Preuzmite Psihologija licnosti i više Rezime u PDF od Razvojna psihologija samo na Docsity!
Psihologija licnosti
- uvodno predavanje -
● Interesovanje za ljudsku prirodu staro je verovatno koliko i covecanstvo. ● Razmisljanja o ljudima, njihovoj prirodi i osobinama, sadrzano je u ,,svetim knjigama’’mnogih religijskih sistema. ● U antickoj grckoj - brojni traktati o ljudskoj prirodi (Hipokrat, Aristotel, Platon, Teofrast, stoici…) ● O licnosti su pisali i Spinoza, Hegel, Kant
Istorijat razvoja psihologije licnosti
● Na nastanak psihologije licnosti kao naucne discipline veliki uticaj imale su tri intelektualne teme dominantne u XIX veku (Smederevac, Mitrovic, 2018.) : ❖ Isticanje individualizma (renesansa) ❖ Ideje romantizma o znacaju iracionalnog, spontanog, impulsivnog (Gete, Bajron, Nice) ❖ Veliki naglasak na merenju (Golton, Torndajk, Bine, Vudvort) ● Prve psiholoske teorije nastale su krajem XIX veka. To su prvi pokusaji naucne konceptualizacije coveka i njegovog mentalnog funkcionisanja.
Psihologija licnosti kao nauka
● Psihologija licnosti se kao nauka izdvaja u XX veku ● Formalni pocetak vezuje se za rad Gordona Olporta : Allport F.H. i Allport G.W. : Personality traits :Their classification and measurement. Journal of Abnormal and Social Psychology, 16, 1921. ❖ Prvi sistematican pregled objavljene literature o licnosti ❖ Predlog termina ,,licnost’’, naspram ,,karakter’’ ● Katel - doprinos metodoloskom razvoju psihologije licnosti ● Odlikuje je velika heterogenost teorijskog i metodskog pristupa izucavanju licnosti
Laicko vs. naucno shvatanje licnosti
● Svi imamo neke ,,mini teorije’’ licnosti koje su zasnovane na usputno prikupljenim informacijama, nekim specificnim iskustvima i opservacijama.
● Teorijsko razmatranje se razlikuje od laickog, ne toliko po tome koja pitanja postavlja, vec u nacinima na koje na njih odgovara (ukljucujuci prikupljanje i sistematizaciju podataka).
Proucavanje licnosti kao znatizelja i potreba
● Za objasnjenjem individualnih razlika u ponasanju (prepoznavanje ovih razlika ima veliki adaptivni znacaj u svakodnevnom zivotu ) ● Za razumevanjem motivacije i ponasanja u razlicitim zivotnim fazama i razumevanjem promena koje se desavaju tokom zivota. ● Potreba za osecajem da se svet moze predvideti i tako biti manje ‘preteci’
Razlika psihologije licnosti i psihologije individualnih razlika
● Psihologija individualnih razlika je samo izdvojeni nacin posmatranja licnosti ● Zajednicki ciljevi : ❖ Otkrivanje osnovne prirode ljudi ❖ Procena odnosa urodjenog i stecenog ❖ Objasnjenje motivacione osnove ponasanja ❖ Davanje opisa i kategorisanje ponasanja ljudi ❖ Shvatanje razvoja licnosti ● ‘Merenje’ licnosti obavezno sa pozicije individualnih razlika ● Promovisanje ‘dubljeg’ razumevanja ljudi kako bi se razvili postupci za promenu ponasanja - karakteristicno za teorije licnosti koje su cesto klinickog porekla.
Licnost
● Poreklo reci : ❖ U germanskim i romanskim jezicima potice od latinske reci persona (,,govoriti kroz masku’’) ❖ Nejasno je poreklo reci ,,licnost’’ u srpskom jeziku ● Ne postoji konsenzus medju psiholozima oko definicije pojma ,,licnost’’ ● Postoji relativna suglasnost oko dva svojstva licnosti : ❖ Konzistentnost ponasanja (doslednost) - konzistentnost tokom vremena i u razlicitim situacijama ❖ Jedinstvenost (individualnost) - obrazac konzistentnosti se razlikuje od osobe do osobe, razliciti ljudi se ponasaju razlicito u istim situacijama.
Sta je teorija?
