Preuzmite Greške u laboratorijskoj medicini i više Završni radovi u PDF od Elektronika samo na Docsity!
GREŠKE U LABORATORIJSKOJ MEDICINI
Poslednjih godina je došlo do ekspanzije u poboljšanju rada kliničkih laboratorija. Klinička laboratorija je postala efikasnija kao nikad ranije, vreme analiziranja uzoraka je svedeno na najmanju moguću meru, omogućavajući analiziranje većeg broja uzoraka i više parametara u istom vremenskom intervalu. Manuelne radnje u pripremi i analiziranju bioloških uzoraka se izuzimaju i proces rada se sve više automatizuje. Automatizacija i kontrola kvaliteta, spoljašnja i unutrašnja, omogućavaju praćenje i unapređenje analitičke preciznosti i tačnosti dobijenih rezultata. Proces rada u kliničkim laboratorijama se poboljšava i preko certifikovanih i akreditovanih programa. Programi uobličuju i definišu proces primenom odgovarajućih standarda rada u laboratorijama. Primenjujući i učestvujući u programima laboratorije dobijaju uputstva za dalji rad. Sve navedeno bi moglo da ukazuje i na poboljšanje kvaliteta laboratorijskih usluga i smanjenje nivoa grešaka u laboratorijama, ali istraživanja ukazuju da nije došlo do velikog smanjenja nivoa laboratorijskih grešaka. Laboratorijske greške možemo podeliti na osnovu mesta nastanka na: preanalitičke, analitičke (intra- analitičke) i postanalitičke. Najveći udeo grešaka se dešava u pre- i postanalitičkoj fazi, zavisno od istraživanja od 65 do 95%. Upravo manji procenat u odnosu na ukupan broj grešaka, broj analitičkih grešaka može da ukaže da nije došlo do značajnog poboljašanja kvaliteta rada u smislu smanjenja nivoa grešaka. Najveći broj istraživanja se fokusirao na merenje analitičkih grešaka usled relativno lakog izračunavanja, dok je izračunavanje prenalitičke i postanalitičke greške prilično otežano imajući u vidu da one mogu biti skrivene i da oko 75% grešaka nema nikakve posledice po pacijenta ili nisu vidljive (rezultati u referentnom opsegu). Preanalitička greška je i neodgovarajući izbor laboratorijskih testova dok je najčešća postanalitička greška neodgovarajuća interpretacija i primena laboratorijskih rezultata, one su posledica neodgovarajuće komunikacije među laboratorijama i zdravstvenih ustanova ili usled primene kriterijuma koji ne zadovoljavaju standardnu metodologiju rada. Uvođenje novih tehnologija u zdravstvene ustanove (online konekcija između laboratorije i odelenja) bez odgovarajuće organizacije pre će da pogorša nego da poboljša komunikaciju između laboratorije i kliničara. Nedostatak momentalne notifikacije i kliničke primene kritičnih vrednosti može imati isti efekat efekat kao negativni ili pogrešni
rezultati. Pravilna interpretacija i srazmerna akcija treba biti primenjiva i pre nego što se laboratorijski test uradi.
Najveći broj grešaka nemaju nikakve posledice po pacijenta, kod oko 12,5% grešaka rezultati su apsurdni i nemaju efekat na lečenje jer se odbacuju. Ostale, oko 12,5%, greške su one koje mogu imati efekat na zdravlje pacijenata i upravo te greške su one koje se naglašavaju, putem medija, nezadovoljnih pacijenata i drugih zdravstvenih radnika. Kad jedna greška dospe u javnost onda se ona predstavlja kao „vrh ledenog brega“, da je stvarno stanje u laboratorijama, nivo greške, mnogo veći nego što se ima uvid. Šta istraživanja pokazuju?
