Preuzmite Ustavna istorija Srbije i više Skripte u PDF od Istorija samo na Docsity!
23. ОРГАНСКИ ЗАКОНИ ОД 1870. ГОДИНЕ
Празнине у уставу попуњаване су уставним законодавством. У октобру
- донет је Закон о пословном реду у Народној скупштини, Закон о пословном реду у државном савету, Изборни закон скупштински, Закон о министарској одговорности и Закон о печтатњи (штампи). Законом о пословном реду у Народној скупштини ограничена су нека имунитетска права посланика. Предвиђено је да скуштина из своје средине може да искључи посланике који свој изостанак скупштинској заседања не оправдавају валидним разлогом. Такође је прописано да посланици могу бити одговорни за критику чиновника и државних органа, ако скупштина такве поступке изда суду. Законом о министарској одговорности задржана је кривична одговорност министра пред скупштином. Скупштина је по овом закону могла већином гласова ослободити министра од одговорности. Рок застарелости кривице министра је врло кратак. Државни суд је могао министру да изрекне само казну вршења звања или неспособности вршења државне службе. Закон о печатњи је на први поглед био либералан. Зато што њиме није била предвиђена цензура. Није била предвиђена ни форма за објављивање и штампање новина. За издавање новнина није била потребна дозвола полицијских власти, већ само пријава издавача. Међутим, законом је било предвиђено да штампар на један сат пре растурања новина мора предати полицији један примерак.
- ПОЛИТИЧКЕ ИДЕЈЕ И КРИТИКЕ УСТАВА Политички живот Србије под новим уставом добио је нови облик. Давањем учешћа у законодавној власти Народној скупштини створени су услови за развој политичког живота какав није био за време Михаилове владавине. Уз нове идеје у скупштински живот су уведени и програми опозиције. Опозиција није имала уобичајена обележја организовања, јер у Србији још увек није било политичких партија. Најважнији захтеви изнети у
овом програму били су: општинска аутономија и самоуправа, окружна аутономија и самоуправа, слобода штампе, удруживање и радње, судска независност итд. Светозар Марковић је дао целовиту критику скупштинског система у Србији. Он је тражио да скупштина бира своје часништво, уређује своје послове и ред, тражио је да се укине вето владара и да посланици могу предлагати законе итд. После Мариновићеве владе, кнез је именовао младу конзервативну владу. Након њеног краткотрајног мандата формирано је чиновничко министарство. Овај период обележили су и почеци парламентарне праксе. Иако по уставу није имала обавезу да ужива поверење скупштине, влада Јована Мариновића поставила је питање свог поверења, јер је била незадовољна неизбором њеног кандидата за председника скупштине.
- СРПСКО-ТУРСКИ РАТОВИ И САНСТЕФАНСКИ МИР Борбе за уједињење Италије завршене су до 1871. године. Исте године након победе у рату са Француском допло је до уједињења Немачке. Две године касније, формиран је дипломатски савез: Немачке, Аустроугарске, и Русије-Тројецарски савез. Србија је у том процесу видела могућност за територијално проширење и остварење самосталности у формалну независност. Буне српског народа у Босни и Херцеговини биле су повод да Србија пре него што се Русија и Аустроугарска споразумеју, затражи од Порте управу над Босном, како би се предупредили нови немири. Србија је 1876. ступила у рат, али се испоставило да је од савезника могла да рачуна само на Црну Гору и нешто добрвољаца, претежно официра из Русије. Овај рат је Србија водила безуспешно, а на Цариградској мировној конференцији, децембра 1876. издејствован је статус квоанте, иако је Србија ратовала против сизерена. Наредне године избио је руско-турски рат у коме се Србија укључила и заједно са Русијом изашла као победник. Након добијеног рата и доласка под зидине Цариграда, Русија је искористила тренутак да сама
27. СТВАРАЊЕ И БОРБЕ ПОЛИТИЧКИХ СТРАНАКА
Након берлинског конгреса Србија је географски, социјално и политички изгледала другачије. Сам кнез Милан желео је заокрет у спољашњој и унутрашњој политици са пуним ослонцем на Аустроугарску. У новембру 1880. формирана је влада младог конзервативаца на челу са Миланом Пироћанцем. Она је на изборе изашла заједно са радикалима одневши апсолутну изборну поделу и тако елиминисала либерале. Радикали који су били главни у изборној победи нису учествовали у влади па су због тога јануара 1881. формирали посебан посланички клуб у скупштини и као народна радикална странка покренули партијско гласило „самоуправа“. Тада су виделовци- младоконзервативци формирали напредну странку. Наредне године Ристићеви либерали озваничили су либералну странку. Народна радикална странка у почетку је окупљала најшире сељачке масе и свој програм је базирал ана остварњу пуногнародног суверенитета и самоуправе. Напредна странка била је претежно странка интелектуалне елите и вишег чиновништа, али су у њеним редовима били први банкари и индустријалци, као и трговци и сеоске газде. Либерална странка због своје дуге историје настајања и дугим учешћем њених првака у власти, губила је наклоност бирача. Ове три политичке партије биле су носиоци политичког живота у Србији све до стварања заједничке Југословенске државе. Пораз либерала на скупштинским изборима 1880. отворио је врата за обрачун радикала и напредњака који су трајали све до доношења устава 1888.
