GOSPODIN ŠAPŠAL, Skripte od Pravo

Preuzmite GOSPODIN ŠAPŠAL i više Skripte u PDF od Pravo samo na Docsity!

Beba Balašević

GOSPODIN ŠAPŠAL

SAGA O MALIM I VELIKIM ČUDIMA

Simoni i Petri, Jer moj život vredi onoliko koliko vama značim...

Koje najlakše razlikuješ jedne od drugih po tome što se Književ- nik postaje upornošću, a Pisac se rađa, kao što rekoh...

Jedan od tih (po prvi put diskretno potpisan i na koricama Knji- žičuljka Obojenog Preostalom Pozlatom Spomenika Hromom Ka- petanu Pingelsu), rođen je, na primer, 6. avgusta 1982. g. u Novom Sadu. Na svojoj prvoj knjizi je, kao što rekoh, potpisan punim ime- nom i prezimenom, pardon, punim nadimkom i prezimenom, ali bez i jedne jedine generalije, i bez recenzije Nekog Već Stručnog I Uvaženog, što je u najmanju ruku čudno...

Moguće da je na to uticao i podatak da je Dotični Pisac, tad gi- mnazijalac, prisustvovao promociji drugog romana Ovog Kantauto- ra, koji je, pred Sve Samim Autoritetima, u hvalospevima predstavio Prof. Dr. Najveći Autoritet, a da tu knjigu, sasvim pouzdano, dotle (a ni od dotle), nije ni otvorio...

Kako li će se tek dopasti onima koji je i pročitaju, došapnuo je tad Ovaj Kantautor Dotičnom Piscu, koji je to očito zapamtio istom la- koćom kojom pamti i sve drugo...

Recenzije, a naročito recenzenti, precenjeni su, tu nema zbora. Da li je ikad iko unajmio ikog da mu napiše nešto objektivno, što je često pseudonim iza kog se krije „nepovoljno”? Lanac od prvog na- pisanog do prvog odštampanog slova ume da bude i dug i zapetljan, ali samo dve alke na njemu nešto vrede, i drže čitavu tu priču: Onaj ko je napisao, i onaj ko čita...

A ja sam, da raščistimo jednom i sa tim, pročitao poprilično knji- ga. Rekavši maločas da to nisam činio već odavno, ne znači da u me- đuvremenu nisam ni započinjao da ih čitam, ali poslednjih godina sam retko koju dočitao do kraja. Verovatno je to malo i do mene, ali mnogo više je do knjiga, bojim se...

I onda... Knjižičuljak Uglancan Kao Furnirana Intarzija Na Devojačkom Šifonjeru Od Ružinog Drveta odjednom me je naveo da ponovo pro-

trljam gotovo zaboravljenu čarobnu lampu na stočiću kraj kreveta. A knjiga je pravo čudo tehnike. Satima i satima te ne upozorava da je baterija pri kraju?

Neko ko nema pojma rekao bi da sam to pročitao u jednom dahu. A pročitao sam to u jednom snu, ustvari...

Odjavna špica Knjižičuljka Sjajnog Kao Da Ga Je Posebnom Pa- stom Nabavljenom Čak u Mar Del Plati Viksao Lični Posilni Potpu- kovnika Gutijereza, priča o zaljubljenom čokalatijeru Šapšalu, po- svećena Simoni i Petri „jer moj život vredi onoliko koliko njima zna- čim”, projektovala se još dugo u najtamnijem uglu stropa nad poste- ljom, u onom mračnom ćoškiću u koji jutro dospe tek kad sunce pot- puno podviri u sobu...

Dotičnog Pisca znam još dok je bio Malo Pišče, sticajem okol- nosti, i kad je danima patio što su mu jednu (već dodeljenu) prvu na- gradu na anonimnom konkursu naprasno zamenili drugom, posum- njavši da je to napisao Neko Stariji? Godinama potom, sve do završ- nog ispita na studijama komparativne književnosti, pa potom i do diplomske predstave na Pozorišno-filmskoj Akademiji, pratio sam, iz nekog razloga, sve njegove pokušaje, mahom uspešne, ali i dalje još uspešnije omalovažavane, što je samo bio siguran znak da je na dobrom putu...