Plebani i Carraro su istraživali laboratorijske greške kod hitnih uzoraka tokom tri
meseca obrađujući 40490 testova. Broj grešaka na ukupan broj testova bio je 189, tj 0,47%. Od toga greška u preanalitičkoj fazi je učestvovala sa 68,2% sa greškom kod identifikacije 70,8%, analitička greška 13,3% i postanalitička greška 18,5%. Frekvencija greške je bila 1 greška na 214 rezultata. Kod 74% pacijenata greška nije uticala na tok lečenja, 19,6% pacijenata je poslato na dalja ispitivanja ili su ponovljeni rezultati i greška je utvrđena ne izazivajući posledice po lečenje, osim produženja vremena lečenja, dok 6,4% pacijenata je primilo neodgovarajuću terapiju. Nijedan pacijent nije imao veće posledice po zdravlje usled laboratorijske greške. Greške su se najčešće javljale kod identifikacije, uzimanju i obeležavanju uzoraka od pacijenata.
Preporuka je da se 12h pre uzimanja laboratorijski uzoraka ne uzima hrana i svi napici osim vode, ako se pacijent pridržava ovog uputstva onda ne dolazi do akutnog uticaja ishrane na laboratorijske analize. Treba uzeti u obzir akutni uticaj hrane na rezultate laboratorijskih analiza ako se laboratorijske analize moraju obaviti u kraćem roku od 12h. Viši trigliceridi mogu dovesti do zamućenja seruma usled više koncentracije masnih kiselina i proizvesti drugi vid preanalitičke greške. Zamućene seruma zbog visoke koncentracije triglicerida (masnih kiselina) se naziva lipemija(masnoća u krvi). Lipemija može da utiče na sve turbidimetrijske analize (latex testovi) usled inicijalnog zamućenja i sve analize koje se očitavaju u UV spektru zbog visoke absorbance. Nivo lipemije se može odrediti, noviji komercijalni testovi imaju određene vrednosti lipemije do kojih su koncentracije pojedinih testova validni, tako da se ne moraju svi lipemični uzorci ponavljati već samo oni koji prelaze graničnu vrednost.
Akutan smanjen unos hrane može takođe uticati na rezultate laboratorijskih testova. Kod ne unošenja hrane u toku 40-48h smanjuje se pH krvi i koncentracije bikarbonata usled povećanja koncentracija organskih kiselina (beta-hidroksi butirat 30x, aceto-acetat 8x, slobodnih masnih kiselina3x). Povećane su koncentracije bilirubina 2,6x, piruvata i laktata 2,5x, glicerola i glukagona 2x i glukoze, dok su snižene koncentracije insulina. Kod određivanja koncentracija triglicerida enzimskom metodom (najčešća metoda u rutinskoj laboratorijskoj praksi) dolazi do greške usled visokih koncentracija glicerola kod pacijenata koji gladuju. Tako da pacijent koji nije uzimao hranu ili se izgladnjivao ima prividno više koncentracije triglicerida u serumu nego kad je imao redovnu ishranu. Glicerol koji je unet putem pića, kod pacijenata sa oštećenom funkcijom bubrega ili urođenim nedostatkom enzima glicerol kinaze, može da prozrokuje lažnu hipertrigliceridemiju. Način života može uticati na biološke varijacije laboratorijskih rezultatakao što su: Uzimanje kofeinskih napitaka (povećava konc. jonizovanog kalcijuma, slobodnih masnih kiselina, adrenalina, dok snižava pH krvi), uzimanje etanola (povećava diurezu, povećava konc. AST,ALT, GGT i HDL), pušenje (povećava koncentracije eritrocita, leukocita, kortizola, aldosterona, adrenalina, CEA, slobodnih masnih kiselina, glicerola dok snižava koncentraciju HDL-a). Dugotrajne dijete sa unosom male količine proteina mogu da izazovu metaboličke promene. Sve navedene biološke varijacije ne mogu da se uvrste u preanalitičke varijacije koje proizvode greške jer odražavaju promene na metabolizam pacijenata usled trajnih navika. Greška u laboratorijskoj dijagnostici uzrokovana ishranom ili izgladnjivanjem mogu se prevazići boljom komunikacijom tj zdravstveni radnici trebaju pacijentu koji ide na redovnu laboratorijsku dijagnostiku (obavezno ako se analiziraju lipidi u krvi) objasniti da zadnji obrok mora da bude lagan, izuzet od hrane koja se sporo vari, i da bude 12h pre uzimanja uzoraka za laboratorijsku dijagnostiku.
