Preuzmite Sistemi bezbednosti ispit skripta i više Ispiti u PDF od Kriptologija samo na Docsity!
- Традиционално схватање националне безбедности
Национална безбедност је неодвојиво повезана са појмовима државе и нације, односно појмом националне државе (без обзира на то што неке нације немају државу, а већину држава чине бројне нације). Појам националне безбедности изводи се из државног суверенитета, као способност државе да суверено остварује своју власт. Појам је новијег датума и први га је употребио В. Липман, амерички новинар. У својој књизи Америчка спољна политика 1943. године написао је: „Нација има сигурност када не мора жртвовати своје легитимне интересе како би избегла рат и када је способна очувати их ратом ако буде изазвана.“ У време нуклеарне конфронтације великих сила ’50их и ’60их година прошлог века питања као што су терористичке претње, етнички и верски сукоби и друге не-војне претње остале су изван видокруга изучавања националне безбедности. У центру пажње је опасност од војних: конвенционалних, нуклеарних и термонуклеарних претњи. Коришћење придева „национални“ у владиној политичкој реторици увек је представљало средство како би се друштво убедило да се придружи влади и она тако прикупи легитимност за потенцијално контраверзну политику. Хладни рат и глобално нуклеарно сукобљавање у другој половини 20. века омогућили су да се безбедност појединца у великом броју комунистичких земаља, али и САД, стопи са безбедношћу њихових влада. Тадашње државе су прихватиле одговорност да заштите своје грађане, али заузврат тражиле њихову неограничену лојалност. Нацизам, немачка варијанта националног социјализма, не само да је глорификовао улогу државе (као нешто што је супротно појединцу) у политичком животу, већ је поздрављао рат као инструмент националне политике.
- Хоризонтално ширење истраживачког поља националне безбедности
Послехладноратовски период и распад биполаризма утицали су на обликовање студија безбедности у три правца. Једна група теоретичара залаже се за изучавање ширих потенцијалних претњи безбедности, као што су економски развој, деградација животне средине и миграцијска кретања. Други правац студија безбедности залаже се за проширење агенде изучавања, почевши од индивидуалне, преко националне безбедности до регионалног, међународног и глобалног аспекта безбедности-вертикална димензија безбедности. Трећа група, остајући код државноцентричног приступа изучавању безбедности, укључује нове форме безбедности (заједничка, колективна и кооперативна безбедност). До сада се појам „безбедности“ – обично назван „национална безбедност“ – односио на одржавање јаке војне одбране од напада непријатеља. Овакав приступ нам је био користан у прошлости , када је ова врста напада сматрана једином претњом по националну безбедност. Данас, када отрови који се преносе путем ваздуха, а који настају у нуклеарним и хемијским акцидентима, могу да доведу до распрострањивања болести и смрти (као што се десило након катастрофа у Бопалу у Индији и Чернобиљу) и када глобалне епидемолошке и еколошке претње, као што су сида и ефекат „стаклене баште“, могу угрозити благостање читаве планете, све су већи изгледи да је ово гледиште застарело. Расправа да ли војна спремност пре угрожава него што чува националну безбедност доводи нас до питања које оспорава општеприхваћени приступ националној безбедности током већег дела светске историје заснован на војној снази. Ипак, многи сматрају да је ово преиспитивање оправдано. Према њиховом мишљењу, када су се смањили страхови од рата међу великим силама, економска и еколошка димензија националне безбедности попримиле су приличан значај, и у 21. веку „безбедност“ би требало да буде дефинисана у ширем смислу и да укључује, како војне, тако и не-војне претње за људски опстанак. Концепт „националне безбедности“ мора да обухвата заштиту од свих великих претњи по људски опстанак и благостање, не само војних. Упркос свему, поставља се питање: зашто државе често доносе одлуку да се наоружају, што их очигледно непрекидно гура у канџе несигурности? Овде се креатори политика придржавају начела реализма, по којима је национална безбедност најбоље заштићена усавршавањем војних способности, а не смањењем у наоружању или у војним трошковима. Реалисти сматрају да су споразуми опасни у свету анархије и немају много вере у споразуме о контроли наоружања. Иновативна обнова НАТО-а и његова експанзија указују на притисак који реалисти примењују на националну безбедносну политику док државе и савезништва теже да се прилагоде променама у оквиру глобалне дистрибуције војне надмоћи. Савезништва се формирају и распадају у зависности од промена које се тичу претњи по безбедност и националног интереса. Одбрана од војне агресије очигледно ће и даље бити значајна компонента безбедности, али се њој мора придружити и одбрана од опасне еколошке деградације, економске кризе широм света и огромне људске патње. Једино уз овакав приступ „безбедносној дилеми“ можемо да развијамо стратегије и средства која ће бити потребна при промовисању националне безебедности као дела глобалне стабилности.
- Вертикално ширење истраживачког поља националне безбедности
У науци се раздвајају појмови безбедности државе, с једне стране, и безбедности друштва и појединца, с друге стране. Обе појмовне релације су веома значајне за изучавање националне безбедности. Када је реч о првој врсти односа, неки аутори сматрају да једно без другог не може, јер држава која пружа легитимитет и заштиту друштва, када изгуби суверенитет, престаје да буде држава, а друштво када изгуби идентитет престаје да постоји као суверена категорија. На исти начин не прави се разлика између националне и државне безбедности. Чини се да је кључ у питању који су то релевантни објекти безбедности: да ли држава као установа у ужем смислу, да ли већински етнички народ у њој, политичка заједница свих држављана или су то сви чланови друштва. Када говоримо о другој врсти односа, држава-појединац, још је Томас Хобс тврдио да је „безбедност државе“ основни предуслов за „индивидуалну безбедност“. Ипак, у питањима националне безбедности и њеног односа према правима појединца често се појављује теза како су то, по својој природи, сукобљене вредности. Њихов однос се описује теоријом игре нултог броја: повећањем једне, слаби се друга вредност. Тврдња како постоји поларитет између слобода појединца, људских права и националне безбедности заправо је погрешна. Безбедност државе није могуће мерити кршењем људских права.
- Минималистички и максималистички модел схватања државе по Б. Базану
Б. Базан је начинио два модела схватања државе – минималистички и максималистички, у свом делу Људи, држава и страх. Један граничник за ова два модела представља избијање грађанских нереда који треба да покажу способност максималне државе да оствари интересе на штету појединца и, с друге стране, неспособност која прати минималне државе да изађе на крај са таквим стањем. Као други критеријум разликовања може се узети тоталитарни карактер недемократског друштва као индикатор максималне државе. Увођењем у размишљање појма минималне и максималне државе, дисхармонија између појединачних и државних интереса помаже нам да разликујемо системе безбедности тоталитарних и демократских друштава. У моделу минималне државе претпоставља се низак степен дисхармоније између државних и појединачних интереса, осим у ограничењима која се намећу пред унутрашњим и спољним опасностима по националну безбедност. У наведеном контексту, дефиниција С. Таталовића по којој национална безбедност представља одсуство било каквог страха од напада, угрожавања интереса или претње друге државе, мора претрпети корекцију. Појединцима може претити опасност од сопствене државе у мери у којој то угрожава и националну безбедност, а претње се могу груписати на следеће:
- оне које настају из домаћег законодавства као резултат непримереног законодавства или ригорозне примене закона;
- претње које настају из политичких немира и потребе да се контролишу институције политичког система;
- претње које произилазе из секуритизације или кризних ситуација, када се од грађана очекују подршка или непосредно учешће у одбрамбеним или безбедносним активностима;
- претње и проблеми националне безбедности који проистичу из међународне осуде нарушавања комплекса људских права као међународно признатих стандарда.