A taj Neki Razlog bio je, možda, samo pritajeni strah da će na kra- ju morati odbaciti i poslednje balaste Mašte, kao što to mnogi učine kad šareni balon detinjstva krene da ponire ka zlosutnim šumama takozvanih zrelih godina...

Srećom, ovaj šareni balon se zakačio za kulu na vrhu jednog pla- ninskog manastira koji je krio tajnu koju ja ovom prilikom ipak neću brzopleto otkriti, a i ne moram, svom srećom, pošto ju je pre mene otkrio pufnasti mačak po imenu Džezuli, ili mu je to pre bio nadi- mak, đavo će ga znati?

Da bi se priča dopričala ponekad je potrebno strpljenje. I možda me je u Knjižičuljku Boje Zadremalog Nevena to najviše i iznenadi-

Sve je na svom mestu kad se Onaj Ko Piše zapita zašto bi ovo neko čitao? Problemi se javljaju kad se Onaj Ko Čita zapita zašto bi ovo neko pisao?

Ali takvi problemi češće se dešavaju Književnicima nego Piscima, i čovek mora biti daleko stručniji nego ja da bi se upustio u raspra- ve na tu temu...

Na meni je bilo samo da primetim da se Knjižičuljak Maskiran U Opalo Lišće Sa Šezdesetdvogodišnjeg Hrasta i Tri Bronzanoplatina- ste Bukve, pojavio tek tako, niotkuda, kao onaj lahor koji je mramor- nog gargolja u ružičnjaku na vrhu manastira u prolazu samo popr- skao mirisom zaliva, kao svetom vodicom...

Znam... Napisati nešto nalik recenziji knjige Svog Deteta nije baš najo- bjektivnija stvar na svetu, ali daleko problematičnije bilo bi hvaliti knjigu Svog Deteta koja nije dobra...

To nikad ne bih uradio nekom do kog mi je stalo... Uostalom, ovo i nije prava recenzija, kao što ni Knjižičuljak nije prava knjiga...

Pa, da... Umalo da me prevari, prefrigana devojčica... Ona je to samo prepisivala snove, dok nismo pazili...

Đ. Balašević

aga o… ne baš preterano sposobnim naslednicima W)%)&.#$,ūÏ*Ð&ū/ū%)$/ū-/ū$)Ðū-&/W$()ū/%&$/W(ū#Ř

Řū0ūĀ(ū%)$ū,#Ð/ū#4ū4.0),Ř

Řū$(ū,!0#ū'W%ū-ū,)/Ð(#'ū/0.)'Ř

ŅŅŅ)&)ū&0,ř,%)&)'ū%)!ū$/,#ū(/')&$#0#ū%)-.)&)'Ř

ŅŅŅū#ū$)Ðū)")ř")$ū&#%)0ū-ū-0#"ū-.,(Ř

Moraš. To ti je obaveza. Ja ću se verovatno ljutiti s vremena na vreme, ali nemoj da me ne razumeš, molim te.

„A kome se predstavljamo?” Onome koji čita ove redove. On je važniji i od tebe i od mene. „Zbog...?” Jednostavno je: knjiga ne postoji bez mene, ja ne postojim bez knjige, ti ne postojiš bez mene, a ništa ne postoji bez...pogodi.

„Papira?” Lupetaš. Ništa ne postoji bez Onoga-koji-čita-ove-redove. „Preteruješ sad. Mi ćemo postojati kad ti ispričaš priču, čita- li nas-ne čitali!”

Ali, nećemo vredeti. Ako nikom ništa ne značiš, kako ćeš izme- riti koliko vrediš?

„Ne znam.” Znaćeš ubrzo, jer ti si deo ove knjige, a ona je baš o tome. „Krećemo?” Krećemo.

Visoko na planini Mon Gron Lolon, daleke 1744. izvesni msje

Šapšal odlučio je da uloži u izgradnju manastira. Na najnepristupač- nijem mestu na čitavom planinskom lancu, čak 22 godine dizao se manastir Sen Šalimon, a uz pomoć dobročinitelja Šapšala, gospodina plemenitoga i čistoga srca. Tako piše na samom ulazu.

Tim rečima. Prvi monah koji je došao da slavi Boga na ovom mestu bio je niko drugi do msje Šapšal lično. Pred kraj života, u 102. godini, Šap- šal se povukao iz uspešnog biznisa sa čokoladom, predao kancelari- je i fabrike svojim nesposobnim i vazda pijanim sinovima, i posve- tio se odricanju.