Kratkauticaj na fizička aktivnost visokog intenziteta može imati veliki koncentacije pojedinih analita ali njen uticaj je kratkotrajan oko4h sata nakon kojeg se koncentracije analita vrafizičke ćaju na nivo koncentracija pre
aktivnosti aktivnosti osim u slučajevima većeg opterećenja organizma (trčanje
maratona) kada se promena zadržava i preko 24h. Duža fizička aktivnost utiče na zapreminu plazme i povećanje bazalnog metabolizma može imati uticaj na promenu koncentracija analita plazme i koncentraciju krvnih ćelija.
Inicijalna bolest pacijenta može uticati na neke laboratorijske analize usled visokih koncentracija pojedinih supstanci u organizmu koje interferiraju sa reakcijom za dokazivanje drugih analita. Prisustvo autoantitela može uticati na laboratorijske testove koje se rade imunohemijskim metodama.
Visoke koncentracije bilirubina daju izraženu tamno žutu obojenost serumu koja utiče na fotometrijske testove usled intenziteta obojenosti. Tamno žuta obojenost seruma se naziva ikterus. Intenzitet obojenosti je direktno proporcionalna koncentraciji bilirubina u krvi.
Hemolitičke anemije mogu da izazovu hemolizu krvi in vivo i uzorci krvi od pacijenata koji boluju od hemolitičke anemije mogu biti hemolizirani. Hemoliza predstavlja proces oštećenja krvnih ćelija pri kojem dolazi do oslobađanja hemoglobina iz eritrocita. Oštećenje eritrocita dovodi ne samo do oslobađanja hemoglobina već i supstanci koje se nalaze u eritrocitu, tako da je negativni uticaj hemolize na laboratorijske testove dvojak. Prvi je uticaj obojenja hemoglobina i karakteristične boje hemolize.
Hemoliza je lako uočljiva, već nakon koncentracija hemoglobina većih od 0,3 g/l može se primetiti promena boje seruma ili plazme i u zavisnosti od konc. hemoglobina u uzorku boja se menja od svetlo ružičaste do tamno crvene. Drugi uticaj se odnosi na supstance koje su u većoj koncentraciji u eritrocitima nego izvan eritrocita. Primer: Kalijum je u eritrocitima u većoj koncentraciji u eritrocitima ( K oko 145 mmol/L) nego izvan (oko 4 mmol/L). Oštećenjem eritrocita dolazi do izlaska kalijuma iz eritrocita povećavajući koncentraciju kalijuma u plazmi.
Hemoglobin je veliki molekul (oko1000 KD) i izlazak hemoglobina iz eritrocita ukazuje na veće oštećenje membrane eritrocita, tako da klinički značajne varijacije nekih biohemijskih parametara i koagulacionih testova mogu biti izražene i kod blage ili hemolize koncentracija hemoglobina nižih od 0,3 g/l.
daju usmenu potvrdu trebalo bi da imaju pratioca). Interni nalozi ne smeju da se predaju pacijentima, već se predaju tehničaru koji uzima uzorke. Zdravstveno osoblje koje uzima uzorke takođe proverava identitet pacijenta tj ispravnost internih naloga. Primenom laboratorijskog informacionog sistema i bar kodiranje internih naloga izbegava se greška kod prepisivanja. Povezani zdravstveni informacioni sistemi distribuišu neophodne informacije do zdravstvenih službi i odelenja tako da nije potrebno davanje uputa pacijentima, već je neophodno da se pacijent pojavi u dato vreme za određeni medicinski zahvat ili proceduru. U tom sistemu pisani laboratorijski uput je zamenjen elektronskim uputom , a pisani izveštaj sa elektronskim izveštajem. Mogućnost greške usled pogrešnog čitanja, prepisivanja i gubljenja uputa i izveštaja je izbegnuta, što pospešuje efikasnost same zdravstvene zaštite pacijenata. Boljom efikasnošću se smanjuje vreme lečenja pacijenta, zdravstvene usluge postaju pristupačnije većem broju pacijenata za preventivne preglede i samim tim se i snižavaju troškovi lečenja.
