају кодификацију локалног обичајног права допуњеног прописима градских органа власти - Урбари су збирке прописа којима су уређивани односи феудалаца и њихових зависних сељака. Садржали су попис кметских обавеза, њихових земљишних деоница и бројчано стање сеоских газдинстава. - Повеље су владареве наредбе, укази, заповести којима он дарује права и привилегије припадницима повлашћених сталежа- световној властели, црквама, манастирима и аутономним градовима. По садржини су даровнице. – Уколико су снабдевене златним печатом називају се хрисовуље, а према томе коме су намењене деле се на: манастирске, властелинске и градске. - Дипломатика- посебна помоћна историјска наука која је изградила прецизне критеријуме на основу којих је могуће утврдити да ли је конкретна повеља аутентично историјско сведочанство или фалсификат. - Сфрагистика - бави се проучавањем настанка, израде, употребе и развоја печата као важног средства овере и потврде исправа, између осталих и повеља.

66. ПОМОЋНЕ ИСТОРИЈСКЕ НАУКЕ

• То су уско специјализоване науке које проучавају само поједине елементе историјских извора. - Палеографија- се бави изучавањем старих писама настојећи да утврди њихово порекло, развој и распрострањеност. Читањем старих рукописа палеографија даје одговор на питање шта нам један историјски извор казује, а сазнавањем када је и где један историјски извор настао, утврђује се и његов историјски значај. - Дипломатика- наука која испитује аутентичност средњовековних повеља које су издаване у два примерка. Бави се и другим дипломатичким изворима: извештајима, уговорима, судским списима, исправама, регистрима. Фалсигиковање повеља било је врло раширено у средњем веку. - Историјска хронологија- је научна дисциплина која се бави различитим начинима рачунања времена код разних народа кроз историју. Да би се тачно утврдило када су се неки историјски догађаји одиграли, потребно је да хронологија преведе старе календаре на савремени систем датирања. Стари Грци су, рецимо, рачунали време од првих олимпијских игара 776. п.н.е., Римљани од оснивања града 753. п.н.е., а муслимани од хиџре- преласка Мухамеда из Меке у Медину 622. године хришћанске ере.
• Хералдика- проучава грбове и посебно је значајна за историју средњег века. - Генеалогија/родословље - истражује порекло и корене појединих породица и приказује их у виду породичних стабала.
• Нумизматика - наука о кованом новцу.
• Епиграфика - бави се изучавањем натписа урезаних у камену, металу, користећи при том резултате до којих је дошла палеографија.
• Метрологија - проучава различите мерне јединице коришћене кроз историју. Тако су Стари Грци уместо метра као мере за дужину користили стадиј, а као меру за запремину уместо литра медимну. Англосаксонци као меру за дужину користе јард и миљу, а за запремину галоне. - Топономастика - је дисциплина која изучава порекло и значење имена појединих места. Римски називи за неке градове у Србији су: Singidunum (Београд), Sirmium (Сремска Митровица), Romuliana (Гамзиград), Viminacium (Костолац), Naissus (Ниш)... - Архивистика- се бави чувањем, евидентирањем, обрадом, микрофилмовањем, конзервирањем, рестаурирањем, коришћењем и публиковањем архивске грађе.

1. БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО ПРЕ ДОЛАСКА СЛОВЕНА

СЕОБА НАРОДА И ДОЛАЗАК СЛОВЕНА

• Илири, Трачани и Келти - најстарији народи који су насељавали простор Балканског полуострва. Поред њих на јадранској обали су се налазиле многе грчке клерухије.
• Римљани започињу систематско освајање Балканског полуострва, које је завршено 146. године пре наше ере, када је побеђен Ахајски савез грчких полиса на челу са Коринтом. Покорене области Римљани су поделили на провинције.
• Простор некадашње Југославије улазио је у састав следећих провинција:
• Норик- већи део данашње Словеније
• Горња и доња панонија- северно од Дунава, на западу до Норика, на југу део данашње Босне и Мачве
• Далмација- од реке Раше до Дрине и Љеша уз један део данашње Србије
• Горња и Доња Мезија- Србија и део Македоније
• Македонија- већи део некадашње југословенске републике Македоније као и део грчке Македоније
• Дакија- данашња Румунија и део источне Србије
• Тракија- данашња Бугарска и део источне Србије
• Све поделе Римског царства на Западно и Источно , почев од Диоклецијанове, па до Теодосијеве, ишле су средином територије некадашње Југославије.
• Сеоба народа коју су 376. године под притиском Хуна започели германски Готи, иде преко територије Балканског полуострва.
• Словени стижу до доњег Дунава, одакле у савезу са турско-монголским народом Авара прелазе на територије византије пљачкајући, а затим се са пленом повлачећи на леву обалу Дунава. Ови напади трајали су током читавог VI века, а врхунац достижу неуспелом опсадом Солуна 584. и 586, па и Цариграда 626. године.
• Последњи покушај одбацивања Словена је дунавска експедиција цара Маврикија 602. године. Доживела је неуспех, а побуном војске и Маврики је збачен са престола.
• Византијски цареви током VII века, посебно за време Ираклијеве владавине, дозвољавају и подстичу насељавање Словена у статусу слободних сељака-војника (стратиота) и пореских обавезника.
• Дела византијских писаца представљају основни извор за проучавање сеобе Словена и степена друштвено- економских односа.
• Међу византијским писцима треба разликовати две групе аутора. У прву групу спадају аутори из VI и почетком VII века, међу којима су најпознатији Прокопије, Менандар Протектор, Теофилакт Симоката, Псеудо-Маврикије, два списа анонимних аутора названа Чудо светог Димитрија Солунског.
• Другу групу чини сам цар-писац Константин VII Порфирогенит аутор Списа о народима познатијег под латинским насловом De administrando imperio (О управљању царством).
• Константин Порфирогенит извештава о сеоби Срба и Хрвата на Балкан, као о посебном догађају невезаном за словенске сеобе, као и о најстаријој историји Срба и Хрвата.

2. СРБИЈА ОД ДОЛАСКА НА БАЛКАН ДО КРАЈА XII ВЕКА

• Према подацима византијског цара и историчара Константина VII Порфирогенита, Срби су се населили на Балканско полуострво око 630. године за време владавине византијског цара Ираклија.
• Центар државе се померао из Рашке (на југу Србије) у Дукљу (Зету, данашња Црна Гора), па опет у Рашку (Србија).
• Први рашки кнезови су: Вишеслав, Радослав и Просигој, али о њима се сем имена не зна пуно тога. Предпоставља се да су владали крајем VIII и почетком IX века.
• Средином IX века, јавља се кнез Властимир, који успешно ратује са Бугарима, а чији се синови међусобно боре за власт користећи наизменично савезништво суседних држава- Византије, Бугарске и Хрватске.
• Часлав Клонимировић долази на власт око 927. да би после 950. године траг о рашким владарима у изворима сасвим ишчезао.
• Почетком XI века центар српске државе померио се у Дукљу (Зету), где се јавља кнез Јован Владимир , чија је личност поред историјских података, обавијена легендама и романтичним причама.
• Борба за осамостаљивање Зете отпочиње око 1040. године устанком Македонских Словена под Петром Дељаном.
• Зетски кнез Стефан Војислав сузбија византијску власт. У даљим борбама он тражи ослонац на Западу, захтевајући за себе краљевску круну и самосталну зетску надбискупију.
• Његов син и наследник Михајло успева да још више утврди зетску кнежевину и помаже нови устанак Македонских Словена под Георгијем Војтехом, а 1077. добија од папе краљевску круну.
• Михајлов син, Константин Бодин мења политику својих предходника и успоставља добре односе са Византијом.
• Његов најзначајнији успех био је формирање посебне барске надбискупије за целу Зету 1089. године.
• После Бодинове смрти Зетска кнежевина се распада, а водећу улогу српских области добијају рашки жупани (владари посебних административно територијалних јединица-жупа).
• Ана Комнина, византијска списатељица, кћи цара Алексија I Комнина, помиње рашког жупана Вукана.
• Хронологија даљих рашких жупана је несигурна, а као најзначајнији се помињу Урош I, Урош II, Деса и Тихомир (брат Стефана Немање).

