Preuzmite vjd skripta 55 strana i više Skripte u PDF od Uvod u pravo evropskih integracija samo na Docsity!
1. Večiti problem- ŠTA JE PRAVO? Moguće je da pravnici ceo radni vek provedu u upravi, advokaturi ili sudu a da nemaju predstavu o pojmu prava. Ronald Dvorkin je mišljenja da sudije moraju dobro da poznaju pojam prava. Pojam prava je teorijski pojam, nije tvorevina pravne prakse. Svako zna da se pravo sastoji od normi koje uskladjene I povezane čine sistem. Obaveze koje te norme nameću su vise ili jače od bilo kojih drugih društvenih normi. To je tako jer je sistem pravnih normi najviši normativni sistem u svakom društvu. Ukoliko pojedinac te norme ne ispoštuje suočiće se sa represijom državnih institucija. PRAVO NIJE LAKO DEFINISATI. Nijedna definicija nije opšteprihvaćena ali neke od njih su- 1. Pravo je nauka o dobrom I pravičnom. – Ulpijan 2. Pravo je pravilo razuma čiji je cilj ostvarivanje opšteg dobra. – Akvinski 3. Pravo je opšta zapovest suverena podanicima. – Ostin 4. Pravo je ono što državni službenici čine da bi rešavali sporove. – Luelin Za Akvinskog I Ulpijana, pravo je pravilo razuma, neodvojivo od vrednosti kojima treba da služi. Za Ostina I Luelina, pravo je neodvojivo od državne sile pa je ono volja države. Ovo mišljenje koje zastupaju pozitivisti, uglavnom prihvataju I obični ljudi. Za realiste je od presudnog značaja ono što se stvarno primenjuje. Dakle, razlikujemo **VREDNOSNU, NORMATIVNU I FAKTIČKU STRANU PRAVA.
- POJAM, DEFINICIJA I VRSTE DEFINICIJA** Pojam je misao o bitnim, suštinskim osobinama onoga o čemu mislimo. O pojavama mi formiramo odredjena znanja koja nazivamo pojmovima. Dakle, na osnovu iskustva, opažanja I prethodnih saznanja mi formiramo odredjen POJAM. Bitno je da mi ne formiramo pojam za svaki pojedinačan primerak, već za sve primerke izdvajamo njihove zajedničke osobine. Klasičan pogled na pojam Prema klasičnom shvatanju,pojam se izjednačava sa definicijom. Definicija je tvrdnja kojom se nedvosmisleno utvrdjuje sadržina pojma_. Definicija_ je dakle opis nužnih a u isto vreme I dovoljnih osobina neke pojave. Primenom PER GENUS ET DIFFERENTIAM (genus-rod, diferentiam-razlika) odredjuje se jedan pojam, vezujući ga za pojam višeg roda (npr. stolica je nameštaj) ali ga istovremeno razdvaja od sličnih pojmova (kao što je sto), osobinom kojaga razlikuje. (npr. stolica je nameštaj koji služi za sedenje.) Tako je Rudolf Jering pokušao da definiše pravo, pa je rekao: Pravo je skup PRINUDNIH NORMI koje važe u jednoj državi. Postavlja se pitanje kakve su posledice ovakvog shvatanja pojma. Prema klasičnom shvatanju, pojmovi su oštro oivičeni. Jasno razdvajaju primerak jedne pojave od primerka druge pojave. Dakle, pojedinačan primerak ili potpada ili ne potpada pod dati pojam. Medjutim, nailazimo na problem jer postoje pojave koje nisu ni tamo, ni ovamo, jer ne sadrže sve osobine koje definicija navodi ali opet ne možemo da kažemo da nema veze sa tim pojmom. Kao primer ćemo iskoristiti pojam nameštaj. Svima je prva asocijacija kauč, sto, stolica ali pod nameštajem možemo obuhvatiti I tepih, zavese itd. PROBLEM kod Jeringove definicije prava nastaje jer nisu sve norme koje važe u državi prinudne.(npr. ustavne norme koje se odnose na ponašanje vlasti) I nije uslovljeno za svaku normu da važi u odredjenoj državi. (norme medjunarodnog prava)
Kao zamerka klasičnoj teoriji, javlja se TEORIJA PROTOTIPOVA. Nastaje da bi se izbegla preciznost. Po ovoj teoriji, pojmovi su u stvari prototipovi. Njima se pristupa kao skupu odredjenih karakteristika, koje nisu ni nužne, ni dovoljne, već se shvataju kao tipične za pojavu koju poimamo. Posledice:
- Primerak može da potpada pod odredjen pojam I ako ne poseduje sve karakteristike koje ima prototip. Npr. slavuj je tipična ptica ali I pingvin spada u ptice. Kad bi ovakav metod primenili na Jeringovu definiciju, izvan ovakvog pojma ne bi ostale mnoge pojave. Npr. ustavno, običajno, medjunarodno. Na kraju se javlja PRESKRIPTIVNA DEFINICIJA sa ciljem da se pojmovno utemelji kakvo pravo treba da bude. Dakle, preskriptivni pojmovi ne opisuju sva tipična svojstva neke pojave već propisuju kako treba da izgleda idealan primerak jedne pojave da bi se ispunio cilj kojem ona treba da služi. Što se tiče primene u pravu, dobijamo definiciju koja ne opisuje pravo kakvo jeste već opisuje kakvo treba da bude da bi ispunilo idealnu svrhu. 3. TIPIČNE KARAKTERISTIKE PRAVA Pravo zahteva postojanje opštih pravila I izvesnu jednakost u njihovoj primeni, postojanje institucija, simbolizam, ustaljene ritual, postojanje prinude. Dakle, najvažnije karakteristike prava su: INSTITUCIONALNOST, PRINUDNOST I NORMATIVNOST. Tipičan sistem pravnih normi je sveobuhvatan I najviši sistem pravnih normi u jednom društvu. Sveobuhvatan jer ne poznaje ograničenja svog delovanja a najviši sistem normi jer postavlja pravila I ograničenja svim drugim porecima u datom društvu. Iz te osobine prava proističe suverenost. 