Bolničkim pacijentima identitet se utvrđuje na odelenjima i potvrdu identiteta daje zdravstveno osoblje odelenja. Potvrda od ležećeg pacijenta ne može biti apsolutni faktor u utvrđivanju identiteta, usled mogućeg poremećaja svesti pacijenta zbog terapije ili zdravstvenog stanja.
Najbolji način identificiranja pacijenata u bolnici je primena narukvica sa opštim podacima o pacijentu, ako je moguće bar kodirana, u slučaju primene bolničkog informacionog sistema gde je očitavanjem bar koda moguće videti šta je neophodno uraditi ili dati od terapije za datog pacijenta, bez mogućnosti manuelne skriptne greške. Narukvicu dobija svaki pacijent po prijemu u bolnicu i ne skida se do otpusta.
Greške kod identifikacije pacijenta je moguće veoma lako izbeći boljom organizacijom posla u zdravstvenoj ustanovi i laboratoriji.
Uzimanje bioloških uzoraka
Krv - vena
Uzimanje uzoraka biološkog materijala najviše zavisi od obučenosti zdravstvenog osoblja. Treba znati kad i u koje vreme biološki materijal treba biti uzet. Sam položaj pacijenta prilikom uzimanja venske krvi može dovesti do preanalitičke greške, koji može da utiče pre svega na nivo proteina, kao i supstanci koje se vezuju na proteine u serumu. Koncentracije proteina i protein vezanih molekula mogu da se povećaju za 5–15%, ako se položaj tela pacijenta
promeni iz ležećeg u stojeći. Smatra se da je ovo posledica prelaska vode iz intravaskularnih delova prilikom stajanja. S obzirom na uticaj ovog efekta, preporučuje se da se svi uzorci krvi pacijentima uzimaju u ležećem položaju. Većina laboratorija, najčešće usled obima posla, nije u mogućnosti da obezbedi da pacijenti leže tokom uzimanja uzoraka krvi, te se uzimanje uzoraka obavlja u sedećem položaju. Pre samog uzimanja biološkog materijala vrši se obeležavanje kontejnera (čaša, posuda ili epruveta) u kojima će se biološki uzorci sprovesi do laboratorija. Neadekvatno ili pogrešno obeleženi kontejneri često su uzrok greške kod identifikacije i mogu da izazovu posledice po zdravlje pacijenta(zamena krvi, npr. hiperglikemija, hipoglikemija i sl.). Pravilno obeležavanje se sastoji od upisivanja identifikacionih podataka pacijenta, vremena uzimanja i imena tehničara koji biološki materijal uzima. Kod obeležavanja uzetog biološkog materijala, bez obzira da li se obeležavanje vrši bar kodom ili pismeno, neophodno je da zdravstveni tehničari sve kontejnere obeleži neposredno ispred pacijenta, pre uzimanja uzorka.
Najčešći biološki materijal koji se uzima pacijentima za laboratorijske analize je krv.
Uzroci preanalitičkih grešaka kod uzetih uzoraka krvi kod kojih je utvrđena greška bila kod uzimanja krvi su: hemoliza, nedovoljno uzorka neadekvatan uzorak i koagulisan uzorak- mikrokoagulacije.
Venska krv se se najčešće uzima venepuncijom antekubital nih vena. Mogu se punktirati vene šake i noge. Pacijentim a koji imaju masnice ili hematom u predelu gde bi se trebalo izvršiti venepunkcija, punktira se mesto ispod hematoma ili masnice. Masnice i hematomi sadrže raspadnute krvne ćelije i ako bi se punktirao hematom ili mesto iznad moglo bi doći do kontaminacije uzorka produktima nekroze ćelija.