4. СРЕДЊЕВЕКОВНО СРПСКО ПРАВО, ИЗВОРИ-ПОВЕЉЕ

- извори-

• Крајем XII века, јављају се први текстови са правном садржином (правни извори и правни споменици).
• Друштвени односи су претежно били регулисани обичајним правом, мада такозвани Летопис папа Дукљанина (дело анонимног свештеника из Барске надбискупије, настало крајем XII века), спомиње Словенску књигу звану Методије , коју је донео краљ Светопелек.
• Неки научници су сматрали да поп Дукљанин циља на познати византијски Номоканон у 50 наслова која је превео на словенски језик чувени словенски апостол Методије. По другом мишљењу Словенска књига Методије био би први српски закон, састављен од римских закона ( leges ) и обичаја ( boni mores ), налик на такозване Римске законе варвара ( Leges romana barbarorum ).
• Пошто Словенска књига Методије није сачувана, а Летопис папа Дукљанина представља непоуздани извор, све наведено је предпоставка.
• Из времена политичке самосталности средњовековне Србије сачуван је већи број различитих правних споменика, а то су: **повеље, уговори са Дубровником, византијске правне компилације преведене у Србији, Душанов законик, Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића и статути приморских градова.
• повеље-**
• Повеље су правни акти настали из различитих јавних и приватних, превасходно пословних односа.
• По садржини најчешће представљају даровнице којима владари поклањају црквама или манастирима, властели или градовима, имања са повластицама.
• До доношења Душановог законика, повеље су биле најважнији извор права у Србији.
• Највише је сачувано манастирских повеља, јер су они имали током турске окупације најповољније услове за чување.
• Од манастирских повеља за упознавање правних односа онога времена, најзначајније су следеће:

1. Хиландарска повеља, којом Стефан Немања након абдикације, обнавља и дарује манастир Хиландар.
2. Жичка хрисовуља, повеља са златним печатом, којом Стефан Првовенчани богато обрадује манастир Жичу.
3. Скопска повеља којом краљ Милутин потврђује и проширује даровања претходних владара манастиру Светог Ђорђа на Серави код Скопља.
4. Светостефанска повеља, којом краљ Милутин дарује своју задужбину, манастир Светог Стефана у Бањској.
5. Повеља краља Милутина манастиру Грачаници.
6. Две хрисовуље краља Стефана Дечансског манастиру Дечани, које је касније потврдио његов син Душан.
7. Арханђеловска хрисовуља, којом цар Душан оснива и дарује манастир Светих арханђела Михајла и Гаврила код Призрена.

• Од властеоских повеља најважније су: повеља краља Милутина барској породици Жаретића, повеља којом цар Душан потврђује баштину властелчићу Иванку Пробиштитовићу и повеља којом цар Урош потврђује својој сестри Јерини баштину њеног мужа Прељуба.
• Од градских повеља познат је само латински превод повеље којом краљ Душан потврђује права и повластице албанског града Кроје.
• Повеље су имале следеће делове: протокол или увод, текст или корпус, закључак или есхатокол.
• Протокол се састоји из инвокације- призивања божјег имена и интитулације- имена владара који издаје повељу.
• Текст или корпус чине: аренга- дужи увод у коме се саопштавају морални мотиви због којих је повеља издата, промулгације- објављивања повеље, нарације- изношење околности које претходе доношењу повеље, диспозиције- садржаја правног посла (најважнији део), санкција- казна која ће стићи онога ко би радио супротно одредбама повеље (световна/духовна), короборације- навођење средстава којима је повеља оснажена.
• Есхатокол или закључак садржи:

1. знак или потпис издавача,
2. датацију- навођење места и времена издавања повеље
3. апрекацију- кратку завршну формулу

• За разлику од повеље западноевропских владара које су писане искључиво латинским језиком, повеље српских владара писане су на српском, а од XIV века и на грчком.