4. INSTITUCIONALNOST KAO TIPIČNA KARAKTERISTIKA PRAVA Pravo donose, menjaju I ukidaju odredjene institucije. Dakle, pravo je suštinski vezano za institucije. Ključno je da institucije obavljaju vitalnu društvenu funkciju, rešavajući sporove izmedju članova zajednice. Da bi vršile tu funkciju, neophodno je da institucije primenjuju odredjena pravila i tako rešavaju konflikte I štite društvene vrednosti I ciljeve koji su sadržani u tim pravilima. Samo važenje prava kao način postojanja prava rezultat je povezanosti prava sa državom. Tu uvidjamo simbiozu, jer same institucije ne bi postale to što jesu na osnovu pravnih normi. Stoga, institucionalnost prava jeste bitna odlika prava ali je isto tako pravnost bitna odlika državnih institucija. Država ne samo da je organizovana putem pravnih normi već I njena delatnost ne sme da izlazi iz tog okvira propisanog tim normama. 5. PRINUDNOST PRAVA KAO TIPIČNA KARAKTERISTIKA PRAVA Fizička prinuda se oduvek smatrala neospornom karakteristikom prava. To potvrdjuje I Rudolf Jering koji kaže da je pravo skup prinudnih normi koje važe u jednoj državi. Kelzen kaže: Problem prinude u pravu nije problem osiguravanja efikasnoti normi već sam sadržaj normi. Dakle, po njemu sila nije sredstvo za ostvarivanje prava već sam sadržaj prava. Državna prinuda je GARANT PRIMENE PRAVA.
7. TEORIJA PRIRODNOG PRAVA
Prirodno pravo je skup nepromenljivih, objektivnih I u večitih pravila ljudskog ponašanja. Ideju o prirodnom pravu prvo ističu sofisti, pa Hipija iz Elide kaže kako on sve ljude smatra srodnicima po prirodi, ali ne I po ljudskom zakonu. Po njemu, zakon je tiranin ljudi I često vrši nasilja protivpravna prirodi. PRIRODNO PRAVO JE NEPROMENLJIVO I ONO SE NE RAZLIKUJE OD DRUŠTVA DO DRUŠTVA I OD DRŽAVE DO DRŽAVE. Stoga, svaki čovek može, koristeći svoj prirodom dat razum, spoznati njegova pravila. Osnovno načelo tog prava jeste da su SVI LJUDI JEDNAKI. Katolički teolozi povezuju prirodno pravo sa Bogom I njegovo postojanje shvataju kao izraz Božije volje. U MODERNOM DOBU , ostalo je samo da se prirodno pravo oslobodi teološkog okvira I da se do kraja zasnuje na razumu I prirodi čoveka kao racionalnog bića. Hugo Grocijus kaže u svom delu o pravu rata I mira da bi prirodno pravo važilo čak I ako zamislimo da nema Boga ili da on nema upliva u ljudskim stvarima. Ta teorija se zasniva na prirodnim zakonima koji su jasni I očigledni I koje ni Bog ne može da izmeni, a koje čovek otkriva RAZUMOM. Nešto kasnije se javlja teorija čije idejno polazište vise nije kosmos, Bog, priroda iz kojih se izvode prirodni zakoni već je idejno polazište ČOVEK KAO INDIVIDUA I NJEGOVA LIČNA SUBJEKTIVNA PRAVA. Posmatraju se subjetivna prava, stečena rođenjem. Ta prava su univerzalna I neotudjiva a najvažnija medju njima su pravo na život, ličnu slobodu, sigurnost I svojinu. SAVREMENA TEORIJA PRIRODNOG PRAVA Ova teorija pravo povezuje sa normama. Na jednoj strani postoje norme prirodnog prava koje su stvorene aktima ljudskog bića. One se razlikuju od mesta do mesta I od vremena do vremena. Sa druge strane postoji viši poredak normi koji proishodi iz prirodnog prava. On je nepromenljiv, samoočigledan I apsolutno pravedan. Po ovoj teoriji se NE TREBA pokoravati normama koje ne odgovaraju apsolutnom kriterijumu pravde. To je sporno I nije primenljivo u praksi. Ideja da zakon mora proći odredjeni moralni filter suprotna je predstavi o pravnoj realnosti. Savremeni jusnaturalisti gledaju na pravo kao na ideal prava, što se pozitivno pravo više približava svom idealu, prirodnom pravu, tada pojedinac ima I moralnu a ne samo pravnu obavezu da ga poštuje.
8. TEORIJA PRAVNOG POZITIVIZMA Osnovna ideja ove teorije jeste da se pravo ispituje onakvo kakvo jeste, nezavisno od toga kakvo treba da bude. Zato se u radovima pravnih pozitivista Bentama I Ostina vidi težnja da se otklone dve opasnosti od pravne prakse. Prva opasnost je da se autoritet prava raspadne pred različitim koncepcijama o tome kako pravo treba da izgleda. Druga opasnost je obrnuta, da pravo postane konačan I neopoziv tekst ljudskog ponašanja, preciznije, da se na taj način nadomesti moral. Stoga, ako jedno pravno pravilo krši odredjene moralne vrednosti, ne znači da nije u pitanju pravno pravilo, ali isto tako ako je neko pravilo moralno poželjno, ne mora da znači da je u pitanju pravno pravilo.
STOGA, PRAVNI POZITIVIZAM POČIVA NA TOME DA JEDNO PRAVILO POSTAJE PRAVNO ISKLJUČIVO NA
OSNOVU SOCIJALNE ČINJENICE, ODNOSNO, IZVORA IZ KOJEG POTIČE, A NE SAMO NA OSNOVU
UNUTRAŠNJE VREDNOSTI.
