Preuzmite Skripta iz histologije i više Skripte u PDF od Histologija i embriologija samo na Docsity!
CITOLOGIJA
PLAZMALEMA
Ćelijska membrana (plazmalema) debela je 7,5-10 nm. Može se posmatrati na EM, ali ne i na SM. Na EM se vide tri linije – dve tamne spolja i jedna svetla u centru Plazmalema je izgrađena od lipida (45-50%), proteina (45-50%) i ugljenih hidrata (4-8%) Lipidi plazmaleme su fosfolipidi i holesterol. Fosfolipidi imaju glavu i dva repa. Oni formiraju dvosloj. Glave su okrenute ka ECM-u i citiplazmi, a repovi su u središtu. Glave su hidrofilne, a repovi hidrofobni. Holesterol čini 1/3, a fosfolipidi 2/3 od lipida. Proteini plazmaleme se dele na integralne (zaronjeni su u lipidni dvosloj) i periferne (van dvosloja su) Ugljeni hidrati (UH) su uvek na vanćelijskoj strani membrane. Oni su vezani za lipide (grade glikolipide) ili za proteine (grade glikoproteine ili proteoglikane). UH na površini plazmaleme formiraju zaštitni omotač - glikokaliks U plazmalemi postoje dve vrste kanala: jonski i vodeni kanali akvaporini (za prolaz vode). Ako vodeni kanali propustaju i glicerol zovu se gliceroakvaporini. Postoje tri vida transporta kroz plazmalemu: pasivni , aktivni i vezikularni transport. Pasivni transport se deli na prostu i olakšanu difuziju. Prostom difuzijom se prenose gasovi, a olakšanom difuzijom glukoza i aminokiseline.
RIBOZOMI
To su nemembranske organele koje učestvuju u sintezi proteina. Ribozomi uzrokuju bazofiliju (ljubičastu boju) citoplazme. To znači da ćelije koje intenzivno stvaraju proteine imaju bazofilnu citoplazmu Ribozomi se sastoje od rRNK (50%) i proteina (50%). Građeni su od dve subjedinice – velike i male. Velika subjedinica sadrži 3 molekula rRNK, a mala samo 1 molekul Subjedinice ribozoma stvaraju se u jedarcu, a onda prolaze kroz jedrov omotač i ulaze u citoplazmu. Tek u citoplazmi dve subjedinice se povezuju i grade funkcionalni ribozom Ribozomi mogu biti slobodni u citosolu ili vezani za membranu grER-a. Na slobodnim ribozomima sintetišu se proteini koji ostaju u ćeliji, a na ribozomima grER-a se sintetišu proteini koji se transportuju u Goldžijev aparat i posle toga izbacuju iz ćelije.
GOLDŽIJEV KOMPLEKS
To je membranska organela koja učestvuje u sintezi ugljenih hidrata i u doradi proteina i lipida sintetisanih u grER-u i glER-u. Nalaze se u svim ćeliama ( izuzev eritrocita ) Nalazi se u blizini jedra i sačinjen je od 3-10 spljoštenih cisterni koje nisu međusobno povezane. Cisterne imaju ispupčenu stranu (okrenutu ka jedru ili grER-u) i udubljenu stranu (okrenutu ka ćelijskoj membrani. GK se ne boji tako da je deo ćelije gde se nalazi GK svetle boje
Ispupčena strana strana se zove formirajuća ili cis strana, a udubljena se zove maturirajuća ili trans strana. Ka cis strani aparata stižu transportne vezikule sa lipidima i proteinima sintetisanim u ER-u. Isti se kreću prema trans strani i u međuvremenu se modifikuju i pakuju u vezikule koje se sa trans strane GK-a odvajaju i putuju ka površini ćelije U GK-u se stvaraju lizozomski enzimi
LIZOZOMI
Lizozomi su membranske organele koje učestvuju u varenju bakterija, virusa, tumorskih ćelija, inficiranih ćelija, sopstvenih opštećenih ćelija ili njihovih delova. Nalaze se u svim ćelijama ( izuzev eritrocita ), ali su najzastupljenije u ćelijama koje vrše fagocitozu (makrofagi) Sadrže enzime kisele hidrolaze kojih ima oko 50-ak tipova Lizozomi nastaju od kasnih endozoma. Nesvareni ostaci u lizozomima formiraju rezudualna tela koje formiraju pigment starenja ( lipofusin ), koji postoji kod dugoživećih ćelija kao što su mišićne ćelije i neuroni
MITOHONDRIJE
Mitohondrije su organele koje služe kao izvor energije u obliku ATP-a. Nalaze se u svim ćelijama izuzev eritrocita. Ćelije koje imaju mnogo mitohondrija su acidofilne ( boje se crveno). Mitohondrija ima najviše u ćelijama koje aktivno transportuju jone, kao i u mišićnim ćelijama, naročito srčanim Mitohondrije se sastoje od:
1. spoljašnje mitohondrijske membrane – u njoj se nalaze kanali kroz koje prolaze joni i drugi molekuli 2. unutrašnje mitohondrijske membrane – pravi uvrate koji se zovu kriste. Kriste mogu biti cevaste ili pločaste. Na unutrašnjoj membrani se nalaze elementarna telašca ( oksizomi ) u kojima se sintetišu molekuli ATP-a i lanac za transport elektrona 3. intermembranskog prostora – u njemu se nalaze enzimi, na EM ovaj prostor izgleda prazno 4. mitohondrijskog matriksa – u matriksu se nalaze enzimi, mitohondrijska DNK, RNK i ribozomi. Mitohondrijska DNK je cirkularna DNK i ona sadrži 37 gena.
