Preuzmite Trgovnisko pravo skripta i više Rezime u PDF od Trgovinsko pravo samo na Docsity!
TRGOVINSKO PRAVO
(SKRIPTA)
1. Pojam ugovora u privredi. Pojam ugovora u privredi određuje Zakon o obligacionim odnosima. On predviđa da su to ugovori koje sklapaju preduzeća i druga pravna lica koja obavljaju privrednu delatnost, kao i imaoci radnji i drugi pojedinci koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost. Uslovi koji kumulativno moraju biti ispunjeni da bi jedan ugovor bio ugovor u privredi jesu: 1) da pravni posao mora biti ugovor; 2) da ugovor mora biti zaključen između privrednih subjekata sa određenim statusom; 3) postojanje određene veze između ugovora i delatnosti koju privredni subjekt obavlja. Prvi uslov: pravni posao je ugovor. Ugovor u privredi je, pre svega, ugovor. Zbog toga za ugovore u privredi važe sve one norme koje važe i za ugovore koji nisu ugovori u privredi, osim kada pravo predviđa specijalne norme za ugovore u privredi. Ovo upućuje na primenu opštih normi koje važe za ugovore, sa jedne strane, i na norme koje važe za ugovore u privredi kao posebnu vrstu ugovora, sa druge strane. Reč je o odnosu opšte norme (,,opšteg zakona“) i specijalne norme (,,specijalnog zakona”). Specijalne norme koje važe za ugovore u privredi primenjuju se samo na pravne odnose čiji je osnov ugovor u privredi. Drugi uslov: status ugovornih strana. Da bi jedan ugovor bio ugovor u privredi potrebno je da bude zaključen između lica sa određenim statusom. Uslov statusa mora postojati na strani oba lica. Nije dozvoljeno da samo jedno lice ima odgovarajući status. U situacijama kada ima više od dva lica koja učestvuju u zaključenju ugovora, potrevno je da sva imaju odgovarajući status da bi ugovor bio kvalifikovan kao ugovor u privredi. Ako makari jedno od njih nema status koji se zahteva, ugovor se neće smatrati ugovorom u privredi. Status o kome je ovde reč jeste status privrednog subjekta, odnosno lica koje obavlja privrednu delatnost. Reč je o privrednim društvima ili drugim pravnim licima, odnosno preduzetnicima – fizičkim licima koja obavljaju privrednu delatnost kao svoju registrovanu delatnost. Obavljanje privredne delatnosti, znači kontinuirano pojavljivanje privrednog subjekta na tržištu sa ponudom za prodaju svojih proizvoda, odnosno usluga. Ako je reč o pravnom licu, dovoljan je uslov da obavlja privrednu delatnost. Međutim, ako je reč o fizičkom licu, potrebno je da fizičko lice obavlja privrednu delatnost kao ,,registrovano zanimanje”. U odnosu na fizičko lice, privredna delatnost mora biti registrovana delatnost. Ako fizičko lice obavlja privrednu delatnost, ali ne kao registrovanu, ugovor koji ono zaključuje neće se smatrati ugovor u privredi.
Treći uslov: veza između predmeta ugovora i privredne delatnosti. Ovaj uslov se odnosi na sadržinu ugovora. Ugovor mora biti zaključen tako da je njegov predmet neposredno povezan sa delatnošću koju privredni subjekt obavlja. Reč je o delatnosti pravnog lica koje obavlja privrednu delatnost ili preduzetnika u okviru njegove registrovane delatnosti. Ovde se radi o privrednim delatnostima, tj. specijalnoj pravnoj sposobnosti privrednog subjekata, odnosno onih privrednih subjekata koji imaju status pravnog lica i koji se upisuju u registar privrednih subjekata preko delatnosti koje su upisane u ovaj registar. Kako pravna lica redovno imaju opštu pravnu sposobnost koja se podrazumeva i bez upisa u registar, ona mogu da zaključuju jedan broj ugovora i po osnovu opšte pravne sposobnosti. Međutim, takvi ugovori se neće smatrati ugovorima u privredi.
2. Načela za ugovore u privredi. Za ugovore u privrednom pravu jesu karakteristična dva načela: 1) načelo postupanja sa pažnjom dobrog privrednika i 2) načelo zabrane stvaranja i i skorišćavanja monopolskog položaja. Načelo postupanja sa pažnjom dobrog privrednika. Od učesnika ugovora u privredi se očekuje da postupaju sa višim stepenom pažnje prilikom ispunjenja svojih ugovornih obaveza. Zbog toga što se ugovori u privredi zaključuju u izvršenju privredne delatnosti za koju se zahtevaju određena stručna znanja, profesionalnost i efikasnost, očekuje se i to da ugovorne strane postupaju sa višim stepenom pažnje u odnosu na ugovore građanskog pravam i to sa pažnjom dobrog privrednika. To izričito predviđa i naš Zakon o obligacionim odnosima. ,,Pažnja dobrog privrednika” jeste jedan od pravnih standarda čija sadržina nije precizno određena. Obično se pažnja dobrog privrednika opisuje kao pažnja koja podrazumeva dužnost primene određenih znanja prilikom izvršenja obaveze. Kod ovog stepena pažnje očekuje se ponašanje kojim će se iskazati veća pažnja nego ona koja se poklanja sopstvenim poslovima. Ako postoji dužnost postupanja sa određenom pažnjom, mora postojati i odgovornost za nepažnju. Oblici krivice bi trebalo da korespondiraju oblicima pažnje koja se zahteva. Ako je povreda obaveze učinjena sa umišljajem (namerom), nema potrebe razmatrati stepen pažnje, odnosno nepažnje. Ako nema namere, reč je o nehatu koji može biti svestan i nesvestan. Za tzv. nesvesni nehat karakteristično je da lice nije znalo, a to znači da nije ni želelo određeno ponašanje ili određenu posledicu. Vrši se i stepenovanje na grubu i običnu nepažnju u zavisnosti od toga da li je reč o propuštanju da se sazna za činjenicu jer nije uložen ni uobičajen minimum napora ili je reč propuštanju kome se zamera što lice nije učinilo pojačan napor da sazna kakva će posledica nastupiti. U prvom slučaju se govori o tzv. gruboj nepažnji, a u drugom o običnoj nepažnji. Propisivanjem da su strane iz ugovora u privredi dužne da se ponašaju sa pažnjom dobrog privrednika, Zakon o obligacionim odnosima je time propisao da oni odgovaraju i za običnu nepažnju, a ne samo za grubu nepažnju.