Rani pozitivisti su zastupali mišljenje da je pravo u osnovi zapovest suverena. Medjutim, to mišljenje je modifikovano uvodjenjem pravila priznanja, kojim se utvrdjuje kriterijum važenja svih pravnih normi. Sva pravila koja se primenjuju moraju biti prihvaćena od strane pravnih institucija, pre svega sudova. U modernom pravnom poretku pravilo priznanja se uglavnom poziva na pisani ustav, na proglase zakonodavnog tela ili sudske precedente.
9. ODNOS TEORIJE PRIRODNOG PRAVA I TEORIJE PRAVNOG POZITIVIZMA Mnogi tvrde da su ove dve teorije toliko različite da jedna drugu potpuno isključuju. Osnovna razlika izmedju njih je što pravni pozitivisti tvrde dok jusnaturalisti poriču da važenje pravnih normi zavisi isključivo od SOCIJALNIH ČINJENICA. Suprotno od pozitivizma, prirodnopravne teorije zastupaju mišljenje da važenje prava ne zavisi samo od činjenica već I od sadržine norme, tj. da li je ona u skladu sa moralnim vrednostima, pre svega sa pravdom. Medjutim, iako pozitivno pravo možda jeste moralno problematično, neophodno je ljudskom društvu jer je najbolji lek protiv anarhije I najbolja grana tiraniji. Postavljaju se pitanja. ZAŠTO JUSNATURALISTI KRITIKUJU POZITIVISTE? Oni smatraju da vlast primenjuje moralno nepravedne zakone I time onemogućavaju otpor sudija I gradjana lošoj vlasti. ZAŠTO POZITIVISTI KRITIKUJU JUSNATURALISTE? Oni smatraju da su teorije jusnaturalista neodredjene I subjektivne, jer jusnaturalisti ne vrše dedukciju prirodnog prava iz prirode čoveka kakva ona jeste već kakva treba da bude, tj. onako kako oni vide idealnu funkciju. Medjutim, Finis vodi ka približavanju I smatra da su ove teorije komplementarne. Tačnije, da pozitivizam objašnjava voljni aspect prava a da prirodnopravne teorije mogu da objasne zašto, kada I kako je pravo tvorevina razuma. 10. POJAM PRAVDE PRAVDA JE MORALNA VREDNOST KOJA SE TIČE IZOLOVANIH POJEDINACA.
- Pravda je intersubjetivna, jer treba da uredjuje I odmerava naše postupke prema drugim ljudima, ili postupke zajednice (države) prema nama.
- Kad je jedno pravilo procedure takvo da jednako tretira strane u postupku možemo reći da je ono pravedno. Dakle pravedno je ako obe strane posmatra kao ravnopravne.
- Opštost zakona je klica pravde u još važnijem smislu, tj. minimum koji pravedna odluka mora da sadrži je u tome da ona bude sadržana na nekom opštem pravilu a ne da bude hirovita ili samovoljna. FORMALNA PRAVDA znači da se jednaki tretiraju jednako a nejednaki nejednako u meri u kojoj su nejednaki.
Tako se I pravnici pridržavaju izvesnih pravila rešavajući pravni spor, postavljaju dijagnozu a zatim propisuju terapiju. Medjutim, nekada je slučaj toliko osoben da bi propisivanje uobičajene terapije značilo naneti štetu umesto ostvariti pravdu. Ideja pravičnosti treba da izrazi osećaj pravde ali tako da se u konkretnom slučaju, uzimajući u obzir sve njegove osobenosti, opšte pravilo primeni vodeći računa o tim osobenostima. Dakle, da se pronadje neki kompromis. PRAVIČNOST SE NAZIVA JOŠ I PRAVDOM POJEDINAČNOG SLUČAJA. Ali pravičnost ne treba zloupotrebljavati, niti sudije smeju da odustanu od zakona jer je zakon u prednosti nad ljudskom moći rasudjivanja. PRIMER. Velja gradi kuću I udje u Savinu njivu 1m. Sava zahteva rušenje a Velja nudi isplatu. Sudija mora da nadje rešenje koje neće nagraditi Veljin nemar ali neće mu ni naneti veliku štetu, a Savi će doneti malu korist. U našem zakonu o obligacionim odnosima na nekoliko mesta piše da sud prilikom odlučivanja primeni princip pravičnosti.
12. NASTANAK DRŽAVE- OD PLEMENSKOG DRUŠTVA DO DRŽAVE Među teoretičarima nema saglasnosti o tome kada je država tačno nastala. Različita su I tumačenja samog značenja termina “država”. Postoje različite teorije o ključnim razlozima koji su doveli do transformacije iz plemenskog društva u državu.
- TEORIJE SILE I PREVLADANJA - Ističe se značaj procesa medjusobnog porobljavanja plemena koje bi moglo biti kontrolisano samo uz pomoć sile.
- DEMOGRAFSKO-GEOGRAFSKE TEORIJE - odlučujući faktor ima nastanak države I sve veća gustina stanovništva, koja je vremenom izazvala sukobe zbog zemljišta.
