high school final test, year 2022, High school final essays of Biology

Download high school final test, year 2022 and more High school final essays Biology in PDF only on Docsity!

ПРВА КРАГУЈЕВАЧКА ГИМНАЗИЈА

МАТУРСКИ РАД

КРАГУЈЕВАЦ, МАЈ 2022. УЧЕНИК

_______________

ЈОВАНА ЂОКОВИЋ

ТЕМА:

БОЛЕСТИ БУБРЕГА И МОКРАЋНОГ СИСТЕМА

МЕНТОР

_______________

ВЕСНА МАТОВИЋ

1. Увод

Појам нефрологије је старогрчког порекла и изведен је од речи – нефро , што значи – бубрег и логос , што значи – наука. Нефрологија спада у грану интерне медицине, која је посвећена функционисањем, радом и болестима бубрега и мокраћних путева. Специјалиста ове гране интерне медицине, који је завршио субспецијализацију из области нефрологије се назива – нефролог. Нефролог се бави проучавањем, дијагностиковањем и лечењем горе поменутих болести. Нефрологија обухвата велики спектар здравствених проблема везаних за лечење бубрега, мокраћних путева, а најчешћи одласци нефрологу су углавном проблеми болесника са мокрењем. Проблеми са мокрењем могу бити различитих врста, а обично се описују као пецкање при мокрењу, што је најчешће последица инфекције мокраћних путева, упале пениса и камена или песка у бубрезима. Слабије мокрење се углавном јавља код старијих мушкараца, а узрок томе је увећана простате. Међутим, симптоми слабијег мокрења се могу јавити и код жена старијег животног доба. Што се тиче неспособности мокрења, и ова појава се чешће јавља код мушкараца, као последица камена у бубрегу, а код жена се углавном јавља у току трудноће или код постојања миома на материци, који притискају мокраћну бешику. Инконтиненција или неконтролисано мокрење је проблем који је према статистикама медицинских стручњака, два пута чешћи код жена него код мукараца, нарочито код жена старијег животног доба. Нормалан број мокрења код особа је од 4 – 6 пута дневно, све у зависности од количине течности коју унесу у свој организам током дана. Такође, проблем са мокрењем могу имати и болесници који се лече од мултипле склерозе. Слика 1. Уринарни систем

2. Уринарни (мокраћни) систем

Уринарни (мокраћни) систем се састоји од органа који учествују у регулацији волумена и састава телесних течности: бубрега, мокраћовода (уретера), мокраћне бешике и мокраћне цеви (уретре). Централни орган мокраћног система је бубрег (рен) у којем се и дешава стварање урина, а по облику се често пореди са зрном пасуља. Код човека су два бубрега смештена у задњем делу абдомена, по један са сваке стране кичменог стуба, леви бубрег је обично мало више позициониран у односу на десни. Урин (мокраћа) представља течност којом се из организма излучују крајњи производи метаболизма и други састојци који организму више нису потребни. Како је урин производ који настаје филтрацијом крви у бубрезима, састав финалног урина зависи од способности бубрега да задржи супстанце које су есенцијалне за метаболизам и хомеостазу (одржавање оптималног, сталног састава крви и телесних течности), као и да излучи вишак супстанци унетих храном заједно са крајњим производима метаболизма. Поред екскреторне и регулаторне функције, бубрези имају и ендокрину функцију кроз производњу, активацију и деградацију хормона. Посредством еритропоетина бубрези делују на коштану срж и учествују у стварању еритроцита (црвених крвних зрнаца), док ренин и простагландини делују на васкуларни систем и регулацију крвног притиска. Слика 2. Уринарни систем

2.1 Бубрези

Телесне ћелије непрекидно у крв ослобађају отпадне супстанце које се морају излучити, или уклонити, пре него што се нагомилају и испоље токсично дејство на организам. При сагоревању или оксидацији масти и угљених хидрата долази до