● Teorija je skup medjusobno povezanih konstrukata (koncepata) / formalni aspekti teorije / i pravila o tome kako su ovi konstrukti povezani sa opazljivim manifestacijama pojave koja je njen predmet / empirijski aspekt teorije / ,,operacionalne definicije’’/ ,,semanticka osnova teorije’’ ● Empirijska definicija teorije - operacionalizacija pojmova teorije koji vise ili manje omogucavaju sistematsku proveru istih. ❖ Konstrukt su generalizacije najcesce zasnovane na nekom obliku vise ili manje sistematskog posmatranja pojava i uocavanja pravilnosti u njihovom ispoljavanju, na osnovu koji su zatim razliciti fenomeni (opazljive varijable) podvedeni pod isti koncept. ❖ Primer : psihoanaliticka teorija
Sta je svrha teorije?
1. Da podstakne i usmeri istrazivanje pojave koja je njen predmet (heuristicka vrednost teorije) : ❖ Omoguci izvodjenje sto vise empirijskih proverljivih hipoteza iz svojih postulata ❖ Organizuje, klasifikuje i objasni empirijske podatke 2. Da bude prakticno korisna : ❖ Da usmerava prakticare kako da resavaju svakodnevne probleme koji su u vezi sa predmetom teorije. ❖ dobra teorija bi trebalo da je široko primenjiva i da vodi ka novim rešenjima za probleme ljudi. ❖ Frojdova teorija - primena u kliničkom kontekstu i psihoterapijskom lečenju; pokrenula je istraživanja mehanizma otkrivanja zaboravljenog, koja su od velikog značaja za sudsku praksu. ❖ Neki autori (Eysenck, 1991) ističu da teorije moraju imati i socijalnu važnost , moraju da pruže objašnjenja za društveno važne modalitete ponašanja: kriminal, seksualno ponašanje, mentalna oboljenja, akademske sposobnosti i dr. ● Teorija ličnosti treba da ponudi opis (deskriptivnost), objašnjenje (eksplanativnost) i predikciju ljudskog ponašanja (empirijska validnost) 1. Deskriptivnost- teorija ima zadatak da unese red u kompleksnost ljudskog ponašanja. Treba da pojednostavi, identifikuje i pojasni elemente ličnosti.
2. Eksplanativnost - teorija treba da odgovori na pitanje ‘zašto’se dešava određeno ponašanje, zašto i kako dolazi do individualnih razlika u ponašanju 3. Empirijska validnost - predikcija koju je istraživač napravio treba da bude empirijski proverena i na taj način se dokazuje mogućnost teorije da predvidi buduće ponašanje u specifičnoj situaciji ● Teorije se u odnosu na ove kriterijume i dele na deskriptivne, eksplanatorne i kauzalne.
Koji su kriterijumi dobre teorije?
● Da bi teorija ispunila svoje zadatke, mora da bude : ❖ relevantna - da inkorporira u svoj sistem postojeća znanja o pojavi i ponudi nešto novo u odnosu na postojeće sisteme, što će proširiti polje izučavanja pojave. ❖ proverljiva/testabilna - da operacionalizuje koncepte koje uključuje, kako bi oni mogli da budu podvrgnuti empirijskoj proveri. ❖ interno konzistentna/dosledna - njeni koncepti moraju biti na logičan način međusobno usklađeni; jezik teorije mora imati unutrašnju doslednost ❖ ekonomična/parsimonična - da sa što manje pojmova objasni relevantno u ljudskom ponašanju ❖ obuhvatna - da obuhvati i objasni sve varijetete normalnog i abnormalnog ponašanja
Na koja pitanja treba da odgovore teorije ličnosti?
Od teorije ličnosti se očekuje da ponudi moguće odgovore na nekoliko ključnih pitanja : ● Iz čega se ličnost sastoji (struktura ličnosti)? ❖ Struktura ličnosti se smatra relativno stabilnim, trajnim elementima ljudske ličnosti. ● Kako ličnost funkcioniše, šta su pokretači ponašanja (dinamika ličnosti)? ❖ Dinamika ličnosti opisuje procese koji se odvijaju između elemenata strukture i u interakciji individue sa sredinom. ● Kako se ličnost formira (razvoj ličnosti)? ● Kako se ličnost može menjati (psihopatološke promene ličnosti, psihoterapija i lečenje)?
Metode istraživanja ličnosti
U okviru nomotetskog i idiografskog pristupa razvile su se tri metode istraživanja ličnosti: ■ klinički metod ili studija slučaja - detaljna istorija individue zasnovana na podacima iz različitih izvora (intervju, dnevnici, terapijski materijal) ■ eksperimentalni metod je metoda utvriđivanja efekata jedne ili više varijabli ili događaja na ponašanje. Ponašanje se izaziva i opservira u kontrolisanim i unapred definisanim uslovima. ■ korelacioni metod - ovim metodom proverava se postojanje povezanosti, odnosno korelacija između varijabli: kako se ponašanje na jednoj varijabli menja ili razlikuje kao funkcija druge varijable.