- TEORIJE O PODELI RADA I NEJEDNAKOSTI - fokusiraju se na procese društvenog raslojavanja koji su se odvijali uporedo sa odvajanjem zemljoradnje I zanatstva, čija je posledica bio nastanak socijalnih razlika. Bitne odlike države, koje državu razlikuju od plemenskog društva-
- Centralizovan izvor političke vlasti (car, kralj, predsednik, premijer)
- Monopol na legitimnu upotrebu sredstava nasilja od strane vlasti
- Vlast u državi je teritorijalna, a ne zasnovana na poreklu
- Odvajanje vladara I državnog aparata od ostatka društva
- Kompleksni odnosi izmedju nosilaca svetovne I državne vlasti Po Jelineku, kristališu se tri najbitnija obeležja države- **_1. Teritorija
- Vlast
- Stanovništvo_**
13. Teritorija Teritorijalnost države znači da država ima najvišu I ekskluzivnu moć na svojoj teritoriji. Na osnovu teritorije se odredjuje I prostorno važenje prava. Ekskluzivitet vršenja vlasti proističe iz medjunarodnog načela o poštovanju teritorijalnog integriteta država I nemešanju u unutrašnja pitanja. Teritorija države je I kriterijum prostornog važenja prava. U srednjovekovnom pravu primenjivalo se personalno, pa se na svako lice primenjivalo pravo države iz koje dolaze. Moderno pravo poznaje teritorijalni princip, tj. pravo države da se primenjuje nasva licakoja se nalaze na njenoj teritoriji, bili oni njeni državljani ili ne. Izuzetak od tog pravila predstavlja načelo eksteritorijalnosti prema kojem se na odredjena lica koja poseduju diplomatski imunitet primenjuje pravo država iz kojih dolaze.
- Globalni medjunarodni proctor deli se na tri celine: 1. Teritorije pod vlašću odredjenih država- državna teritorija se definiše medjunarodno priznatim granicama, ona obuhvata celokupnu površinu, dubinu, vazdušni proctor I izlaz na more ako ima. 2. Teritorije nad kojima nijedna država ne vrši suverenu vlast- delovi Arktika I Antartika 3. Teritorije nad kojima pravno nije moguće uspostaviti suverenu vlast- otvoreno more I svemir 13a. STANOVNIŠTVO Za državu se kaže da je za njeno postojanje presudno da medju gradjanima postoji želja da žive zajedno. Aristotel vidi državu kao PRISNU MORALNU ZAJEDNICU SVIH GRADJANA. Medjutim, po Aristotelu idealna država je trebala da ima samo 5040 stanovnika. U novovekovnoj državi stanovništvo čine tri kategorije lica: 1. DRŽAVLJANI Državljanstvo se stiče na tri načina:
- Dete ga nasledjuje od roditelja (pravo krvi)
- Dete stiče državljanstvo zemlje u kojoj je rodjeno (pravo tla)
- Stranac ispuni izvesne uslove npr. brak, zaposlenje, period boravka **(naturalizacija)
- STRANCI-** imaju državljanstvo neke druge države 3. APATRIDI- nemaju državljanstvo nijedne države 14. VLAST U svakoj društvenoj grupi ističe se neko ko će svoje ideje nametnuti ostalima. Kako društvene grupe postaju sve postojanije I dugotrajnije, veća je verovatnoća da će uspostavljeni uticaj pojedinca na ostale članove poprimiti trajnije forme. Ta pojava se naziva MOĆ. Moć predstavlja sposobnost jedne osobe da navede druge da se ponašaju onako kako se oni možda ne bi ponašali po sopstvenoj volji.
16. RELIGIJSKI TITULUS DRŽAVNE VLASTI
Nastankom državejasnije su odvojena svetovna I religijska vlast. U Vizantiji je počelo da preovlađuje uverenje o potrebi da crkveno državni odnosi funkcionišu u skladu sa teorijom simfonije, prema kojoj svaka vlast zadržava svoju sferu uticaja, partijarh duhovnu, car svetovnu. Medjutim, politička istrorija je prepuna primera u kojima jedna vlast dominira. Npr. cezaropapizam, gde svetovna vlast dominira u odnosu na duhovnu. Ranije je dominiralo uverenje da vladari tu vlast crpe direktno od Boga. Tako se npr.za monarhovu vlast govorilo da je po milosti Božjoj. Njegovu vlast ne može ograničavati niko. Shvatanje o religijskom izvodu državne vlasti javlja se u vidu formule o vladaru-Bogu, teorije o Božanskom pravu monarha na vlast I doctrine o nebeskom mandate, koji sadrži I element odgovornosti vladara za rezultate vladavine.
17. ZNANJE KAO TITULUS DRŽAVNE VLASTI U sredinama gde političko ustrojstvo nije bilo prožeto vezama sa religijom, kao što je Grčka, za koju vezujemo procvat filozofije, radjala se nova ideja o opravdanju državne vlasti. Humanizam u Grčkoj je bio centralni politički ideal. Grčko društvo se oblikovalo prema Protagorinom čuvenom epigramu- ČOVEK JE MERA SVIH STVARI. Platon je kritikovao humanizam I on kaže da sve postojeće države IMAJU RĐAVO UREĐENJE, pa se posvaćuje pitanju nastanka UZORA dobre države. Za Platona, pravična država jeste ona u kojoj se o odbrani staraju profesionalno obučeni vojnici, o privredjivanju I prehranjivanju zemljoradnici, stočari, zanatlije. Državnu vlast treba da poseduju filozofi koji poseduju VRLINU I ZNANJE. U modernom svetu, Platonova ideja o filozofima-kraljevima, prerasta u ideju TEHNOKRATIJE. Tehnokratija je vladavina visokoobučenih profesionalnih stručnjaka. 18. PRISTANAK KAO TITULUS DRŽAVNE VLASTI Pristanak postaje ključni titulus tek u učenju pristalica teorije društvenog ugovora. Ova teorija se temelji na nekoliko važnih načela koje je promovisao Hobs.
- Teorija društvenog ugovora polazi od prirodnog stanja, gde su svi ljudi jednaki.
- Ne samo što su jednaki već raspolažu I prirodnim pravima. Iz toga će se kasnije razviti ljudska prava.
- Država se smatra kao izraz individualne volje pojedinca.
