Studirajte zahvaljujući brojnim resursima koji su dostupni na Docsity-u
Zaradite bodove pomažući drugim studentima ili ih kupite uz Premium plan
Pripremite ispite
Studirajte zahvaljujući brojnim resursima koji su dostupni na Docsity-u
Nabavite poene za preuzimanje
Zaradite bodove pomažući drugim studentima ili ih kupite uz Premium plan
metodologija istrazivanja
Tipologija: Završni radovi
1 / 45
Ova stranica nije vidljiva u pregledu
Ne propustite važne delove!
Београд, 2014. године
ДИПЛОМСКИ РАД
Тема:
Спровођење мера посебних обавеза и васпитних налога у Центрима за социјални рад
Ментор: Студент: Професор др Милан И.Миљевић Милка Симић
Бр. индекса:12/
Београд, 2014. године
Београд, Карађорђева 65 Број: Кандидат: Милка Симић Број индекса: 12/
2.1. Основни појмови........................................................................................................
2.1. Малолетничка делинквенција................................................................................
2.2. Васпитна запуштеност............................................................................................
2.3. Васпитна занемареност...........................................................................................
2.4. Асоцијално понашање............................................................................................
2.5. Антисоцијално понашање......................................................................................
2.6. Криминалитет малолетника...................................................................................
2.7. Малолетничко преступништво..............................................................................
2.2. Специфичност развоја малолетних делинквената............................................... 2.8. фазе развоја антисоцијалног понашања............................................................... 2.9. фактори ризика антисоцијалног понашања......................................................... 2.10. фактори који утичу на просоцијално понашање................................................ 2.3. Теоријска схватања..................................................................................................
2.11. Теорија наслеђа.....................................................................................................
2.12. Социолошке теорије.............................................................................................
2.13. Психолошке теорије..............................................................................................
2.14. Теорија мултифакторског приступа....................................................................
2.4. Преглед ранијих истраживања...............................................................................
2.5. Надлежност и улога органа стартељства центра за социјални рад у примени васпитних налога и васпитних мера посебних обавеза...........................................
2.6. Значај истраживања...............................................................................................
2.7. Задаци истраживања..............................................................................................
2.8. Општа хипотеза...........................................................................................................
2.9. Посебне хипотезе........................................................................................................
Неприхватљиво понашање деце и младих, без обзира да ли подлеже санкционисању или не, је појава која је одувек присутна у сваком друштву и у сваком времену. Свакако је својеврстан социјални проблем који утуче на све сфере и производи бројне негативне последице које се одражавају на саму личност малолетника, његову породицу, заједницу у којој живи и целокупни социјални и друштвени систем којем припада. Од девдесетих година прошлог века наша земља пролази кроз изразито турбулентан период изазван ратовима, економском кризом, прерасподелом друштвеног капитала и моћи, целокупним променама система, што је довело до урушавања самих институција и друштвених норми. Хаотичност која траје више од две деценије, опште сиромаштво, ригидан систем образовања, чији је резултат функционална неписменост, двоструки морални стандарди који су врло видљиви на свим нивоима, од породице до друштвене сфере су тло које које не нуди услове за адекватан развој и одрастање које ће обликовати друштвено одговорне личности. Оно што се промовише у Србији од почетка деведесетих јесте насиље, моћ заснована искључиво на новцу и политичком утицају појединаца и група са сумњивим биографијама, као и њихових „сателита“. Након таблоизидације медија на сцени је и таблоизидација државе. Постоје покушаји да се укаже на штетност промовисања негативних узора и понашања али се то углавном завршава на пуком указивању без озбиљног приступа у континуираном и доследном промовисању активности и понашања које доприносе личном напретку и развоју, као и иницијатива и идеја за квалитетно осмишљавање слободног времена младих. Културне и духовне потребе су комерцијализоване, слободно време уместо да је осмишљено, култивисано, организовано, усмеравано у циљу развоја и испољавања стваралаштва и индивидуалних способности, бављења спортом, волонтерским радом и дружењем у реалном свету, своди се на бирање садржаја који задовољавају најниже страсти и усмеравања ка активностима за које се сматра да могу довести до брзе зараде и јефтине популарности. Све ово погодује порасту малолетничког преступништва чијим бројкама се нећемо бавити јер су оне врло релативне, јер многа остају неевидентирана али је индикативно да у свим земљма постоји тренд пораста. Због тога је потребан адекватнији одговор на потребе младих који би био увремењен и у складу са реалним стањем нашег друштва. У том смислу су у нашој земљи учињени помаци доношењем Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица. Законом се уводе и неке новине као што су мере алтернативног карактера, а то су посебне обавезе и васпитни налози. Тема овог рада је управо успешност, односно проблеми у примени са аспекта вођења случаја у Центрима за социјални рад, који се баве проценом личности малолетника, породичних и социјалних прилика које утичу на избор вапитних налога и посебних мера, као нових института и праћењем реализације примене истих.