Psihološke tehnike za procenu ličnosti
Tehnike zasnovane na kvalitativnim podacima ■ intervju ■ opservacija ponašanja ■ psihoterapijski materijal ■ projektivni materijal (Roršah test, test tematske apercepcije, crtež ljudske figure, test nedovršenih rečenica) Tehnike zasnovane na kvantitativnim podacima : ■ Upitnici i inventari licnosti
Upitnici i inventari ličnost
● Upitnici ličnosti su instrumenti namenjeni proceni jedne osobine, a inventari više osobina istovremeno. ● Moraju biti standardizovani i sa zadovoljavajućim mernim karakteristikama: ■ pouzdanosti: koliko instrument stabilno i precizno meri određenu osobinu? ■ valjanosti: da li instrument zaista meri ono što je njegov pretpostavljeni predmet merenja?
OSNOVNE PARADIGME U PSIHOLOGIJI LIČNOSTI
● Psihodinamska paradigma ● Bihejvioristički pristup: teorije povezane sa teorijom učenja ● Kognitivistički pristup: teorije kognitivno-socijalnog učenja ● Humanističko-egzistencijalistička perspektiva ● Crtistička paradigma
Psihodinamska paradigma
● Zajedničke odlike: ■ Pretpostavka o nesvesnim procesima kao pokretačima ponašanja ■ Predstavljaju ekstenzije ili modifikacije Frojdove psihoanalitičke teorije ■ Idiografsko - klinički pristup u istraživanju i proceni ličnosti. ● Ova perspektiva uključuje: ■ Psihoanalitičke teorije: uloga nesvesnog je centralna (nesvesno snažno oblikuje ličnost, formira se rano u detinjstvu i poprište je intrapsihičkih konflikata) ■ Psihoanalitičko-socijalne teorije: pridaju veći značaj svesnom, adaptaciji, interpersonalnim odnosima, socijalnim i kulturnim faktorima u oblikovanju ličnosti.
Psihodinamska perspektiva
psihoanalitičke teorije ● Psihoanaliza Sigmunda Frojda ● Analitička psihologija Karla Junga ● Teorija objektnih odnosa Melanije Klajn psihoanalitičko-socijalne teorije ● Individualna psihologija Alfreda Adlera ● Relaciona psihologija Karen Hornaj ● Humanistička psihoanaliza Erika Froma ● Teorija Hari Stek Salivena
Teorije učenja – bihejvioristička perspektiva
● Osnovne pretpostavke bihejviorističke paradigme: ■ ličnost se izjednačava sa ponašanjem ■ ponašanje (ličnost) predstavlja naučene obrasce reagovanja na eksterne, sredinske faktore/stimuluse ■ promene ličnosti mogu se odvijati tokom čitavog života ■ eksperimetalno-laboratorijski metod istraživanja ■ ● Glavni predstavnici teorija u bihejviorističkoj perspektivi:
Crtistička paradigma
■ Fokus na definisanju strukture ličnosti – univerzalnih crta ili dimenzija kojima je moguće opisati sve ono što je u ljudskom ponašanju adaptivno važno. ■ Nomotetski metodološki pristup, upitnici ličnosti kao osnovne tehnike istraživanja. ■ Pretpostavka o univerzalnosti crta ličnosti i kvantitativnim, a ne kvalitativnim razlikama između ljudi (izraženost crte, a ne posedovanje ili neposedovanje crte).
Crtistički modeli ličnosti
● Glavni predstavnici: ● Individualna psihologija Gordona Olporta, ● Faktorske modeli ličnosti (Katelov, Koste i Mek Krea, Lia i Eštona, Digmanov i dr.), ● Cirkumpleks modeli ličnosti: Viginsov model, model Hofstea, de Reda i Goldberga ● Biološki modeli: Ajzenkov, Klonindžerov, Greje BAS/BIS model
Pitanje ljudske prirode u teorijama ličnosti
● Determinizam-slobodna volja: da li slobodno biramo pravac naših misli i akcija, ili smo „žrtve“ sudbine (biološkog nasleđa, ranih iskustava, sredinskih činilaca)? ● Biološko-sredinsko: šta dominantno utiče na ponašanje - nasleđene crte i atrubuti (naša priroda ili genetika) ili odlike naše sredine (način na koji smo odgajani, školovanje, učenje)? ● Prošlost - sadašnjost i budućnost: da li je naše ponašanje određeno prevashodno prošlim iskustvima ( npr. onim u detinjstvu), ili događajima koji se pojavljuju kasnije u životu, ili pak našim anticipacijama, ciljevima i aspiracijama vezanih za budućnost? ● Jedinstvenost ili univerzalnost: da li je sve što osoba radi, kako misli, reaguje na situacije za nju jedinstveno, tako da isto ponašanje nije moguće naći kod drugih ljudi? ● Ekvilibrijum- rast: šta je krajnji motiv našeg ponašanja – težnja ka stanju „mira“ i ravnoteže ili težnja ka stalnom rastu i razvoju?