- Ovde nailazimo na mišljenja raznih teoretičara. (Hobs, Lok, Kant, Ruso) Hobs kaže da je država ustanovljena kad se izvesno mnoštvo ljudi usaglasi većinom glasova da preda nekom čoveku ili skupu ljudi pravo da predstavlja ličnost svakog od njih. Po njemu suveren koji vlast crpi iz pristanka onih kojima se vlada ne može nikad biti kažnjen od svojih podanika. Lok kaže da suština individualnog pristanka na osnivanje političke zajednice leži upravo u tome što se tim činom povlače granice do kojih država može legitimno da rasprostire vlast. Pojedinac ne gubi prirodna prava, ako to vlast ne poštuje, postoji pravo na otpor.
Kant smatra da prelaskom iz preddržavnog u gradjansko stanje pojedinac ne žrtvuje svoju slobodu već divlju, nezakonitu slobodu zamenjuje zakonitom zavisnošću. Ruso kaže da je čovek u preddržavnom stanju bio Slobodan, u gradjanskom to nije. Kaže da je čovek rodjen slobodan a svuda je u okovima. Po njemu, zakonodavnu vlast pripada narodu, jer samo tako zakoni mogu biti izraz OPŠTE VOLJE.
19. LEGITIMNOST DRŽAVNE VLASTI Vlast je LEGITIMNA ako se ispune tri uslova:
- Stečena je I vrši se prema unapred utvrdjenim pravilima-LEGALNOST.
- Pomenuta pravila se opravdavaju prema društveno prihvaćenim shvatanjima o valjanom titulusu I ispravnim ciljevima I standardnima vršenja vlasti- NORMATIVNO OPRAVDANJE.
- Politička vlast je kao takva priznata na osnovu izričitog pristanka naroda- LEGITIMIZACIJA LEGALNOST
- Legalnost se ispoljava u unapred propisanim pravilima sticanja I vršenja vlasti. Legalnost je nužan ali ne I dovoljan uslov da bi jedna politička vlast bila legitimna. Princip legalnosti se u liberalnom demokratskom društvu javlja u formi ustavne vladavine prava. NORMATIVNO OPRAVDANJE
- ustanovljenih pravila I vršenja vlasti zasnovano je na dominantnom uverenju o ispravnom titulusu državne vlasti. Nekada je bio potreban blagosalov crkvenog poglavara, danas se smatra da je titulus zasnovan na pristanku onih kojima se vlada.
- Ranije su minimalni ciljevi vladavine bili odbrana od spoljašnjeg neprijatelja I elementarni uslovi preživljavanja, danas je to mnogo više prošireno. LEGITIMIZACIJA
- Politička vlast je legitimna ako se legitimizuje činom izričitog pristanka ili naknadnim aktom potčinjavanja.
- Legitimizacija se postiže priznanjem od drugih legitimnih vlasti.
- Kod nas je npr. akt legitimizacije pristanak dat na izborima. Zato legitimitet slabi pri slaboj izlaznosti gradjana na izbore. Neslaganje sa politikom nosilaca vlasti može se iskazati putem protesta, štrajkova I sl.
- Tu je I pojam gradjanske neposlušnosti koji obuhvata: svestan ćin, komunikativan čin, javan čin I nenasilan akt.
- POJAM DRŽAVNE ORGANIZACIJE I BIROKRATIJE Državna organizacija je trajnija struktura uredjenih odnosa izmedju zasebnih državnih organa, koji redovno I trajno vrše poverene im poslove, zahvaljujući stručnim kvalifikacijama kojima raspolažu. Za uspostavljanje državne organizacije odlučujući značaj ima uspostavljanje sistema dežavnog činovništva- BIROKRATIJE. BIROKRATIJA - je činovnički aparat jedne države koji teži da sve poslove resave kruto, formalistički, primenjivajući zakonske propise.
22. TRI GRANE VLASTI
Najznačajnija podela je na ZAKONODAVSTVO, EGZEKUTIVU I SUDSTVO. ZAKONODAVSTVO Zakonodavna delatnost je svesna, voljna I planska aktivnost donošenja zakona kao opštih pravnih akata, kojima se uređuje život u političkoj zajednici. Nju danas vrši parlament, kao predstavničko telo građana u kojem je izraženo načelo narodnog suvereniteta. Iako su danas zakoni najznačajniji izvor prava, kroz istoriju, najznačajniji obliku kojem su se javljala pravna pravila bilo je običajno pravo, odnosno, u Engleskoj, common law, sačinjeno od sudskih odluka. Savremena zakonodavna delatnost nije isto što I pojava pravnih aparata koji se nazivaju zakoni. Postoje mišljenja da takvi zakoni ne postavljaju opšta pravila, već se bave pojedinačnim slučajevima. Parlament je idealna slika predstavničkog tela gde se predstavnici zajednice sastavljaju da ustanove zajedničke mere, nakon 18. Veka zakonodavstvo je neizbežno povereno parlamentu. EGZEKUTIVA Osnovna delatnost egzekutive se sastoji u izvršavanju I primeni opštih pravila stvorenih delovanjem zakonodavstva. Sastoji se od izvršno političke I upravne delatnosti egzekutive. Izvršnopolitička vlast se vezuje za šefa države I vladu. Prvi organ je gotovo uvek inokosan, dok je vlada sačinjena od premijera I ministara. U američkom modelu predsednik republike je istovremeno I šef vlade I on postavlja sve državne sekretare I upravlja radom egzekutive. U parlamentarnom sistemu vlasti, šef države I šef vlade su različiti organi, prvi predlaže drugoga a parlament ima konačnu reč. Što se upravnog dela tiče, državna uprava je najglomaznija I tu spade najveći broj državnih organa I državnih službenika. Vršenje uoravne delatnosti se ogleda u donošenju pojedinačnih pravnih akatau konkretnim slučajevima, preduzimanju materijalnih radnji i izvršavanju zakona, podzakonskih akata I sudskih odluka. Nadzor nad upravom vrši parlament, vlada, tužilaštvo, redovni I ustavni sud kao I poverenik za informacije od javnog značaja I zaštitu podataka ličnosti. SUDSTVO Sudije moraju da donose odluke zasnovane na zakonu, bez ičijeg uplitanja. Aristotel kaže ići sudiji znači isći pravdi. Sudije moraju samostalno, nepristrasno da deluju I da povremeno donose odluke o pojedinačnim slučajevima , primenjivajući unapred propisana opšta pravila. Pritom, treba zabraniti da akteri uzimaju pravdu u svoje ruke, I to se mora poveriti sudovima. Institut samopomoći nije potpuno iščezao, ali je tačno propisano pod kojim uslovima se može koristiti. Složenost sporova iziskuje ne samo veći broj sudova, već I da neki sudovi budu specijalizovani za određene sporove. Kod nas se razlikuju sudovi opšte nadležnosti (osnovni, viši, apelacioni I Vrhovni kasacioni) I posebne nadležnosti ( privredni, privredni apelacioni prekršajni, Viši prekršajni I upravni), dok posebnu delatnost ima USTAVNI SUD REPUBLIKE SRBIJE. Nezavisnost sudstva se ostvaruje kroz stalnost sudija.