HROMATIN
Hromatin je kompleks koji se sastoji iz molekula DNK , histona i nehistonskih protein a. Osnovna jedinica građe hromatina je nukleozom koji se sastoji iz histonskog jezgra i lanca DNK dva puta omotanog oko jezgra. Veliki broj nukleozoma nanizanih jedan za drugim u vidu spiralnog niza čine hromatinsko vlakno. Daljim kondenzovanjem hromatinskog vlakna nastaju hromozomi. Svaki hromozom ima primarno suženje koje se zove centromera. Za centromeru je pričvršćen proteinski kompleks kinetohor za koga se vezuju mikrotubuli deobnog vretena. U odnosu na položaj centromere hromozomi se dele na metacentrične, i submetacentrične i akrocentrične. Polne ćelije imaju haploidan broj hromozoma, a somatske ćelije imaju diploidan broj hromozoma.
EPITEL
Prvo tkivo koje nastaje tokom embriogeneze Potiče od sva 3 klicina lista Apikalni odeljak
MIKROVILI
Nepokretni izraštaji su mikrovili , stereocilije i monocilije Pokretni izraštaji su nodalne cilije i kinocilije. Cilije se dele na monocilije , kinocilije i nodalne cilije. Mikrovili su nepokretni prstoliki izraštaji dužine oko 1 μm Uloga im je da povećaju površinu ćelije (i do 30 puta). Nalaze se kod mnogih ćelija, ali su najizraženije kod onih ćelija koje su angažovane u apsorpciji nečega (u crevima se apsorbuje hrana, u bubrežnim tubulima primarna mokraća) Dve vrste ćelija kod kojih su mikrovili jako gusti su enterociti i nefrociti. Njihova površina izgleda kao četka. Čvrstinu i potporu mikrovilama pružaju aktinski filamenti
KINOCILIJE
Kinocilije su duže od mikrovila (5-10 μm) i pokretne su tako da mogu da pokreću (transportuju) ono što se nalazi na površini epitela U disajnom sistemu kinocilije evakuišu čestice prašine, a u jajovodu “guraju” jajnu ćeliju ka materici Potporu kinocilijama pružaju mikrotubuli (zapazi: kod mikrovila su bili aktinski filamenti) koji su raspoređeni na sledeći način: jedan par mikrotubula u centru (sadrže 13 protofilamenata) i 9 parova (dubleta)(MTA i MTB) delimično fuzionisanih tubula na periferiji (tzv. 2+9 raspored mikrotubula što se zove aksonema ) Lateralni odeljak
OKLUDENTNE (TESNE) VEZE
Ćelijske veze se dele na okludentne , adherentne i komunikantne (neksuse) Kod okludentnih veza ćelije su “zalepljene” jedna za drugu tako da je sprečen transport materija između njih. Zbog toga se kaže da okludentne veze imaju barijernu ulogu Između susednih ćelija formiraju se “šavovi” preko proteina klaudina , okludina i spojnih adhezivnih molekula (JAM). Što je više šavova veza je jača i manje propusna Ove veze se formiraju tamo gde bi moglo da dođe do mešanja dve telesne tečnosti (npr. krvi i mokraće u mokraćnoj bešici, krvi i likvora u horoidnom spletu ili krvi i očne vodice u cilijarnom telu)
ADHERENTNE VEZE
Ove veze služe da se dve ćelije pričvrste jedna za drugu. Pričvršćivanje se vrši preko proteina kadherina Kadherini se međusobno vezuju u međućelijskom prostoru, a preko njih se citoskelet jedne ćelije vezuje za citoskelet druge zonula adherens - ako se veza pruža oko cele ćelije (kao kaiš oko struka) f fascija adherens – ako je u vidu linije macula adherens (dezmozom) – ako je u vidu diska
KOMUNIKANTNE VEZE (NEKSUSI)