- УСТАВНИ ПРОГРАМИ ПОЛИТИЧКИХ СТРАНАКА Потреба промене устава од 1869. била је нужна а политичке странке у његовој промени виделе су могућност остварења својих програмских
циљева. Краљ Милан је био за уставну промену јер је сматрао да га устав који је донет у време његовог малолетства не обавезује. Основна одлика напредњачког нацрта устава, био је дводомни скупштински систем. По овом нацрту нису ускраћена уставна права круне, а краљу је остављено учешће у законодавној власти и право вета. Министре је постављао краљ а они су били одговорни њему и народном представништву. Народно представништво састојало се од два дома: Народне скупштине и Сената. Радикалним нацртом била је предвиђена пуна законодавна власт скупштине. Предвиђено је постојање и велике и мале скупштине које су чинили народни посланици. Посланици би били бирани непосредно на 3 године и предвиђена је могућност опозива посланика. Велика народна скупштина била би сазивана по потреби али и редовно сваке седме године. Слом радикала у Тимочкој буни као и пораз у рату против Бугарске
- и политичка ситуација у земљи навеле су и краља и радикале на међусобно попуштање у договору.
- ПРИПРЕМЕ ЗА ДОНОШЕЊЕ И ДОНОШЕЊЕ УСТАВА 1888. Поред политичких странака и сам краљ је био незадовољан Намесничким уставом за који је сматрао да га не обавезује јер је донет у време његовог малолетства. НАпредњаци су желели промену устава и својим нацртом устава приказали су визију решавања уставног питања. Радикали су такође желели промену устава. Није се могло очекивати да краљ Милан прихвати било шта од радикалских решења, међутим он је био незадовољан и напредњачким предлогом који је умањивао његова овлашћења. Питање промене постављено је у скупштини 1885. године. Посао на промени устава почео је прокламацијом краља Милана 14. октобра
- године кад је формиран уставотворни одбор који ће израдити нацрт устава. Када је окончан рад на нацрту и када га је прихватио уставни одбор, устав је проглашен 22. децембра 1888. године.
Након доношења устава Краљ Милан је абдицирао у корист свог малолетног сина Александра. По тумачењу неких аутора, крила се краљева намера да дође до укидања устава, после чега би се на овај или онај начин вратио на власт. Након краљеве абдикације, формирано је намесништво које ће вршити краљевску власт до краљевог пунолетсва. Краљ Милан, као бивши владар, напустио је земљу и по закону није имао више статус држављаинна Србије. Равнотежа странака приликом доношења устава, била је вештачки створена. Постојала је надмоћ радикала који су држали и скупштину и владу и вршили промене у читавом државном апарату у своју корист. Стабилност радикалске власти, уздрмала је криза око именовања новог намесника. По принципу парламентаризма нова влада је могла бити само радикалска. Намесништво је одступило од принципа и владу поверило либералу Јовну Авакумовићу. Одговор Радиакал, био је напуштање скупштине. На сругој страни, влада је утицала на ристића, који је у почетку био склон компромису да се држи привидне уставности и да не попусти радикалима.