23. NEZAVISNA REGULATORNA TELA KAO ČETVRTA GRANA VLASTI
Regulatorna tela su ona tela na koja je zakonom preneto javno ovlašćenje da u izvesnoj sferi kreira društvenu politiku u skladu sa zakonom ustanovljenim ciljevima. U tim telima se združuju f-je izvršno političke vlasti, tj. donošenje opštih podzakonskih akata, upravne I sudske. Na primer, agencije osnovane posle Velike ekonomske krize sa zadatkom da saniraju štetu. Takva tela nisu direktno izabrana od strane građana, niti njihovim radom upravljaju neki drugi državni organi. Regulatorna tela javnu vlast treba da vrše na legitiman način ako zadovoljavaju dva kriterijuma.
- Rad im mora biti zasnovan na obrazloženim odlukama I javan.
- Odgovornost na osnovu rezultata, odnosno opravdanost ciljeva Bitno je da ova tela ne budu produžena ruka izvršne vlasti, štaviše, neka od njih postoje da bi kontrolisala izvršnu vlast. Npr. agencija za borbu protiv korupcije. Naročito se ne smeju osnivati ova tela da bi se zaposlili partijski kadrovi svake partije koja dodje na vlast, što je kod nas slučaj. 24. DRŽAVA-NACIJA, NACIJA DRŽAVA I NACIONALNA DRŽAVA Državu ne čini skup bilo kakvih pojedinaca, već ona predstavlja zajednicu ljudi koji u njoj žive. To potvrđuje liberalno demokratska teorija o opravdanju države- teorija društvenog ugovora. Termin moderne države je je usko povezan sa terminima nacije I naroda. Nacija kao termin javlja se u 14. I 15. veku na evropskim univerzitetima, da bi se označilo geografsko poreklo studenata. Reško je utvrditi jedinstvenu definiciju nacije I nacionalizma. Moguće je najpre napraviti razliku izmedju definicija koje stavljaju naglasak na objektivne I subjektivne kriterijume određenja nacija. Kao primer definicije prvog tipa jeste STALJINOVO ODREĐENJE NACIJE: Nacija je istorijski formirana stabilna zajednica ljudi ponikla na bazi zajednice jezika, teritorije, ekonomskog života I psihičke konstitucije koja se ispoljava u zajednici kulture. Suprotno toj definiciji je SETON VOTSONOVO uverenje: Nacija postoji kada značajan broj ljudi u zajednici smatra za sebe da tvori naciju, ili se ponaša kao da ju je stvorio. Dakle, Staljin stavlja akcenat na zajedničkoj kulturi, jeziku, Seton Votson na volji jedne grupe ljudi da se konstituiše kao zasebna nacionalna zajednica. U čuvernom spisu ŠTA JE NACIJA, Renan kaže da postoji nešto uzvišenije od jezika, čovekova VOLJA. Primer. Švajcarci koji se trude da budu ujedinjeni uprkos raznolikosti narečja. Treba praviti razliku između GRAĐANSKOG KONCEPTA NACIJE I ETNIČKOG KONCEPTA NACIJE. Građanski concept nacije podrazumeva da su svi građani države istovremeno I pripadnici nacije, nacija kao država. Etnički koncept nacije zahteva da pojedinac poseduje konstitutivna obeležja grupe, jezik, etničko poreklo, veroispovest. Tamo gde je nastanak nacije prethodio stvaranju države, stvorene su NACIONALNE DRŽAVE.