Preko komunikantnih veza susedne ćelije komuniciraju, tj. ćelije vrše razmenu jona, hormona, vitamina, aminokiselina itd Veza se uspostavlja preko 6 molekula koneksina koja skupa čine kompleks nazvan konekson (vidi sliku) koji ima izgled cilindra Kanal u centru koneksona ima prečnik oko 1,5 nm i svi molekuli manjih dimenzija od 1,5 nm mogu proći kroz taj kanal Preko ovih veza se nadražaj širi od jedne do druge srčane mišićne ćelije, a osteociti se ishranjuju jedan od drugog Veze se otvaraju kad se poveća pH a smanji količina jona Ca u citosolu Zatvaraju se obrnuto Bazalni odeljak
BAZALNA LAMINA
Dvoslojna ploča ECM umetnuta između epitela i veziva lamina lucida – u kontaktu sa plazmalemom epitelnih ćelija lamina denza – sadrži elatičnu mrežu formiranu od kolagena tip IV , sa obe strane je obložena molekulima perlakana , a na strani ka vezivu nalazi se i fibronektin Vezivanje sa EPITELNIM ćelijama odvija se preko laminina koji je sa jedne strane vezan za integrine (epitelna ć.) a sa druge za kolagen tip IV i perlakan (bazalna lamina) Vezivanje sa VEZIVOM se odvija pomoću fibronektina , MF i usidravajućih filamenata. Filamenti se jednim krajem vezuju za fibronektin (bazalna lamina) a drugim se pričvršćuju za usidravajuće ploče (vezivo)
PRELAZNI EPITEL
Nalazi se jedino u mokraćnim putevima, zbog čega se zove urotel Glavna odlika : rastegljivost i promena izgleda. Kada je mokraćna bešika prazna, epitel je debeo i odaje utisak da ima 3-8 slojeva ćelija, a kada se mokraćna bešika napuni i poveća, epitel se rastegne pa se čini da ima 2-3 sloja ćelija Sve ćelije imaju kontakt sa bazalnom laminom Postoje tri tipa ćelija:
1. bazalne ćelije – matične ćelije kubičnog oblika 2. reketaste (intermedijarne) ćelije - oblika reketa 3. superficijalne (Dogijelove) ćelije - oblika kišobrana, mogu imati 2 jedr, povezane su okludentnim vezama koje sprečavaju mešanje krvi i mokraće
PLOČASTI SLOJEVITI EPITEL SA OROŽAVANJEM
Nalazi se samo u koži i zove se epidermis. Sadrži 2 vrste ćelija: keratinocite (oko 95%) i nekeratinocite (oko 5%) Nekeratinociti su melanociti, Langerhansove ćelije i Merkelove ćelije Na dlanovima i tabanima epitel ima 5 slojeva, dok u ostalim regijama kože ima 4 sloja (nedostaje stratum lucidum). Keratinizacija - ćelije “putuju” od baze ka površini i na tom putu se transformišu nagomilavajući u sebi sve više žilavih proteina keratina. Taj prosec traje oko 28 dana nakon čega se ćelije ljušte i otpadaju sa površine epitela. Ćelije na površini su mrtve jer nemaju ni jedro ni organele i one svojim “telom” štite žive ćelije ispod sebe. Idući od baze ka površini ćelije se sve više spljoštavaju, postepeno gube jedro i organele, a talože u sebi sve više keratina. stratum basale – sadrži matične ćelije kubičnog oblika, u njima se pojavljuju prvi keratinski filameti, međusobno povezane dezmozomima a sa bazalnom laminom hemidezmozomima stratum spinosum – sadrži poligonalne ćelije poređane u nekoliko redova, u njima je više keratinskih filamenata, a pojavljuju se i lamearne granule. stratum granulosum – ćelije su spljoštene i u njima se pojavljuju keratohijalinske granule čiji sadržaj (filagrin, lorikrin, involukrin) usnopljava keratinske filamente. stratum lucidum, stratum corneum – ćelije ne sadrže jedro i organele, to su mrtve ćelije ispunjene keratinom, ljušte se i otpadaju sa površine kože Epitel ima papile preko kojih se ishranjuju ćelije sa površine (jer u epitelu nema krvnih sudova).