Umro je sutradan. Brže-bolje, da se ne bi ispostavilo da je Sen Šalimon loša inve- sticija, unuci Šapšalovi nagovorili su svoje očeve da odu u manastir. Na jeziku najveštiji od unuka, Marsel Šapšal, mlad čovek sa jednim okom (drugo je zahvaljujući istom tom jeziku izgubio u okršaju sa jednim prodavcem pribora za vez), ubedio je svog oca i strika da je „...sramota pred Bogom i narodom da manastirom huči hladni planin- ski vetar umesto molitva, i da je ovo odlična prilika i za njih da oka- ju svoje grehe u tišini i mraku gde ih niko neće uznemiravati, naročito uterivači kockarskih dugova koji ih godinama progone...”

Tako da i sledeći monasi koji kročiše u manastir bili su iz loze čo- koladnog magnata Šapšala. Napustili su svoje raskošne hacijende u elitnom delu Grand l’Grada i krenuli uz planinu prema Sen Šalimo-

nastira, grickali su pečeni hleb sa belim lukom, preliven maslinovim uljem sa juga, i čokoladne specijalitete iz radionice svog oca, Petru- njelin poljubac i Žele ala Franž.

Već sutradan, za svoj prvi duhovni doručak uhvatila ih je nesno- sna panika kad su naišli na prazne kuhinjske ormariće i špajz pun isteklih rokova trajanja. Braća su vrlo brzo osetila efekte motivišućeg straha od gladi na svojoj koži, tako da su hladnim hodnicima zami- risale pohovane kelerabe i pečene kroasane, za samo nekoliko dana...

Prvog proletnjeg dana u isposništvu, Brat-bez-miševa sadio je šargarepu u bašti, usput joj pevajući staru narodsku pesmu Sej, sele, sej, đele, verujući da pevanje godi biljkama koje rastu, dok je Brat-sa-miševima čistio peć u kuhinjici. Začulo se zvono na vratima.

To jest, jedva se čulo. Osoba koja je zvonila na manastirska vrata suočila se sa proble- mom: u šupljini bronzanog zvona, koje je visilo nekoliko metara iznad kapije i koje pri tom niko nikad nije zaklatio, lasta je napravila dom. I to ona lasta, za koju mudraci tvrde da ne čini proleće. Ona je umorna od puta, i nije joj do uznemiravanja.

Kada su se braća Šapšal došunjala do vrata provirili su kroz tajni otvor, koji je još njihov otac vešto predvideo zidajući manastir iako je bio izrazit poštenjak, i suočili se sa svojim košmarom: čovek sred- njih, tačnije srednjijih godina, leđima okrenut prema kapiji, mrmljao je, reklo bi se besno, i pravio neke neprepoznatljive pokrete rukama po telu.

„Mogao bi biti!” reče Brat-bez-miševa. „Ne vidim šta radi. Možda oštri britvu!” drhtao je drugi brat. „Ali, sam je! Oni nikad nisu dolazili sami!”

„Možda se ostali kriju!” U toku ove junačke rasprave, nenajavljeni gost se okrenuo pre- ma vratima, držeći maramicu kojom je pokušavao da obriše nered sa odeće koji je zaradio uznemiravajuću lastavicu, i psovao je prema zvonu. Braća, ohrabreni nedostatkom oštrice u rukama gosta, utvr- divši da se ne radi o jednom od uterivača, odlučili su da mu se obra- te, namontiravši pri tom svoje nove, pokajničke face.

„Dobar dan. Moje ime je Paolo Belvedere, avanturista iz Bariku- dija. Primate li me u goste?”

Svaku reč ovaj lastavicom-obeleženi turista izgovarao je sa jakim akcentom ljudi koji žive blizu mora, tako da je njegovo pitanje zvu- čalo više kao pesma nego formalnost.

Braća su ćutala. Potpuno nepripremljeni za ovu situaciju, samo su se pogledali i odlučili da nastave hrabro da ćute.

„Spreman sam da dam skromni novčani doprinos za vaš mana- stir.” otpevao je Paolo.

„Da, izvolite, naravno, kako da ne, samo uđite, uđite.” „Ja sam u novoj veličanstvenoj avanturi,” govorio je ulazivši na manastirska vrata „tražim Kesa i Buta, oni su krenuli pre mene, mož- da su me i tražili već kod vas... Da nisu?”