- Синтетички приступ дефинисању националне безбедности
Синтетичко поимање националне безбедности као специфичан спој спољних и унутрашњих спеката безбедности сусрећемо код разних аутора. Бери Базан анализира националну безбедност у оквиру три нивоа која обухватају неколико подручја људске делатности: индивидуални, државни (национални) и међународни, док подручја људске делатности укључују: војно, политичко, економско, социјално и подручје заштите животне средине. Војно подручје са аспекта националне безбедности укључује офанзивне и дефанзивне способности државе; политичко подручје – бригу државе за организацију своје стабилности, система власти и идеологије; привредно подручје – могућност приступа природним богатствима, тржишту и финансијама; социјално – постојеће услове за развој традиције, културе, језика, националног идентитета; док подручје заштите животне средине обухвата бригу за заштиту биосфере. Синтетичка дефиниција националне безбедности из државноцентричне перспективе обухватила би стање безбедности (државе, нације) и активност која је усмерена ка остваривању таквог стања. Национална безбедност има свој међународни и унутрашњи вид. Унутрашња безбедност означава несметано функционисање друштвено- економског и политичког система и очување јавног реда и мира. Међународни вид појма безбедности подразумева заштиту територијалног интегритета и суверенитета.
- Ограничени и неограничени државно-орјентисани приступ н. безбедности
- државне безбедносне снаге (војска, полиција, жандармерија...); 2)не-државне безбедносне снаге (герилске групе, агенције за услуге личног обезбеђења, организоване криминалне групе, терористичке организације...); 3)извршне структуре власти (председник и премијер, саветодавна тела за националну безбедност, Министарство правде, Министарство спољних послова...);
- законодавна тела (парламент и надлежни одбори);
- правосудне и институције за спровођење закона (судство, царина, затворске управе...);
- организације цивилног друштва ( медији, експертске групе...);
- спољни актери ( НО, криминалне групе, терористичке групе...). Наведена категоризација показује широк круг актера безбедности који су део институционалне или ванинституционалне сфере безбедности друштва. У разматрању ванинституционалне структуре, појединци могу урадити многе ствари на повећању своје безбедности од претњи које потичу од стране државе, с једне стране, и од оних лкоје је држава пропустила да ублажи са друге стране. У земљама у којима је структура власти слаба, а сама држава не прожима друштво, не-државне структуре (породице, кланови...) могу играти, поред безбедносних институција, централну улогу у постизању појединачне безбедности, која је неодвојива од безбедности државе. На исти начин, национални, етнички и религијски колективитети могу одиграти значајну улогу код очувања друштвене безбедности као способности друштва да сачува свој „идентитет“ под измењеним условима и могућим и стварним претњама. Наведени и други актери имају суштинске импликације за националну безбедност, па тиме и за системе безбедности. Бери Базан наводи најмање четири начина на која се могу испољити ови утицаји:
- Појединци и поддржавне групе (атентатори, терористи...) могу сами по себи постати проблем за националну безбедност, јер они представљају претњу држави.
- У контексту националне безбедности значајна је улога коју грађани могу да имају као „пета колона“ подржавајући интерес неке друге државе.
- Утицај који јавно мњење врши на политику државе, чини државну структуру слабом, а државу подложну притисцима.
- Улога коју појединци имају као лидери државе креирајући сопствене ставове као ставове националне безбедности и често свесно радећи на њеном разбијању. У екстремно централизованим државама, закључују Базан, појединац и држава се стапају до тачке немогућности разликовања, а у екстремно империјалистичким државама разуђене и компликоване поделе моћи отежавају било којем појединцу да има много утицаја на свеукупност националне политике. Системи безбедности су резултанта две компоненте које се јављају као одговор на спољашње и унутрашње угрожавање: спољна и унутрашња безбедност. Интеракција ове две компоненте представља функцију интегралне безбедности, полазећи од тога да је безбедност недељива у својој свеукупности.
- Систем националне безбедности Републике Србије (историјат и елементи)
У домаћој пракси, систем безбедности има свој историјат у уставним амандманима који су пратили доношење устава из 1974. У нормативном и институционалном смислу, најлакше је пратити развој система безбедности као уставне категорије кроз функцију друштвене самозаштите. Друштвена самозаштита имала је две фазе: прву од доношења Закона о основама друштвене самозаштите 1973. године, којим се институционализује превентивна функција безбедности, а другу доношењем Закона о систему друштвене самозаштите 1986. године. Док је у првом случају законодавац идеју безбедности поставио на најширој друштвеној основи, други закон је практично омогућио даљи развој неконвеционалне безбедности у новим условима тржишне привреде, укључивањем приватних институција безбедности у плурализам безбедносних интереса и организовања. Тако је систем безбедности све до 1993. укидањем законске материје о друштвеној самозаштити осигуравао какав такав правни и сигурносни амбијент. Од 2000. године су приоритет безбедносне политике Србије били дефинисање националних интереса, доношење стратегије националне безбедности, стратегије и доктрине одбране, реформа сектора безбедности и постојећих служби безбедности, и усвајање нових закона о деловању и организацији обавештајно-безбедносног система. За РС је то посебно постало актуелно после референдума 21. маја 2006. у ЦГ, којим је ЦГ иступила из државне заједнице, а РС постала правни сукцесор државне заједнице, као међународно призната, самостална и суверена држава. Од тада се РС налази у процесу заокругљивања свог државно-правног идентитета. Савременим друштвима заједнички су следећи елементи националне безбедности:
- безбедносна политика,
- безбедносна стратегија и
- безбедносно самоорганизовање цивилног друштва.
- Појам безбедносне политике
Безбедност као политика представља друштвену делатност, која се састоји у одређивању циљева безбедности као делатности и средстава за њихово остваривање. Безбедност као политика операционализује се кроз систем безбедности као нешто што реално постоји. Државе су до сада ограничавале проблем националне безбедности на војна питања. Нове несигурност и угрожавања за друштво (миграције, међународни тероризам, економске кризе..) захтевају промену садржаја безбедносне политике савремених држава у смислу све веће улоге не-војних фактора у питањима од безбедносног значаја. Ово је уједно предуслов десекуритизације у избору легитимних циљева и метода политике безбедности. Значајну улогу у том смислу има демократска политика безбедности , као део политичке доктрине, која представља израз плурализама интереса између слободе и сигурности. Безбедносна политика, у ужем значењу, представља збир свих мера, делатности и поступака намењених успостављању и деловању система националне безбедности. У ужем значењу, циљ је безбедносне политике стварање концепта механизама и средстава којима се осигуравају унутрашња и спољна безбедност друштва. Следи да је систем безбедности политичко-институционални, нормативни и оперативни инструмент у остваривању политике безбедности. Национални интереси су један основних конституената политике безбедности, јер се у функцији интереса формулишу изазови и претње по безбедност, који уз циљеве и задатке, чине основни садржај стратегије сваке националне безбедности.