PLOČASTI SLOJEVITI EPITEL BEZ OROŽAVANJA
Nalazi se u sluzokožama koje su izložene jakim mehaničkim silama ( usna duplja, jednjak, vagina ). U epitelu se dešava keratinizacija (kao kod epitela sa orožavanjem), ali ne uzima toliko maha te su ćelije na površini epitela žive, tj. imaju i jedro i organele U epitelu se opisuju 3 sloja
1. stratum basale - (važi sve isto kao kod PSE sa orožavanjem) 2. stratum spinosum (intermedium) - (kao kod PSE sa orožavanjem) 3. stratum superficiale – ćelije su spljoštene (pločaste), imaju i jedro i organele Epitel ima papile preko kojih se ishranjuju ćelije sa površine (jer u epitelu nema krvnih sudova).
ŽLEZDANI EPITELI – ŽLEZDE
Prema broju ćelija žlezde se dele na jednoćelijske (npr. peharaste ćelije) i višećelijske Prema načinu i mestu izlučivanja sekreta dele se na egzokrine (sekret izbacuju na površinu epitela) i endokrine (u krv) Prema tipu sekrecije žlezde se dele na Merokrine – sadržaj se oslobađa egzocitozom bez narušavanja integriteta ćelije Apokrine – zajedno sa sekretom gubi se deo citoplazme sa apiklanog pola (dojka i Klara ćelije) Holokrine – na kraju sekretnog ciklusa čitava ćelija puca i ulazi u sastav ćelija (lojna žlezda) Prema konzistenciji i sastavu sekreta dele se na serozne (serociti), mukozne (mukociti) i mešovite
Макрофаг се креће по нашем телу и тражи “отпад” који треба уклонити, као и штетне честице (рецимо микроорганизме). Када дође у контакт са распадним материјама он их увлачи у своју цитоплазму преко псеудоподија и онда их вари у лизозомима Макрофаги у појединим органима имају посебна имена, јер у тренутку када су откривени није се знало да се ради о њима, већ се мислило да је то нека друга врста ћелије (називи макрофага: у јетри – Купферова ћелија , у мозгу – микроглија , у костима – остеокласт , у плућима – алвеоларни макрофаг , у епидерму – Лангерхансова ћелија )
ПЛАЗМОЦИТ
То је ћелија хуморалног имунитета, настаје од Б-лимфоцита Присутни су у слузници респираторног и дигестивног тракта, коштаној сржи, лимфним органима Улога: секреција имуноглобулина (антитела). То је једина људска ћелија која може стварати антитела. Антитела делују на екстрацелуларне антигене Изглед: ћелија има округласт или овалан облик и округло ексцентично једро. У једру се смењују светли и тамни хроматин Две органеле су јако добро изражене:
- грЕР - ту се стварају протеини – тј. имуноглобулини
- Голџијев апарат - ту се протеини обрађују и пакују да би се избацили ван ћелије Изражен грЕР изазива базофилију (ћелија је плавичаста), док пространи Голџијев апарат изазива околоједарно расветљење (перинуклеусни хало) Понекад се у цитоплазми запажају Раселова тела за која се сматра да су накупине дефектних имуноглобулина
МАСТОЦИТ
Улога: у запаљењским реакцијама, он ствара примарне и секундарне медијаторе запаљења. Ова ћелија алармира остале ћелије имуног система (леукоците) да се у телу нешто дешава. а својим медијаторима их привлачи и помаже им да изађу из крвних судова. Хемотаксични фактори привлаче леукоците у жариште инфекције, а хистамин шири крвне судове и олакшава дијапедезу леукоцита. Да би могли да обаве своју улогу мастоцити морају бити распоређени свуда по телу. Обично се налазе уз зидове крвних судова. Они чине око 10% ћелија везивног ткива и имају животни век неколико месеци Изглед: овална ћелија са округластим једром (слична макрофагу), са бројним израштајима на површини и метахроматским гранулама у цитоплазми. У метахроматским гранулама су депоновани примарни медијатори запаљења, док се секундарни медијатори не депонују (одмах се ослобађају из ћелије). Ако дође до нагле дегранулације и ослобађања примарних медијатора, може наступити анафилактички шок (нпр. од пеницилина, убод инсеката)
Масно ткиво
АДИПОЦИТ