Način prikazivanja teorija na kursu
● Značajni biografski podaci o autoru teorije ● Prikaz teorije ● Prikaz karakterističnih metoda istraživanja ličnosti ● Prikaz karakterističnih metoda procene ličnosti ● Analiza razumevanja ljudske prirode u datoj teoriji ● Rezultati empirijskih provera teorije ● Evaluacija teorijskog i metodskog pristupa
RUKOPISI SAULE
I PSIHOLOGIJA LIČNOSTI - uvodno predavanje ISTORIJSKI RAZVOJ PSIHOLOGIJE LIČNOSTI Psihologija ličnosti, onako kako je danas poznajemo, razvila se u zapadnoj civilizaciji, u okviru koje filozofska analiza ljudske prirode ima dugu tradiciju i začetke u antičkoj Grčkoj i Rimu. U antičkoj Grčkoj predstava o ljudskom biću je manje bila usmerena na individuu, što je savremeni zapadni koncept koji se razvio pod uticajem Dekarta i Kanta. Grci su posmatrali čoveka u njegovim interpersonalnim i socijalnim odnosima, a biti ljudsko biće podrazumevalo je ponašanje na osnovu razuma i u skladu sa obavezama prema zajednici. Jedan od privih mislilaca ovog doba Teofrast/Theoprastus (Platonov i Aristotelov učenik), dao je npr. opise tridesetak karaktera definisanih na osnovu moralnih karkateristika (lažov, lopov, strašljivac, grubijan, hvalisavac, brbljivac, tvrdica... u svojoj satiričnoj zbirci „Karakteri“). I pre ovog mislioca izvesnu tipologizaciju ličnosti i pretpostavke o uzrocima koji leže u osnovi individualnih razlika pružio je Hipokrat. On je uveo ideju temperamenta (temperare - mešavina) i podelu tipova ličnosti na: sangvinike (vedri, društveni,površni, brzi), melanholike (tužni, pesimisti, dubokih emocija), kolerike (iritabilni, agresivni, impulsivni), flegmatike /flegma - sluz, hladnokrvnost/ (ravnodušni, mirni, apatični, spori). Ovo je začetak ideje o jedinstvu telesnog i psihičkog, a dalje je razvija Galen u II veku n.e.. Mislioci antičkog Rima su manje bili zaokupljeni metafizičkim temama, a više svakodnevnom realnošću i pitanjima o životnim uslovima potrebnim da bi ljudi bili srećni i živeli u miru ( Epikur, stoici ), nego o temama ekvilibrijuma, savršenstva, kosmičke ravnoteže, karakterističnim za grčke mislioce. Dok su stari Grci ideje o ljudskoj prirodi zasnivali na esencijalizmu (nepromenljivosti) i finalizmu (određenosti ponašanja ciljem), Rimljani su isticali odgovornost individue. Ciceronove i Senekine analize konflikta između razuma i strasti, uloge obrazovanja i iskustva u formiranju navika individue i danas su u mnogome prihvatljive ideje. Srednji vek obeležava tradicija prevođenja i tumačenja antičkih mislilaca u duhu s verom i držanje van domašaja društva svih ideja koje nisu bile u skladu s njom. Ovo je period kada se pojedinac sagledava prevashodno kao deo porodice, verske zajednice, rase, dakle neke socijalne grupe. Sa renesansom se začinje i razvija proces sekularizacije i tehnološkog razvoja društva, a sa stanovišta razumevanja čoveka, individualost pojedinca (naspram njegove svrha za zajednicu) dolazi u fokus. U periodu Prosvetiteljstva u 18. veku, ljusko biće se posmatra kao biće „razuma“, jedinstveno i indivialno. Filozofska i religijska razmišljanja postepeno zamenjuje logičko,
(Alfred Binet) zadužio je psihologiju prvim testovima inteligencije za decu (Stanford-Binet skale inteligencije). To je period kada se začinju i razvijaju dve velike paradigme u psihologiji ličnosti, koje su u mnogome različite, pa i suprotstavljene: psihoanalitička i bihejvioristička. Psihoanalitička je potekla iz kliničke prakse i na idejama romantizma, dok je bihejvioristički pristup začen na temeljima pozitivizma, eksperimentalnog izučavanja pojava i oblasti akademske psihologije tog doba. Formalno, nastanak psihologije ličnosti kao naučne discipline vezuje se za prvu polovinu XX veka i radove Gordona Olporta (Gordon Allport). Olport je 1921. godine (sa starijim bratom) dao prvi pregled literature u koja se odnosi na ličnost i karakter i sugerisao da je ličnost primereniji pojam za definisanje i izučavanje ljudske prirode, što je od tada široko prihvaćeno. Do tada je pojam „ličnost“ prevashodno korišćen u kontekstu psihopatologije i