- ДРЖАВНИ УДАРИ КРАЉА АЛЕКСАНДРА ОБРЕНОВИЋА Криза око намесништва (смрт косте Протића) решена је државним ударом краља Алекснадра 1.5.1892., којим се он прогласио пунолетним. Александар је извршио државни удар на наговор и уз помоћ оца. Док су се намесници и министри налазили на вечери у двору, опкољене су куће намесника и министара, као и зграда народне скупштине. У току вечере, краљ је својом здравицом саопштио своју намеру намесницима и министрима. Краљ је извршио нови државни удар 9.5.1894. Овог пута није коришжена војска, већ су у току ноћи излепљени плакати са краљевом прокламацијом са променом уставног стања. Овим државним ударом укинут је устав из 1888. а враћен 1869. Са уставом из 1869. враћено је и пратеће законодавство. Краљ је своју одлуку оправдао тиме да је у време његовог малолетства учињен низ противуставних аката.
- ПОЛИТИЧКЕ ОКОЛНОСТИ И ОКТРОИСАЊЕ УСТАВА 1901.
Владавина Александра Овреновића имала је све одлике личног режима. Тај однос према организовању државе и вршењу власти пратили су догажђаји на јавној и политичкој сцени. Њихови актери поред крања били су његови родитељи, политички врхови странака. Те догађаје пратила је и стална Аустријско-Руска борба за јачање утицаја у Србији. Утицај Милана нарочито јњ био изражен 1897. када је постављен за команданта активне војске. Радикали су се на све начине залагали за вражане устава из 1888. док су Напредњаци имали сасвим другу визију, која је водила увођење дводомног народног представништва. За решавање уставног питање, услови су се створили тек након пада владе Владана Ђорђевића 1900. године. Одлука краља Александра да се ожени децнијом старијом удовицом Драгом Машин, бившом дворском дамом његове мајке, изазвала је озбиљну политичку кризу. Извршен је притисак на Руски двор да се цар формално прихвати кумства краљевском пару, Александру и Араги и тиме учини дипломатска потпора свему оном што је следило у Србији. Нови устав је могао да се донесе на регуларан начин или октроисањем устава, државним ударом. Александар навикнут да влада у околностима личног режима, био је склонији октроисању устава. Он није желео да допусти да о новом уставу одлучује Велика скупштина па је зато октроисао устав.
- УСТАВ ОД 1901. ГОДИНЕ Краљ Александар Обреновић октроисао је нови устав 4.4.1901. Сам његов режим имао је одлике личног режима. Октроисању устава претходио је споразум радикала и напредњака. Главна карактеристика овог устава је дводомни систем, односно народно представништво (Скупштина и Сенат). Као новина уведена је могућност престолонаслеђа владаревог женског потомка ако краљ у директној бочној линији није остварио јмушко потомство. Уставом су гарантована лична слобода и слобода говора,
војска и окупљени грађани прогласили Петра Карађорђевића за краља. Нова влада је то прихватила.
- УСТАВ ОД 1903. Устав од 1903. познат је као устав од 1888. са мањим изменама након мајског преврата враћен на снагу. Револуционарна влада имала је задатак да новонастало стање што пре уведе у уставне и законске оквире. При решавању уставног питања, водила се дилема, да ли оставити на снази постојећи устав или донети нови. Сазвано је народно представништво на „тајну конференцију“ 1. јуна 1903., на којој су утврђени радње и поступци који ће на сутрашњој седници предузети народна скупштина и сенат. Наредног дана, скупштина и сенат су изгласали враћање на снагу устав од 1888. са изменама, под називом устав од 1903. и потврдили Петра првог за краља. Измене су се углавном тицале скупштине, краљевих права и чиновничке одговорности. Намера ових провера била је да се скупштина стави у бољи положај у односу на краља. Краљ више није могао да продужи буџет од претходне године на 4 месеца, без државног савета, није могао осуђеном министру смањити казну без пристанка народне скупштине. Чиновници су одговарали и за дела која су извршили по наређењу претпостављених. Враћени су на снагу и органски закона који су укинути државним ударом Александра 1894.
- ПОЛИТИЧКИ ОДНОСИ НАКОН 1903. На политичкој сцени деловале су народна радикална странка, самостална радикална, народна странка, напредна странка, социјал- демократска странка и краће време срспка народна сељачка странка. Народна радикална странка иако је још увек била најјача парламентарна снага, била је веома ослабљена наком разлаза са својим млађим крилом, самосталцима. Она је углавном остала већинска парламентарна странка. Након ивандањског атентата, Пашић се поново уздиго до вође народне радикалне странке.