Međutim, ono što je specifično za ugovore u privredi u pogledu forme jeste to da se oni često zaključuju u pisanoj formi i onda kada to nije obavezno. Za svaki ugovor koji zaključuje jedan privredni subjekt, bez obzira na to da li je reč o ugovoru u privredi ili nije, i kada pisana forma nije obavezna, obavezno svaki zaključeni ugovor prate isprave u pisanom obliku. Najčešće je to faktura, odnosno račun, ali se pojavljuju i druge isprave u pisanom obliku. Zaključenje ugovora ćutanjem. Pravilo je da se ugovor zaključuje prihvatom ponude, pri čemu prihvat mora biti izričit i nedvosmislen, tj. da se iz izjave koja se daje sa sigurnošću može zaključiti da ponuđeni prihvata ponudu. To, po pravilu, nije ćutanje jer ćutanje ne znači ništa. Međutim, za ugovore u privredi, u određenim situacijama ćutanje će se tumačiti kao saglašavanje sa ponudom. Prva situacija kada će se ćutanje ponuđenog smatrati prihvatom ponude predviđena je za situaciju kada između ponudioca i ponuđenog postoji stalna poslovna veza u pogledu određene robe. Pod trajnom poslovnom vezom se podrazumeva pravni odnos koji postoji po osnovu već zaključenog ugovora na osnovu koga jedan od učesnika tog odnosa prodaje, a drugi kupuje određenu robu. ( Primer : Jedan ugovarač u nekom periodu redovno prodaje drugome određenu količinu hleba, koju ovaj drugi prodaje dalje u svojoj prodavnici ). Ako u odnosu na robu povodom koje već postoji stalan poslovni odnos jedan od ugovarača da drugome novu ponudu, a drugi, u roku za izjašnjenje ćuti, ćutanje će se tumačiti kao saglašavanje, tj. prihvat ponude. Ako želi da odbije ponudu, u ovakvim situacijama ponuđeni je dužan da u roku za prihvat ponude izričito izjavi da ne prihvata ponudu, a u suprotnom će se smatrati da ju je prihvatio. Druga situacija kada će se ćutanje tumačiti kao prihvat odnosi se na predaju veće količine stvari od ugovorene. Ako je prodavac isporučio kupcu veću količinu stvari od ugovorene, smatraće se da kupac prihvata i tu veću količinu, ako u razumnom roku ne izjavi da odbija da primi višak isporučenog. Ovde nije reč o postojanju prethodnog poslovnom odnosa, već se ova odredba odnosi i na slučaj pojedinačne prodaje. Bitno je da je isporuka veće količine izvršena povodm zaključenog ugovora, a ne bez ikakvog ugovora. Potrebno je i da je u pitanju ugovor o prodaji u privredi, a ne ugovor građanskog prava. Ako kupac u razumnom roku ne odbije isporučeni višak, smatraće se da je prihvatio isporuku veće količine i imaće obavezu da plati i tu veću količinu po ceni koja važi i za ostatak stvari. Treći slučaj kada će se ćutanje ponuđenog smatrati prihvatom ponude odnosi se na privredne subjekte koji se izvršavanjem naloga bave kao svojom profesionalnom delatnošću. Nalog ovde ne mora nužno da znači ugovor o nalogu, već obavezu postupanja po uputstvima nalogodavca, koja može nastati na osnovu različitih ugovora. Rokovi. Postoji niz specijalnih rokova koji su propisani samo za ugovore u privredi i ne važe za ugovore građanskog prava. Neki od njih se odnose na rokove za prigovore, a postoje i specijalni rokovi koji su predviđeni za zastarelost potraživanja. Od rokova za prigovor je značajan rok za obaveštenje prodavca o postojanju materijalnih nedostataka na primljenoj stvari.
Ako je reč o ugovoru u privredi, ovaj rok je određen izrazom ,,bez odlaganja”. Izraz ,,bez odlaganja” u našoj praksi je do sada tumačen tako da to znači najkasnije prvog narednog radnog dana. U odnosu na ugovore građanskog prava kod kojih rok iznosi 8 dana, kod ugovora u privredi rokovi su znatno kraći. Postoji i specijalan rok zastarelosti koji važi za potraživanja iz nekih ugovora u privredi. Zakonom o obligacionim odnosima predviđeno je da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga zastarevaju u roku od 3 godine. U ovom slučaju nije reč o svim ugovora u privredi već samo o nekima, odnosno o onima koji su zaključeni između pravnih lica. Za međusobna potraživanja iz ugovora o prometu robe i usluga između privrednih subjekata koji nisu oba pravna lica ne važi rok od 3 godine, već opšti rok zastarelosti ili neki drugi specijalni rok. Nadležnost specijalizovanih sudova za rešavanje sporova. Sporove iz ugovora o privredi kod nas rešavaju specijalizovani sudovi – privredni sudovi. Osim privrednih sudova, kod specijalizovanih sudova za rešavanje sporova iz ugovora o privredi koriste se i arbitraže. Ovaj način rešavanja sporova se često koristi za rešavanje sporova iz ugovora u privredi u kojima se pojavljuje element inostranosti, tj. ugovora zaključenih sa stranim licem.