- Појам безбедносне стратегије Од политике безбедности потребно је разликовати доктрину и стратегију безбедности. Доктрина безбедности подразумева усвојени систем ставова и погледа државе на политичке циљеве и карактер безбедности; она одређује снаге,средства и поставља ставове стратегији безбедности. Политика безбедности се узима као теоријско-методолошки оквир стратегије безбедности. Стратегија безбедности теоријски уобличава начине, облике и методе остваривања безбедности, бави се истраживањима у области безбедности и на тај начин доприноси уопштавању и разрешавању доктринарних ставова и погледа. Циљ стратегије националне безбедности је осигурати заштиту темељних и трајних потреба државе и друштва: опстанак и нормално деловање државе са свим елементима њене независности: „слобода и територијална целовитост; заштита живота и сигурности грађана; осигурање напретка државе и друштва те заштита уставног поретка“. Енциклопедија британика дефинише стратегију националне безбедности као вештину ефикасне примене националних ресурса с циљем остварења националних интереса. Комплексну дефиницију дао је М. Ковач: стратегија националне безбедности је систем комплементарних норми, из домена државних стратегија које се непосредно односе на систем безбедности и на реализовање специфичних одбрамбених функција државе у политичкој, економској, правној, војној и другим областима функционисања државе. То је целовит и релативно трајан програм, чијом реализацијом треба да се оствари спољна и унутрашња безбедност државе, у миру и рату, кроз ефикасно решавање безбедносних ризика, изазова и претњи, ради заштите слобода, имовинске сигурности, права грађана и демократских тековина. Стратегију националне безбедности можемо разумети двоструко: као програмско становиште за реализовање функција безбедности и као подручје практичног деловања система безбедности државе у миру и рату. У оба случаја стратегија националне безбедности представља основ за израду стратегијских докумената ради очувања и заштите безбедности грађана, друштва и државе. Будући да се ниједна држава не може носити са различитим безбедносним претњама, стратегије безбедности нудеразличите опције, чија је логика сарадња у безбедности са другим државама са циљем да смањи своју рањивост. Основно полазиште Стратегије националне безбедности чине поштовање људских права, економски просперитет, социјална стабилност, развој демократије и владавина права, проевропска спољна политика и унапређење односа и сарадње са најутицајнијим субјектима међународне сарадње, суседним и другим државама у региону. Изазови, ризици и претње РС разврставају се на оне који су војне и не-војне природе. Војне претње су опасност од оружане агресије, оружана побуна и спорови са употребом силе. Не-војне су: противправно једнострано проглашена независност КиМ, тероризам, национални и верски екстремизам, организовани криминал, корупција, проблеми економског развоја, наркоманија, угрожавање животне средине итд. У Нацрту стратегије националне безбедности РС садржани су следећи елементи националне безбедносне политике:
- спољна политика,
- политика одбране,
- политика унутрашње безбедности,
- економска политика,
- социјална политика,
- политика у другим областима друштвеног живота.
- Спољна политика као елеменат безбедносне политике
Политика безбедности утиче на спољну политику, јер садржај спољне безбедности чини заштита суверенитета и територијалног интегритета, као и равноправност чланства у међународној заједници, што уједно представља циљеве спољне политике. Посредством спољне политике систем безбедности доприноси остваривању спољне равнотеже у оквиру међународне заједнице, пре свега одвраћањем својом снагом и организованошћу и истовремено смањењем рањивости тог система , сарадњом са другим државама на основама међународног права. Спољна равнотежа је могућа само док се њена унутрашња равнотежа одржава на потребном минимуму.
заштите живота, имовине, људских и мањинских права, остварује се сарадња државних органа са другим институцијама, локалним самоуправама, медијима и грађанима. Политика унутрашње безбедности такође укључује изградњу и јачање модерног и јединственог система заштите и спасавања у условима пожара, елементарних непогода, техничких и технолошких несрећа, дејства опасних материја и других опасности.
- Економска политика као елеменат безбедносне политике
Данас је муђусобна зависност држава највише изражена у сфери економских односа. Нафтна криза 1973. године, а данас економска криза, поставиле су економска питања на врх агенде националне безбедности. Циљеви економске политике јесу достизање економске стабилности државе и стварање услова за страна улагања, као и за све друге облике развоја међународне сарадње. Достизањем циљева економске политике стварају се услови за унапређење животног стандарда грађана и ублажавање и отклањање свих негативних економско-социјалних последица транзиције. Један од имепратива економске политике РС јесте подржавање привредне сарадње са другим државама, чиме се смањује вероватноћа напетости и сукоба, како унутар РС, тако и у мећународном простору. Неки од главних задатака у остваривању циљева економске политике су:
- улагање у инфраструктуру,
- интензиван развој властитих научноистраживачких потенцијала и образовање на свим нивоима,
- смањење економских разлика у развијености региона,
- смањење стопе сиромаштва и незапослености и смањење удела сиве економије у укупној економији државе,
- спречавање одласка високообразовног кадра из државе. Избор одговарајућих економских циљева и система економских мера утврђених за кризне ситуације такође је један од императива економске политике наше земље. То укључује хитне економске мере, које подразумевају енергетску сигурност државе и снабдевање земље стратешким резервама. Интегрални део економске политике чини очување претпоставки одрживог развоја. Економски инструменти заштите животне средине у нашој земљи тек су у зачетку.
- Социјална политика као елеменат безбедносне политике
Политичке, економске и друге промене које су захватиле југословенско друштво 1990-их година допринеле су и данас се одражавају на низак животни стандард становништва, смањену акумулациону и репродукциону способност транзиционих привреда и њихову зависност од скривених центара политичке и економске моћи. То је извор криминалних активности у сфери општег, привредног и еколошког криминалитета. Криза је изнедрила такве економске и социјалне промене у радним и животним условима људи који доводе до социјалних случајева или проблема код забрињавајућег броја људи који не могу задовољити своје егзистенцијалне потребе, па се неки од њих одлучују на пут аморалног понашања (као што су проституција, алкохолизам, наркоманија, коцка, просјачење, самоубиство итд). Задатак социјалне политике је да спречи развој наведених појава до критичног нивоа. Социјална полтиика је нераскидиво повезана са питањима заштите и очувања животне средине. Конференција о животној средини у Рију 1993. апострофирала је задатак нација на искорењивању сиромаштва као неопходну претпоставку одрживог развоја. То претпоставља и активну сарадњу између држава. Социјална политика је и у функцији заштите људских права, јер је у непосредној вези са задовољавањем основних потреба грађана. То подразумева унапређење на пољима запошљавања и услова рада, образовања и унапређивања људских ресурса. Реализација циљева социјалне политике обезбедиће појединцу његову личну безбедност.
- Систем националне безбедности РС (појам и штићене вредности)
Систем националне безбедности РС представља нормативно уређену, структурну и функционалну целину односа између надлежних државних органа, организација и установа те њихових делатности, као и других субјеката друштва, с циљем заштите националних интереса РС. У овој дефиницији садржани су циљ, функција и структура, као основни елементи система националне безбедности. РС својим основним националним вредностима сматра, пре свега, владавину права, изградњу и очување мира, демократију, социјалну правду, слободу, једнакост, националну, расну и верску равноправност и равноправност полова, права човека, неповредивост власништва и очување животне средине. Националне вредности штите се остваривањем националних интереса.