Да би могли да разумемо предмет истраживања који се односи на виђење спровођења мера посебних обавеза у центрима за социјални рад, из угла стручних радника који их спроводе, претходно се морамо бавити појмом проблема малолетничког преступништва. Примена васпитних налога и васпитних мера посебне обавезе је скопчана са ефикасношћу рада других државних органа, и у суштини, да би се могла спроводити ефикасно, потребно је на адекватан начин третирати проблем малолетничког преступништва Малолетничко преступништво је комплексна и сложена појава коју није лако дефинисати. Различите науке и научне дисциплине баве се овим проблемом те свака са свог становништва дефинише исти. У литератури наилазимо на разне термине који се користе да означе или су у блиској вези са појмом малолетничко преступништво. Има их око двадесет, а међу најзаступљенијим јесу: малолетничка деликвенција, васпитна запуштеност, васпитна занемареност, асоцијално понашање, антисоцијално понашање, криминалитет малолетника, итд. Да би разумели на који начин поступати према младима који испољавају антисоцијално понашање осим самог разумевања појма ове појаве која се као што смо рекли дефинише на различите начине, неопходно је да се упознамо и са факторима који утичу на испољавање ризичног понашања као и оним факторима који утичу на просоцијално понашање и изузетно су значајни за планирање превентивних активности. У последњих неколико година није примећен пораст ризичног понашања младих али је проблем што се његов удео у укупном криминалитету не смањује упркос законским изменама које регулишу примену санкција према малолетницима и од чије примене се очекивало смањење антисоцијалног понашања. Такође је проблем што ризично понашање све више испољавају деца која су кривично неодговорна као и пораст насилног понашања међу вршњацима. Због тога је неопходно увидети због чега систем није ефикасан и зашто нема значајног побољшања у смањењу фактора ризика антисоцијалног понашања. 2.1. Основни појмови 2.1.1. Малолетничка делинквенција Појам малолетничке делинквенције води порекло од латинске речи deliktum – кривично дело, злочин, и у складу са тим често се дефинише у односу на она понашања малолетника којима се крше правне норме. Према некима то би било уже значење малолетничке делинквенције, односно, сва она понашања малолетних особа која су кажњива према позитивним законима појединих земаља. Под ширим одређењем подразумевају се сва она понашања и поступци којима се крше одређена правила ( бежање од куће, скитња, изостајање из школе), и захтевају примену васпитних и других социјалних мера и акција. Сматра се да је појам малолетничке делинквенције настао услед потребе да се скрене пажња на разлику између извршиоца кривичних дела од стране малолетника и одраслих лица, уважавајући специфичне био-психо-социјалне карактеристике малолетника. 2.1.2. Васпитна запуштеност Васпитна запуштеност је термин који је био званичан у претходном социјалном законодавству и изведен је из њега, а односи се на различите видове кршења друштвених норми од стране малолетника. Под васпитно запуштеним дететом сматра се обично оно дете које:
заштите друштвена добра и вредности а и сами актери таквог понашања “ (М. Лакићевић: Методе и технике социјалног рада III, 2006:16). У литератури се може наћи и схватање према којем је малолетничко преступништво најшири појам који обухвата све различите видове девијантног понашања малолетника, и то како оне облике понашања који су законом одређени као кривична дела и прекршаји, тако и многе друге облике и поступке друштвено непожељног понашања. Имајући у виду овакво појмовно одређење, „ сматра се да су термини „преступништво“ и „делинквенција“веома погодни да обухвате сва девијантна понашања малолетника које не треба сматрати криминалцима већ лицима према којима се, с обзиром на карактеристике развојног доба у ком се налазе, треба примењивати третмане и мере преваспитања“ ( С. Константиновић Вилић, В. Николић Ристановић: Криминологија, 2003:179). Према Милосављевићу социолошки је оправдано да се малолетничко преступништво посматра као „ вид ометености у социјалном развоју и задовољавању социјалних потреба деце и омладине“, а испољава се кроз кршење друштвено прихваћених норми ( М. Милосављевић: Девијације и друштво, Београд, 2003:123). Напомињемо да се у пракси оних који се баве овом проблематиком потенцира да је најкоректније и најпримерније антисоцијално понашање, односно девцу и младе који га испољавају, због најмањег ризика за стигматизацију формулисати са - деца и млади који су у сукобу са законом или ризику од сукоба. 2.2. Специфичност развоја малолетних делинквената