4. Mešoviti ugovori i ugovori građanskog prava. Svaki ugovor koji ne spada u kategoriju ugovora u privredi treba smatrati ugovorom građanskog prava. Mešoviti ugovor je ugovor koji ispunjava uslova za ugovor u privredi, ali samo na strani jednog od učesnika. U odnosu na takve ugovore postoje specijalne norme koje važe upravo za učesnika kod koga su ispunjeni uslovi koji se zahtevaju za ugovor u privredi. Primer: Zakonom o obligacionim odnosima predviđeno je, kada ugovorom o prodaji nije određeno mesto predaje stvari, da se stvar predaje u mestu u kome prodavac ima sedište, ako je ugovor zaključen u obavljanju njegove redovne privredne delatnosti. Ova odredba važi samo za prodavca koji ima sedište (a ne prebivalište), dakle za pravno lice, i to pod uslovom da je ugovor zaključen u obavljanju njegove redovne privredne delatnosti. Mešovite ugovore zaključuju subjekti sa različitim statusom i svojstvima. Jedan od njih je subjekt koji se profesionalno bavi privrednom delatnošću, sa dobrim poznavanjem pravila struke i načina obavljanja delatnosti, dok za drugoga to ne važi. Zbog toga su specijalna pravila koja važe za mešovite ugovore diktirana potrebom zaštite slabije strane, odnosno potrebom zaštite laika u odnosu na stručnjaka. Ugovori građanskog prava jesu svi ostali ugovori, tj. ugovori koji se ne mogu podvesti ni pod ugovore u privredi, ni pod mešovite ugovore. Norme koje važe za njih jesu pravilo. Samo ako je specijalnom normom predviđeno nešto drugo za ugovore u privredi ili mešovite ugovore, primenjivaće se te specijalne norme. U svim ostalim slučajevima i na ugovore u privredi i na mešovite ugovore primenjuju se norme koje važe za ugovore građanskog prava. Ovaj princip se pominje u literaturi kao princip jedinstva obligacionih odnosa.
6. Međunarodno, supranacionalno i transnacionalno pravo. Norme međunarodnog prava potiču iz različitih izvora, kao što su npr. međunarodni ugovori, običaji, akti međunarodnih organizacija, sudksa i arbitražna praksa i drugo. Reč je o izvorima koji se prihvataju kao izvori normi u međunarodnom pravu, i to tako da norme koje ovde spadaju obavezuju države. Obaveza države često se odnosi na dužnost donošenja propisa određene sadržine. Osim toga, država nekad preuzima i druge obaveze koje neposredno izvršava prema drugim državama. Ova vrsta normi se uobičajeno naziva međunarodno pravo. Međutim, ako su norme međunarodnog karaktera, ali nisu upravljene prema državi, već prema drugim subjektima, onda je reč o supranacionalnom pravu. Norme supranacionalnog prava država ne mora da preuzima u svoj pravni sistem da bi važile prema njenim subjektima. Ove norme važe neposredno prema subjektima u određenim državama, bez preuzimanja zakonom ili drugim propisom tih država. U okviru međunarodnog prava pominje se i transnacionalno pravo. Tu se ne misli na norme koje se karakterišu obaveznošću, odnosno primatom u odnosu na nacionalno pravo. Za transnacionalno pravo je karakteristično da je reč o normama koje su se formirale na međunarodnom planu, ali im nedostaje obaveznost kao ključna karakteristika međunarodnopravnih normi. Države nekada dobrovoljno preuzimaju u svoj pravni sistem norme transnacionalnog prava, tako da one počinju da važe na domaćoj teritoriji na osnovu propisa nacionalnog prava. 7. Pojam oglašavanja i učesnici oglašavanja. Oglašavanje je davanje informacije, odnosno obaveštavanja o privrednom subjektu, njegovim aktivnostima, proizvodima ili uslugama, i to informacije kojom se taj privredni subjekt, njegovi proizvodi, odnosno aktivnosti preporučuju. To je prikaz privrednog subjekta ,,u pozitivnom svetlu”, ne kao objektivan i nepristrasan sud, već kao savet da se kupuju njegovi proizvodi, odnosno njegove usluge. Oglašavanje se uvek vrši preko oglasnih sredstava, sredstava kojima se informacije saopštavaju većem broju lica, kao što su novine, radio, televizija, ali i panoi postavljeni na otvorenom prostoru. Oglašavanje se prepoznaje po sledećim karakteristikama: sadržini – ono je informacija o privrednom subjektu, njegovim proizvodima ili uslugama; cilju – cilj saopštavanja informacije nije objektivan, nepristrasna ocena nečijih proizvoda ili usluga, već pristrasna preporuka da se nečiji proizvodi ili usluge kupe; sredstvu saopštavanja – informacija se daje preko oglasnih sredstava, tj. sredstava koja su namenjena većem broju lica.