- Начела система безбедности РС
Основна начела система безбедности РС јесу:
- друштвена условљеност циљева,
- свеобухватност,
- превенција,
- релативна аутономност и одговорност,
- ефикасност,
- транспарентност рада,
- кооперативност са безбедносним системима међународне заједнице на глобалном и регионалном нивоу,
- комплементарност са функцијом одбране. Друштвена условљеност циљева значи да систем не утврђује сам себи циљеве, него му циљеве утврђује друштво. Начело свеобухватности подразумева да Србија развија функционално интегрисан систем националне безбедности, којим се, поред институција система националне безбедности, посебан значај придаје улози цивилног друштва, цивилно-војној и цивилно-полицијској сарадњи у области безбедности. Начело превенције подразумева правовремену идентификацију, прикупљање података и предузимање активности ради смањења ризика и сузбијања претњи безбедности. Релативна аутономност елемената система значи да свака институција система националне бзебдности има дефинисану надлежност и делокруг у остваривању безбедносних активности, послова и задатака. Политика националне безбедности реализује се у складу са Уставом, законом и преузетим међународним обавезама. Од система безбедности очекује се ефикасно функционисање у свим условима. Неопходне претпоставке ефикасности су кадровска стручност, опремљеност и способност државе да превентивно делује на изазове, ризике и претње по безбедност и да се на њих адекватно одговори. Транспарентност рада је начело система бзебдности које омогућава висок степен цивилне контроле функционисања елемената система. РС је опредељена за концепт кооперативне безбедности у оквиру евро-атлантских безбедносних структура, као и оквиру других регионалних безбедносних асоцијација. Комплементарност са функцијом одбране огледа се у јединственим циљевима система применом различитих метода и средстава у заштити националних интереса Србије. Наслеђене и структурне слабости (етничка географија, низак ниво економског развоја, политички и идеолошки антагонизми итд.) гурају Србију са маргине испуњености елементарних предуслова приступања политичким, економским, војним и другим аранжманима.
- Структура система националне безбедности РС
У ужем смислу, структуру система националне безбедности чине институције и органи државе који управљају, планирају, организују и остварују прописане мере и активности у систему безбедности. Структура система је састављена из његовог институционалног , функционалног и нормативног дела, који чине: 1) безбедносну структуру система. Поред безбедносне структуре, у ширем смислу, систем националне бзбедности чине и 2) институције цивилног друштва , које својом делатношћу доприносе општем стању безбедности. Институционални део безбедносне структуре система безбедности РС чине управљачки и извршни део.
- Управљачка структура система националне безбедности РС
Управљачки део представља онај део државног апарата који доноси законе и одлуке од стратешког значаја за систем безбедности, а то су:
- Народна скупштина РС,
- Председник РС,
- Влада РС. Народна скупштина РС остварује свој управљачки утицај уставотворном и законодавном делатношћу. Скупштина одлучује о рату и миру, а непосредну контролу у домену националне безбедности остварује посредством скупштинског одбора надлежног за одбрану и безбедност. Председник РС председава Саветом за националну безбедност, комадује ВС, указује на одређене проблеме из домена националне безбедности и иницира њихово решавање, доноси акте из своје надлежности. Влада РС управља министарствима и институцијама у области националне безбедности, у складу са Уставом и законом; предлаже и реализује политику националне безбедности; усмерава и контролише
формалне друштвене контроле и надзора. Истакнуто место у систему националне безбедности припада Савету за националну безбедност, као специјализованом телу извршне власти.
- Савет за националну безбедност
Посебан део безбедносне структуре система безбедности чини савет за националну безбедност. Влада Србије је 31. маја 2007. донела посебну Одлуку о Савету за националну безбедност РС. Њоме је образовала Савет као тело РС које обавља одређене послове и задатке из области националне безбедности. Исто тако, овом одлуком је основан Биро за координацију рада служби безбедности. Савет за националну безбедност је специјализовано тело контроле и надзора над радом обавештајних и безбедносних служби. Савет разматра питања из области одбране, унутрашњих послова и рада БИА-е, ВБА и ВОА. Саверт посебно:
- разматра међусобну сарадњу органа надлежних за одбрану, органа надлежних за унутрашње послове и служби безбедности и њихову сарадњу са другим надлежним државним органима, као и сарадњу са органима и службама безбедности страних држава и међународних организација;
- предлаже надлежним државним органима мера за унапређење националне безбедности;
- разматра предлоге за унапређење националне безбедности које му упућују органи надлежни за одбрану, органи надлежни за унутрашње послове, службе безбедности и други надлежни државни органи:
- разматра питања из делокруга органа државне управе, аутономних покрајна, општина, градова и града Београда која су значајна за националну безбедност. Савет усмерава и усклађује рад БИА, ВБА и ВОА тако што разматра обавештајно-безбедносне процене и доноси закључке којима одређује приоритете и начине заштите и усмерава остваривање националних интереса који се спроводе путем обавештајно-безбедносне делатности, али и тако што:
- доноси закључке у вези с радом служби безбедности и Бироа за координацију рада служби безбедности;
- доноси закључке којима усмерава и усклађује рад служби безбедности;
- доноси закључке којима усмерава сарадњу служби безбедности са службама безбедности страних држава и међународних организација;
- доноси закључке којима усклађује делатности државних органа које су посвећене међународној сарадњи у области националне безбедности и одбране;
- даје мишљења о предлозима годишњих и средњорочних планова рада служби безбедности;
- даје мишљења Влади РС о предлозима буџета служби безбедности и прати како службе безбедности троше одобрена буџетска средства;
- даје мишљења Влади РС о предлогу за постављање и разрешење руководилаца служби безбедности. Предвиђено је и да се стара о усаглашеној примени прописа и стандарда за заштиту података о личности, као и других прописа којима се штите људска права која могу да буду угрожена разменом информација или другим оперативним радњама. Чланови Савета су по функцији:
- Председник Републике;
- председник Владе;
- министар одбране;
- министар унутрашњих послова;
- министар правде;
- начелник Генералштаба ВС;
- директор БИА;
- начелник ВБА и
- начелник ВОА.
Седнице Савета сазива Председник РС. Оне се одржавају по потреби, а најмање једном у три месеца. При томе Председник РС може позивати на седнице и лица која нису чланови Савета.
- Појам и развој полиције као институције
Полиција је носилац унутрашње безбедности и обезбеђује општу, личну и имовинску сигурност и заштиту грађана. Етимолошки, појам „полиција“ потиче од грчке речи politeia, што у преводу означава орган државне извршне власти који је надлежан за одржавање јавног поретка, личне и имовинске сигурности грађана. Полиција је позната још од најранијих дана развоја људске цивилизације. У смислу организоване силе државног апарата полиција је постојала још у древној Кини, затим античкој Грчкој, старом Риму, водећим средњевековним државама и све до данашњих дана.У институционалном смислу,
настанак и развој полиције везује се за појаву класног друштва, тачније државе. Претече класичне организације полиције постоје у водећим земљама с краја Средњег века и на уласку у Нови век, као што су Енглеска и Француска. У општеприхваћеном концепту трипартитне поделе државне власти полиција заузима изузетно значајно место као орган извршне власти и са инхерентном надлежношћу у пословима очувања јавног поретка, одржавања стабилног јавног реда и мира, те сузбијању криминалитета. Постоје три различита приступа природи и улози полиције у савременом друштву: либерални, конзервативни и радикални. Према либералном гледишту, полиција је у суштини неутрално тело, чији је задатак да одржава унутрашњи ред заштитом индивидуалних права и слобода. Конзервативно гледиште наглашава улогу полиције у очувању ауторитета државе и истиче се значај полиције као органа принуде. Радикално виђење посматра полицију као средство репресије у корист државе, а не у интересу становништва и служи елитама, а не масама. У марксистичкој верзији ове теорије полиција се приказује као бранитељ својине и класних интереса капиталиста. Ценећи наведене приступе најчешће се прави разлика између грађанске и политичке полиције. Полиција се често одређује и разликовањем од других апарата принуде, пре свега војске. Док превасходна усмереност војске према спољним опасностима значи да она делује ретко, током ратова и ванредних прилика, дотле се полицијске снаге баве одржавањем реда у држави, што претпоставља да су полицијски послови рутински и свакодневно укључени у јавни живот. Такође полиција је више интегрисана у друштво од војске: њени припадници и њихове породице обично живе у заједницама у којима раде. С друге стране, савремена кретања донекле бришу разлику између војске и полиције. Не само да се оружане снаге ангажују у решавању унутрашњих немира, већ и полицијске снаге све више попримају паравојна обележја. Централно питање у односу између друштва и полиције чини захтев савременог демократског друштва да полиција не буде отуђени центар моћи и ван контроле друштва, већ организација која је професионална, отворена према заједници и са њом у равноправним и партнерским односима.