oblasti psihijatrije. To je i period pojave prvih specijalizovanih naučnih časopisa koji su se bavili temama iz oblasti ličnosti, što je takođe dalo doprinos da se ova oblast uobliči kao naučna disciplina psihilogije. Psihologija ličnosti je, dakle mlada naučna disciplina. Odlikuje je velika heterogenost teorijskog i metodskog pristupa izučavanju ličnosti uključujući i način na koji se u različitim paradigmama i teorijama pojam ličnosti definiše. DEFINICIJA LIČNOSTI Reč ličnost u germanskim i romanskim jezicima potiče od latinske reči persona (per sonare: „govoriti kroz“), koja izvorono znači „govoriti kroz masku“. Odnosila se na maske u pozorišnim izvođenjima grčkih komada u antičkom Rimu. Maske su odslikavale karakter lika koji je nosi. U ovom značenju, persona odražava onaj pojavni, socijalni aspekt osobe, dok je pojam ličnosti znatno kompleksniji. Nije jasno poreklo reči „ličnost“ u srpskom jeziku. Pretpostavlja se da je reč u pitanjuprevod sa nekog stranog jezika reči u čijoj je osnovi „persona“, ili je uzeta iz ruskog jezika, ili su pak naše reči „lik“, „lice“ poslužile kao osnov za kasnije uopštavanje sa spoljašnjih i na unutrašnje odlike ljudi. Svi ga koristimo u svakodnevnom govoru, sa implicitnom pretpostavkom da znamo na šta tačno mislimo i da svi mislimo na istu stvar. Međutim, kada bi svako od nas pokušao da kaže šta je to ličnost, videli bismo da to ne bi baš tako lako išlo, i da bi definicije od jedne do druge osobe bile različite. Slična je situacija i u psihologiji ličnosti: postoji više desetina različitih definicija, od autora do autora. Gordon Alport je još 30-ih godina prošlog veka, pregledom literature našao gotovo 50 definicija ličnosti. Ova heterogenost proističe iz složenosti ljudske prirode i determinanti ljudskog ponašanja. Ono oko čega ipak postoji konsenzus jesu dva svojstva ličnosti (ponašanja), koja su gotovo uvek komponente definicije ličnosti: a)konzistetnost (doslednost, kontinuitet) i b) individualnost (jedinstvenost).
a. Konzistentnost ponašanja se odnosi na zapažanje da se individue ponašaju relativno stabilno kroz različite situacije i vreme: neki ljudi lako uspostavljaju kontakte, drugi su suzdržani i tako se ponašaju u većini socijalnih grupa i situacija (škola, posao, komšiluk, zabava); neki ljudi koji su veoma temeljni, precizni, detaljni i tako pristupaju većini poslova i zadataka sa kojima se suočavaju ili sami sebi postavljaju (odlični u školi, odgovorni na poslu, pouzdani da će izvršiti povereni zadatak). To ne znači da će se uvek i u svakoj situaciji osoba ponašati na isti i nepromenljiv način, već samo znači da ljudi ispoljavaju neke dominantne obrasce ponašanja i da ono nije skup nepredvidivih pukih reakcija na svaku novu/sledeću situaciju. Konzistentnost ponašanja implicira još nešto: da postoje neki unutrašnji faktori koji ponašanje čine doslednim. Šta međutim objašnjava ovu doslednost i dalje je pitanje na koje psiholozi ličnosti nude različite odgovore. b. Individualnost/jedinstvenost je odlika ličnosti svakog od nas. Različiti ljudi se različito ponašaju u istim situacijama: ako ste sa prijateljima gledali npr. horor film, zapazili ste da ste različito reagovali na scene osmišljene da izazivaju strah
- neki su reagovali burnije, neki mirnije, neki su se možda šalili na račun scene, skretali pažnju na njene periferne aspekte (neko scensko rešenje, kvalitet glume, kostim i sl.). Ako se osvrnete oko sebe na nekom od predavanja, videćete da neki polaznici kucaju poruke, drugi pričaju među sobom, treći pažljivo slušaju, četvrti pored toga brižljivo zapisuju. Jedinstvenost ne znači da će se svaki čovek u svakoj situaciji ponašati na potpuno idiosinkratičan način, drugačije od svih drugih ljudi. To znači da postoje individualne razlike koje je važno identifikovati i razumeti. Iako postoji saglasnost oko toga da se ljudi razlikuju međusobno u svom ponašanju, ne postoji i oko pitanja: šta je u osnovi ovih razlika? Definicije ličnosti proistekle su iz teorija ličnosti i sažimaju njihove osnovne pretpostavke o prirodi ljudskog ponašanja. Nisu