Nije nužno da informacija sadrži i sve potrebne elemente da bi bila kvalifikovana kao ponuda jer oglasna poruka ne mora da ispunjava sve uslove koje mora da ispunjava ponuda. Nekada će ona imati sve elemente opšte ponude jer je upravljena prema neodređenom broju lica, ali nekada će ona sadržati samo poziv da se učini ponuda ili jednostavno informacija koja upućuje potencijalne kupce na činjenicu da privredni subjekt nešto proizvodi odnosno prodaje. Informacija nije objektivna, odnosno nepristrasna. Nije reč o informaciji koja sadrži stav koji je rezultat stručne, naučne ili druge kompetentne procene, već stav za koji je očigledno da pristrasno preporučuje kupovinu proizvoda ili usluga određenog privrednog subjekta. Značajno je i sredstvo saopštavanja oglasne poruke. Oglasna poruka se saopštava preko sredstava koja komuniciraju sa većim brojem lica. Takva sredstva su npr. novine, radio – program, TV program, ali i panoi koji se postavljaju na otvorenom prostoru. I pojedinačni letak koji je umnožen u velikom broju primeraka i dostavljen većem broju lica jeste oglasno sredstvo, iako je on svakom pojedinom licu dostavljen kao jedan. Učesnici oglašavanja su lica koja na različite načine učestvuju u radnji koja se naziva oglašavanje. Za potrebe oglašavanja su značajna sledeća lica:
- oglašivač;
- proizvođač oglasne poruke;
- prenosilac oglasne poruke;
- primalac oglasne poruke; Oglašivač je privredni subjekt čiji se proizvodi ili usluge preporučuju. To može biti privredni subjekt sa statusom pravnog lica, al ii fizičko lice koje obavlja privrednu delatnost sa statusom preduzetnika. Proizvođač oglasne poruke jeste provredni subjekt koji se bavi delatnošću kreiranja ili produkcije oglasnih poruka ili zakupljivanjem oglasnog prostora. On mora ispunjavati dva uslova da bi se smatrao proizvođačem oglasne poruke. Prvo, on mora biti privredni subjekt – pravno lice ili preduzetnik. Drugo, on mora imati registrovanu delatnost, odnosno delatnost proizvodnje oglasnih poruka. To ne može biti fizičko lice ili organizacija koja ne obavlja privrednu delatnost, već samo privredni subjekt koji je registrovan za obavljanje delatnosti proizvodnje, kreiranja, odnosno produkcije oglasne poruke. Prenosilac oglasne poruke jeste glavno glasilo koje objavljuje oglasne poruke. To mogu biti novine, radio – program, televizijski program, servis novinskih agencija, internet i druga elektronska izdanja. Tu spadaju oni privredni subjekti koji obavljaju registrovanu delatnost objavljivanja novina, odnosno medijskog sadržaja. Primalac oglasne poruke jeste lice kome je oglasna poruka upućena. Nije bitno da li je to lice i primilo oglasnu poruku, već samo činjenica da je oglasna poruka njemu namenjena.
- ravnopravnosti;
- poverenja. Oglasna poruka može imati sva pozitivna svojstva, ali da ipak povređuje određene društvene vrednosti. Zbog toga su propisane navedene zabrane. Oglasna poruka ne sme biti nemoralna , odnosno saopštavati poruke koje su u suprotnosti sa moralom jer bi i sam ugovor koji bi bio zaključen na osnovu takve ponude bio u suprotnosti sa moralom, što vodi njegovoj ništavosti. Sloboda konkurencije može biti povređena objavljivanjem glasovne poruke kojom se npr. ocrnjuje konkurencija. Osim toga, sam prenosilac oglasne poruke može imati diskriminatorski stav prema oglašivačima, u cilju zaštite dominantnog položaja nekih subjekata. Zbog toga Zakon propisuje da je dozvoljeno odbiti objavljivanje oglasne poruke ako je razlog objavljivanja održavanje monopolskog ili dominantnog položaja nekog privrednog subjekta. Opšta zabrana diskriminacije po osnovu porekla, boje kože, nacionalne pripadnosti, veroispovesti, društvenog porekla i dr. važi i za oglašavanje. Reč je o načelu ravnopravnosti koje bi važilo i da nije izričito propisano Zakonom o oglašavanju, ali je zakonodavac smatrao da je potrebno da to i eksplicitno kaže. 9. Deklaracija o oglašavanju. Zabranjeno je objavljivati oglasne poruke koje ne ispunjavaju navedene pozitivne uslove ili imaju neke od zabranjenih svojstava. Zakon o oglašavanju propisuje i dodatne zahteve koji su uslov za objavljivanje, a čiji je cilj obezbeđenje podataka o licu koje je odgovorno za objavljivanje nedozvoljene poruke. Time se omogućava da se u svakom slučaju objavljivanje nedozvoljene oglasne poruke identifikuje odgovorno lice i prema njemu primene sankcije koje predviđa pravo. Da bi oglasna poruka bila objavljena, propisana su i pravila postupka koja se odnose na oglašivača. Cilj propisivanja ovih uslova jeste obezbeđenje podataka o svim licima koja bi mogla biti odgovorna za povredu propisa o oglašavanju. Reč je o tri grupe podataka:
- podacima o proizvođaču oglasne poruke;
- podacima o oglašivaču;
- podacima o samoj oglasnoj poruci i licima koja su učestvovala u njenom kreiranju izvršavajući tehničke poslove. Navedeni podaci dostavljaju se prenosiocu oglasne poruke u formi deklaracije , tj. popunjenog obrasca. Sam obrazac propisuje ministar nadležan za poslove trgovine. Oglašivač je dužan da popuni obrazac i preda ga licu koje će objaviti oglasnu poruku. Deklaracija sadrži i podatke o privrednom subjektu koji objavljuje, odnosno emituje oglasnu poruku, i to njegov naziv i sedište.