„Ko?” upita Brat-sa-miševima, i baš u tom trenutku jedan debeli čupavi miš, uspentra mu se uz nogu.

„Kes i But, braća Kes i But. Visoki, crni momci, prilično jakih, razvijenih mišica, velikih šaka. Kes ima ožiljak ispod desnog oka u obliku potkovice, a But istetoviranog majmuna na vratu... Ne? Nije vam poznato?”

Braća Šapšal odmahnuli su glavom, neželeći da im ikada bude po- znato.

„E, dobro je, dobro je...” Paolo Belvedere spustio je svoju pinkli- cu sa stvarima na ledeni manastirski pod i seo na jednu od klupica (i

Svi oni koji malo bolje poznaju ovu zanimljivu ličnost, znali bi da je on ovog trenutka shvatio da je zapravo-među svojima.

„Znam za tu krčmu, da, da. Posetio sam je na jednoj od svojih po-život-opasnih pustolovina. Interesantan svet se tamo skuplja. Kartaroši čine najveći procenat tamošnjih gostiju... Da, tako sam za- pisao u svoj dnevnik. Pored toga što tražim Kesa i Buta, ja pripre- mam jednu značajnu stvar za istorijsko-geografsku svest: enciklope- diju svetskih krčmi, pabova i salona!”

Brat-sa-miševima oporavljao se od udarca, trljajući mesto gde je završio lakat njegovog brata, a Brat-bez-miševa je nastavio razgovor nimalo uznemiren.

„Zaista? Pa to je stvarno dragoceno! Kladim se da ćete se jednog dana kad završite setiti i naše manastirske biblioteke i doneti nam je- dan primerak. A sad, molim Vas, oprostite mom bratu na nerazu- mevanju... Postavićemo sto u kuhinji, dobrodošli ste da večerate sa nama. Baš nas zanima Vaša priča.”

Uputili su se prema stambenim prostorijama manastira, prešavši pri tom preko popločanog poda koji je zapravo bio mozaik.

„Kakav mozaik?” Čekaj. „Zanima me kako je izgledao taj manastir, ništa mi o tome ne pričaš!”

Pa što ne kažeš?! „Kako da ti kažem kad se ljutiš što te prekidam?!” Dobro, de. Slušaj sad. To nas sad jako udaljuje od Paola i bra- će, ali zanimljivo je...

„Vratićemo se na njih.” Da, zapamti gde smo stali, otprilike... Ajd, taman da oni posta- ve sto i smeste Paola u manastirsku ćeliju...

Slušaj...

Msje Šapšal, kao što rekoh bio je čokolatijer. Imao je fabrike i pro- davnice na svim kontinentima. Ser Edmund Redmund Koli Džons, arihekta kraljevskih rezidencija, najskuplji i najdeblji primenjeni umetnik onog doba, bio je veliki prijatelj msje Šapšala, tačnije njego- vog biznisa. Pričalo se da je odbio da osmisli kraljičinu zimsku vilu na jezeru Ringingtoun, jer je taj mesec u luku uplovio tovarni brod „Šmucija” (koji je, rauzume se bio u vlasništvu Šapšalovom) prepun kakaoa i indijskih oraha, od čega je ubrzo nastala najnovija hit čoko- lada Šokolad Šapšal avek l orahs. Ser Edmund Redmund je naravno istog trena otputovao kod Šapšala u želji da bude prvi koji će je degu- stirati i kraljica je zimu morala provesti kod rodbine na selu.

Sve Šapšalove radnje u centrima centara sveta, dizajnirao je Koli Džons i bio uredno isplaćen u sanducima čokolada i kolača po iz- boru. Zahvaljujući, dakle, apetitu kraljevskog arhitekte, prodavnice i poslastičarnice Šapšalove bile su na nivou kraljevskih prostorija i to je svakako pomoglo prodaju i podiglo ugled njegovih čokolada na vrh vrhova svetskih slaćkarnica.

Kada je msje Šapšalu palo na pamet da podigne manastir nije po- stojala dilema u njegovoj glavi ko će biti zadužen za izgradnju. Iako je Edmund Redmund u početku bio uplašen od takvog predloga, msje Šapšal uspeo je da ga ubedi da će im sile Neba sigurno oprosti- ti ako bilo šta zabrljaju i tutnuo mu u ruku vrećicu lešnika oblivenih belom čokoladom, koja je za njega imala veću težinu od bilo kakve vreće sa zlatnicima.