Период адолесценције се везује за промене које се одвијају на физичком и емоционалном плану и условљавају промене у понашању. Сам физички развој који доводи до развијања полних карактеристика, неусклађености између бурног физичког развоја, којег не прати адекатни емоционални и социјални развој, могу да допринесу појави понашања која нису пожељна. Код младих људи се са једне стране ствара тежња за независношћу, а са друге стране још увек је веома изражена зависност у односу на родитеље и средину у којој живе. С обзиром да њихови захтеви не садрже потребне предуслове, нису засновани на довољном скуству , знањима, ставовима, и на крају немају потребну зрелост, они бивају прихваћени уз нужне корекције и преиспитивање од стране одраслих што перманентно нарушава самопуздање младих и константан „гард“ према одраслима који су ауторитет, а исти често граде не на знању и искуству већ на простој чињеници заснованој на разлици у годинама и статусу. Уколико се одрасли увек постављају са позиције моћи, фаза адолесценције која се увек озачава као „криза у развоју“ и „фаза бунтовништва“ биће изразитија и погодно тло за развој видова понашања која су непожељна и која се санкционишу. Адолесцеција се најчешће везује за бунт и супротстављање конвенциналном поретку ствари у друштву, тежња за самосталношћу је врло изражена као и наглашавање сопствене личности. На понашање младих људи утичу различити фактори, од унутрашњих (фрустрације, непријатељство и селф- концепт) до спољашњих (економски услови, вредности и норме заједнице, дисциплиновање од стране одраслих, утицаји вршњака). По неким ауторима, подстицање и јачање развоја селф концепта младих би
могао да буде део превентиних програма као и програма ресоцијализације. „ Сазнање да добро обављају постављене радне задатке , да учествују као равноправни чланови групе, да уколико неко није успешан на једном плану активности може да буде успешан на неким другим плановима, као и да се неисправни поступци могу исправити, доприноси доживљају самопоуздањаи способности код великог броја малолетника“ (Приручник за социо-едукативни-алтернатини програм са малоленим преступницима, Група аутора, Бања Лука, 2003) Антисоцијално понашање није категорија која је условљена једним узроком нити се испољава на јединствен начин. Наиме, спектар испољавања је веома разнолик и зависи не само од различитих фактора који су обично удружени већ и само испољавање у односу на своје почетке, тежину, константност и облике може бити веома различито. Тако можемо разликовати антисоцијално понашање које опстаје не само кроз младалачко доба већ и у одраслом добу, а до њега доводе нагомилани психосоцијални проблеми који нису разрешавани на одговарајући начин као и не тако ретко са њима удружени ментални поремећаји као логична последица неразрешених конфликата у овом развојном периоду. Нарочито је Е. Ериксон наглашавао период адолесценције у којем је могуће надокнадити оно што је пропуштено у претходним фазама развоја и формирати позитиван лични идентитет. При томе је мислио на стадијуме у којима се развија базично поверење, успостављајују блиске емоционалне везе и поверење у себе и свет око себе. Пресудан значај имају пре свега родитељи или особе које одгајају дете. Развијање аутономије је такође значајно, као следећа фаза у развоју, када дете треба себе да доживљава као посебну јединку са сопственом вољом. То доводи до иницијативе код детета, жеље да истражује свет око себе, да самостално превазилази препреке и тешкоће. Уколико то постигне у периоду поласка у школу, правилним васпитним утицајем где се од детета очекује рад и постигнућа у односу на његове способности имаћемо марљиво, спретно и социјабилно дете којем не би требало да буде изразито тешко да у адолесценцији развије сопстени идентитет насупрот конфузије. Као што бројни проблеми из претходних развојних фаза могу бити разрешени кроз један приступ који подразумева развој поверења у себе и друге људе, развој способности и социјалних вештина, комуникације и иницијативе исто тако и „ношење