Reč je o licu koje delatnost obavljanja, odnosno emitovanja oglasnih poruka obavlja kao svoju registrovanu delatnost. Deklaracija mora da sadrži i izjavu oglašivača kojom on garantuje da su podaci u deklaraciji tačni. Zabranjeno je objavljivanje oglasne prouke ako licu koje vrši objavljivanje nije predata deklaracija. Prenosilac je dužan da čuva deklaraciju i omogući je na uvid u nju svakom licu kada ono to zahteva. On je dužan da je čuva sve vreme tokom oglašavanja, kao i još 30 dana posle poslednjeg objavljivanja oglasne poruke.
10. Oglašavanje namenjeno maloletnim licima. Za oglasne poruke koje su namenjene maloletnim licima važe posebna pravila u cilju zaštite ovih lica. Smatra se da je oglasna poruka namenjena maloletnim licima ako se njome oglaašava prodaja proizvoda ili usluga koje pretežno koriste maloletna lica, nezavisno od toga da li to čine samostalno ili uz pomoć starijih. Naš Zakon o oglašavanju govori o zaštiti maloletnih lica ne definišući specijalan pojam maloletnog lica za potrebe primene tog zakona. To znači da se Zakon oslanja na opšti pojam maloletnog lica, a to dalje znači da se maloletnim licem smatra svako lice mlađe od 18 godina. Za oglasne poruke namenjene maloletnim licima važe opšta pravila o oglašavanju, ali su predviđena i neka specijalna. Ova specijalna pravila predviđena su u cilju zaštite maloletnika, imajući u vidu njihovu sposobnost kritičkog mišljenja, odnosno nastojanja da se postigne uspeh, kao i želja za samopotvrđivanjem i nepoznavanje realnih životnih uslova. Zabranjeno je da oglasna poruka upravljena prema maloletnim licima ima takav sadržaj da ona teško mogu razlikovati stvarnost i maštu. Poruka ne sme da sadrži sugestivne ocene o ceni kao što su: ,,jeftino“ , ,,povoljno“, ,, samo“ i slično. Ona mora biti istinita, tj. ne sme sadržati neistinite navode o svojstvima proizvoda ili usluge, čak i ako je odraslima očigledno. Ako oglasna poruka preporučuje stvari koje se koriste tako da maloletno lice aktivno učestvuje u njenom stvaranju, kao što je sklapanje iz delova, modeliranje i slično, oglasna poruka mora sadržati i informaciju kom uzrastu je stvar namenjena. Zabranjeno je i da se oglasnom porukom maloletnicima preporučuju lekovi i druga medicinska sredstva, uključujući i vitamine. Zabranjeno je i da oglasne poruke namenjene maloletnim licima prikazuju maloletna lica u opasnim situacijama, odnosno situacijama koej bi delovale provokativno na maloletna lica, podstičući ih da se nađu u takvim situacijama koje su po njih opasne. To uključuje i zabranu prikazivanja nasilja, uključujući i nasilje između zamišljenih likova ili lutaka. Oglasna poruka ne sme ugrožavati opštepriznate vrednosti i autoritete, a to se naročito odnosi na autoritet roditelja, škole i srodnika. Zabranjeno je i oglašavanje u ustanovama predškolskog uzrasta, kao i u školama. Zabranjeno je i da oglasna poruka sugeriše sticanje prednosti korišćenjem proizvoda ili usluga. Ne sme se maloletnom licu sugerisati da će steći fizičke ili intelektualne prednosti nad drugim licima ako koristi određene proizvode ili usluge.
Po isteku roka od 30 dana prenosilac oglasne poruke nije dužan da čuva deklaraciju, a to znači da ne može biti solidarno odgovoran sa oglašivačem i proizvođačem oglasne poruke zbog nemogućnosti da pokaže deklaraciju oštećenom.
12. Principi pregovaranja. Principi pregovaranja nisu pravne norme koje uređuju pregovaranje, već pravila koja bi mogli da se označe kao pravila – saveti. Posledice nepoštovanja mogu značiti neuspeh pregovora, ali ne i druge sankcije. Smatra se da postoji sedam principa pregovaranja: 1) priprema početnih koraka;
- izgradnja odnosa; 3) usmerenost na potrebe i interese; 4) vrednost za obe strane; 5) oslanjanje na dobre standarde; 6) uključenje nepristrasne treće strane; 7) planirana strategija realizacije. Priprema početnih koraka. Priprema početnih koraka znači određenog sopstvenog početnog stava u pregovorima u odnosu na promene koje nudi druga strana. Stav može biti fleksibilan i krut. On, svakako, zavisi od ciljeva koje bi u pregovorima trebalo ostvariti, ali znači i razmišljanje o alternativi ili opcijama. To je određenje sopstvene početne pozicije u pregovorima, koja će se saopštiti drugoj strani i na koju se očekuje odgovor. Izgradnja odnosa. Uspeh pregovora nekada zavisi i od postojećih odnosa. Reč je o poslovnim odnosima, ali ne bi trebalo isključiti ni lične odnose. Tradicija u poslovnoj saradnji, ali i lična prijateljstva podjednako su značajan faktor prilikom pregovora. Poznavanje interesa obe strane i usmerenost na njih. Poslovni pregovori se zaključuju radi ostvarivanja određenih ekonomskih interesa. U toku pregovora važno je razumeti i interes druge strane i potražiti rešenje koje ima u vidu i taj interes. Razumevanje interesa druge strane pomaže da se pronađe prihvatljivo rešenje. Zajednička vrednost. Pregovori bi trebalo da dovedu do zaključenja ugovora koji štiti vrednosti koje su zajedničke za obe strane. Ove vrednosti mogu biti odlučujuće i tokom pregovora. Formiranje zajedničkih vrednosti čini ne samo da pregovori uspeju, već i da ugovor bude uspešno izvršen. Korišćenje standarda****. Za mnoge poslovne odnose formirali su se običaji ili standardi. To je višestruko korisno, makar i zbog mogućeg tumačenja nejasnih odredaba u ugovoru, jer će se tumačenje vršiti i prema onome što je uobičajeno. Pomoć trećeg. Smatra se da je korisno, pogotov ako značaj posla to opravdava, uključiti treće lice koje će voditi pregovore. Uloga trećeg lica jeste da nepristrasno vodi tok pregovora, da doprinosi boljoj komunikaciji, da savetuje, ali i da iskaže nepristrasno miščjenje o opravdanosti ili neopravdanosti nekog stava.