Pacijentima koji primaju IV infuziju ne bi trebalo uzimati uzorke krvi bar jedan sat pre završetka infuzije. U većini hitnih slučajeva ne može se čekati sat vremena nakon isteka infuzije do uzimanja uzoraka krvi pa je preporuka da se krv uzme venepunkcijom druge ruke. Ako se krv uzima preko infuzionog katetera dolazi do
Koagulacija u igli smanjuje promer same igle, uzrokujući veći pritisak na krvne ćelije, što može dovesti do pucanja eritrocita i hemolize. Antikoagulantno sredstvo u epruvetama neće sprečiti koagulaciju ako je do nje već došlo, tako da uzorci krvi koji su koagulisali se odbacuju i neophodno je pristupiti ponovnom uzimanju uzoraka krvi. Manji koagulumi (mikrokoagulacija) i mali fibrinski ugrušci su teško vizuelno uočljivi i mogu dovesti do pogrešnih reuzultata faktora koagulacije i krvne slike, mada takvi rezultati su u većini slučajeva besmisleni pa bivaju odbačeni. Oni izazivaju, možda i veći, problem u samoj laboratoriji tako što usled začepljenja kvare laboratorijske aparate.
Epruvete koje služe za uzimanje uzoraka krvi mogu da sadrže supstance koje pospešuju ili sprečavaju koagulaciju krvi. Treba lagano promešati sve epruvete koje sadrže aditive nakon uzimanja uzoraka krvi, da bi se aditivi bolje dispergovali u krvi. Mešanje se obavlja laganim potpunim okretanjem zatvorenih epruveta ili blagim mešanjem u jednom pravcu otvorenih epruveta. Epruvete sa antikoagulansom bi trebalo okrenuti (promešati) od 5-10 puta.
Antikoagulantna sredstva služe da bi se sprečila koagulacija krvi i koriste se kao aditivi ako je neophodno laboratorijske testove uraditi iz plazme ili pune krvi. Ona mogu uticati na analize menjanjem pH sredine ili menjanjem koncentracije ispitivanih analita. Izbegavanje greške kod odabira odgovarajućeg antikoagulantnog sredstva se izbegava pridržavanjem uputstava proizvođača testa i njegova primena u tačno utvrđenoj koncentraciji i zapremini. Ako se ne uzme odgovarajuća zapremina i rezultati laboratorijskih analiza neće biti validni. Kod uzete manje zapremine krvi od propisane u uzorku su veće koncentracije antikoagulantnog sredstva koja može imati interferirajući efekat na analizu. Ako je antikoagulantno sredstvo u manjku ili nije dobro promešano, može doći do koagulacije krvi. Najčešće korišćeno antikoagulantno sredstvo koje se koristi za analiziranje krvnih slika je EDTA. Koristi se kao rastvor ili so vezana za jone kalijuma i natrijuma.
Krv- periferija
Punktiranjem prsta, uva i pete kod novorođenčadi (do 6 meseci starosti) se dobijaju uzorci kapilarne krvi. Najčešće greške kod uzimanja uzoraka kapilarne krvi nastaju usled neadekvatne punkcije i jake presije mesta punkcije (“ceđenja”). Pravilna procedura uzimanja
kapilarne krvi podrazumeva punkciju sa odgovarajućim priborom (lancetom ili olovkom za punkciju) koji imaju odgovarajući graničnik. Debljina kože je individualna i zdravstveni tehničar procenjuje jačinu uboda ili podešavanje graničnika na osnovu lične procene. Krv nakon uboda treba slobodno da izlazi iz perifernih krvnih sudova bez jače stimulacije. Pritiskanje i forsirana masaža mesta uboda može da dovede do oštećenja eritrocita i izlaska intersticijske tečnosti, tako dobijeni uzorci nisu validni za analiziranje i odbacuju se. Prva kap krvi nakon punkcije se briše suvom vatom, da ne bi došlo do kontaminacije uzorka sa epitelnim ćelijama i tragovima alkohola i/ili joda. Ako krv ne izlazi iz perifernih krvnih sudova slobodno bez pritiskanja i jake masaže treba pristupiti ponovnom uzimanju uzorka tj. punkciji. Krv se sakuplja samo u predelu gde je izvršeno čišćenje i dezinfekcija, a posle obrisano suvom vatom. Ako se krv sliva sa mesta uboda i kupi u predelu koji nije očišćen dolazi do kontaminacije uzorka. U slučaju da nije uzeta adekvatna zapremina periferne krvi iz prsta ili je krv je prestala da curi spontano neophodno je ponoviti punkciju. Ne sme se punktirati isti prst već se punktira drugi. Kod pacijenata sa slabom cirkulacijom treba malo duže masirati prste da bi se pospešio protok krvi u perifernim krvnim sudovima.