Самостална радикална странка израсла је из мешурадикалских сукоба и постала је моћан политички чинилац у Србији. На изборима 1905. самосталци су освојили скупштинску већину и сами формирали владу. На челу странке у почтеку је био Љубомир Живковић да би ка 1905. заменио Љубомир Стевановић а њега 1912. Љубомир Давидовић. Напредна странак није представљала знатну политичку снагу а на њеном челу био је Стојан Новаквовић, након смрти Милутина Гарашанина. После 1903. делимично је променила свој програм али и даље је остала на правилима конзевративне традиције. Народна странка формирана је 11. октобра 1904. под именом национална странка, а основали су је ранији либерали. На њеном челу налазио се Стојан Рибарац, а њен програм био је усмерен ка спољашњим патриотским и националним циљевима. Социјал-демократска је била представник социјал-демократских идеја основвана 27. јуна 1903. Српска народна сељачка слога 30. октобар 1904. а 1905. освојила је 1 мандат. Међутим бурни политички догађаји нису довзолили да се странка са оваквом оријентацијом развије. Време од мајског преврата до првог светског рата познато је као период уставне владавине краља Петра првог Карађорђевића, а битна одлика овог периода јесу бројне политичке трзавице. Од 1903. до 1914. промењено је чак 18 влада.
- ИДЕЈЕ О УЈЕДИЊЕЊУ ПРЕД ПРВИ СВЕТСКИ РАТ Сарајевски атентат и почетак п.с.р. у европи су донели оруђане сукобе, чији ће крај значити прерасподелу моћи, територија и настанка прве социјалистичке државе (СССР). Србија је у том сукобу била значајан актер, јер је била умешана у атентат и подржавала идеју о рушењу Аустроугарске. Идеја о заједништву југословенских народа, настала је под утицајем пансловенског покрета, који је пропагирао одбрану словена од других етничких група, нарочито германа. Хрватска је била укљештена између Аустрије и Мађарске и тражила је савез са Словенцима и Србима. Цловенци су на другој страни били под
40. ЛОНДОНСКИ УГОВОР
Први светски рат, као сукоб Централних сила и сила Антанте у својој дипломатској позадини имао је и важно питање увлачења Италије у рат. Италија је од 1882. била чланица Централних сила, заједно са Аустроугарском и Немачком, али је након избијања Првог светског рата објавила неутралност у намери да добије од Антанте боље услове за улазак у рат. Италија је била заинтересована за Аустроугарско источну обалу Јадрана. Улазак Италије у рат за Антанту били су веома значајни. Зато је 24. априла 1915. у Лондону склопљен тајни уговор у коме је Антанта понудила источнуј обалу Јадрана Италији. Форма уговора је била неуобичајена за дипломатске уговоре, јер је Антанта беусловно прихватила предлог Италије, а Италије је објавила рат Аустроугарској. Међутим, након рата Италија није добила све обећане територије.
- ЈУГОСЛОВЕНСКИ ОДБОР Југословенки одбор представљао је организацију Хрватске, Словеначке и дела српске политичке емиграције из Аустроугарске. Циљ југословенског одбора био је ословођење југословенских земаља од Аустроугарске и уједињења са Србијом и Црном Гором, као и борба против Лондонског уговора. Пре објаве рата у Италију су емигрирали српски посланици и политичари из босанског сабора, са упутством Николе Пашића да у одбору заступају стварање унитарне југословенске државе и очување националне особине сваког племена. Осигурано је јединство српског племена, а Хрватима су се могли дати уступци који не кваре јединство државе, и Словенцима су се могли учинити слични уступци. О свом раду одбор је информисао јавност и владе Антанте. Седиште је било премештено у Лондон, а имао је и делегате у престоницама савезничких земаља и неутралној Швајцарској. Југословнеска народна одбрана давала је финансијску помоћ одбору и чинила га независним од српске владе. На другом конгресу северно-
америчких Словена у Питсбургу основано је југолсовенско народно веће 1916. године.
- МАЈСКА ДЕКЛАРАЦИЈА Крајем 1916. умро је Франц Јозеф, цар Аустрије и краљ Угарске, кога је наследио Карло IV. Руска револуција у фебруару 1917. , после окончања рата, све више је наметала идеју о сепаратном миру. Понуда Карла IV за склапање Сепаратног мира са чланицама Антанте за Словене Аустроугарске монархије значила је одржавање дуализма. Зато су 33 посланика југословенског клуба у Царевинском већу монархије 30. маја
- објавиле Мајску декларацију. Њоме се тражила ревизија дуалистичког уређена аустроугарске и формирања треће државне јединице. Она би објединила Јужне Словене у монархију по принципу тријализма. Рат и акутелна политичка ситуација ипле су у корист остваривања ове идеје, нарочито у служби склапања сепаратног мира. Захтеви су се темељили на Хрватском државном праву за Хрвате и на челу народности за Словенце и Србе. Идеја тријализма имала је противнике у Хрватском сабору.