Planirana realizacija. Prilikom opredeljenja za određene opcije ponuđene u pregovorima, trebalo bi imati u vidu i realizaciju ugovora, kako bi prihvaćeno rešenje izgledalo prilikom ispunjenja. Posebno bi trebalo imati u vidu moguće neispunjenje i eventualne sporove povodom određene opcije koja se predlaže.
13. Tehnike pregovaranja. Tehnike pregovaranja su po svojoj prirodi tehnike navođenja mogućeg ugovarača da prihvati ponudu, odnosno da zaključi ugovor. Nekada se te tehnike sastoje u navođenju da se da ponuda koja će biti vrlo povoljna. Tehnike pregovaranja su zasnovane na iskorišćavanju ljudskih ,,slabosti” i utoliko su slične prevarama, a nekada se graniče sa prevarom ili jesu prevare. Za razliku od principa pregovaranja koji pokušavaju da proces pregovaranja sagledaju kroz faze i kroz ključne karakteristike, tehnike su upravljene na konkretno ponašanje u pregovorima koje bi trebalo da navede drugu stranu da prihvati ponuđenu varijantu. Tehnika visokih zahteva/niske ponude. Reč je o tome da se prilikom prvih izjašnjenja drugoj strani saopštavaju zahtevi koji su mnogo viši od onoga što se stvarno planira. Na primer, potencijalni kupac traži od potencijalnog prodavca da organizuje o svom trošku transport robe u udaljeno mesto, da robu osigura o svom trošku, da je dodatno upakuje, da je iskoruči za izuzetno kratko vreme, da drastično snizi cenu. Iz svog ugla, on nudi vrlo malo. Simuliranje nezadovoljstva. Jedna strana simulira da je jako nezadovoljna što mora da zaključi ugovor pod tim uslovima, najčešće praveći se da je prinuđena drugim okolnostima (potrebom hitnog pribavljanja novca). Agresivna ponuda. Nekada se jedan od pregovarača jednostavno uporno obraća dtugome ponudom za zaključenje ugovora. Konačno, druga strana nekada i ,,popusti”, makar samo da bi se otarasila daljih nasrtaja. Pritisak vremenom. Ponuda se nekada daje i tako da se stvara utisak ograničenog vremena u kome će ona važiti. Reč je o kratkom vremenu, posle čega se sugeriše da će se uslovi najverovatnije promeniti i da takve prilike neće vise biti. Osećanje krivice. ,,Pritisak” na drugu stranu nekada se vrši i po osnovu osećanja krivice. Ako je takvo osećanje stvoreno, onaj ko ga ima obično nastoji da se ,,iskupi”, pa će možda tako prihvatiti i ponudu koju ne bi prihvatio, prihvatajući makar nepovoljnosti da bi se iskupio za greške. Vuk u jagnjećoj koži. Neki pregovarači odaju utisak neveštih lica, početnika, nespretnih i nauvnih, čine snižavaju stepen pažnje i sumnje kod druge strane, a ne kada i time izazivaju simpatije.
Postupanje sa odgovarajućom pažnjom. Pregovarači su dužni da prilikom pregovora postupaju sa odgovarajućom pažnjom. Ako je reč o ugovoru u privredi o čijem se zaključenju pregovara, onda pregovarači imaju obavezu da postupaju sa pažnjom dobrog privrednika, a ako je reč o mešovitom ugovoru, odnosno ugovoru građanskog prava, sa pažnjom dobrog domaćina. Obaveza uzdržavanja od postupaka kojima se drugom pregovaraču nanosi šteta. Pregovarači su dužni da se uzdržavaju od postupaka kojima se drugom pregovaraču nanosi šteta. Nije reč samo o opštoj zabrani prouzrokovanja štete deliktom, već o obavezi ispunjenja ugovora o pregovorima i time otklanjanja opasnosti prouzrokovanja štete. Da bi postojala odgovornost za štetu prouzrokovanu propuštanjem, potrebno je da postoji dužnost aktivnog ponašanja. Pravo je svakog pregovarača da odustane od pregovora. Iz prava da se prekinu pregovori mogao bi da bude izveden zaključak da nema protivpravnosti prouzrokovanja štete jer nema protivpravnosti u radnji prekida pregovora. Zbog toga Zakon o obligacionim odnosima izričito predviđa dužnost naknade štete u slučajevima kada je: 1) jedna strana vodila pregovore bey namere da zaključi ugovor; 2) jedna od strana odustala od pregovora bez osnovanog razloga. Odgovornost za štetu zbog odustajanja od pregovora je poznata pod nazivom culpa in contrahendo. Reč je o odgovornosti za štetu za pregovore. Ona se obično kvalifikuje kao odgovornost za štetu nastalu deliktom, a ne povredom ugovora.