- Правни основи и овлашћења полиције у Србији
**Правни основ за рад и поступање сваке националне полиције чине међународни и унутрашњи извори права. Као важнији међународни документи наводе се: Универзална декларација о људским правима (1948), Европска конвенција о заштити људских права и слобода (1950), Међународни пакт о грађанским и политичким правим са Факултативним протоколом (1966), Конвенција против тортуре и других свирепих, нехуманих или понижавајућих казни или поступака (1984) итд. Најважнији правни основ за рад, поступање и организацију полиције сваке државе чине њени унутрашњи извори права , који се у литератури најчешће деле на прописе: lex generalis, lex specialis и lex specialissimus. У оквиру подгрупе општих норми најзначајније место заузимају устави држава. У подгрупу посебних норми спадају закони из области унутрашњих послова, безбедности, кривичног законодавства и др. Од важнијих прописа у нашој земљи истичемо: Закон о полицији РС (2005), Кривични закон РС (2005), Законик о кривичном поступку (2007) итд. У последњу подгрупу спадају подзаконски акти, донети углавном на основу Закона о полицији РС, као што су: Уредба о дисциплинској одговорности у МУП РС, Правилник о полицијским овлашћењима, Правилник о поступку решавања притужби, нови Кодекс полицијске етике МУП РС и други. Полицијски систем РС правно и организационо је структурисан у оквиру МУП РС. **У глави IV Закона о полицији прецизирани су услови и начин примене сваког полицијског овлашћења, почев од упозорења и наређења, преко вршења провера и идентификације лица и предмета, те позивања, довођења, задржавања лица и привременог оограничења слободе кретања, тражења обавештења, привременог одузимања предмета, прегледа просторија, објеката и документације и противтерористичког прегледа, до заустављања и прегледања лица, предмета и саобраћајних средстава, обезбеђења и прегледа места догађаја, употребе туђег саобраћајног средства и средства везе, пријема кривичних пријава, јавног расписивања награде, снимања на јавним местима, полиграфског тестирања, полицијског опсервирања, трагања за лицима и предметима, те прикупљања, обраде и коришћења личних података. Уређена је и материја која се односи на употребу средстава принуде. У примени полицијских овлашћења полицијски службеник је дужан да поступа без дискриминације, хумано и да води рачуна о здрављу, као и да поштује достојанство, углед и част сваког лица и друга основна права и слободе човека.
- Полицијски послови и организација полиције у Србији Закон о полицији РС утврђује опште оквире за рад и поступање полиције. **У глави II дефинисани су полицијски послови. Посебно је наглашена обавеза полиције да се придржава националних и међународних стандарда полицијског поступања при обављању ових послова и обавеза полицијских службеника да у свако доба штите живот и личну безбедност људи и имовине. Уређене су припреме и деловање полиције за време ванредног или ратног стања, као и сарадња полиције са иностраним и међународним полицијским службама и употреба полиције за извршавање одређених задатака у иностранству.
Одбрамбени систем у корелацији са осталим елементима система безбедности одговоран је за одбрамбену функцију и превасходно заштиту спољне безбедности државе. Функције одбрамбеног система су: одвраћање могућег нападача, одбрана територије, учешће припадника оружаних снага у мировним мисијама, заштита становништва и материјалних добара, као и отклањање последица ратних разарања и елементарних несрећа. Систем одбране РС део је система националне безбедности и представља јединствену, структурно уређену и функционалну целину снага и субјеката одбране чији је циљ заштита одбрамбених интереса РС. Витални одбрамбени интереси РС јесу:
- очување суверености, независности и територијалне целовитости РС и заштита безбедности грађана;
- изградња поверења, унапређење безбедности и стабилности у региону; и
- сарадња и партнерство са међународним безбедносним организацијама и институцијама демократских држава. Заштита одбрамбених интереса је јединствена функција државе и реализује се кроз војну и цивилну одбрану. Носилац војне одбране је Војска Србије, а у остваривању цивилне одбране ангажују се државни органи, органи државне управе, органи аутономних покрајна, органи јединица локалне самоуправе, привредна друштва, јавне службе и остали субјекти и снаге система одбране. Субјекти система одбране су: грађани, државни органи, привредна друштва, друга правна лица, предузетници и ВС. Снаге система одбране су људски и материјални потенцијали РС, одн. организоване структуре субјеката система одбране. 30. Структура система одбране РС
Структуру система одбране чине управљачки и извршни део. Управљачки део система одбране чине: Народна скупштина РС, Председник Републике, Влада, Министарство одбране и Генералштаб Војске Србије. Народна скупштина РС доноси законе и друге опште акте у области одбране, остварује демократску и цивилну контролу ВС и система одбране у целини и одлучује о висине средстава за финансирање потреба одбране. Председник Републике командује Војском, у складу са законом. Влада утврђује и води политику одбране, усваја и предлаже Народној скупштини РС стратегијско- доктринарне и планске документе у области одбране, буџет за потребе одбране, законе и друге опште акте и доноси одлуке од значаја за одбрану земље. Министарство одбране обавља послове државне управе који се односе на: политику одбране и стратегијско планирање; међународну сарадњу у области одбране и војну сарадњу; планирање и припремање ВС, државних органа, привредних друштава, других правних лица и грађана за извршавање задатака у области одбране РС; спроводи мере заштите и спасавања итд. Генералштаб ВС врши припрему, употребу, командовање и контролу ВС и изграђује и контролише њене оперативне и функционалне способности, у складу са законом и овлашћењима председника Републике и министра одбране. Извршни део система одбране чине Војска Србије и институције цивилне одбране. Војска Србије брани земљу од оружаног угрожавања споља, а извршава и друге мисије и задатке у складу са Уставом, законом и принципима међународног права који регулише силу. Мисије и задатке ВС дефинише Народна скупштина РС. Мисије ВС су:
- одбрана РС од оружаног угрожавања споља - кроз одвраћање од оружаног угрожавања, одбрану територије и одбрану ваздушног простора;
- учешће у изградњи и очувању мира у региону и свету – учешћем у међународној војној сарадњи и учешћем у мултинационалним операцијама; и
- подршка цивилним властима у супротсављању претњама безбедности – подршка у супротстављању унутрашњем угрожавању безбедности, тероризму, сепаратизму и организованом криминалу и кроз помоћ цивилним властима приликом природних несрећа. Цивилна одбрана организује се на нивоу РС, аутономних покрајна и јединица локалне самоуправе. Мисије цивилне одбране су:
- обезбеђивање претпоставки за функционисање система одбране; и
- заштита и спасавање. Обезбеђивање претпоставки за функционисање система одбране реализује се кроз следеће задатке: припрему државних органа, органа државне управе, органа аутономних покрајна, органа јединица локалне самоуправе, привредних друштава и других правних лица за функционисање у миру и ратном и ванредном стању; обезбеђивање услова за живот и рад грађана у миру и у ратном и ванредном стању; образовање и одбрамбено оспособљавање грађана и координацију активности са осталим институцијама значајним за одбрану.
