15.10.2020. године Катарина Жујовић IV-3
Дијалог са самим собом
11:30. Спремна сам, има још пола сата до аутобуса. Одлазим до огледала да погледам
да ли је све како треба. Коса је у реду, нова мајица се није изгужвала, нема нове
другарице на лицу, бубуљица Смиљка је још увек ту (налази се на бори смејалици око
усана), лекције из Монетарне економије сам научила, све у свему, добро је. Ех, а само
пре 3 године сам стајала на истом овом месту и размишљала како ћу се уклопити у
маси, да ли ћу моћи да будем одличан ученик као у основној, да ли сам довољно
радила на себи, свом знању, свом изгледу.
И ево је, видим је. Боже, стварно је видим, делује мало изгубљено.
Она: „Зашто ме тако посматраш?“
Ја: „Покушавам да те се сетим у потпуности... Хоћу да знаш колико сам се трудила да
испуним све оно што си желела да будеш. Видиш ли и ти мене јасно?“
Она: „Ајде, врати се у прошлост. Ја те видим, прво хоћу да ти сагледаш себе. Сети се
ко си некада била, а ко си сад. Тада ће ти све бити јасно.“
Ја: „Раније сам била нико. Мислила сам да сам безвредна, своје мане сам сматрала
најгорим на свету, бежала сам од себе, хтела да постанем неко други. Те мане су ми
биле толико неприхватљиве да, колико год сам имала шта да кажем, некако сам то
потискивала у себи јер сам се плашила шта ће други рећи на то, како ће реаговати и да
ли ће ме погрешно разумети. Много пута сам гледала у ово огледало: када устанем, кад
перем зубе, током облачења, намештања косе. Често сам се нервирала због нове
бубуљице, неравног стомака, чупаве косе. Укратко, нисам била задовољна собом и
нисам се сматрала лепом. И да, свако из мог окружења је могао да ми наметне
мишљење. Веровала сам им када су ми говорили да нећу моћи да имам успех као у
основној, да ћу добити ту „глупу“ јединицу, да из физичког нећу имати петицу јер
нисам спретна, да нећу моћи да дижем главу од књиге јер је средња школа пуно тежа
од основне, и на крају крајева, да од школе нема ништа јер се могу запослити само ако
ме „убаце“ преко везе.
Наравно да, ништа од овог није било истина. Али то видим тек сада и овде пред тобом.
Видим да нема потребе да будем неко други. Не морам више да бринем да ли ћу се
некоме свидети, јер сам схватила да онај ко хоће да ме упозна и заволи, обратиће
пажњу на мој поглед и покрет, на осмех и чистоту душе исцртану линијама лица. Неће
му бити битно да ли имам бубуљицу на лицу и да ли сам се мало угојила. Пре ће
приметити моје изразе лица, мимику и гестове него крупне очи или усне. За ове три
године сам покушавала да што боље сагледам своју лепоту и да пустим друге да је
виде. Не прихватам више њихову стварност, њихову истину, њихове границе, слабости
и неспособности. Пустила сам критиковање, спутавање, дистанцирала се од страха,
одгурнула колебања, потенцијалне неуспехе и катастрофе, обрисала сам НЕ из
речника, бар свог. Дала сам себи прилику да сањам и маштам, да желим, да креирам и
живим у својим мислима.“
Она: „Да ли сада ниси сигурна у то да ли сам поносна на тебе?“
И да, добила сам одговоре које сам толико тражила преиспитивајући сваки свој
поступак. Више не осећам празнину, недостајала ми је љубав најважнија од свих, она
коју сам тражила у другим људима, а у ствари је све време била у мени.
„Коначно могу да те погледам и кажем: „Да, ја те волим. Ти си дивна девојка, а осим
тога – лепо изгледаш.