svi teoretičari ličnosti dali eksplicitne definicije, ali su kroz teoriju podrobno opisali sopstveno viđenje ljudske prirode. Jedna od najcitiranijih definicija u literaturi, naročito udžbenicima teorija ličnosti je ona koju je dao začetnik psihologije ličnosti Gordon Olport (G Allport, 1961). U okviru svoje personološke teorije koja počiva na premisi da je svaka osoba jedinstvena i neponovljiva, ličnost definiše kao: dinamičku organizaciju/ustrojstvo onih psihofizičkih sistema koji u pojedincu određuju njegovo jedinstveno prilagođavanje sredini. Elementi definicije pokazuju kompleksnost Olpotrovog poimanja ličnosti:
ŠTA JE TEORIJA I KRITERIJUMI DOBRE TEORIJE
Pođimo od toga šta je teorija? Teorija je skup međusobno povezanih konstrukata/koncepata/ generalizacija (formalni aspekti teorije) i pravila o tome kako su ovi konstrukti povezani sa opažljivim manifestiacijama pojave koja je njen predmet (empirijski aspekt teorije). Ova pravila se još zovu i empirijske definicije ili operacionalne definicije, a neki autori empirijski aspekt teorije nazivaju semantička osnova teorije. Formalni aspekt teorije predstavlja autorovo shvatanje prirode pojave koja je njen predmet. Na primer, iz čega se ona sastoji, kakav je odnos između tih elemenata, kako ona funkcioniše, kako je nastala i sl.. Konstrukti teorije su generalizacije najčešće zasnovane na nekom obliku više ili manje sistematskog posmatranja pojava i uočavanja nekakvih pravilnosti na osnovu kojih se zatim različiti fenomeni (opažljive varijable) podvedeni pod isti koncept ili konstrukt. Konstrukti se ne mogu neposredno posmatrati, odnosno istraživati (npr. ne možemo posmatrati ekstraverziju, super ego, psihoticizam). Operacionalne definicije pokazuju kako su ovi konstrukti povezani sa opažljivim činjenicama, odnosno šta su opažljivi indikatori konstrukata (npr. teorijska definicija crte neuroticizam bi mogla biti: neuroticizam je bazična dispozicija ličnosti koja određuje otpornost na stres i emocionalnu stabilnost osobe; operacionalna definicija crte neuroticizma je skup ajtema na upitniku ličnosti, za koje autor pretpostavlja da su obuhvatni i reprezentativni indikatori ove crte). Uzmimo za primer psihoanalitičku teoriju: klasična psihoanalitička teorija pretpostavlja da sklop ličnosti čine tri sistema: id, ego, super ego. Ideja o tri glavne komponentne ličnosti je opšta pretpostavka ove teorije. Id ego i super ego su konstrukti, to nisu neposredno opažljiva svojstva osobe, već generalizacije, apstrakcije nastale na osnovama kliničkog posmatranja i uočavanja povezanosti ili pravilnosti u pojedinačnim fenomenima ponašanja, od strane autora teorije. Ovi sistemi su povezani na određene načine - id je pokretač i obezbeđuje energiju ličnosti, ego balansira između ida, super ega i spoljašnje realnosti, a superego je unutrašnji moralni sudija u odnosu na ponašanje. Reprezentacije ida su snovi, halucinacije, deluzije, impulsivno ponašanje; ego prepoznajemo u promišljanju, analizi, donošenju odluka, mehanizmima odbrane; superego u idejama krivice, griži savesti, ciljevima i aspiracijama - ovi indikatori predstavlaju elemente empirijskih definicija - operacionalizacija pojmova teorije koji više ili manje omogućuju sistematsku proveru istih. Koncepti jedne teorije i njihovi odnosi predstavljaju sistem pretpostavki ili spekulacija o stvarnosti za koju se još ne zna da li su tačne. Kada se empirijski potvrde, postaju činjenice. Zato teorija ne može biti istinita ili pogrešna, ona može biti više ili manje dobra, odnosno korisna. Valjanost jedne teorije procenjuje se s obzirom na njenu sposobnost da ispuni osnovne ciljeve:
- Da podstakne i usmeri istraživanje pojave koja je njen predmet. Teorija treba da bude tako formulisana da je iz nje moguće derivirati što više hipoteza o različitim aspektima i elementima pojave na koju se odnosi. Hipoteza je formalna predikcija o odnosi između dve ili više varijabli, koja je logički izvedena iz teorije. Dakle hipoteze ne pripadaju teoriji, već su izvedene iz nje i naučno se proveravaju. Testiranjem hipoteza dolazimo do empirijskih podataka. Na primer, planeta Neptun otkrivena je zahvaljujući teoriji kretanja. Na osnovu ove teorije astronomi su postavili hipotezu da su anomalije u kretanju Urana verovatna posledica postojanja nekog nebeskog tela čija gravitacija utiče na putanju Urana. Dakle, na osnovu teorije je formulisana hipoteza, a njeno testiranje dovelo je do nove činjenice o našem solarnom sistemu. Empirijski podaci dobijeni testiranjem hipoteze se opisuju, klasifikuju i objašnjavaju u svetlu date teorije. Dakle, u odnosu na podatke istraživanja, teorija ima funkciju da ih organizuje i sistematizuje. Na primer, ljudsko ponašanje je spektar ogromnog, ako ne i beskonačnog broja varijacija - puko nabrajanje pojedinačnih akcija, misli, emocija, čak i ako bi moglo biti konačno, ne bi imalo nikakvog smisla, niti bi vodilo ka razumevanju ljudske prirode. Podaci dobijeni istraživanjem bi ostali izolovani ukoliko ne bi bili podvedeni pod neku teoriju. Istraživanja pojave zasnovana na teoriji se mogu odnositi na same koncepte teorije ( deskriptivna istraživanja ) i tada je direktno proveravaju (npr. provera transkulturalne invarijantnosti petofaktorske strukture ličnosti). Mogu se odnositi i na specifične fenomene i ova istraživanja se podvode pod testiranje hipoteza. Njihovi rezultati predstavljaju posrednu proveru teorijskih konstrukata (npr. provera hipoteze da se kriminogeno ponašanje može objasniti niskom saradljivošću i savesnošću, dve od 5 bazičnih crta petofaktorskog modela ličnosti Koste i Mek Krea). Testiranje hipoteza može da opovrgne teoriju ili njene delove, da je proširi ili preoblikuje.
- Da bude i praktično korisna : da usmerava praktičare kako da rešavaju svakodnvene probleme u vezi ljudskog ponašanja (npr. selekciji kandidata, razvoju kadrova, profesionalna orijentacija, u psihoterapiji i lečenju psihičkih poremećaja, edukaciji i dr.). Bez teorijskog okvira, praktičari bi „lutali u mraku“ i probleme rešavali kroz nasumične pokušaje i pogreške ili na krajnje subjektivan način: oslanjanjem na sopstvene, implicitne teorije, stečene ličnim iskustvom. Oslanjajući se na različite teorije, praktičari iste probleme rešavaju na različite načine. Neki autori ističu da teorije moraju imati i socijalnu važnost, moraju da pruže objašnjenja za društveno važne modalitete ponašanja: kriminal, seksualno ponašanje, mentalna oboljenja, akademske sposobnosti i dr. (Eysenck, 1991). Teorije ličnosti našle su svoju primenu i imaju uticaj i na druge oblasti izvan
imitacijom ili po modelu). Takođe, jezik teorije mora imati unutrašnju doslednost - teoretičar ne može istim terminima označavati različite stvari, ili da iste stvari podvodi pod različite termine.
- da bude ekonomična/parsimonična : Teorija treba da predstavlja što jednostavniji pojmovni sistem - da sa što manje pojmova objasni relevatno u ljudskom ponašanju. Složeni i razgranati pojmovni sistemi odrvaćaju istraživače jer su zahtevni za ovladavanje i po pravilu teže usmeravaju istraživanja. Na primer, složenost Jungove teorije imala je za posledicu relativno mali interes psihologa istraživača za proveru njenih postavki.
- da bude obuhvatna. Neki autori sugerišu da teorija treba da opiše i objasni sve ono što je u ljudskom ponašanju važno, kako normalne, tako i patološke varijacije (Maltby i sar., 2010). Sistemi koji opisuju i objašnjavaju samo specifične domene ponašanja (npr. motiv za poistignućem, emocionalno vezivanje), ili pak oni koji se zaustavljaju na deskripciji, bez pretenzija da ponude eksplanatorne i razvojne hipoteze su pre modeli nego teorije. KLJUČNA PITANJA U PSIHOLOGIJI LIČNOSTI Ključna pitanja u psihologiji ličnosti, na koja teorija treba da nam ponudi moguće ogovore su:
- Iz čega se ličnost sastoji? Šta su gradivne komponente strukture, sklopa, ustrojstva ličnosti i kako su međusobno povezane?. Smisao odgovora na ovo pitanje jeste mogućnost opisa svega onog što je u ponašanju ljudi značajno (deskripcija/opis ličnosti), ograničenim skupom pojmova (naspram beskonačnog nabrajanja pojedinačnih fenomena ponašanja).