Заштита и спасавање реализују се кроз осматрање и обавештавање, заштиту и спасавање људи, заштиту и склањање материјалних добара и очување животне средине.
- Стратегијско планирање као функција управљања системом одбране
Стратегијско планирање саставни је део функције управљања системом одбране. Кроз ту функцију највиша тела законодавне и извршне власти дефинишу и верификују националне циљеве, интересе и начин заштите и остварења потреба РС. Ставови политике одбране представљају основу за израду нормативних и доктринарних докумената система одбране. Поред стратегије националне безбедности , која представља опште програмско становиште, чијом се реализацијом штите национални интереси РС од ризика и претњи безбедности, посебно место имају: стратегија одбране, стратегијски преглед одбране, доктрина ВС и план развоја система одбране. Стратегија одбране је највиши стратешки документ у области одбране, у којем се дефинишу ставови о безбедносном окружењу, одбрамбеним интересима, мисијама ВС, структури, функционисању и развоју система одбране. Стратегија одбране исказује опредељење РС да изграђује и јача сопствене способности за одбрану, као и да, кроз интеграцију у европске и друге међународне безбедносне и одбрамбене структуре, заједнички делује са другим државама и доприноси јачању националне, регионалне и глобалне безбедности. Стратегијски преглед одбране представља полазни програмски оквир за средњорочно планирање одбране, ефикасно управљање ресурсима одбране, транспарентност послова одбране и изградњу претпоставки за демократски цивилни надзор и ефикасност ВС у извршавању мисија и задатака. Доктрина ВС дефинише општа опредељења о војној делатности, организовању, припремама, употреби и обезбеђењу ВС у миру и рату, у складу са Уставом РС и Стретегијом одбране. План развоја система одбране садржи циљеве , ресурсе и носиоце организационих промена према најважнијим питањима изградње нових способности у односу на изазове, ризике и претње безбедности, сагласно мисијама и задацима ВС. Основна стратешка опредељења која треба да реализују они који учествују у процесу реформе:
- развој Војске заснивати на цивилној и демократској контроли,
- дугорочно предвиђати изазове, ризике и претње безбедности, као и потребне способности за адекватан одговор на њих,
- обезбедити стабилно финансирање система одбране,
- изграђивати савремено опремљене и оспособљене снаге,
- развијати снаге за реаговање, главне одбрамбене снаге и снаге ојачања,
- тежити смањењу броја нивоа командовања и прецизно дефинисати надлежности свих организацијских елемената,
- успостављати инструменте раног упозорења и превенције кризе... Систем одбране РС треба да у будућности изгради способности за:
- учешће у међународним мировним операцијама;
- управљање кризама, учешће у хуманитарним операцијама и заједничким војним вежбама;
- подршку цивилним властима у супротстављању не-војним претњама бзебедности, попут тероризма, организованог криминала, природних непогода и других катастрофа. За изградњу нових способности највећи утицај имају: изазови, ризици и претње безбедности; процеси у РС и решење статуса КиМ; достигнути степен укључености у евро-атлантске безбедносне интеграције; економске и демографске могућности РС; достигнути степен развијености система одбране и ВС; страна искуства и међународни стандарди.
- Обавештајно-безбедносни подсистем система безбедности РС (појам и структура)
Службе безбедности су део система безбедности и оне се могу схватити:
- као политичка функција државе, одн. скуп активности и мера којима се држава штити од актуелних или потенцијалних непријатеља; и
- као специјализована организација која обавља послове којима се остварује функција безбедности. Наиме службе безбедности делују на откривању, праћењу, спречавању и сузбијању активности које угрожавају постојеће државно и друштвено уређење, не само од унутрашњих политичких противника, него и од обавештајних и субверзивних активности страних држава.
организација, група и појединаца, усмерених против ВС, савезног министарства спољних послова, суверенитета, територијалног интегритета о одбране државе. Све послове и задатке ВОА реализује у складу са Уставом и законом. ВОА, као ни друге службе безбедности, не поседује полицијска овлашћења, осим оних која дефинише Закон о службама безбедности. ВОА мора бити политички и идеолошки неутрална.
- Обавештајно-безбедносне установе Министарства спољних послова
Закон о основама уређења служби безбедности РС из 2007. године унео је системске промене у Министарству спољних послова, које се, пре свега, односе на укидање Службе за истраживање и документацију (СИД), док су послови којима се одувек бавила Служба безбедности у овом ресору предвиђени у важећем Закону о спољним пословима из 2007. године. Служба безбедности Министарства спољних послова представља ресорну службу безбедности, која је задужена за превентивну безбедносну, противприслушну и контраобавештајну заштиту запослених и објеката у Министарству спољних послова, као и запослених и објеката дипломатко-конзуларних представништава и мисија РС у иностранству. Служба безбедности надлежна је да:
- врши безбедносне провере лица за пријем на рад и распоређивање на одређене послове и функције у Министарству спољних послова РС; 2)обезбеђује и штити запослене, као и објекте Министарства спољних послова од противправних радњи и претњи;
- прикупља податке и израђује анализе о безбедности запослених, као и објеката дипломатско-конзуларних представништава и мисија РС у иностранству и Министарства спољних послова РС у земљи; и
- доставља информације и извештаје о свом раду. За службу безбедности, као и за ВБА и ВОА, важила су иста правила везана за контролу њеног рада, избор и разрешење руководилаца и њихова овлашћења, и овлашћења за примену одређених метода и средстава, у складу са Законом о службама безбедности. Овлашћења припадника Службе безбедности која су се тицала примене агентурног метода, тајног прислушкивања, прикупљања обавештења од грађана, као и права на ношење и примену ватреног оружја и других средстава принуде у целости су иста као и за ВБА и ВОА. Припадници Службе безбедности, као и припадници ВБА и ВОА, поседоваали су службену легитимацију. У наредном периоду се очекује да ресорно министарство унутрашњим правним актима уреди област надлежности, права и начин примене одређених метода и средстава, и облике надзора рада службе.
- Безбедносно-информативна агенција РС (БИА) – правни основ и делокруг рада
БИА је специјализована и самостална владина установа, задужена за обавештајне, контраобавештајне и остале законом и другим актима прописане послове безбедности. Доношењем Закона о БИА из 2002. године, она је основана као самостална агенција, настала издвајањем одређених надлежности и функција из Министарства унутрашњих послова, при чему је стекла својство правног лица. Непосредно је подређена Влади РС и за свој рад одговара Народној скупштини и Влади РС. Припадници БИА-е немају право да се активно ангажују у политичким странкама и немају право синдикалног организовања. Служба је надлежна да:
- врши заштиту безбедности РС, открива и спречава све делатности усмерене на подривање или рушење Уставом утврђеног поретка РС;
- истражује, прикупља, обрађује и процењује безбедносно-обавештајне податке и сазнања од значаја за безбедност РС и информише надлежне органе о тим подацима;
- обавља друге послове одређене законом.