- КРФСКА ДЕКЛАРАЦИЈА Промене у политичким односима и другим фронтовима, утицале су на то да се спрска влада прилагођава њима ради остваривања ратних циљева. Српска влада се налазила у избеглиштву на Крфу, оптерећена претњама сепаратним миром и неизвесношћу кретањем ратних операција на Солунском и другим фронтовима, и питањем њене будућности. Мајска декларација ојачала је претпоставке о опстанку Аустроугарске и узгрозила могућност ширења Србије на запад. То је веома ослабило положај Срба па је Никола Пашић позвао чланове одбора на Крф, да би покушао да утиче на силе Антанте да промене став о очувању Аустроугарске.
У Женеви су се 6. новембра 1918. састали представници српске Скупштине и владе на челу са Николом Пашићем, са представницима Народног вијећа државе СХС и Југословенског одбора. Састанак је инициран од стране Антанте, које су уочи преговоора желеле да имају јасан став према Италији. Том приликом је српска влада признала Народно Вијеће као свог представника народа СХС али не и државу СХС. Постигнути споразум је 9. новембра 1918. преточен у декларацију, тзв. Женевску декларацију. У уводној изјави Женевске декларације, констатује се да је Држава СХС недељива држава са надом да ће се придружити и Црна Гора. Међутим, ова декларација је опозвана од стране српске владе, јер је овај споразум за Србију био неповољан. Доласком у Београд, српска влада је поднела оставку. Тако да је дошло до раскола Народног вијећа.
- ПРИЛИКЕ У ЈУГОСЛОВЕНСКИМ ЗЕМЉАМА ПРЕД УЈЕДИЊЕЊЕ Изјава народног вијећа СХС прокламована у Загребу нашла је одјек и у Војвођанским политичким круговима. 25. и 26. октобра донета је Суботичка резолуција где се истиче да се војвођански политичари слажу са народним вијећем, признају му потпуну компетенцију али да у већу буду заступљени Хрвати и Словенци из јужне Угарске. Међутим, везе Војводине са народним већем биле су слабе а војвођански радикали су били против сарадње са вијећем. Они су истицали потребу директног присаједињења Војводине Србији.
- новембра потписано је примирје са Мађарском владом, али положај Војводине није био дефинисан. Средином новембра је у Војводину ушла српска војска која је тамо појачала активност српских радикала. У Новом Саду основан је српски народни одбор, који је одмах почео да припрема сазивање Војвођанске Скупштине. Скупштина се састала 25. новембра у Новом Саду а одлучено је да се Војводина директно прикључи Србији. Након што је аустријска војска напустила Црну Гору, на њену територију је ушла српска војска, након чега је основан
привремени централни одбор, који је преузео власт и почео припрему за избор скупштине. Скупштина у Црној гори је 26. октобра 1918. свргла краља Николу и династију Петровић Његош с власти и ујединила Црну Гору са Србијом са којом ће ући у јединствену државу СХС.
- НАПУТАК СРЕДИШЊЕГ ОДБОРА НАРОДНОГ ВИЈЕЋА Због брзине догађаја и све опасности које су могле да угрозе уједињење, налагало се да се споразум мора хитно окончати. Међутим, Народно вијеће још увек није имало коначан став. Стјепан Радић се залагао за савезну државу троименог народа, на челу са три и све опасности које су могле да угрозе уједињење, налагало се да се споразум мора хитно окончати. Међутим, Народно вијеће још увек није имало коначан став. Стјепан Радић се залагао за савезну државу троименог народа, на челу са три регента, заједничку владу са 3 министра (српски владар, хрватски бан и председник Словеначког народа). Одбор седморице је предложило да Народно вијеће изабере одбор од 28 лица који ће споразумно са српском владом и представницима СРБИЈЕ и ЦРНЕ ГОРЕ договорити организацију нове државе. Постигнут договор ће ратификовати државно веће. Предлог је прихваћен већином гласова. Напутком је прихваћена идеја народног јединства. Уставотворна скупштина стоји даље у напутку, двотрећинском већином одредиће организацију државе (монархија, република, федерација) у року од 6 месеци од уједињења. До сазива законодавну власт треба да врши Државно вијеће. На челу државе ће бити привремено краљ регент Србије који није одговоран Државном вијећу. Преговори са српском владом и регентом започели су 28. новембра 1918, Декларација Народног вијећа одустала је од напутка и изабрала петорицу чланова који су саставили адресу регенту Александару која је 30. новембра прихваћена.