3. Болести бубрега и мокраћног система

Проблеми у уринарном тракту укључују различите болести као што су: отказивање бубрега, инфекције мокраћних канала, камен у бубрегу, увећање простате, али и проблеме који су везани за контролу бешике. Ове проблеме могу, између осталог, узроковати: старост особе; старењем долази до промене у структури бубрега, а то може водити губљењу одређеног дела способности да из крви узима отпадне материје, а мишићи уретера, бешике и уретра могу делимично изгубити снагу. Уринарне инфекције се могу јавити и зато што контракција мишића није довољна да би се бешика у потпуности испразнила. Слабљење мишића сфинктера и карлице може бити везано и за старост особе, али такође може бити и знак инконтиненције. Одређена повреда или болест; оштећење бубрега које је настало као последица болести, такође, може да онемогући бубреге да филтрирају крв, или може потпуно блокирати проток урина. Повишен креатинин, уреа и мокраћна киселина сигуран су показатељ да бубрези имају проблем. Најбоље је реаговати када се ове вредности приближавају горњој граници и не чекати да је пређу. На основу патофизиолошких механизама настанка појединих група бубрежних обољења, извршена је подела бубрежних болести на гломерулске и негломерулске. У прву групу спадају нефритиси и нефротски синдром, а у другу групу васкуларне, тубулоинтерстицијске и тубулске болести.

3.1 Амилоидоза - бубрега

Амилоидоза је таложење супстанце - амилоид, у различитим органима, а највише у гломерулима бубрега. Може се појавити без икаквог узрока - примарна амилоидоза или код хроничних заразних болести (бронхиектазије, туберкулозе, хроничног апсцеса, остеомијелитиса, итд.) - секундарна амилоидоза. У основи лези поремећај метаболизма. Амилоид се састоји од протеина, угљених хидрата и масти и има влакнасту структуру. Углавном се депонује у гломерулима бубрега. У почетку бубрег повећава своју величину, а у каснијим фазама склерозира и смањује се. Болест траје три године или више. У почетку нема видљивих знакова. Први знак је појава протеина у урину. У следећој фази настаје отицање ногу, течност се скупља у плеуралној и трбушној шупљини. Оболели постају слабији и анемични. Амилоид се одлазе у другим органима. Језик се повећава, јављају се болови у зглобовима, артеријски притисак понекад расте. Постепено долази до затајења бубрега које напредује и завршава са тешком уремијом. Слика 4. Амилодоза бубрега Лечење се спроводи дијетом без употребе соли. Профилакса секундарне амилоидозе састоји се у благовременом лечењу хроничних необјашњивих болести које га изазивају.

3.2 Полицистични бубрези

Полицистични бубрези су наследна болест код које се јављају цисте различитих величина у оба бубрега. Између циста постоје подручја са очуваним бубрежним ткивом. Механизам развоја цисте није разјашњен. Претпоставља се да се у току ембрионалног развоја многи од гломеруларних тубула образују неисправни, акумулирани урин их сири и појављују се цисте. Болест се развија постепено. Растуће цисте притискају на ткиво бубрега и остећују га. Бубрези су увећани и могу се осетити кроз трбушни зид. Обично се болест манифестује у 35-45 година старости са тупим боловима у пределу појаса, ређе са јавља крв у урину, присутна је појава камења у бубрезима. Постепено се развија инсуфицијенција бубрега. Болест се често комбинује са цистама и на другим органима - јетром, плућима, панкреасом, јајницима. Не постоји посебан третман. Код напредног затајења бубрега, користи се дијализни третман. За контролу повишеног артеријског притиска користе се антихипертензивни лекови и лечење Слика 5. Полицитични бубрег инфекције уринарног тракта. Индикација и, ако је потребно, трансплантација бубрега. У бубрезима се може формирати једна циста испуњена бистром текућином или крвљу. Када циста расте, изазива бол у пределу појаса. Обично се лечи хируршким одстрањивањем.