Делокруг рада БИА-е подразумева:
- контраобавештајне послове , одн. прикупљање, анализирање, обраду и оцењивање података о деловању страних обавештајних служби и појединих лица, група и организација на територији РС усмереном против безбедности РС;
- обавештајне послове , одн. деловање у иностранству и земљи у циљу прикупљања, анализирања, обраде и оцене података политичке, економске, безбедносне и војне природе, који се односе на стране државе, политичке, економске и војне савезе и организације, које указују на намере тајног деловања усмереног на угрожавање безбедности РС; и
- друге послове безбедности : сузбијање делатности усмерених на вршење организованог криминала, кривичних дела са елементима иностраног, унутрашњег и међународног тероризма, као и најтежих облика кривичних дела против човечности и међународног права и против Уставом утврђеног поретка. Одлуку о примени појединих метода, мера и средстава доноси директор, или лице које он овласти. БИА примењује све савремене обавештајне методе. Ту се посебно мисли на прикупљање обавештајних података коришћењем људских извора, агентурни метод, технички метод, метод анализе садржаја итд. Према Закону, припадници БИА-е су овлашћени да од државних и других органа, правних и физичких лица траже и добију обавештења, податке и стручну помоћ од значаја за разјашњавање чињеница везаних за обављање послова и делокруга
рада БИА-е, при чему нико не може бити принуђен на ту сарадњу, али ускраћивање помоћи и давање обавештења мора бити засновано на законом утврђеним разлозима. БИА нема полицијска овлашћења, осим дела њених службеника распоређених у посебне организационе јединице, задужене за „откривање, праћење, документовање, спречавање, сузбијање и пресецање делатности организација и лица усмерених на вршење организованог криминала и кривичних дела са елементом иностраности, унутрашњег и међународног тероризма и најтежих облика кривичних дела против човечности и међународног права и против Уставом утврђеног поретка и безбедности РС.
- Безбедносно-информативна агенција РС (БИА) – унутрашња организација, контрола рада и сарадња са другим државним органима
У првом периоду рада БИА-е најзначајнији орган за надзор и контролу рада од стране извршне власти био је владин Савет за државну безбедност. Поред извршне власти, контролу врши и Одбор за безбедност и одбрану Народне скупштине РС. Одскора надзор над радом ове обавештајно-безбедносне установе врши и Савет за националну безбедност. Радом Агенције непосредно руководи директор, и за свој рад и рад Агенције одговара Влади РС. Такође, директор је дужан да на захтев Народне скупштине РС поднесе извештај о раду Агенције и стању безбедности РС.У циљу сталног праћења законитости рада службе уведене су и функције главног инспектора за унутрашњу контролу и законитост и главног контролора за интерну буџетску контролу. Унутрашњу организацију БИА-е чине:
централа службе, коју чине следеће управе: а) безбедносна управа; б) управа за техничку подршку; в) обавештајна управа; г) управа за међународну сарадњу; д) управа за логистику; и ђ) управа за аналитику.
регионални центри. Поред управа и регионалних центара, унутар БИА-е делују и Институт безбедности и Образовно-истраживачки центар. Упутством о обавезним облицима и начину остваривања сарадње БИА-е и МУП-а из 2002. године прописано је пет основних облика сарадње. Међу њима се посебно истиче међусобно обавештавање – оба органа су обавезна да се међусобно обавештавају, а посебно ако се послови односе на:
- активности појединаца, група и организација, под условом да је укључен елемент организованог криминала;
- активности појединаца, група или организација усмерене на извршење кривичних дела: против уставног уређења или безбедности; против човечности и међународног права; фалсификовање и прање новца; неовлашћену производњу и стављање у промет опојних дрога; недозвољену трговину оружјем, муницијом или експлозивним материјама; трговину људима; разбојништво; давање и примање мита; отмице и друга кривична дела за која је најмање запрећена казна затвора у трајању од најмање 5 година;
- унутрашњи и међународни тероризам;
- на угрожавање економских основа земље и корупцију већег обима итд. Сарадња између БИА-е и МУП-а односи се и на обезбеђивање различитих непосредних облика помоћи , на основу претходног договора директора БИА и министра унутрашњих послова. Даљи облик сарадње огледа се у разјашњавању чињеница и околности – непосредно укључивање службеника оба органа у разјашњавању битних чињеница. То важи и за несметано кретање – припадници БИА-е имају право да се несметано крећу у граничном појасу и пркео граничних прелаза, као и да им у вези с тим буде пружена одговарајућа помоћ. Оба ова органа подносе тзв. обостране извештаје о сваком акту сарадње који је предузет. Размењују и оперативну и кривично-процесну документацију. БИА је обавезна да у писаној форми Минстарству достави све податке до којих дође у вршењу контраобавештајне делатности који по својој природи спадају у делокруг МУП-а. Поред овога, на захтев МУП-а, БИА пружа контраобавештајну заштиту оним лицима за које то захтева Министарство, одн. пружа одговарајућу заштиту радних места која су од интереса за Министарство. 37. Биро за координацију рада служби безбедности
Биро за координацију рада служби безбедности оперативно усклађује рад служби безбедности и извршава закључке Савета за националну безбедност о питањима из своје надлежности. Биро за координацију чине руководиоци служби безбедности (директор БИА-е, начелници ВБА и ВОА) и секретар Савета за националну безбедност. У раду Бироа за координацију могу по позиву и без права одлучивања да учествују:
- представници Министарства спољних послова који руководе Службом за истраживање и документацију и Службом безбедности МСП-а; - директор полиције и начелници управа полиције (нпр. начелник Управе криминалистичке полиције у саставу Дирекције полиције);
Без тесне и функционалне везе правосудних и других државних органа у спречавању и сузбијању криминала немогуће је остварити протективну функцију коју правосудни систем има у домену криминалне политике. Реч је о полицији, јавном тужилаштву, суду и органима надлежним за извршење кривичних санкција. Наведени органи представљају четири „борбене линије“ у сузбијању криминалитета.
- Инспекцијски органи у систему безбедности РС (функције и овлашћења)
Законом о државној управи међу врстама послова које обављају министарства предвиђено је и вршење инспекцијског надзора. Инспекцијским надзором органи државне управе испитују спровођење закона и других прописа непосредним увидом у пословање и поступање физичких и правних лица, и зависно од резултата надзора, изричу мере на које су овлашћени. Инспекцијске послове врше искључиво министарства преко инспектора одн. других овлашћених лица у складу са законом. Инспектор има право и дужност да: прегледа појединачне акте и другу документацију, саслуша и узме изјаве од одговорних и заинтересованих, прегледа пословне објекте, постројења, предмете и робу, узима узорке ради анализе и експертизе и предузима друге законом одређене радње. Инспектор је посебно одговоран ако у вршењу надзора не предузме, не предложи или не одреди меру за коју је овлашћен, или ако не предложи, или не покрене поступак пред надлежним органом због незаконитости, те ако прекорачи утврђене границе овлашћења. Самосталност је нужна претпоставка за њихов ефикасан и објективан рад. Инспектор у границама овлашћења може:
- наложити решењем извршење мера и радњи, уз одређивање рока потребног за то. У решењу се могу наложити поједине мере и рок за њихово извршење, као, нпр: забрана обављања одређених делатности; забрана коришћења погона и уређаја; обустава изградње грађевинских објеката; забрана употребе и продаје лекова и сл. Инспекцијским радњама се извршава решење инспектора или се непосредно примењује сам закон. Радње ради извршења наређења могу бити оне које се врше након доношења акта ( рушење или уклањање бесправно подигнутих објеката; повлачење робе из промета; забрана превоза итд.). Радње којима се непосредно извршава закон јесу оне које се врше без инспекцијског решења (одузимање противправне имовинске користи; неисправних ствари; одузимање исправа и сл.).