сувишног, непотребног пртљага“ из ранијих фаза доводи до конфузије у иднтитету и понашања које није друштвено прихватљиво. Фрустрирани адолесценти ће увек пронаћи начин да буду примећени, бирају да буду лоши, да се по сваку цену супротстављају и да уду „против нечега“, инспирацију проналазе у идолима чији ставови и понашање су им прихватљиви и у којима проналазе потврду и оправдање за соствено понашање. Већ смо навели да антисоцијално понашање прате бројни као што су: неадекватно родитељство, насиље у породици, непотпуне породице - било да су настале избором, смрћу партнера или раводом, незапосленост и укупна лоша економска ситуација, повређивања, суицид, емотивна незрелост, поремећаји понашања и личности, ментални поремећаји. Битан фатор који узрокује антисоцијално понашање младих је неефикасно родитељство где се као проблем јавља недостатак вештина, а резултира сломом родитељске ефикасности у дисциплиновању. Да би смо разумели због чега неко понашање доводи до делинквентног исхода морамо размотрити који су то ризици за настанак оваквог понашања, кроз које фазе малолетник пролази као и факторе просоцијалног понашања у чијој суштини је уствари је мотивисање за промену и вера у добар исход. 2.2.1. Фазе развоја антисоцијалног понашања Једно од најчешћих савремених теоријских објшњења развоја антисоцијалног понашања је модел стадијума социјалне интеракције који су развили Џералд Петерсон и његови сарадници из Центра за социјално учење у Орегону. Овај модел описује четири фазе развоја антисоцијалног понашања као динамичне процесе акције и реакције, фазе
алкохола и психоактивних супстанци. Ова фаза је карактеристична и за касне почетнике, делинквенте који нису прошли кроз претходне фазе. Претпоставља се да је фаза бунта уз непријатне догађаје које иначе трпе родитељи велики притисак за њих и да понашање деце измиче њиховој контроли услед недовољно времена, енергије и стрпљења. Смањена контрола их води до девијантне групе која игра најважнију улогу у развоју њиховог антисоцијалног понашања. Ова група деце је ипак у мањем ризику од развијања антисоцијалног понашања које би перзистирало, јер имају развијене позитивне социјалне вештине и делимично усвојене моралне кодексе јер су им породични односи базично позитивнији. д) Каријера антисоцијалног одраслог Уколико прође кроз напред наведене фазе развоја онда таква млада особа када одрасте ће скоро засигурно имати маргинални положај у друштву. Она стално има проблеме и кризе за које је сама одговорна (злоупотреба супстанци, незапосленост, разводи, кривична и прекршајна одговорност, па и менталне болести). Није чак ни „успешан“ криминалац већ класичан губитник. Чињеница је да сви ми различито реагујемо на исте догађаје. Заговорници бихејвиоралног учења сматрају да су наше реакције искључиво наша одговорност, јер од нас зависи како тумачимо нечије понашање и догађаје и како реагујемо на њих. У томе велику улогу игра социјално учење. Антисоцијална и агресивна деца су склона да бенигно понашање тумаче као непријатељско, јер свет око себе перципирају као зао и непријатељски коме треба одговорити на исти такав начин. 2.2.2. Фактори ризика антисоцијалног понашања Постоји више фактора који утичу на развој и „одрживост“ антисоцијалног понашања. Ниједан од њих ако се посматра појединачно нема пресудан утицај и њихово удружено дејство даје ефекат који резултира несоцијализованим и неприхватљивим понашањем. Свако понашање је вишеструко мотивисано и доследније је уколико је мотивације раније формирана, ако је снажна и многострана. Утицај социјалне средине је много значајнији у односу на генетски утицај и рани породични утицај за антисоцијално понашање које се развије у адолесценцији и које обично и завршава са овом фазом у односу на овај вид понашања који опстаје. Факторе ризика антисоцијалног понашања можемо поделити у четири групе: породични, индивидуални , стресори и вршњачка група. а) Породични фактори Породични фактори односно утицаји за ризик настанка антисоцијалног понашања су:
од сукоба са законом ако механизми превазилажења стреса, односно стратегија решавања проблема погодује антисоцијалном исходу. Стресор као узрок антисоцијалног понашања се јавља због губитака, присуства непријатних стимулуса и немогућности постизања позитивних циљева, осим када стресори настају као последица антисоцијалног понашања. Само чињење антисоцијалног дела или посредно учешће у групи која га чини је стресно, долази до одбацивања од стране социјалне средине, а на крају и до сукоба са законом. д) Вршњачка група Дружење са делинквентима је први знак антисоцијалног понашања. Ово понашање може бити лимитирано самим периодом адолесценције и почиње уласком у делинквентну вршњачку групу која је адолесценту врло примамљива и формално може имати и нека идеолошка или друга обележја, као што су навијачке групе. Суштински, то је параван и покриће за девијантно понашање које се само рационализује јер даје илузију борбе за неке вредности. Није реткост да се овим групама манипулише из политичких центара због казнене политике која је блажа према малолетницима и кривичне неодговорности деце. Дружећи се са делинквентима адолесцент учи како да се антисоцијално понаша, усваја девијантне норме и вредности, група врши притисак учествовања у активностима да би био прихваћен и „један од нас“. Тако се повећавају могућности за чињење радњи које подлежу кривичној одговорности, повећава се ниво стресора и могућности да се уђе у фазу злоупотребе психоактивних супстанци које се могу добити као накнада за продају или тзв“диловање“. 2.2.3. Фактори који утичу на просоцијално понашање Видели смо да неповољни социјални утицају, породични и индивидуални фактори доводе до појаве, а уколико је та појава раније, и до опстанка девијантног понашања. Ипак, не дешава се аутоматски да деца која су изложена овим неповољним околностима постану делинквенти. Када би то било правило онда би сви они који су слабо образовани, нису добили адекватно васпитање, чије су породице сиромашне и живе у крајевима где је већи криминалитет, сви они би се понашали девијантно. Шта је то што штити од уласка у ризично понашање? Који су то заштитни фактори који утичу да се на неки ризик упркос свим овим неповољностима одговори на прихватљив начин? Истраживања показују да су фактори који штите од ризичног понашања упркос изложености неповољним приликама следећи:
_- висока интелигенција и нижа потреба за узбуђењима,
_- социјална инхибираност која подразумева познавање правила понашања и судржавање од акција које су неприхватљиве,
2.3. Теоријска схватања Различита теоријска схватања о малолетницима који су у сукобу и ризику сукоба са законом су одраз различитих научних области којима припадају и времена у којима су настала. Крајем 19. века је доминирала психијатрија ( Причардово “ морално лудило“, Ломброзови „криминалци-дегенерици, итд), почетком 20. века вођство преузимају психолошке теорије, средином двадесетог социолошке, да би у последњих пар деценија психолошка објашњења поновно добила на значају због развоја нових приступа у области психологије.У овом раду ће бити наведене само неке од теорија поменутих доминантних праваца у тумачењу понашања деце која су у сукобу и ризику од сукоба са законом.
2.3.1.Теорија наслеђа Ово је једна од најстаријих теорија која склоност ка преступничком понашању приписује искључиво наследним особинама личности и физичком изгледу. Теорију о урођеном злочинцу први је формулисао Ћезаре Ломброзо који се сматра оснивачем биантрополошке школе. Мерењем и утврђивањем одређених карактеристика и сличности лобања затвореника, Ломброзо је дошао до идеје о атавистичком урођеном преступнику.
Атавизам је појављивање физичких и психичких особина од предака које су се еволуцијом изгубиле и њихово појављивање утиче на регресију у понашању личности. То значи да одређена наследна својства предодређују некога да се понаша на одређени начин, без учешћа слободне воље. Ову теорију су подржавали бројни биолози и антрополози. Због тога су у предлагању превентивних мера били врло радикални: забрана ступања у брак, репродукције. У извесној мери су истраживања преступништа близанаца потврдила да наследни фактори у интеракцији са утицајем друштвене средине утичу на људско понашање али то свакако није доказ да је склоност ка преступничком понашању наследна.
2.3.2. Социолошке теорије а) Теорија аномије Теорија аномије коју је дефинисао Диркем, а модификовао Мертон, полази од тврдње да стање безакоња доприноси девијантном понашању. За разлику од Диркема који сматра да је појава аномије условљена недостатком норми које служе као оквир и усмеравају
и одлучујуће утичу на његов каснији развој, понашање и однос према друштвеним нормама.