3.3 Туберкулоза бубрега (урогенитална туберкулоза)

Туберкулоза бубрега се развија након што су туберкулозне бактерије расејавања бактерија туберкулозе из других заришта туберкулозе, најчешће из плућа. Бактерије долазе до бубрега крвљу и остају у неактивном стању. Са смањеним укупним имунитетом, одмакла трудноћа, ретенција урина, активирају се и развија се бубрежна туберкулоза. Често погађа уринарни тракт и гениталије, због чега се назива урогенитална туберкулоза. Туберкулозне бактерије изазивају тешка оштећења ткива бубрега, што често узрокује некрозу и формирање каверни на бубрезима. Захваћени дренажни уринарни путеви оболевају а након тога зарастају формирањем структура које отежавају отицање урина. Слика 6. Туберкулоза бубрега

Оксалатно и уратно камење расте споро и ретко су већи од ораха. Фосфатни и карбонатни каменчићи брзо расту и могу досећи веће величине. Када камен испуњава целу бубрежну карлицу зове се корални камен. Болест ретко протиче неприметно. Обично има три главна знака: бол, крв и присуство камења, или њихове фрагменте у урину. Болови су тупи и трајни у подручју појаса. Понекад су оштри, тупи, пресецајући онда говоримо о уроколици. Колика је узрокована спазом у бубрежној карлици и уретри када су повређени или блокирани каменом. Болови у области појаса често се простиру наниже уретром, чак и до тестиса. Уроколика траје од неколико минута до неколико часова па чак и неколико дана и може бити праћена температуром, главобољом, жеђи. Уроколике се може завршити избацивањем камена, али у већини случајева камен се враћа у карлицу или остаје у уретри и зацепљује га. Камен се може одбацити урином и без бола. Слика 8. Бубрежни каменац Компликације нефролитијазе укључују повећање чашица и карлице услед периодичне уринарне ретенције (хидронефроза), оштецења ткива бубрега, оштећење или пробијање дна карлице или уретре покренутим каменом, инфекције. Најозбиљнија компликација је рефлексно заустављање излучивања урина или запушење оба уринарна канала камењем, што може довести до тешке уремије и смрти. Код присуства песка или ситног камења најбољи третман је обилно узимање течности (укључујући чајеве и минералну воду).

3.6 Нефроптоза – спуштен бубрег

Нефроптоза је окретљивости бубрега изнад физиолошке границе (2-4 цм) и његово померање наниже ван нормалног места. Јавља 10 пута чешће код жена него код мушкараца и 5-6 пута чешћа код десног бубрега него код левог. То се јавља због различитих узрока (трауме, ослабљене трбусне мускулатуре, рођењем, значајног губитка телесне тежине, итд.). Постоје и случајеви породичног наслеђа. Код измештања бубрега надоле, јавља се и окретање по његовој уздужној и попречној оси, при чему се притискају крвни судови и уретра. Ово може да проузрокује застој крви и уринарну инконтиненцију. Нефроптоза се често јавља без симптома. Инконтинентни болови обично се јављју у пределу струка у усправном положају, код кретања и лежања на супротној страни нефроптозе. Они ретко добијају коликни карактер. Понекад је болест праћена надутим стомаком, гађењем, констипацијом. Спуштени бубрег је чешће захваћен нефролитијазом и пијелонефритисом. Третман се састоји од ношења појаса за јачање абдоминалног зида и повећања интраабдоминалног притиска, интензивне исхране – за повећање масног ткива око бубрега, спровођења вежби за јачање абдоминалних мишића, средстава против болова.

По потреби приступа хируршкој интервенцији ради уклањања нефроптозе и корекције увртања уретера и крвних судова.