Ћелије жутог масног ткива зову се адипоцити или липоцити Адипоцит је округла ћелија, пречника 50-150 μm, окружена базалном (екстерном) ламином и ретикуларним влакнима Органеле су слабо изражене, а највећи део ћелије заузима масна кап у којој су ускладиштени триглицериди који служе као извор енергије. Масна кап нема сопствену мембрану. Једро је спљоштено и потиснуто на периферију ћелије, као и органеле Жуто масно ткиво се зове и унилокусно јер се у адипоцитима налази само једна масна кап у којој су депоновани триглицериди Адипоцити представљају важан депо енергије, а луче и хормоне (најважнији хормон је лептин ) и цитоконе назване адипокини Жуто масно ткиво је главни депо енергије у телу. У масној капи се налазе триглицериди који се у недостатку глукозе цепају на глицерол и масне киселине. Масно ткиво служи и као термоизолатор и терморегулатор. Оно се налази око појединих органа (нпр. бубрега) и штити их од механичких стресова
КСАНТОАДИПОЦИТ
Ћелије мрког масног ткива зову се ксантоадипоцити. Ксантоадипоцити су полигоналног облика и знатно су ситнији од адипоцита Ћелија има округласто, централно постављено једро и већи број масних капи (отуда назив мултилокусно ткиво). Около ње се налазе базална ламина и ретикуларна влакна. Ћелија има доста митохондрија у којима се ствара топлота. Ове ћелије производе топлоту, па се налазе код хибернатора (животиња које преспавају зиму). Мрко масно ткиво је специјализовано за стварање топлоте (оно је “хемијски грејач”). Оно се у значајној мери налази код новорођене деце, и то посебно у врату и медијастинуму. Како дете расте тако се мрко масно ткиво постепено претвара у жуто. Ембрионална везивна ткива
МЕЗЕНХИМСКО
Претходничко ткиво за сва адултна ткива Присутно само код ембриона Мезенхимске ћелије – вретенастог или звездастог облика са бројним продужецима којим међусобно комуницирају
HRSKAVICA I KOST
HIJALINA HRSKAVICA
Najzastupljenija hrskavica u ljudskom telu. Prisutna je na zglobnim površinama kod pokretnih zglobova, u disajnim putevima (dušnik, bronhi) i na okrajcima rebara. Skelet fetusa u početku je građen od hijaline hrskavice, ali se kasnije hrskavica zameni koštanim tkivom. Hijalinu hrskavicu obavija omotač od vezivnog tkiva koji se zove perihondrijum. U perihondrijumu se nalaze krvni sudovi, nervi i matične ćelije hrskavice - hondrogene ćelije. U hrskavičavom tkivu ispod perihondrijuma nema krvnih sudova i nerava! Hondrogene ćelije su u perihondrijumu. Nastaju od mezenhimskih ćelija. One imaju spljošten oblik, tamno duguljasto jedro i slabo izražene organele. One su “uspavane” ćelije (zato im je jedro tamno, a organele zakržljale), a aktiviraju se na određene signale. U detinjstvu, u hrskavici koja raste, hondrogene ćelije se povremeno aktiviraju i diferenciraju u nezrele hrskavičave ćelije - hondroblaste Hondroblasti se nalaze ispod perihondrijuma. Njihovo jedro je svetlo i ovalno, a citoplazma ispunjena sekretnim organelama, tj. grER-om i Goldži kompleksom (isto kao kod fibroblasta). Hondroblasti sintetišu i oko sebe sekretuju hrskavičavo tkivo. Kada se potpuno okruže hrskavičavim matriksom hondroblasti se preobraćaju u zrele ćelije hrskavice - hondrocite. Hondrociti su manje aktivni od hondroblasta. Oni imaju tamno jedro i slabije izražene organele od hondroblasta (kao fibroblasti - fibrociti). Hondrociti se nalaze u dubini hrskavice. Šupljine u kojima su oni smešteni zovu se lakune. Unutar lakune hondrociti se dele i formiraju grupice u kojima su ćelije raspoređene u nizu ili u vidu grozda. Skup svih hondrocita u jednoj lakuni označava se kao izogena grupa , a zove se tako zato što je čitava grupa nastala od jedne iste majke-ćelije. Kod hijaline hrskavice izogene grupe su po pravilu kružnog oblika i sadrže 2, 4, 8 ili više ćelija. Uzani pojas vanćelijskog matriksa oko same izogene grupe je nešto tamnije obojen i zove se teritorija , dok je okolni matriks svetlije boje i zove se interteritorija. Izogena grupa i teritorija skupa čine hondron - osnovnu morfološku jedinicu hrskavice. Hondroklast i – karakteristike i funkcija slične osteoklastima U hrskavicu ne prodiru ni krvni sudovi ni nervi. Oni se nalaze u perihondrijumu. Hondrociti se hrane iz krvnih sudova perihondrijuma difuzijom O2 i nutricijenata. To je moguće iz razloga što u matriksu ima dosta vode koja olakšava difuziju (u koštanom tkivu to nije moguće).