б) Теорија социјалног учења Ова теорија полази од тога да је антисоцијално понашање баш као и свако друго – научено понашање. У процесу учења се учи да се не почини неко кажњиво дело као и да се почини, који модел ће се усвојити зависи од изложености током развоја појединца. Тако Ајзнек као облик учења наглашава условљавање и препоручује га за „поступак дисциплиновања“, а Бандура сматра да је најпогодније учење моделовањем.
ц) Теорија интелингенције Како јој само име каже, ова теорија наглашава интелигенцију као узрок антисоцијалног понашања. Наиме, због ниске интлигенције малолетник који је у сукобу или ризику од сукоба са законом, није у стању да схвати последице свог понашања нити да прихвати и усвоји друштвене норме и вредности. Криминолошке студије наводе да низак ниво интелигенције и образовања доводи до понашања која подлежу кривичноправној одговорности. Постоји контрадикторност у овим истраживањима јер она не доказују да су интелигенција и образовање пресудни за манифестацију антисоцијалног понашања. 2.3.4. Теорија мултифакторског приступа Теорија мултифакторског приступа је настала као реакција на једностране теорије које антисоцијално понашање малолетника објашњавају искључиво једним фактором. Биолози и антрополози истичу значај наслеђа, психолози психолошке склоности личности, представници социјалне заштите значај породице, док ова теорија истиче да је антисоцијално понашање сложена појава на коју утичу бројни међусобно условљени фактори. Иако је оспораван овај приступ је генерално прихваћен у савременом односу према малолетницима који манифестују антисоцијално понашање, како у погледу превенције тако и у третману у процесу ресоцијализације (интердисциплинарни приступ у раду, мултисекторска сарадња, тимска дијагноза и прогноза). Овај теоријски приступ није конзистентан нити је до краја развијен и довршен као концепт ( М. Лакићевић, Методе и технике социјалног рада III,2006:36). Концепт рада у Центрима за социјални рад подразумева интердисциплинарни приступ у раду са корисницима, не само малолетним, у процесу доношења процене и плана заштите и услуга се показује као неминовност учешће више стручњака различитих профила. Примена васпитних налога и васпитних мера посебних обавеза осим интердисциплинарног приступа у самим центрима подразумева и међусекторску сарадњу због саме природе извршења ових института. Уколико само једна „карика“ у овом ланцу не функционише, ефекти који увек подразумевају промене у понашању малолетног које побољшавају његово функционисање у социјалној средини и чине га прихватљивим са становишта утврђених норми које важе у друштву, ће изостати.
2.4. Преглед ранијих истраживања Морамо напоменути да нема података о истраживањима која се односе на примену васпитних налога и мере посебне обавезе у центрима за социјални рад у смислу мапирања проблема за ефикаснију примену истих, већ су доступни само подаци о броју изречених мера и налога, а према евиденцији коју објављује Статистички завод за социјалну заштиту. У студији „Анализа пракси примене васпитних налога и посебних обавеза у Србији“ коју је објавила НВО Амити 2011. године, посматран је период од
2008-2010. године а којим су обухваћени не само центри за социјални рад већ и виши судови на чијој територији надлежности раде центри .Овом студијом је обухваћено 10 окружних јавних тужилаштава односно виших судова и 77 центара за социјални рад. Од техника су коришћени упитници, интервјуи и увид у списе предмета. Анализом података добијених овом студијом стручни радници центара за социјални рад су донели следеће закључке:
Предмет овог истраживања се односи на који начин стучни радници у центрима за социјални рад процењују своју улогу у раду са малолетницима који испољавају ризично понашање и којима се изричу кривичне и диверзионе мере у чијем спровођењу активно учествују као водитељи случаја. Свој допринос могу да сагледају не само из овлашћења која им држава даје у раду са малолетницима, већ свега на основу ефеката који се постижу спровођењем мера. Истраживањем се жели постићи јасније сагледавање улоге представника центара, фактора који ограничавају доследну примену мера као и начина на које целокупно друштво треба да омогући деци и младима који су кривично одговорни а испољавају антисоцијално понашање, да имају једнак третман у оквиру превентивних активности усмерених на промене у понашању које не би смеле да зависе од могућности одређене локалне заједнице, већ од личности малолетног, његових снага и потенцијала, као и његове породице и заједнице у којој живи.