15. Ponuda za zaključenje ugovora. Prilikom zaključenja svakog ugovora razlikujemo fazu u kojoj se čini ponuda i fazu u kojoj se ponuda prihvata. Saglasnost volje koja je suština svakog ugovora postiže se tako što jedno lice daje ponudu, a drugo je prihvata. Ponuda je jednostrana izjava volje koja izražava predlog za zaključenje ugovora, učinjena određenom licu ili bilo kom licu, a koja sadrži sve bitne sastojke predloženog ugovora, tako da prihvat ponude tvori saglasnost volja – ugovor. Bitni elementi ponude su:
- da sadrži predlog za zaključenje ugovora;
- da sadrži sve bitne sastojke ugovora;
- da je saopštena određenom licu ili na način kojim se omogućava saznanje za ponudu bilo kome. Ponuda kao volja (predlog) za zaključenje ugovora. Iz ponude mora biti nedvosmisleno jasno da je ponudilac izrazio svoju volju da želi da zaključi određeni ugovor. Ako on samo daje informaciju o svojoj delatnosti, proizvodima i slično, to ne mora biti ponuda ako se iz te informacije ne može sa sigurnošću zaključiti da ponudilac ne želi da prihvat nekog lica dovede do zaključenja ugovora. Način njenog izražavanja i sadržina ne smeju navoditi na sumnju u to da li se želi zaključenje ugovora ili ne.
Ako ponuda ne izražava jasnu i sigurnu volju ponudioca da želi zaključenje ugovora, onda to nije ponuda, već neki drugi izraz volje koji nema dejstva ponude. Sadržina ponude – bitni elelmenti ugovora. Ponuda mora sadržati sve bitne elemente ugovora. Koji su elementi bitni, zavisi od normi pozitivnog prava i od volje ponudioca. Pozitivno pravo određuje koji su elementi bitni za pojedine ugovore. Na primer, za ugovor o prodaji u privredi, bitan element je samo stvar. I oni elementi koje zakon ne smatra bitnim elementima mogu voljom ponudioca biti proglašeni za birne: npr. mesto predaje stvari kod ugovora o prodaji nije bitan lement ugovora prema pozitivnom pravu. Međutim, ono može biti bitan element za neku od strana, jer joj neko drugo mesto predaje, osim onoga koje joj odgovara, nikako nije prihvatljivo. Poseban problem u pravu jesu neimenovani ugovori. Kako njih pozitivno pravo uopšte ne uređuje, nedostaju i odredbe o tome koji su elementi jednog takvog ugovora bitni elementi. Ako npr. učesnici žele da zaključe ugovor o franšizingu, postavlja se pitanje koji su elementi bitni za ugovor o franšizingu, tj. šta ponuda mora da sadrži, ali se postavlja i pitanje šta važi u pogledu sporednih elemenata – elemenata koji nisu ugovoreni. Ako je reč o neimenovanom ugovoru, bitni elementi su oni koji su bitni prema volji ponudioca. Osim same volje ponudioca, trebalo ceniti i to da li su ti elementi dovoljni za nastanak jednog takvog ugovora. Saopštenje volje određenom licu ili neodređenom broju lica. Volja da se zaključi ugovor mora biti i izražena. Nije dovoljno da ona postoji samo u svesti ponudioca da bi proizvela dejstvo ponude. Način saopštavanja volje može biti različit, i to: Usmeno. Ponuda je iražena usmeno ako je saopštena govorom, rečima koje su izgovorene. Pisano. Ponuda može biti izražena i u pisanom obliku – zapisom, najčešće na papiru, ali to može biti učinjeno i u elektronskom obliku. Konkludentno. Volja može biti izražena i ponašanjem – telesnim radnjama lica koje čini ponudu ili samom robom. Izložena roba u izlogu sa cenama, parkiran autobus na stanici sa oznakom linije na kojoj prevozi, postavljen automat sa pićima, tumače se kao konkludentna ponuda. Forma ponude. Kao i za ugovore, i za ponudu važi kao osnovno pravilo da je ponuda punovažna bez obzira na formu u kojoj je učinjena. Međutim, ako je za određenu vrstu ugovora propisano da je forma uslov punovažnosti, onda ta forma važi i za ponudu. Ako je foram propisana kao forma ad solemnitatem , onda je ta forma bitna forma i za ponudu. Ako ponuda nije učinjena u propisanoj formi, ona nema pravno dejstvo ponude. Ako je npr. za sam ugovor predviđena forma javne isprave, što u našem pravu podrazumeva pisanu formu i overu koju vrši nadležni organ, to bi značilo da bi ponudu trebalo sačiniti u pisanoj formi i overiti kod nadležnog organa da bi ona proizvela pravno dejstvo. Osim uobičajenog načina potpisivanja, danas postoji mogućnost i elektronskog potpisa. Elektronski potpis jeste skup elektronskih podataka koji suže za identifikaciju potpisnika. U zavisnosti od stepena pouzdanosti razlikuju se ,,elektronski potpis” i ,,kvalifikovani elektronski potpis”. Samo kvalifikovani elektronski potpis garantuje pouzdanost, odnosno nemogućnost kopiranja.