ELASTIČNA HRSKAVICA
Nalazi se u ušnoj školjci i grkljanu. Ona se od hijaline hrskavice razlikuje u nekoliko detalja. Hondrociti su u elastičnoj hrskavici nešto brojniji, krupniji i obično formiraju male izogene grupe sa po dve ćelije u lakuni. Vanćelijski matriks elastične hrskavice sadrži bogatu mrežu elastičnih vlakana koja ovu hrskavicu čine savitljivom i daju joj žućkastu boju
FIBROZNA HRSKAVICA
Nalazi se u međupršljenskim diskovima. Po strukturi se nalazi na prelazu između gustog vezivnog tkiva i hijaline hrskavice. Ona ne poseduje perihondrijum, sadrži malo osnovne supstance i veliku količinu kolagenih vlakana (kolagen tip I), organizovanih u snopove. Između snopova kolagenih vlakana smešteni su hondrociti u kraćim ili dužim nizovima (uzdužne izogene grupe).
HISTOGENEZA I RAST HRSKAVICE
Hrskavice trupa i udova se razvijaju iz mezenhima (mezoderma) Hrskavice glave se razvijaju od ektomezenhima (ektoderma) Apozicijski rast - novo tkivo se stvara sa površine postojeće hrskavice Intersticijumski rast – novo tkivo se stvara unutar postojeće hrskavice Regeneracija se ostvaruje preko perihondrijuma
KOŠTANO TKIVO
Spoljašnju površinu kosti oblaže vezivnotkivni omotač – periost , a unutrašnju površinu oblaže endost. U periostu i endostu su smeštene matične ćelije kosti. Koštano tkivo sadrži koštane ćelije i mineralizovani vanćelijski matriks. Koštano tkivo sadrži ćelije koje stvaraju i održavaju vanćelijski matriks (osteoprogenitorne ćelije, osteoblasti i osteociti) i specijalizovane makrofage koji ragrađuju koštani matriks (osteoklasti). Osteoprogenitorne (osteogene) ćelije – matične ćelije koštanog tkiva. Nastaju od mezenhimskih ćelija. Smeštene su u periostu i endostu. Imaju vretenast oblik, tamno spljošteno jedro i slabo razvijene organele (kao hondrogene ćel.). Važne su za rast kostiju i za zarastanje preloma. Kada se aktiviraju ove ćelije se umnožavaju i diferenciraju u osteoblaste. Osteoblasti – mlade koštane ćelije smeštene na površini koštanog tkiva. Imaju ovalan oblik, svetlo ovalno jedro i dobro razvijene organele, naročito grER i Goldži kompleks. Osteoblasti izlučuju osteoid
- organski deo kosti. Pri sekreciji pojedini osteoblasti ostaju „zatrpani“ u matriksu koga sami stvaraju i od njih postaju osteociti. Osteociti – zrele koštane ćelije “zarobljene” u mineralizovanom koštanom matriksu. Smešteni su u malim šupljinama nazvanim lakune. U svakoj lakuni nalazi se po jedan osteocit. Susedne lakune su međusobno povezane uzanim koštanim kanalićima (canaliculi ossei). Osteociti su sitniji od osteoblasta. Od njihovog ovalnog tela poput bodlji pružaju se brojni produžeci (filopodije) smešteni u koštanim kanalićima. Filopodije susednih osteocita se dodiruju. Na mestu kontakta prisutne su pukotinaste veze (neksusi) preko kojih se vrši razmena materija među bliskim osteocitima. Osteociti
Kroz koštano tkivo ne mogu da difunduju kiseonik i hranljive materije. Koštane ćelije se prehranjiju tako što se međusobno dodiruju preko neksusa i tako jedna drugoj dodaju hranljive materije. Osteociti koji su blizu Haversovog kanala prvi dolaze do hranljivih materija koje predaju susednim osteocitima, a oni predaju dalje. Tako se može ishraniti 20-ak ćelija u nizu. Okolo osteona je cement koji graniči osteon
OKOŠTAVANJE