5. УГОВОРИ СА ДУБРОВНИКОМ; ВИЗАНТИЈСКЕ ПРАВНЕ КОМПИЛАЦИЈЕ

- Уговои са Дубровником-

• Уговори са Дубровником представљају важан правни извор јер су њима регулисане повластице дубровачких трговаца у Србији.
• Први сачувани уговор са дубровачком општином склопили су 1168. године Немања и његов брат Мирослав, хумски кнез.
• По узору на овај уговор сви каснији српски владари су обнављали уговоре са Дубровником.
• Најважнији међу њима је уговор цара Душана од 1349. године, у коме се цар обавезује да надокнади штету дубровачким трговцима, ако их током боравка у Србији разбојници опљачкају. Уговори Душанових наследника понављају одредбе из овог уговора. - Византијске правне компилације - - Утицај византијске цивилизације на средњовековну Србију манифестовао се преузимањем и превођењем трију византијских правних компилација: Светосавског Номоканона, Синтагме Матије Властара и Јустинијановог законика.
• Сава Немањић се око 1219. по повратку из Никеје, где је издејствовао аутокефалност српске цркве, зауставио у Солуну где је лично или са групом сарадника саставио Номоканон- збирку световних и црквених прописа.
• Материја за Савин Номоканон узета је из Синопсиса, канонског зборника у коме је Стефан, епископ града Ефеса из VI века, изложио текст канона у скраћеном облику, и Канонске Синтагме у XIV наслова, дело непознатог аутора из VII века, са тумачењима знаменитог каноничара из XII века, Алексија Аристина.
• Од световних правила Сава је у свој Номоканон укључио извод из Јустинијанових новела и цео Прохирон, познат у Србији као Закон градски.
• У Русији се за Савин Номоканон усталио назив Крмчија, а српска редакција Номоканона послужила је као основ за прво штампање Крмчије.
• Синтагма Матије Властара је номоканонска збирка коју је 1335. године саставио светогорски монах Матија Властар.
• Грађа је подељена на 24 дела, према словима грчког алфабета.
• Сваки састав подељен је на више поглавља, тако да укупно имамо 303 главе.
• Око 1348. на иницијативу цара Душана, преведен је цео текст Синтагме на српски, а одмах након тога приступило се радикалном скраћивању текста.
• Скраћена Синтагма садржи само 94 одељка, углавном световне садржине.
• Јустинијанов закон представља кратку компилацију од само 33 члана, који регулишу аграрне односе. Већина одредби из познатог Земљорадничког закона, док су преостале из Еклоге, Прохирана, и Василика.
• Скраћени превод синтагме Матије Властара и Јустинијанов закон срећу се у рукописима заједно са текстом Душановог законика, са којим чине целину, својеврсну трипартитну кодификацију.

7. ЗАКОН О РУДНИЦИМА ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА

СТАТУТИ ПРИМОРСКИХ ГРАДОВА

- Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића-

• Закон о рудницима Деспота Стефана Лазаревића донет је 1412. године ради регулисања права и обавеза саских (немачких) рудара, насељених у Новом Брду.
• По својој садржини Закон о рудницима представља партикуларно правно правило, јер није важио за територију целе Деспотовине, већ само на простору Новог Брда.
• Састављање закона деспот Стефан је поверио двадесетчетворици познавалаца рударских правила из других места (дакле не из Новог Брда), а текст кога су они начинили оснажио је својим печатом и потписом.
• Пошто су већина рудара били немачког порекла (Саси), закон обилује германским изразима, у српском изговору толико исквареним да их је врло тешко препознати. - Статути приморских градова- - Од статута приморских градова који су улазили у састав средњовековне Србије, а уживали градску аутономију, сачувани су само статути Котора и Будве.
• Најстарије одредбе Которског статута потичу из 1301. године.
• Статут, као и остале правне акте, могла је градска општина да доноси потпуно самостално, без тражења сагласности српског владара.
• Котор је имао и самостално судство: Которанима је било забрањено да износе своје спорове пред српске владаре, а српским владарима забрањено да се мешају у рад которског суда.
• Град није имао обавезу да угости чиновнике српског владара (такозвана приселица), а био је ослобођен даваља помоћи у рату, давања страже и зидања градова.
• Уговоре са Дубровником могао је Котор самостално да склапа, али уговоре са Млетачком републиком склапао је у име српског краља (цара).
• Которски кнез је управљао у име српских владара, који су се и питали приликом избора градског кнеза.
• Део новца прикупљен од глоба Котор је давао српском владару, а постојала је и обавеза Которана да ступе у владареву службу, на његов захтев. Који би Которанин одбио владареву службу, плаћао би високу глобу од 2000 перпера (златника).
• Статут Будве настао је у XIV веку, али његов оригинални текст није сачуван (и Которски и Будвански статут писани су на латинском), већ само италијански превод с краја XVII века.
• Будванска аутономија је била знатно ужа од которске: град је плаћао српском цару акростих, годишњи данак од 100 перпера „мање 4 динара”.
• Будва је морала да опреми за ратне походе чету од 50 људи, а српски цар и његови изасланици уживали су право приселице од З ручка.
• Чак је и судска аутономија била ограничена: за велеиздају, убиство роба и робиње, крађу и убиство коња, није судио будвански већ царски суд.