Kapilarna krv kao biološki uzorak nije adekvatan materijal za laboratorijske analize u smislu velike varijabilnosti rezultata (prokrvljenost ekstremiteta, prisustvo hladnih antitela, varijacije kod postupka uzimanja). Obično se kapilarna krv uzima kod:
- Pacijentu kojem često u toku dana treba uzeti uzorak krvi
- Pacijentu kojem je neophodno uraditi analize u što kraćem roku
- Pacijentu kojem zdravstveni tehničari ne mogu (procena da će biti otežano uzimanje uzoraka) izvaditi vensku ili arterijsku krv (deci, invalidima, hroničnim bolesnicima na IV terapiji itd)
Deci se najčešće uzima kapilarna krv za laboratorijske analize iz prsta dok se deci starosti do 6 meseci uzima kapilarna krv iz pete.
Krv- arterija
Gasne analize (acido-bazni status) se određuju iz arterijske krvi. Postoji mogućnost, a često je i u primeni, uzimanje periferne krvi umesto arterijske i to punkcijom perifernih krvnih sudova uveta pacijenta. Koncentracije bikarbonata i ugljen dioksida u perifernoj krvi su približne koncentracijama u arterijskoj, dok su saturacija i koncentracije kiseonika niže, to bi trebalo imati u vidu kod izdavanja laboratorijskih rezultata i naznačiti mesto punkcije (periferija ili arterija). Arterijska krv se uzima punkcijom radijalne arterije, kada nije adekvatan protok
sakuplja posle noćnog gladovanja (najdužeg perioda nemokrenja) je najkoncentrovaniji uzorak urina, pogodan za mikroskopska ispitivanja i za otkrivanje patoloških sastojaka kao što su npr. proteini i glukoza. Pri sakupljanju ove vrste uzoraka neophodna je odgovarajuća higijena pacijenta i posuda za sakupljanje urina. Kod uzimanja uzorka urina preporučuje se da se prvi mlaz odbaci zbog mogućeg prisustva uretralne flore, koja bi mogla da inerferira kod fizičko-hemijske analize, pregleda sedimenta ili kontaminacije urinokulture.
Random urin se uzima u toku celog dana u slučajevima kada je neophodna brza dijagnostika usled zdravstvenog stanja pacijenta (npr. hematurija).
Ako se za analiziranje koriste uzorci urina koji su uzeti u tačno određenom vremenskom periodu, vreme sakupljanja uzoraka treba da bude dovoljno dugo kako bi se umanjio uticaj bioloških varijacija u kratkom vremenskom periodu. Najčešće određivan uzorak urina koji se sakuplja u određenom vremenskom intervalu je 24h urin. 24h urin se kao uzorak obično koristi za kvantitativne analize kao što je određivanje koncentracije proteina, elektrolita, azotnih jedinjenja i merenje klirensa. Nakon preuzimanja uzorka urina od pacijenta neophodno je i adekvatno obeležiti kontejner, svaka posuda ili kontejner koji se preuzima od pacijenta se obeležava identifikacionim brojem ili ličnim podacima pacijenta. Urin bi trebalo da se analizira u okviru 2 sata nakon uzimanja uzorka da ne bi došlo do uvećanja broja bakterija i hemijske promene sastava urina. Ako je to nemoguće usled objektivnih okolnosti (24 časovno sakupljanje urina ili udaljenosti laboratorije) uzorci urina se čuvaju na +4 oC.
Transport i čuvanje bioloških uzoraka
Po pravilu je neophodno da se uzorci analiziraju odmah ili u što je moguće kraćem roku. U suprotnom, uzorci moraju da se tretirajuna odgovarajući način, pre svega pri transportu do laboratorije, kao i nakon odvajanja seruma do analiziranja. To podrazumeva i odgovarajuće obeležavanje uzoraka, konzervisanje i čuvanje pod tačno definisanim uslovima.