27. MINIMALNA DRŽAVA
UČENJA O NAJVAŽNIJIM FUNKCIJAMA DRŽAVE
Pored takozvanih običnih, kao što su generalne funkcije države, postoje I neke specifične funkcije. Jedna od osnovnih specifičnih specifičnih funkcija države je zaštita osnovnih prava I sloboda građana. Takvo razumevanje osnovnih f-ja države naziva se teorijom minimalne države. Minimalna država je država koja obavlja samo one funkcije koje se mogu opravdati- obezbeđivanje reda I mira I zaštitu osnovnih, prevashodno NEGATIVNIH, individualnih prava I sloboda. Negativne slobode su apstraktnije od Lokovih prirodnih prava iz društvenog ugovora (život, svojina I sloboda), sloboda se smatra kao sloboda od nečega I sloboda da se nešto čini, odnosno, slobodan znači neometan od drugih. Kada se sloboda tako pojmi, jasno je da je osnovna funkcija države odbrana slobode u negativnom cilju- odbijanju mešanja u lične stvari. Osnovne ideje minimalne države po mišljenju raznih teoretičara su-
- da država treba da se uzdrži od svake brige za pozitivnu dobrobit građana;
- opravdana je samo država koja obavlja minimalne funkcije, a ako pokuša da obuhvati I neke druge funkcije, kao npr. da se stara o socijalno najugroženijima, ona nije opravdana I porezi koje bi nametala za održanje tih funkcija su jednaki prinudnom radu; 28. DRŽAVA BLAGOSTANJA Pobornici države blagostanja smatraju da država mora da vrši I funkciju prerasporele društvenog bogatstva da bi zaštitila socijalno najugroženije slojeve stanovništva. Jelinek proširuje lična prava I kaže da pored negativnih prava , odnosno prava na život, kretanje, slobodu savesti, govora, veroispovesti, postoji I status aktivnog građanstva, koji proizilazi iz članstva u jednoj političkoj zajednici, odnosno, biračko pravo aktivno I pasivno, pravo na političko udruživanje itd. Poslednji status koji Jelinek pominje je pozitivan status, status civitatis , socijalna I zdrastvena zaštita I osiguranje, pravo na rad, obrazovanje, kulturu. Pristalice ove države smatraju da država mora da povećava poreze najbogatijima, da bi zaštitila najsiromašnije, dakle mora da interveniše u ekonomskoj sferi. Sam razvitak statusa gradjanina je podrazumevao garanciju najpre građanskih, liberalnih prava, zatim političkih, demokratskih I najzad socijalnih prava. 29. SEKURITIZACIJA DRŽAVE Sekuritizacija označava ekstremnu politizaciju nekog pitanja I njegovo predstavljanje kao bezbednosnog problema, koji nalaže vanredne mere države na njegovoj zaštiti. Te vanredne mere ugrožavaju slobodu stanovnika, ali sloboda I mora da bude privremeno suspendovana kada su ugrožene one institucije koje postoje da bi je na duge staze zaštitile. Reč je dakle o situacijama kad je ugrožen opstanak same države, tj. stanje državne nužde. Ta situacija nalaže odstupanje od redovnih političkih mera, u prvi plan izbija odbrambeno-bezbednosna funkcija države. Ipak, još u Rimu se javilo uverenje da treba ograničiti vlast onog ko će delovati zarad spasa države, tako I nastaje ustanova rimske diktature koja je ograničena na 6 meseci. Savremena država ustavnim normama uredjuje stanje državne nužde, najveća ovlašćenja prelaze na izvršnu vlast. Problem je u tome što je teško ustanoviti kada postoje uslovi za proglašavanje državne nužde. U poslednje vreme je terorizam najčešći uzrok za sekuritizaciju.
30. OBLICI VLADAVINE I OBLICI DRŽAVNE VLASTI
1. PREMA OBLIKU VLADAVINE , DRŽAVE JE MOGUĆE PODELITI NA MONARHIJE I REPUBLIKE
Ključni kriterijum za takvo razvrstavanje je: a) Način dolaska na funkciju šefa države-
- Monarh dolazi naslednim putem, funkciju obavlja doživotno ili do abdikacije, pravno ili politički je neodgovoran. Gotovo sve današnje monarhije su ustavne I parlamentarne što znači da su ovlašćenja monarha ograničena ustavnim odredbama a zakonodavna vlast je na parlamentu. Otuda izreka- KRALJ VLADA ALI NE UPRAVLJA.
- U REPUBLICI, šef države na funkciju dolazi izbornim putem, bilo neposredno bilo od strane parlamenta. Izuzetak je američki sistem gde građani biraju elektore a elektorsko telo vrši izbor šefa države. b) Vremenski period u kom obavlja tu funkciju-
- Monarh doživotno
- Predsednik ima ograničen mandat, najviše dva puta uzastopno.
- OBLICI DRŽAVNE VLASTI - Monteskje kaže da bi sve bilo izgubljeno ako bi isti čovek ili isto telo obavljalo sve tri grane vlasti. Največi broj država usvaja sistem podele vlasti, gde ni u jednom tipu ovih sistema vlast nije do kraja podeljena, već one medjusobno utiču jedna na drugu. a) Parlamentarni model-
- BRITANSKI MODEL
- Vlada je odgovorna parlamentu, parlament joj može izglasati nepoverenje
- Šef države na predlog vlade može da raspusti parlament I raspiše nove izbore
- Vlada je ovlašćena na zakonodavnu inicijativu. b) Predsednički model-
- Ustanovljen ustavom SAD-a iz 1787.
- Predsednik je šef izvršne vlasti, on postavlja državne sekretare koji čine administraciju, kao I sve niže upravne organe
- Nema vlade
- Kongres vrši zakonodavnu vlast
- Predsednik nema zakonodavnu inicijativu niti može raspustiti kongres
- Predsednik nema pravo veta na izglasane zakone
- Kongres u slučaju optužbe za protiv ustavna dela vodi postupak utvrđivanja odgovornosti predsednika (impičment) c) Mešoviti model-
- Vezuje se za francuski ustav 5. Republike iz 1958. ❖ Predsednika biraju neposredno građani ❖ Predsednik raspolaže značajnim ovlašćenjima ❖ Nasuprot njemu stoje predsednik vlade I ministri, koji vrše izvršnu vlast Dakle, podela izvršne vlasti izmedju predsednika I predsednika vlade. KOHABICIJA se javlja kada su ove dve ličnosti iz različitih političkih stranaka. SRPSKI USTAV IZ 1990. I 2006. USVJAJU POLU-PREDSEDNIČKI MODEL PODELE VLASTI. Postoje države sa relativnim jedinstvom vlasti. (skupštinski model)- Švajcarska. Ključni organ zakonodavno telo, odnosno skupština koja imenuje 7 članova izvršnog organa Saveznog saveta na period od 4 godine. Svaki član saveta upravlja jednom granom uprave.