8. ВЛАСТЕЛА

• Израз властела, који означава повлашћени сталеж становништва средњовековне Србије, потиче од речи власт.
• Унутар ње могу се извршити поделе по различитим критеријумима: а) Световна и црквена властела — Основна разлика између световне и црквене властеле састојала се у њиховим обавезама према владаоцу. - Световна властела је имала две основне обавезе: „војску да војује по закону” и да плаћа соће (општеобавезни порез).
• Насупрот световној властели, црква је била ослобођена од војне обавезе и плаћања соћа.
• Поред суђења својим кметовима, црквена властела је судила свим припадницима свештеничког сталежа, а такође и световним лицима у споровима из брачног и наследног права. б) Велика властела, мала властела и властеличићи — Пошто у средњовековној Србији није постојао систем такозваних вазалних лествица, односно правило да нижа властела зависи од више и да од ње добијају посед, остаје недовољно јасно у чему је била разлика између велике и мале властеле и властеличића.
• Мада се може претпоставити да је велика властела била политички и економски моћнија од мале властеле, у правном погледу извори нам дозвољавају да уочимо само једну разлику: у начину позивања на суд и у самом суђењу.
• Велики властелин се позива на суд књигом судијином, што значи да му се морало образложити због чега је позван на суд.
• Сви остали (укључујући и малу властелу) позивају се на суд печатом, што значи да су морали да се одазову чим виде сам позив (печат).
• Приликом суђења великој властели су порота искључиво велика властела, а нижим сталежима њима равни (средњовековно правило да раван равном суди).
• Властеличићи су били релативно бројан сталеж ситног, војничког племства.
• За разлику од велике и мале властеле могли су бити кажњавани и телесним казнама и нису имали право учествовања на седницама сабора (сталешких скупова властеле). в) Властела баштиници и пронијари - Подела властеле на баштинике и пронијаре изведена је према садржини права својине на земљи.
• Властела баштиници су имали пуно и неограничено право својине на своме властелинству — баштини (назив потиче од старословенске речи башта = отац, дакле баштина је очевина, имање наслеђено од предака).
• Они су могли сасвим слободно располагати својим поседом: продати га, поклонити или на било који други начин отуђити.
• Пронијар је на свом имању имао само право државине и уживања, с тим што је пронију могао оставити и у наслеђе, ако обезбеди да наследник преузме и вршење војне службе.
• Држање проније је увек било условљено војном службом. Систем проније настао је у Византији средином XI века, одакле је и продро у Србију.
• Први помен проније у Србији налази се уједној повељи из 1299. године, којом је краљ Милутин даровао манастир светог Ђорђа код Скопља.

- Градско становништво није у Србији представљало аутономан, трећи сталеж, попут западноевропских држава.

• Извесну аутономију имали су становници приморских и рударских градова, али је она била доста ограничена.
• Странци су се у Србији углавном бавили трговином и рударством.
• Трговину су контролисали Дубровчани и њихов правни положај био је одређен уговорима српских владара и Дубровачке Републике.
• Рудари су били немачког порекла (Саси) и о њиховим правима сазнајемо на основу Закона о рудницима деспота Стефана Лазаревића.
• Изгледа да су идентичан правни положај имали и рудари у Брскову у Сребрници, али закони тих рударских градова нису сачувани.
• Међу странцима било је и војника — најамника, али о њиховом правном положају не знамо много.