- Kako ličnost funkcioniše, ili šta čini dinamiku ličnosti? Odovor na ovo pitanje odnosi se na analizu pokretača i procesa koji se odvijaju na intrapersonalnom planu i reflektuju u ponašanju (motivacija, mentalni procesi unutar ličnosti i njihove interakcije). Dok su elementi strukture relativno statični konstrukti (npr. id, ego, superego), dinamika ličnosti opisuje procese koji se odvijaju između elemenata strukture i u interakciji individue sa sredinom. Npr. mehanizmi odbrane su dinamički pojmovi analitičke teorije: njih mobiliše ego kako bi održao ravnotežu između suprotstavljenih zahteva koje dolaze iz ida, super ega i spoljašnje sredine. Kada npr. zaključimo da osoba X snažno potiskuje svoje agresivne impulse usled strogog super ega (naučenosti tokom razvoja da je otvoreno ispoljavanje besa nedopustivo), mi govorimo o procesu koji se odvija unutar ličnosti, o dinamici. Strog supereo je konstanta u sistemu ličnosti - potiskivanje se pojavljuje i deluje kada su standardi superega izazvani
agresivnim impulsima iz ida pokrenutim nekim eksternim ili unutarpsihičkim događajem (neko je npr., uvredio osobu, ili se osoba setila neke uvrede).
- Šta je poreklo ličnosti, odnosno kako se ličnost formira? Koji faktori utiču na razvoj ličnosti i kako se i do kada tokom života ovaj proces odvija? Razvojne hipoteze nisu sadržane u svim teorijama ličnosti, ali velike teorije pretenduju da ponude odgovore i na ovo pitanje, pa ćemo ih razmotriti kada budemo govorili o ovim teorijama.
- Da li se ličnost može menjati i kako? Ova pitanja odnose se na teorijsko objašnjenje psihopatoloških promena ličnosti ali i mogućnosti i puteve kontrolisanog menjanja ličnosti - većina autora relevatnih teorija ličnosti razvili su i psihoterapijske metode usmerene na promene ličnosti. Teorija ličnosti treba da ponudi relevatan opis , objašnjenje ljudskog ponašanja i da omogući predikciju ponašanja. Generalno, prediktivna snaga teorija ličnosti je relativno mala, zbog kompleksnosti ljudskog ponašanja i sredinskih okolnosti, ali to nije slučaj samo sa teorijom ličnosti, već se generalno odnosi na prediktivnu snagu u društvenim naukama. METODE ISTRAŽIVANJA LIČNOSTI Rekli smo da teorija treba da omogući formulisanje specifičnih hipoteza o ljudskom ponašanju i podstakne istraživanja. Na koji način psiholozi istražuju ličnost? Osnovni pristupi u istraživanju ličnosti su u tesnoj vezi sa specifičnom teorijom što ćemo videti kada se sa osnovnim paradigmama pojedinačno budemo upoznavali. Za sada je važno da znate da u psihologiji ličnosti postoje dva osnovna istraživačka prstupa: nomotetski i idiografski.
- Idiografski pristup: podrazumeva ekstenzivno ispitivanje pojedinca korišćenjem različitih tehnika procene, radi idetifikovanja za individuu jedinstvenih osobina i sklopa ličnosti. Dakle, idiografski pristup je usmeren na istraživanje individualne ličnosti, a ne identifikovanje opštih zakonitosti u ponašanju ljudi. On je uglavnom razvijan u kliničkoj praksi sa ciljem razumevanja ljudi sa psihičkim poremećajima i pružanja pomoći. No, mnoge teorije ličnosti zasnovane su na podacima dobijenim idiografskim pristupom, a generalizacije su izvođenje na osvnu zapažanja pravilnosti, ponavljanja istih ili sličnih obrazaca kod različitih subjekata (dakle, pomeranjem fokusa ka nomotetskoj perspektivi). Idiografski pristup je danas najzastupljeniji u kliničkoj praksi, u istraživanjima ličnosti je redak.
- Nomoteski pristup podrazumeva istovremeno ispitivanje velikih grupa ispitanika sa ciljem prikupljanja kvantitativnih podataka o ponašanju, iz kojih se statističkom analizom izvode zaključci o univerzalnim osobinama ličnosti (dimenzijama ili
