Hodočašće Čajlda Harolda kao lirski dnevnik
“Putovanje Čajlda Harolda” veliki je lirsko-epski spev Džordža Gordona Bajrona. Počeo je da
ga piše 1809. godine, za vreme svog poseta Albaniji. Prva dva pevanja objavio je 1812.
godine, treće 1816. godine, a 1818. četvrto i poslednje pevanje. Upravo zbog višegodišnjih
pauza u pisanju, oseća se razlika u pesničkom stilu među pevanjima.
Razlog toliko dugim pauzama je u tome šta je Bajron pisao pevanja o zemljama koje je
posetio u stvarnom životu. Nakon putovanja, u svom bi spevu opisao krajolike i utiske
zemalja koje je posetio, prenoseći svoje iskustvo na glavnog lika i pripovedača unutar svog
speva – Čajlda Harolda.
Čajld Harold je u mnogočemu druga ličnost samog Bajrona. Samo ime glavnog lika nosi
značajnu simboliku. Nadimak Čajld (childe – eng. štitonoša, perjanik, onaj koji će da se
imenuje za viteza) sasvim odgovara liku koji pokušava da bude junak, jest junak, ali je po
svojim karakternim osobinama zapravo jako daleko od heroizma, neustrašivosti i
emocionalne stabilnosti klasičnog junaka. Upravo zato Bajronov junak postavlja nove
kriterije po kojima će kasnije da se stvaraju drugi književni junaci i nose epitet “bajronistički”.
Takve junake odlikuju neke određene osobine. Oni unatoč svom plemićkom poreklu,
bezbrižnom životu, uzbuđenjima putovanja i junaštvom kojeg usput obavljaju, ipak osećaju
neku setu, tugu, otuđenost od sveta i društva, potpuno okrenuti svojim osećanjima. Baš
poput ostalih romantičarskih junaka, oni osećaju “svetsku bol”, već odavno objašnjenju
likom Geteovog Vertera.
Romantičarski individualizam bajronovog junaka se ispoljava ne samo otuđenosti od sveta
već i željom da se njegove nepravde isprave. Pa se tako lik Čajlda Harolda nastoji da bori
protiv velikih svetskih nepravdi kao šta je ropstva. On želi da potakne polačene da se
pobune, izvrše otpor i tako promene stvari u svoju korist. Te romantičarske ideje pomalo su
naivne, poput bilo kakvog slepog verovanja u ideale, ali puno govore o samom karakteru lika.
Čajld je uvek bezuslovno na strani potlačenih. Ne iz političkih, već iz posve moralnih i
emotivnih razloga, pa se upravo u tome očituje njegovo herojstvo.
Borba protiv društva i njegovih odredaba bila je tipična i za samog Bajrona. On s glavnim
likom deli još celi niz istovetnosti. Obojica su aristrokrate, materijalno situisani, skloni
putovanjima i neskloni društvenom poretku. Bajron je nemalo puta bio ili ismijavan ili gotovo
proteran iz svojih društvenih krugova zbog ponašanja, stavova i negiranja pravila, a sve to