Način izražavanja prihvata. Kao i ponuda, prihvat može biti izražen usmeno, pisano i konkludentno. Usmeni prihvat se izražava govorom, pisano – tekstom koji je napisan i potpisan, a konkludentno – telesnim radnjama. Moguće je da prihvat bude izražen ćutanjem. Ovde se pod ćutanjem podrazumeva ponašanje kod kojeg izostaje i govor i pisano izražavanje i telesne radnje koje bi se tumačile kao prihvat. Osnovno pravilo je da ćutanje ne znači prihvat ponude. Čak i ako je ponudilac u svojoj ponudi naveo da će ćutanje ponuđenog tumačiti kao prihvatanje ponude, takve klauzule nemaju dejstva prema ponuđenom, niti mu mogu stvoriti obavezu da odgovara na ponude kako bi izbegao tumačenje da će se ćutanje smatrati prihvatom. Ipak, od pravila da prihvat ne može biti izražen ćutanjem postoje tri izuzetka kada će se, ipak, ćutanje tumačiti kao prihvatanje ponude. Trajna poslovna veza između ponudioca i ponuđenog u odnosu na određenu robu. Nekada se jedno lice pojavljuje kao snadbevač drugog lica, tako što kontinuirano isporučuje onom drugom određenu robu (npr. pekara svakog jutra isporučuje samoposluzi određenu količinu hleba, peciva i sl.). Neophodan uslov je da je reč o robi. Dakle, pretpostavka ćitanja neće važiti za ugovore građanskog prava, već samo za ugovore u privredi. Trajna poslovna veza postoji povodom robe, a ne povodom usluga ili nečeg drugog što može biti sadržina jedne obligacije. Ponuđeni je ponudiocu nudio svoje usluge postupanja po njegovim nalozima. Ključni uslov je da je ponuđeni pre prijema ponude nudio ponudiocu zaključenje ugovora, čija je sadržina izvršenje naloga. Bitan uslov je da je ponuđeni svoje usluge nudio ponudiocu, a ne da se generalno na tržištu nudio za izvršenje takvih usluga. Ponuđeni obavlja određene delatnosti čija je suština postupanaj po nalozima. Neki privredni subjekti obavljaju delatnosti čija je suština postupanje po nalozima lica koja imaju potrebe za takvom vrstom usluge. Reč je o privrednom subjektu, tj. licu čija je registrovana delatnost neka od delatnosti usluga koje se sastoje u postupanju po nalozima drugih lica, a ne o fizičkom licu, odnosno licu ili organizaciji koja ne obavlja takvu delatnost kao svoju registrovanu delatnost. Forma prihvata ponude. Ono što u pogledu forme važi za sam ugovor, odnosno ponudu, važi i za prihvat ponude. Prihvat je po pravilu, pravno valjan bez obzira na formu u kojoj je učinjen. Međutim, ako je propisano da se i sam ugovor mora zaključiti u određenoj formi da bi bio punovažan, onda to važi i za prihvat ponude. Ako se, npr. zahteva pisana foram ugovora kao uslov njegove punovažnosti, onda to znači da i ponuda i prihvat ponude moraju biti izraženi u pisanoj formi da bi ugovor bio pravno valjan. Zahtev pisane forme i potpisivanja može biti ispunjen ne samo na klasičan način zapisivanjem na ppairu ili nečemu što je materijalno i svojeričnim potpisom sastavljeno, već i u elektronskom obliku. I sam potpis može biti elektronski potpis. Pravno dejstvo prihvata ponude. Prihvat ponude znači zaključenje ugovora. Mogućnost prihvata ponude jeste preobražajno pravo (pravna moć). Zbog toga i za prihvat ponude važi pravilo da se od njega ne može odustati, ne može se poništiti, povući ili otkazati.
Izuzetno, prihvat ponude se može opozvati, ali samo ako izjava o opozivu stigne ponudiocu pre prijema izjave o prihvatu ili najkasnije istovremeno sa njom. U času zaključenja ugovora nastaju prava i obaveze za ugovorne strane. Od tog časa počinju da teku razni rokovi. Osim vremena, značajno je i mesto zaključenja ugovora. Vreme zaključenja ugovora. Ako se prihvat ponude saopštava prisutnom licu, vreme zaključenja ugovora jeste trenutak u kome je saopštenje učinjeno. Ako je prihvat učinjen u pisanom obliku, i to tako da je poslat ponudiocu sporim sredstvima komunikacije (pošta, kurirska služba i slično), smatra se da je ugvoor zaključen u času kada je ponudilac primio pismeno sa izjavol ponuđenog lica da prihvata ponudu. Ako se prihvat šalje elektronskim sredstvima komunikacije (mejlom), ugovor se obično smatra zaključenim u času kada je ponudilac primio poruku da je ponuda prihvaćena. Mesto zaključenja ugovora. Ugovorne strane mogu svojom voljom da odrede mesto zaključenja ugovora. Ako to nisu učinili, Zakon o obligacionim odnosima sadrži odredbe koje određuju koje će se mesto smatrati mestom zaključenja ugovora. Naše pravo predviđa da je mesto zaključenja ugovora ono mesto u kome je ponudilac imao svoje sedište ili prebivalištem, a ako je reč o fizičkom licu, u vreme kada je učinio ponudu koja je pruhvaćena. Sedište ovde znači registrovano sedište. Ako fizičko lice nema prebivalište, onda je to mesto u kojem ima boravište.
17. Jednostrani raskid ugovora. Dopušteno je jednostranom izjavom volje raskinuti ugovor bez obzira na eventualno protivljene druge strane. Pravo na jednostrani raskid ugovora jeste pravna moć – preobražajno pravo koje ovlašćuje jednog od ugovarača da jednostranom izjavom volje raskine ugovor. Jednostrani raskid ugovora dopušten je u sledećim slučajevima:
- ako je tako ugovoreno;
- zbog neispunjenja obaveza strane koja bi prva trebalo da ispuni obavezu;
- ako je očigledno da druga strana neće biti u mogućnosti da ispuni svoje obaveze kad nastupi rok za ispunjenje;
- ako je reč o ugovoru sa trajnim ispunjenjem prestacije. Ugovarači mogu predvideti da jedan od ugovarača ili oboje imaju pravo da jednostranom izjavom volje raskinu ugovor. Ova odredba je dopuštena, osim ako je rezultat slobodne volje ugovarača. Međutim, ako je jedan ugovarač bio prinuđen da prihvati takve odredbe u ugovoru, ovakve klauzule mogu biti poništene pod opštim uslovima koji važe za poništenje pravnih poslova, u celosti ili delimično.