Prednja strana manastira bila je rozlikasto-beličasto zlatna ukra- šena figurama anđela i nasmejanih gargolja koji su sedeli u svojim nišama. Iz daleka bi se učinilo da je čitav komšiluk jedne dvospratni-

Paolo Belvedere raspakovao se u svojoj sobici. Imao je lep pogled na proplanak i seoce u daljini i jedino što se micalo bile su žgoljave ptice i debeli dim iz krčmarskih dimnjaka, koji ga je mamio kao tvo- ra na kokošinjac. Znao je ipak, da mora da mu odoli i da je ovaj izgu- bljeni manastir za njega sada najsigurniji način da ostane u među ži- vima... Što ga je svakako interesovalo.

Paolo je slagao braću gotovo u vezi sa svim što je izgovorio, uklju- čujući i svoje ime. Njegovo pravo ime je Škrljio Gubavone.

Čoveku koji je gradio imidž svetskog putnika, zavodnika, kockar- skog princa i nezaboravnog šmekera, nije odgovarala ova kombina- cija samogla- i suglasnika. Slagao je za i enciklopediju, naravno, sla- gao je i da su mu izvesni Kes i But prijatelji. Međutim, ono što nije slagao, a što je možda najblesavije, jeste to da on ovaj pomenuti par zaista traži po celom svetu... Iz prostog razloga što bi mu bilo mno- go lakše da se sakrije od njih kada bi znao gde se oni nalaze. Ovako, Škrljio, tj. Paolo, beži od Kesa i Buta (zbog tričave kratke, romantič- ne epizode sa Butovom ženom Arom u njenoj kuhinji dok je pas la- jao) ne znajući ni gde su oni na karti sveta u odnosu na njega. Sila- zivši u trpezariju uspeo je da čuje deo razgovora koji su braća vodila:

„Ne znamo ko je taj čovek i ne znamo da li nam želi zlo i ne zna- mo da li je došao da nas opljačka i ne znamo da li je stvarno sam i ne znamo šta nosi u torbi i ne znamo-”

„Pa šta znamo, brate?!” Tišina. Još tišine. Još malo. „Ne znam.” „Meni deluje sasvim kao mi, tako, pristojno.”

„Možda, ali njega jure opasni likovi, to je bar jasno!” „Pa, i nas isto.” „Ššššš!” začuo se tup udarac u tkaninu. Jedan brat je munuo dru- gog. Verovatno u rebra.

„Cijuuuuuukiiiiiiiiiiiiiik!” Da. To objašnjava. „Dobro veče, braćo, da vas ne prekidam u molitvi?” „O, ne, ne, zapravo upravo smo preslišavali naše sutrašnje obave- ze u manastiru... Izvolite!”

Brat-bez-miševa rastrčao se da ospontani situaciju. Žene su sva- kako mnogo vičnije u ovakvim prigodama, i šteta je što nikad nisu posmatrali svoje supruge kako vešto iskliznu iz situacije ogovaranja osobe koja u tom trenutku nailazi.

„Večera je naša skromna, nije kao u krčmama u koje ste navikli da svraćate.”, Brat-sa-miševima nespretno je započinjao razgovor.

„Pa, ako ste vi uspeli da se naviknete, verujem da će i meni poći od ruke.”

Brat-bez-miševa ispustio je drvenu kašiku za sipanje supe. „Šta želite da kažete? Mi smo monasi, ovo je naš način, naša žr- tva, odricanje...”, govorio je dok je krpom mahnito brisao kašiku koju je upravo podigao. I opet ispustio.

„Činilo mi se da je malo pre, na ulazu Vaš brat spomenuo da je nekad bio gost Mamurnog lososa, a tamo se zaista dobro jede. Cela ulica miriše na rolat sa zelenim patlidžanom i morčijim jajima kada je taj dan na meniju...”

Brat-sa-miševima zagrizao je vešto namotan mamac starog lisca, Paola Belvederea:

„Da, i na vino od brusnica koje služe samo u oktobru kad krenu pljuskovi...”

„A tek puding od limete i višnjinog cveta!”