10. ВЛАДАР

- Титуле — - Владар је до 1217. године носио титулу великог жупана , потом краља (од 1217. до 1346), цара (од 1346. до 1371), кнеза (од 1371. до 1402) и на крају деспота (од 1402. до 1459). - Српски владари вршили су поред војно-организационе делатности још и судску и законодавну власт, а представљали су и државу у међународним односима.

• Државноправна идеологија — - Српским владарима је од стицања независности 1180. године, била врло добро позната византијска државноправна идеологија према којој све државе нису биле једнаке због постојања својеврсног система хијерархије држава. - На челу те хијерархије налазила се Византија (Источно римско царство), легитимни носилац идеје о универзалном Царству (Римском царству). - Остале средњовековне државе имале су у тој хијерархији виши или нижи ранг, у зависности од њиховог политичког значаја, који није био непроменљив.
• За Стефана Немању, само Грци (Византинци) могу бити цареви, а Угри (Мађари) краљеви, али наглашавајући божју вољу као извор своје монархијске власти Немања тиме подвлачи своју независност у односу на Византију; он је велики жупан по божјој вољи (а не вољи византијског цара), као што је и византијски владар цар по милости божијој.
• Немањин син и наследник Стефан у писму папи Иноћентију од 1199. године изједначава извор власти у националној држави са извором власти над универзалном и васељенском црквом: Стефан је, стоји у писму, велики жупан по милости божијој, као што је и папа на челу Цркве по милости божијој.
• Али, пошто прихватају божију вољу као извор власти, Немањићи су свесни да држава није њихова баштина и да у њој може владати и неко други, осим њих. - Надлежности —
• Владар је био врховни војсковођа, али га је као врховног команданта у рату могао заменити војвода. Према Душановом законику војводе се у војсци морају слушати као и сам цар. Као судија владар је иступао у следећим случајевима:

1. када судије не могу да Расправе неко „велико дело”;
2. када је царево писмо (наредба) у противности са одредбама Законика;
3. када се радило о спору око црквене земље.

• Законодавна функција огледала се у издавању најпре поВеља, а потом и закона, али уз активно учешће властеле.
• Удео властеле био је врло значајан и приликом закључивања уговора са другим државама (Дубровник, Венеција, Византија). - Двор —
• Током XII и XIII века правни споменици не помињу посебне дворске титуле, већ се сви дворани називају владалци двора краљева.
• Касније се јављају титуле тепчије (надзорник владареве имовине), казнаца (скупљач пореза) и челника (дворски достојанственик који је понекад управљао градом).
• Почетком XIV века помињу се још и војвода (заповедник у војсци), слуга или велики слуга (надзорник над пехарницима) и ставиац (надзорник царске трпезе).
• За време владавине Стефана Дечанског помиње се и логотет, који стоји на челу дворске канцеларије и саставља повеље.
• Након Душановог крунисања за цара, у Србију продире читав низ титула византијског порекла.
• Титуле деспот , севастократор и ћесар носили су цареви рођаци и највиша властела, али оне нису означавале службе већ само почасти и ранг. - Приходи — Ширење територије средњовековне Србије и јачање привреде крајем XIII и почетком XIV века увећали су владареве приходе и богатство двора.
• Приходи српских владара потицали су из следећих извора:

11. ДРЖАВНИ САБОРИ

• Државни сабори били су повремени скупови властеле у средњовековној Србији, на којима су се решавала важна државна питања.
• У периоду од краја XII па до средине XV века одржано је 37 сабора.
• Место, време и надлежности нису били тачно утврђени.
• Најпознатији сабори били су следећи:
• За време владавине Стефана Немање одржана су два сабора: први који је донео одлуку о протеривању богумила из Србије, и други на коме се Немања одрекао престола у корист свог средњег сина Стефана.
• У време Стефана Немањића (Првовенчаног) одржан је сабор у Жичи на коме је обављено Стефаново крунисање за краља.
• За време владавине краљева Уроша, Драгутина и Милутина одржано је неколико сабора на којима су бирани архиепископи.
• На сабору у Дежеву 1282. краљ Драгутин је предао власт свом млађем брату Милутину. Душан је 1331. године био крунисан за краља на сабору у свом двору у Сврчину, а за цара 1346. на сабору у Скопљу.
• Први део Душановог законика донет је на сабору такође у Скопљу 21. маја 1349. године.
• Листа учесника сабора није била увек иста.
• Њима најчешће присуствују владар, његова супруга и престолонаследник (не увек), патријарх Фаније (архиепископ), епископи и игумани великих манастира, велика и мала властела, али не и властеличићи.
• Поред сабора са доста великим бројем учесника постојали су и ужи владарски савети који су се састојали од представника најмоћније властеле.