стављен жиг. У таквим околностима стварана је прва влада заједничке државе која је трајала до доношења Видовданског устава.
- ПРИВРЕМЕНО НАРОДНО ПРЕДСТАВНИШТВО По прводецембарским актима, код формирања владе, требало је у року од 6 месеци да се сазове привремено народно представништво. Указом од 30. јануара влада је објавила примену српског устава из 1903. док је за нови устав речено да ће бити предложен народном представништву чим се оно састане. Привремени уставштампам је 8. фебурара у службеним новинама, али је повучен истог дана уз образложење да је дошло до штампарске грешке са потписима министара и да ће бити касније објављен. Влада је посланицима привременог народног представништва у јуну 1919. поново доставила привремени текст устава али је промењено да се престо не наслеђује коа по уставу од 1903. већ га наслеђује регент, млађи краљев син Александар. Према прводецембарским актима привремено народно представништво требало је формирати споразумом народног вијећа СХС и представника Србије. Када је влада успела да сакупи довољно централистичких и монархистичких орјентисаних посланика сазвала је привремено народно представништво за 1. март 1919. Опозиција је ометала рат представништва, па је влада често подлагала његовом заседању и вршила власт путем уредби са законском снагом. 28. октобра 1920. привремено народно представништво је распуштено краљевим указом.
- УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА 1921. Избори за констигуанту одржани су по Закону од 7. септембра 1920. Бирачко право имали су мушкарци, држављани краљевине СХС, са наврђеном 21 годином живота. Држављанство је признато држављанима краљевине Србије, Црне Горе и онима који су првог децембра 1918. имали држављанство Словеније, Хрватске, Далмације и Босне и Херцеговине. Официри и војници под заставом, имали су бирачко право али нису могли да гласају у складу са идејом о деполитизацији војске. Право гласа нису имала и лица која промене
боравиште у року од 6 месеци пре избора. Жене нису имале право гласа. Против женског права гласа највише су били радикали. Мушка и женска деца нису била изједначена у наследном праву. Жене нису могле да располажу имовином и њихове зараде нису биле једнаке са зарадама мушкараца. Жена је по радикалима била неспособна за расуђивање и да политички иступа. За пасивно бирачко право, лице је морало да има грађанска и политичка права, навршених 25 година живота, да живи у држави и да буде писмено. Политички и полицијски чиновници нису имали пасивно бирачко право. Учитељи су губили службу у случају прихватања мандата. Кандидатска листа је морала да има одређени број кандидата са факултетским или вишим образовањем, како би се осигурала виша стручност посланика. Гласање је било тајно путем изборних куглица. Након доношења устава, одређено је да се констигуанта трансформише у законодавну скупштину и настави са радом још две године. Владар је могао да је распусти, уз услов да сазове нову у року од 3 месеца. Уставотворна скупштина је била дужна да разматра само онај уставни нацрт који предложи уставни одбор. Уставни одбор је дужан да размотри нацрт устава који предложи влада.
- УСТАВНИ НАЦРТИ И ИЗГЛАСАВАЊЕ ВИДОВДАНСКОГ УСТАВА Уставотворна скупштина састала се 12. децембра 1920. у Београду. Опозиција је тада тражила измену наметнутог пословника након чега је изабран одбор за ревизију пословника и изгласан небитно измењен пословник. У уставни одбор ушла су 42 посланика странака, сразмерно броју добијених мандата. Задатак одбора био је претрес уставних нацрта. Осим владе, уставне нацрте поднели су и народни, југословенски, земљораднички, републикански клуб и југословенска муслиманска организација. Комунистички клуб није поднео нацрт јер је сматрао да грађански политичари не би прихватили начела Совјетског устава. Уставни одбор је о владином нацрту расправљао од 4. до 15. фебруара 1921. Након тога одбор је расправљао о појединим члановима нацрта. Странке су захтевале да се социјално-економски односи регулишу уставом па је влада накнадно у нацрту унела одељак о њима, да би се придобио земљораднички клуб. На Видовдан 28. јуна 1921. за устав су гласали посланици радикала и демократа, кметијци и припадници џемијета. Од
