Preuzmite Istorija - skripta (pravo) i više Rezime u PDF od Pravo samo na Docsity!
ISTORIJA PRAVA
-ISPITNA PITANJA-
F R A N A Č K A
19. OPŠTE ODLIKE FRANAČKE KAO RANOFEUDALNE DRŽAVE
Franačka je bila tipična zapadnoevropska ranofeudalna država , patrimonijalna monarhija koja će tokom vladavine Karla Velikog poprimiti obeležja i ranofeudalnog carstva. Dolazak na kraljevski presto Pipina Malog označava početak intenzivnijeg uticaja papstva na svetovne vladare. Pravo u Franačkoj važilo je po personalnom a ne po teritorijalnom principu. Propisi koje su izdavali franački kraljevi bili su tek sekundarni izvori prava, dok su primarni-običajno pravo plemena koja su ulazila u sastav Franačke. Za uporednu istoriju procesnog prava značajna je ustanova sakletvenika koja se sreće u najstarijem pisanom pravu mnogih naroda. U Galiji se uzdiže vodja Salijskih Franaka Klodovik i on uspeva da se nametne kao kralj svim Francima, njegova pobeda kod Suasona 486. obično se uzima kao početak istorije Franačke. Primanjem hrišćanstva, oni su dobili podršku rimske crkve za nova teritorijalna osvajanja u Galiji. Pod Klodovikovim naslednicima kraljevska vlast dinastije Merovinga dalje se nadgradjuje. Aristokratija dobija sve veću i odlučujuću ulogu, dolazi do jačanja zemljišnog plemstva, zbog porasta broja krupnih poseda. Posle Klodovikove smrti Franačka Kraljevina bila je razdeljena medju četvoricom njegovih sinova, kasnije dolazi do podele na tri oblasti- Austrazija, Neustrija i Burgundija. Kasnije se uzdiže moćna porodica Arnulf koja će dati novo dinastiju, Karolinška po Karlu Velikom. Arnulfi su uspeli da zaustave raspadanje Franačke, faktički vladaju državom, tome je doprineo naročito Karlo Martel, pod njegovom komandom je kod Poatjea 732. trajno zaustavljeno arabljansko napredovanje iz Španije ka središtu Franačke.Jedinstvena kraljevska vlast potpunije je reafirmisana kada je plemstvo na Saboru u Suasonu 751. proglasilo za kralja njegovog sina Pipina Malog, a rimski papa Zaharije se saglasio sa tim činom. Najveći uspon Franačka će doživeti za vreme vlade Karla Velikog od 768. do 814. Oslanjajući se na rimsku crkvu, on je stvorio prostranu državu, zavladao je ogromnim prostorima zapadne i srednje Evrope. Na Božić 800. u crkvi Svetog Petra u Rimu papa Lav III krunisao ga je za cara , a Vizantija je to prihvatila tek 812. Posle smrti Karlovog naslednika Ludviga Pobožnog , njegovi sinovi su tu borbu okončali 843. u Verdenu i podelili je na 3 dela. Zapadnofranačko područje dalje će se razvijati kao Francuska, istočno- franačko kao Nemačka. Krunisanjem Otona I za cara Svetog Rimskog Nemačkog carstva 962. tradicija karolinškog carstva formalno je preneta na nemačke vladare.
20. CENTRALNA VLAST U FRANAČKOJ Vladar u Franačkoj Kraljevi su u početku vladali po običajima plemena kome su pripadali. Kralj okuplja vojsku i komanduje njome, izdaje naredbe obavezne za sve, predstavlja najviši sud u državi, ubira poreze. Nepokoravanje njihovim zakonima najpre je povlačilo samo visoke novčane kazne , a kasnije će biti oslepljen svako ko se osmeli da naruši neku njegovu naredbu. Kralj ima pravo da pod pretnjom kazne naredjuje ili zabranjuje sve ono što ne protivureči narodnom, običajnom pravu. Ta njegova vlast označavana je rečju bannus. Sastojala se od prava izdavanja naredbi koje su se ticale konkretnih pitanja uprave, sudstva, vojske i crkve, ali i naredbi opštije prirode kojima su regulisani novi, običajnom pravu nepoznati odnosi. Ekonomsku osnovu vladarske vlasti činili su prihodi sa njihovih sopstvenih domena, godišnji darovi koje su dobijali od podanika prilikom sastanaka narodne skupštine, globe koje su plaćane za povredu kraljevih štićenika ili saplemenika, carine, ratni plen i dažbine (tribut) pokorenih plemena.