3.7 Пијелонефритис

Пијелонефритис је бактеријска упала бубрега и бубрежне карлице. Може да буде акутни и хронични. Пијхелонефритис је неуобичајено распрострањен - око 10% становништва пати од њега. Узрок болести су бактерије које живе у дебелом цреву. Оне стижу до бубрега путем крви и лимфом. Предиспонирајући фактори су трудноћа, камен у бубрегу или карлици, дијабетес мелитус, хронична болест црева, трауме. Акутни пијелонефритис се јавља изненада, са грозничавим стањем, порастом телесне температуре на 40 степени и обилним знојењем. Грозницу прате мучнина, повраћање, болови у области појаса, мишићима и зглобовима. Мокраћа постаје мутна са много бактерија, леукоцита, а понекад и крви. Код мале деце, болест се може испољити бурно и изузетно тешко, са нападима и грчевима. Код старијих особа знакови акутног пијелонефритиса могу бити слабо Слика 9 Пијелонефритис изражени. Третман се спроводи стационарно у режиму висококалоричне и витаминске хране, уз употребу антибиотика и антибактеријских лекова - антибиотика или хемотерапеутика. Пречесто акутни пијелонефритис прелази у хронични. Хронични пијелонефритис карактерише тупи бол у пределу појаса, главобоља, пораст крвног притиска, протеина, леукоцита и бактерија у урину. Болест варира, са периодима погоршања и побољшања. Временом се развија нефросклероза и бубрезна инсуфицијенција. Лечење се спроводи антибактеријским лековима - антибиотицима и хемиотерапеутицима, антихипертензивним лековима, прилагођеном осетљивошћу и резистенцији изоловане бактеријске урофлоре. Профилакса се састоји од уклањања предиспонирајућих фактора и ефикасног лечења акутне инфекције уринарног тракта. Прогноза је озбиљна, нарочито у случају учесталих напада, повећања хипертоније и прогресије бубрежне инсуфицијенције.

3.8 Брзопрогресивни гломерулонефритис

Брзопрогресивни гломерулонефритис је тешка болест бубрега, која се у већини случајева завршава смрцу. Траје од неколико недеља до годину дана. Болест може бити основна или се може развити у току других болести.

Потпуни опоравак бубрежне функције зависи од тежине оштећења и обично траје 4 недеље али и до 12 месеци. Мора се брзо кориговати дефицит течности изотоничним физиолошким раствором.У зависности од природе изгубљене течности могу се дати и крв, плазма и други колоидни раствори. Примена манитола и фуросемида у иницијалној фази може превенирати развој АТН. Затим се контролише диуреза уносом течности, електролита (натријум, калијум), смањује се унос протеина, угљених хидрата (100г дневно).Употреба перитонеалне хемодијализе представља велики напредак у лечењу АБИ. Слика 11. Бубрежна инсуфицијенција

3.10 Хронична бубрежна инсуфицијенција (ХБИ)

Хронична бубрежна инсуфицијенција (ХБИ) је синдром који настаје као последица постепеног, прогресивног и иреверзибилног смањења гломерулске филтрације до коначног стадијума уремије. Карактерише се задржавањем уремијских токсина (уреје, креатинина, мокраћне киселине феноли, индоли и др.), насталих углавном у току метаболисања протеина, променама у волумену и саставу телесних течности и електролита као и дисбалансом многих хормона. Дијабетес мелитус (28%) и хипертензија (25%) су најчешћи узроци ХБИ, а затим следи гломерулонефритис (21%), полицистична болест бубрега која се наслеђује аутосомно доминантно (4%) и остали узроци (23%). Свака хроночна бубрежна болест која узрокује пропадање великог броја нефрона доводи до ХБИ. Симптоми и знаци ХБИ обично се не јављају док клиренс ендогеног кретинина не буде испод 30 мл у минути, када се болеснику смањује способност за рад, јавља се анемија и неки метаболички поремећаји (ацидоза, поремећај фосфокалцемичног биланса). Гастроинтестинални симптоми ( мука, гађење, повраћање, проливи) јављају се при клиренсу креатинина од 15 мл у минути а неуролошки симптоми и кардиоваскуларна оштећења када падне на 10 мл у минути. Клинички симптоми и знаци ХБИ су неспецифични и потичу од свих органа и система. Кардиоваскуларни поремећаји - хипертензија (повишен притисак), перикардитис (запаљење срчане кесе), срчана инсуфицијенција. Гастроинтестинални поремећаји - губитак апетита, мука , повраћање, штуцање, подригивање, амонијакални задах, езофагитис (запаљење једњака) са отежаним гутањем, проливи и мелене (крв у столици). Неуролошке манифестације - умор, апатија, поспаност, смањена концентрација, агресивност, халуцинације, дезоријентација, различити степени поремећаји свести све до коме. Периферна неуропатија манифестује се боловима у мишићима, грчевима у листовима ногу, трњењем, пецкањем и појавом синдрома немирних ногу. Хематолошки поремећаји - анемија, склоност крварењима и инфекцији.