32. DEMOKRATIJA- ANTIČKA I MODERNA
Demokratija je vladavina naroda, počiva na moralnim vrednostima slobode I jednakosti. ANTIČKA Današnje poimanje slobode nema veze sa antičkim poimanjem, gde se sloboda poistovećivala sa učešćem u kolektivnom vršenju vlasti. Oni koji su bili slobodni građani a nisu se bavili javnim poslovima nazivali su se idiots. Bavljenje javnim poslovima nije bila samo privilegija slobodnog građanina nego I dužnost. Jednakost je tumačena kao jednaka sposobnost svakog slobodnog građanina da obavlja ključne državne funkcije. Pored učešća u radu skupštine, svaki Slobodan građanin je žrebom, odnosno kockom preuzimao jednogodišnju službu u nekom upravnom ili sudskom državnom telu. Ovakvu jednakost u Atini je dodatno ojačavala institucija ostrakizma, odnosno progonstva lica koja su se isticala zbog izuzetnih ljudskih I državnih kvaliteta, čime su narušavali jednakost. Pojam građanina u Atini je bio zasnovan na idejiisključivanja (ekskluzivni koncept), a ne na ideji inkluzivnog koncepta različitih slojeva stanovništva. Isključeni su bili robovi, žene I stranci, koji su čak morali da plaćaju I poseban porez da bi imali jednog atinskog građanina za zaštitnika. MODERNA U modernom društvu, sloboda se meri privatnošću pojedinca, tj. nemešanjem države u život individue. Jednakost se posmatra kao suprotnost feudalnom režimu povlastica, u kojem su neka lica samim rođenjem uživala veća prava nego neka druga. Ona predstavlja JEDNAKOST ŠANSI, koja se omogućava svakom pripadniku zajednice. U klasičnoj liberalnoj doktrini, granica naše slobode je granica nenarušavanja slobode drugih. Liberalizam , kao politička doktrina o prirodnim I neotuđivim pravima čoveka I građanina i demokratije, političkog poretka gde vlast pripada narodu, nisu se susreli glatko. Problem je u tome što liberalizam uvek vidi neophodnost ograničenja vlasti, a demokratija kaže da je vlast naroda neograničena. “Očevi osnivači” u Americi su bili protivnici “ciste demokratije” I zalagali su se za republiku tj. predstavničku vladu u kojoj se vlast prenosi na mali broj ljudi koji su izabrali ostali građani. I pored napetosti između liberalizma I demokratije, liberalna doktrina je odlučujuće uticala na izgled savremene predstavničke demokratije. Liberalna demokratija je otuda sinonim za ustavnu demokratiju- demokratski poredak, ograničen ustavnim pravilima. Postaju nejasne granice izmedju demokratskog oblika upravljanja I liberalne sadržine ustavnog poretka, jer uobičajeni pojam demokratije mora da sadrži liberalni sastojak poput ustavnih garancija slobode savesti, govora, štampe, a naročito slobode udruživanja. Baš zato boljševička narodna demokratija, nikad nije bila prava demokratija.
33. NEPOSREDNA I PREDSTAVNIČKA DEMOKRATIJA
U Antičko doba, demokratska vladavina je vršena neposredno od strane slobodnih građana. Sama veličina modern države diktirala je promenu karaktera demokratske vladavine, pa umesto neposrednog vršenja vlasti od strane naroda, koje ne bi bilo faktički moguće, usvojen je model predstavničke demokratije. On svakako ne isključuje referendum ili narodnu inicijativu. Dometi predstavničke demokratije odlučujuće zavise od prirode odnosa koji se uspostavlja između građana I njihovih predstavnika. Savremeni parlamentarizam počiva na teoriji slobodnog mandata poslanika. O prirodi zastupništva postoje 2 shvatanja- A) Teorija imperativnog mandata - poslanici moraju da slede volju onih koji su ih izabrali. Nazivaju se delegatima. Nemaju nikakvu slobodu u delovanju. B) Teorija slobodnog mandata : o Da izabrani predstavnik zastupa narod kao celinu o Da je on nevezan bilo čijim direktnim nalozima Predstavnici sa slobodnim mandatom se nazivaju poslanicima. Razvitak parlamentarizma staviće u prvi plan političke partije. Bez višestranačja je predstavnička demokratija nezamisliva. Da bi politički sistem uistinu bio demokratski, mora postojati politički pluralizam, različiti pogledi političkih stranaka na razna pitanja. Za sticanje poslaničke f-je, poslanici mogu da zahvale pre svega političkim partijama. Izborni sistem se svodi na to da se raspodela poslaničkih mandata vrši prema broju osvojenih glasova na izborima. POSTOJE VEČINSKI I PROPORCIONALNI IZBORNI SISTEMI. Većinski favorizuje velike partije I dovodi do situacije da često stranka koja ima malo manje od 50% glasova na izborima ima večinu u parlamentu. Npr. 1990. Većinski sistem je doveo do toga da SPS sa 45,8% glasova ima 77,6% mandata u skupštini, dok SPO sa 15,7% dobio 7,2% mandata. Proporcijalni broj osvojenih mandata vernije odražava procenat dobijenih glasova na izborima. Mana vodi formiranju koalicionih vlada, zbog većeg broja stranaka u parlamentu. Ono što ograničava vladavinu većine I štiti od tiranije iste jesu norme ustava I obavezujućih međunarodnih ugovora, koji garantuju osnovna prava I slobode u koje se ne sme zadirati, a drugi kontrolor jeste opozicija. Osnovna dužnost opozicije je da kritikuje vladu I pokušava da je obori. Javnostna raspolaganju ima proteste, peticije, demonstracije, građansku neposlušnost. Od istrumenata neposredne demokratije, najzastupljeniji su: Referendum- neposredno izjašnjavanje građana za ili protiv neke predložene mere Narodna inicijativa- Predlaganje parlamentu promenu ili donošenje zakona. Ako inicijativa nije prihvaćena u parlamentu pristupa se referendum. Povoljni uslovi za stabilnu demokratiju- ❖ Da državni službenici ne primenjuju instrumente nasilja pri vršenju vlasti ❖ Da su konflikti u društvu na tolerantnom nivou ❖ Da su strani uticaj I kontrola zanemarljivi u odnosu na stabilnost demokratije