- Изрећи мандатну казну; поднети пријаву надлежном органу за учињено кривично дело или привредни преступ; поднети захтев за покретање прекршајног поступка.
- Издати привремено наређење одн. забрану у складу са законом.
- Донети мере обезбеђења у случају опасности за живот и здравље људи или за друге јавне интересе. Те мере по садржини могу бити: репресивне (мандатне новчане казне; подношење кривичне пријаве; захтев за покретање прекршајног поступка и сл.), корективне , којима се налаже усклађивање понашања и рада са прописаним и превентивне мере (санитарне, ветеринарске, инспекције рада) које у ствари представљају мере обезбеђења: карантин, уништавање болесног биља и стоке и сл.
- Обавестити друге органе ако постоје разлози за предузимање мера од стране тих органа (судови, тужилаштва и сличне институције). Инспектор у свом раду сарађује са другим инспекторима, правосудним органима, прекршајним и другим заинтересованим органима и организацијама, а дужан је да предузима и превентивне мере у циљу спречавања повреда закона и других прописа.
- Царински систем у систему безбедности РС (међународни и унутрашњи инструменти)
Појам царинске политике подразумева скуп мера царинског система које предузимају овлашћени органи суверене земље, у оквиру привредног система, којима се обезбеђује заштита домаће производње од утицаја светског тржишта. Царинска политика може бити активна и пасивна. Активна царинска политика подразумева примену мера и инструмената на сектору извоза робе и услуга, којима се подстиче извоз робе. Пасивна се односи на примену инструмената царинске заштите код увоза робе. Ефикасност царинске политике се у свету углавном заснива на идеји ефективне царинске заштите. Осим заштитне политике као инструмента економске политике, несумњива је улога коју мере заштитне политике имају у остваривању функције националне безбедности друштва. Савремене безбедносне претње у свету учиниле су ову област предметом од међународноправног значаја. Наиме, на нивоу Светске трговинске организације 2001/2002. покренута је иницијатива за јачањем безбедности прекограничног трговинског ланца од могућности терористичке злоупотребе. Она је резултовала доношењем Оквирних стандарда безбедности глобалне трговине у јуну 2005. год, као резултат потребе да се установи међународни режим за унапређење безбедности и олакшица у прекограничном кретању роба. До јуна 2007.
године 147 чланица потврдило је спремност да примени Оквирне стандарде , а међу њима и све земље Европске уније. Оквирни стандарди обједињавају следеће приоритете светске трговине:
- Безбедност : после појачане терористичке активности у 2001. наметнула се потреба за обезбеђивањем међународног ланца трговине од терористичких претњи.
- Олакшице : учинити овај ланац безбедним, убрзањем трговине уз примену аланизе ризика. Увођење олакшица у светску трговина представља један од приоритета Светске трговинске организације и Светске царинске организације, која поседује неопходне инструменте за њену реализацију. Сви стандарди су подељени у два „стуба“ који указују на два нивоа сарадње у царинским администрацијама 21. века:
- сарадњу између царинских администрација (стуб царина-царина), и
- сарадњу између царине и привредне заједнице (стуб царина-привредна заједница). Поред међународних , унутрашњи инструменти који се предлажу у сфери прекограничне контроле роба и људи јесу развијање система раног упозорења и поступака анализе ризика. Ове активности су тесно повезане са полицијским и обавештајним пословима, те захтевају посебна овлашћења. Правни извори царинског система Србије јесу: Царински закон, Закон о царинској тарифи и Закон о царинској служби. Царински систем Србије је по облицима и садржају у потпуности прилагођен пракси ЕУ и компатибилан са правилима које примењује Светска трговинска организација. Царински закон који је усвојен 2003. придружио је царинску службу групи других државних структура које се боре против криминала и других друштвених појава које угрожавају безбедност. Овлашћења која су предвиђена овим Законом слична су полицијским и укључују употребу оружја, прегледа, заустављања, претреса возила у унутрашњости царинске територије и за време обављања посла царинског службеника. Овакав приступ кореспондира са трендовима Светске царинске организације садржаним у Оквирним стандардима. Царинска управа је развила програм реформи у циљу испуњења захтева постављених у овом документу и основала посебну организациону јединицу за надгледање планирања и организовања планираних активности. Програм обухвата четири скупа активности:
- коришћење царинског информационог система за размену информација са другим елементима система;
- откривање незаконитих активности кроз преглед робе, возила, путника и докумената-превенција криминала;
- царина има капацитете за координацију и сарадњу, којима остале институције формалне контроле (војску, МУП, БИА-у, инспекцијске службе, јавно тужилаштво итд.) укључује у своје активности – интегрисање планирања, координације, руковођења, прикупљања и дистрибуције информација.
- крајњи циљ је да се прикупљене информације дистрибуирају осталим деловима структуре система безбедности којима је сузбијање криминалитета примарни задатак. Када је реч о односу јавности и грађана према царини, веома је битно да у јавности царински послови нису виђени као примарно репресивни.
- Подсистем заштите и спасавања као део система безбедности РС (историјат, функције, структура)
Систем заштите и спасавања на простору Србије има своје корене у периоду између два светска рата, када је интензивно рађено на развоју концепције одбране и заштите, с ослонцем на искуства из Првог светског рата. Од цивилног становништва су формирани први одреди цивилне заштите, освојена је производња гас-маски и друге заштитне опреме, отпочета је изградња склоништа итд. Појава авијације пред крај Првог светског рата, а нарочито оружје за масовно уништење, изазвала је масовна страдања цивила, а цивилна заштита је постала саставни део система одбране и заштите многих држава. Институционално се цивилна заштита први пут у Србији уређује Законом о МУП 1948. године, образовањем Одељења противавионске заштите. Законом о одбрани из 1955. године Одељење противавионске заштите прераста у Службу цивилне заштите, чиме се делокруг заштите и спасавања проширује и на елементарне непогоде. Законима о народној одбрани од 1965. године, као и Законом о одбрани из 1991. и 1994. године, цивилна заштита је ситуирана у Министарству одбране, у којем послове цивилне заштите до данас обавља Управа за ванредне ситуације. Новим законом о одбрани из 2007. године остају да важе одредбе закона о одбрани из 1991. године. Систем заштите и спасавања у ванредним ситуацијама у Србији сада је у надлежности више државних органа: Министарство одбране, МУП, Министарство за заштиту животне средине, Министарство за пољопривреду, шумарство и водопривреду, други органи државне управе. Међутим, не постоји правни акт који би ускладио њихово деловање, што чини читав „систем“ неефикасним.