12. ЛОКАЛНА УПРАВА

• За све време владавине династије Немањића у Србији су постојале веће или мање територијалне јединице које су повераване на управу члановима владалачког дома и властели.
• То су били Зета и Захумље, такозване „ грчке земље ”, жупе , крајишта и „ државе ”.
• У време деспотовине јављају се и такозване „ власти ”
• Зета и Захумље —
• После 1180. године Зета је са градовима Скадром, Баром, Улцињем, Будвом и Котором ушла у састав средњовековне српске државе.
• Немања је Зету доделио на управу свом најстаријем сину Вукану, који је узео титулу краља, а са том титулом парадирао је и Вуканов син Ђорђе.
• Након Ђорђа не помињу се Вуканови потомци као владари Зете, већ је та област додељивана на управу престолонаследнику или неком другом члану владаревог дома.
• У Немањино време Захумљем (Херцеговином) је управљао његов брат Мирослав, а након њега најмлађи Немањин син Растко (Сава), пре него што се замонашио и отишао у Свету гору.
• У изворима се спомиње још и хумски велики кнез Андреј, који око 1237. године склапа уговор са Дубровником.
• Не може се, међутим, рећи да ли су Зета и Захумље имали некакав посебан, привилегован статус у немањићкој Србији.
• За време владавине цара Душана постојале су области — већи делови територија, додељивани на управу најмоћнијој властели.
• Већ у време цара Уроша ови обласни господари или њихови потомци су готово самостално владали својим подручјима, што је касније олакшало турска освајања. - „Српске” и „грчке” земље — Још за време владавине краља Милутина извори праве разлику између „српске земље”, односно језгра немањићке државе и „грчке земље”, односно територија освојених од Византије.
• Та подела постаје израженија за време владавине цара Душана о чему сведочи византијски историчар Нићифор Григора.
• Он каже да је Душан поделио државу на два дела: северни део дао је сину Урошу, да у њему влада по „трибалским” (српским) обичајима, а за себе је задржао „ромејске” (римске, односно византијске) крајеве да би у њима управљао по „ромејским обичајима”.
• Иако и неки други извори потврђују постојање овакве поделе не постоје доказе да су постојала и два одвојена правна подручја.
• Жупе су биле у најстарије доба насеља појединих племена, али се од XII века њихов карактер мења.
• Од самосталних племенских насеобина жупе постају управно-територијалне јединице састављене од више села, којима на челу стоји властелин као владаочев намесник (кефалија).
• Жупе су ипак задржале неке облике колективне својине, као што су заједничка пасишта.
• Душанов законик предвиђа низ колективних обавеза за становнике жупе: зидање и оправљање града (чл. 127), стражарење на путевима (чл. 157), превоз цара (чл. 60).
• Жупа је имала и колективну одговорност за накнаду штете у случају разбојништва и крађе на њеној територији (чл. 126 и 191), и за паљевину и пљачкање имања умрлог властелина (чл 58 и 144). - Крајишта су биле пограничне жупе којима је управљао властелин крајишник. Властелин-крајишник који пропусти непријатељску војску кроз своју област, плаћа штету коју та војска причини (49). Поред тога плаћа и седмоструки износ штете коју би причинио разбојник кога је пропустио (143). „Држава” је била област или жупа или град коју је властелин добијао од владара на управу, вероватно доживотно. „Држава” се могла изгубити због злоупотребе права приселице (чл. 57), као и због пљачкања села и људи (142). „Власти” су биле административно-војне области основане за владе деспота Стефана Лазаревића, На њиховом челу налазиле су се војводе.