1. INTRAMEMBRANSKO – kost se direktno formira iz mezenhima (bez učešća hrskavice). Na ovaj način nastaju kosti krova lobanje, lica, klavikule. Rastu kratke a debljaju duge kosti Početak – javlja se u 8. nedelji razvoja. Mezenhim počinje da se kondenzuje u oblasti gde će se formirati kost. Kondenzovani mezenhim ima matične ćelije koje diferenciraju u osteoblaste. Osteoblasti počinju da sintetišu osteoid koji predstavlja koštani matriks (od kolagena i proteoglikana) pre nego da se desi mineralizacija. Tokom mineralizacije, neki osteoblasti ostaju zarobljeni u matriksu i postaju osteociti koji leže u lakunama → primarni osifikacioni centar. Koštani matriks se organizuje u trake koje formiraju trabekule koje oblikuju osteoblasti i osteoklasti. Neke trake se stapaju i grade kompaktnu kost, dok druge anastomoziraju gradeći spongioznu kost. Između trabekula se nalazi hematopoezno tkivo → nastaje koštana srž koja proizvodi krv Periost – nastaje od mezenhima koji okružuje koštani matriks Endost – oblaže šupljine koštane srži 2. ENHONDRALNO – proces kojim nastaje većina kostiju, odvija se u 2 faze: 1 – stvara se minijaturni hrskavičavi skelet, stvaraju ga hondroblasti 2 - uklanja se hrskavičavi skelet a na njegovo mesto se deponuje koštano tkivo (indirektno okoštavanje) Na ovaj način nastaju kosti baze lobanje, kičmenog stuba, karlice i ekstremiteti U centru hrskavičavog modela, ćelije perihondrijuma se transformišu u osteoprogenitorne koje kasnije diferenciraju u osteoblaste. Od perihondrijuma nastaje periost Osteoblasti ispod perihondrijuma (periosta) stvaraju tanku koštanu manžetnu koja obavija hrskavicu → tako se sprečava difuzija hranljivih materija i hrskavičave ćelije se na kraju dezintegrišu, ostavljajući za sobomšupljine Osteoklasti – istovremeno buše otvore u manžetni kroz koje prema središnjoj šupljini prolaze krvni sudovi, osteoprogenitorne i hematopoetske ćelije (primarni osifikacioni centar → osteogeni pupoljak) Hondroklasti – povećavaju središnju šupljinu. Od hrskavičavog tkiva ostaju pregrade na čijoj površini se ređaju osteoblasti Enhondralno okoštavanje počinje u 12. nedelji razvoja i traje sve dok traje čovekov rast Primarni (dijafizni) centar osifikacije – područje u dijafizi u kome počinje okoštavanje. Iz njega osifikacija ide prema epifizama. Kada se dijafiza hrskavičavog modela zameni koštanim tkivom okoštavanje se zaustavlja
Okoštavanje epifiza počinje ubrzo posle rođenja. Svaki početak okoštavanja označava se kao sekundarni (epifizni) centar osifikacije i dešava se u centru epifize. Okoštavanje nikada ne zahvata čitavu epifizu već na površini trajno ostaje zglobna hrskavica epifizna ploča (zona rasta) – pojas hrskavičavog tkiva, nalazi se na granici između epifiza i dijafize, u njoj se čitav period rasta stvara hrskavičavo tkivo koje se na kraju zamenjuje koštanim. Ima 5 zona:
- Zona mirovanja
- Zona umnožavanja
- Zona hipertrofije
- Zona kalcifikacije
- Zona osifikacije
Hemoglobin odraslih (HbA) → 2α lanca + 2β lanca Hemoglobin fetusa (HbF) → 2α lanca + 2γ lanca
LEUKOCITI
Bele krvne ćelije, učestvuju u odbrani organizma. Prisutni u limfi, različitim tkivima i organima a naročito u limfnim Veći deo života provode van cirkulacije, a preko krvi se transportuju iz koštane srži do tkiva koja naseljavaju Poseduju jedro, organele i granule. Dele se na:
1. granulocite (polimorfonuklearni leukociti) – imaju segmentovano jedro sa segmentima različitog oblika i veličine. Imaju 2 tipa granula: ➢ Nespecifične (azurofilne, primarne) granule ➢ Specifične (sekundarne) granule – boje se kiselim i/ili baznim bojama na osnovu čega se dele na eozinofilne , bazofilne i neutralne granulocite 2. agranulocite (mononukearni leukociti) – imaju nesegmentovano jedro, sadrže azurofilne granule, u njih spadaju: ➢ Limfociti ➢ monociti
NEUTROFILNI GRANULOCITI (NEUTROFILI)
Najbrojniji među leukocitima (50-70%) Imaju mikrovile U krvi borave oko 8h a onda migriraju u druga tkiva gde provode ostatak života (1-4 dana) Predstavljaju drugu liniju odbrane od bakterijskih infekcija. Privučeni hemijskimmedijatorima se preko selektina i integrina vezuju za žarište zapaljenja gde vrše fagocitozu (mikrofagi) Produkuju medijatore zapaljenja – leukotrijene i interleukin - 1 Jedro ima najčešće 3 segmenta koji su spojeni uzanim hromatinskim mostićima U svakom lobusu heterohromatin zauzima periferni, a euhromatin centralni deo Citoplazma – sadrži:
- specifične granule – podjednakog afiniteta i za bazne i za kisele boje. Sadrže lizozim, alkalnu fosfatazu, tip IV kolagenazu, laktoferin i fagocitine
- azurofilne granule – primarni lizozomi koji sadrže enzime kisele hidrolaze, mijeloperoksidazu, nespecifičnu kolagenazu, elastazu...
- tercijarne granule – sadrže fosfataze i metaloproteinaze koje razlažu ECM olakšavajući kretanje neutrofila Plazmalema – sadrži adhezivne molekule, receptore za IgG Organele – slabo razvijene
EOZINOFILNI LEUKOCITI (EOZINOFILI)
Isti oblik kao neutrofili ali sa nešto većim dijametrom U krvi čine samo 1-4% ukupnog broja leukocita Nakon oslobađanja iz koštane srži, cirkulišu narednih 6-10h pa onda migriraju u vezivo gde završavaju životni vek dug 8-12 dana Jedro – najčešće ima 2 režnja povezana hromatinskim mostom Raspored euhromatina i heterohromatina je kao kod neutrofila Organele – slabo zastupljene, brojne su granule glikogena Citoplazma – sadrži:
- specifične granule – imaju afinitet prema kiselim bojama
- azurofilne granule – primarni lizozomi, u njima su deponovane kisele hidrolaze koje ubijaju parazite i razgrađuju kompleks antigen-antitelo Alergije i parazitske bolesti prati povećanje broja eozinofila. Na njihovo oslobađanje iz koštane srži i diferencijaciju utiče interleukin- 5
BAZOFILNI LEUKOCITI (BAZOFILI)
Najsitniji i najmanje brojni granulociti(0,5-1%) Životni vek nije precizno definisan Strukturno i funkcionalno slični mastocitima – oba ćelijska tipa imaju metahromatske granule ispunjene histaminom i heparinom Jedro – često od 2 režnja maskirano specifičnim granulama Citoplazma – sadrži:
- specifične granule – ispoljavaju bazofiliju, sadrže glikozaminoglikane – heparin, kao i medijatore inflamacije – histamin, leukotrijene...
- azurofilne granule – lizozomi, imaju isti sadržaj kao i ostali leukociti
MONOCITI
Najkrupnije ćelije krvi (3-8%) Oslobođeni iz koštane srži u krvi provode 1-3 dana nakon čega odlaze u vezivo gde se transformišu u tkivne makrofage i žive godinama Jedro – ima 1 ili 2 jedarca Citoplazma – mitohondrije, slobodni ribozomi, cisterne grER i glER, GA, azurofilne granule... Imaju mikroresice i filopodije