Кожне промене - сиво жућкаста боја лица, дланова и табана, свраб који је толико изразит да доводи до несанице и психичких поремећаја. Ендокрини поремећаји - заостајање у расту, губитак либида, потенције, аменореја, стерилитет, секундарни хиперпаратиреоидизам који доводи до остеодистрофије-болови у зглобовима, мишићима, отежан ход. Очне манифетације - ретинопатија, коњункитивис и кератитис. Потребно је одредити дијагнозу основне болести, величину преостале функције бубрега, погоршавајуће факторе - инфекција, пролив, повраћање. Поставља се на основу анамнезе, прегледа и лабораторијских анализа - одређивање клиренса креатинина и јачине гломерулске филтрације. У стадијуму снижене функције бубрега треба лечити основну бубрежну болест и хипертензију. У стадијуму азотемије спроводи се умерен хипопротеински начин исхаране, редовна контрола телесне тежине, ограничава се унос натријума, калијума, лечи се ацидоза натријум бикарбонатом, анемија - гвожђем и инфекције - каузално. Брже или спорије долази до прогресије ХБИ и њеног терминалног стадијума када је неопходна дијализа или трансплантација бубрега.

3.11 Упала бешике и мокраћних путева

Мокраћна бешика се налази између пубичне кости и материце. Она представља кесу растегљивих зидова у којој се скупља мокраћа створена у бубрезима. Када се зидови бешике скупе мокраћа се потискује у уретру, која представља узану цев дугачку само 2.5 - 3цм. Отвор уретре налази се између клиториса и вагине. И мушкарци и жене имају мокраћну бешику и уретру, али је она различите грађе. Због тога су неке болести чешће код жена него код мушкараца. На пример, како је уретра код жена у блиском контакту са вагином и анусом, који често садрже бактерије, и како је краћа него код мушкараца, инфекције мокраћне бешике (циститис) и уретре (уретритис) су много чешће код жена. Поред тога, старије жене имају проблеме са мокрењем, као што је инконтиненција. Код инконтиненције мишићи карличног днакоји подупиру мокраћну бешику и друге унутрашње органе, постају слабији и допуштају спуштање унутрашњим органима. Симптоми и знаци који се јављају је нелагодност током мокрења која траје и често се "навраћа" (рецидивира). Понекада иритација и инфламација уретре трају недељама или месецима. Код неких жена микробиолошким испитивањем могу се изоловати бактерије. Ако се ради о хроничном уретритису жена осећа потребу за честим пражњењем бешике и мокрење је веома нелагодно. Како је хронично инфламирана уретра већ дуже времена лечена, њен лумен је сужен. Инфламација која се шири на доњи део мокраћне бешике назива се тригонитис. Ова дијагноза се поставља увођењем ендоскопског инструмента кроз уретру у бешику. Антибиотици или сулфопрепарати могу се дати пацијенткињама ако постоје знаци инфекције. Код пацијенткиња са суженим луменом уретре спроводи се дилатација. Слика 12. Акутни циститис