Na kojoj temperaturi će se uzorak čuvati zavisi od stabilnosti parametra koji se određuje, pa se o ovome mora izuzetno voditi računa. Za određivanje pojedinih parametara, ukoliko se ne može odmah pristupiti analiziranju, neophodno je
dodavanje konzervansa (kisela fosfataza propada stajanjem usled povećanja pH krvi). Svetlost takođe može uticati na koncentracije pojedinih analita, tako da uzorke koji su uzeti za određivanje bilirubina ili karotena treba zaštititi od direktne sunčeve svetlosti, kako bi se izbeglo fotorazgradnje. Ako se uzorci ne uzimaju u samoj laboratoriji, veoma je značajan način transporta uzoraka do laboratorije. Svetska zdravstvena organizacija dala je preporuku o načinu prenošenje uzoraka. Ako se uzorci šalju sa većih rastojanja, epruvete moraju da se obezbede na odgovarajući način. Primarni kontejner (najčešće epruveta) mora da bude otporna na temperaturne promene (toplota, hladnoća), dejstvo sunčevih zraka, promene pritiska i sl. On se nalazi u sekundarnom kontejneru koji sadrži materijal sa svojstvom da absorbuje tečnost ukoliko se ošteti primarni kontejner. Tercijalni kontejner je obično kartonska kutija.
Uzorci krvi za analiziranje koncentracija gasova u krvi, mlečne kiseline, amonijaka su posebno osetljivi na temperaturu i vreme proteklo od uzimanja uzorka do same analize. Uzorci krvi za gasne analize, ako se drže na sobnoj temperaturi, neophodno je da se analiziraju u roku od 10 minuta, inače dolazi do smanjivanja koncentracija kiseonika i povećanja pH krvi. U slučaju kad se analiziranje ne može obaviti u roku od 10 minuta, uzorci krvi za gasne analize se čuvaju na ledu (oko 04 o^ C). Analiziranje tih uzoraka mora da se obavi u roku od
30 minuta inače rezultati neće biti validni.
Serum kao analitički uzorak najčešće se koristi u biohemijskim i imunološkim laboratorijama. Danas se često koriste vakum epruvete za uzimanje uzoraka krvi koje su posebno pravljene za izdvajanje seruma. U zavisnosti od tipa epruvete (sa ili bez klot aktivatora) zavisi i brzina izdvajanja seruma (10-30 minuta) tj centrifugiranja samih epruveta. Upotrebom vakum epruveta izbegavaju se preanalitičke greške uslovljene obradom uzorka krvi za dobijanje seruma
Posle izdvajanja primarnog uzorka sledi analiziranje i sa tim se završava preanalitička faza laboratorijskog ispitivanja.
U ovom tekstu smo obradili pojedine segmente preanalitičke faze laboratorijske dijagnostike u kojem najveći broj tehničara učestvuje i od čijeg rada zavisi da li će doći do greške u ovoj fazi. Prva faza ispravljanja greške je spoznaja, ako znamo gde grešimo možemo je i israviti. Slepo slušanje i ophođenje prema pravilima bez shvatanja razloga zbog kojeg se nešto radi vodi ka greškama isto kao i izbegavanje iste. Grube, sistemske greške u radu u najvećem procentu su posledica loše organizacije i lošeg odnosa zaposlenih prema poslu. Kritičnim načinom razmišljanja i pitanjima “zašto“,“zbog čega“ mogu se uvideti razlozi naših postupaka u pojedinačnim procesima. Tek tada, kad se utvrdi razlog zašto
Literatura
- Hawkins R, Managing the Pre- and Post –analytical Phases of the Total Testing Process, Ann Lab. Med, 32: 5-16, 2012
- WHO, Laboratory Quality Management System,
- WHO, Guidelines on drawing blood:best practices in phlebotomy,
- Caleffi A, Manoni F, Alessio MG, Ottomano C, Lippi G,Quality in the extra- analytical phases of urinalysis, Biochemia Medica;20(2):179–83,
- Lippi G, Guidi G C, Mattiuzzi C, Plebani M, Preanalytical variability: the dark side of the moon in laboratory testing, Clin Chem Lab Med,44(4): 358-365, 2006
- Majkić Singh, N. (2006). Medicinska biohemija. Beograd.