Osnovnu vojnu snagu franačkih kraljeva činili su pripadnici njihove garde antrustioni. Na čelu antrustiona u početku stoji kralj, a od VII veka- majodorm. Centar uprave je kraljev dvor sastavljen od službenika i vladareve pratnje. Starešina skromne dvorske kancelarije bio je čuvar kraljevskog pečata referendarius, a pod Karolinzima cancellarius. Dvorski grof comes palatii rukovodio je kraljevskim sudom. Upravnik celokupnog dvorskog osoblja koje su još činili i rizničar, peharnik, mačonoša i upravnik ceremonijala, bio je senešal. Posebno mesto na dvoru pripadalo je maršalu, grofu konjice comes stabuli, koji je pod direktnim nadzorom majordoma. Majordomi Franačke Majordom je u početku samo upravnik kraljevskog imanja, ali kasnije postaje i upravnik dvora. U VIII veku on je i komandant kraljevske vojske i predsedavajući kraljevskog suda. Majordoma je prvobitno postavljao i smenjivao kralj. Od kraja VII veka funkcija majordoma postaje nasledna unutar porodice Arnulf. Karolinzi su ukinuli funkciju majordoma, pa je najviši dvorski službenik postao dvorski grof, sa značajnim sudskim i upravnim ovlašćenjima. Većina državnih funkcionera iz doba Merovinga postojala je i pod Karolinzima. Starešina celokupnog sveštenstva Franačke, arhikapelan , za vlade Ludviga Pobožnog postaje glavni carev službenik. Sabor franačkog plemstva placitum generale sastajao se jednom godišnje , najčešće u proleće i po pravilu istovremeno kad i narodna skupština. Raspravljao je o svim političkim i pravnim pitanjima od značaja za državu, pripremao je i pretresao odluke koje je formalno donosio vladar. Još u vreme lenjih kraljeva sabor postaje organ koji ograničava kraljevsku vlast. Manji sabori dvorskog i obližnjeg plemstva sastajali su se obično u jesen. Kralj je sazivao i crkvene sabore na kojima su odlučivali samo biskupi, mada su im prisustvovali i svetovni velikaši. Franačke narodne skupštine nastavak su ratničke plemenske tradicije povremenog okupljanja svih za rat sposobnih muškaraca. I ovde skupštine sve više gube značaj. Pod Merovinzima se sastaju svake godine u martu, odlučivale su o ratnim pohodima, zakonima, izborima, a imale su i sudska ovlašćenja. Pipin Mali je 755. promenio vreme njihovog održavanja, te one postaju majske skupštine, zapravo obične vojne smotre na kojima su povremeno proglašavane kraljeve uredbe. Ludvig Pobožni je čak prestao da ih redovno saziva, ali se i kasnije povremeno održavaju skupovi za koje je teško reći da li su narodne skupštine ili skupovi franačkih velikaša. Vojvodstva u Franačkoj su različite veličine i najčešće se podudaraju sa plemenskom teritorijom preovladjujućeg stanovništva, npr. tirinško, alamansko, švapsko, bavarsko, ripuarsko, saksonsko. Na njihovom čelu je nasledni vojvoda dux, zapravo lokalni vladar. Vojvoda ima bezmalo sva prava koja pripadaju i franačkom kralju, s tim što on priznaje vrhovnu vojnu last Franačke. Vojvodstvo ima svoje skupštine, sopstveno plemstvo i svoje plemensko pravo. Karlo Veliki formalno ukida vojvodstva kao štetna za jedinstvo vojske i države. Grofovije u Franačkoj Grofovije u germanskim krajevima nazivaju se u početku pagus , u romanskim krajevima provincia ili regio, a u vreme poslednjih Merovinga comitatis. Na njihovom čelu je comes ili grafio(grof). Pogranična grofovija je marka, a njeni grofovi nose titulu mark-grof. Po dve grofije čine jednu episkopiju. Karlo Veliki je episkope obavezao da obavljaju i funkcije državne uprave, pa čak i da nadziru grofove. Grof je zapovednik svih vojnika grofovije, osim onih koji su direktni kraljevski vazali. Izvršilac je svih naloga kralja, ali i vojvode. Uz vojna, grof je imao upravna i sudska ovlašćenja, a nadzirao je i ubiranje poreza. On kažnjava lopove i razbojnike, sudi po običajima i zakonima, dostavlja kralju pripadajuće mu prihode. Za svoju službu nije dobijao platu, ali mu je kao naknada dodeljivan beneficijum iz kraljevskih domena. Od IX veka služba i dostojanstvo grofa postaju nasledni, grofovija poprima oblik velikog vlastelinstva- feuda koji pripada vladajućoj grofovskoj porodici kao patrimonijum. Već u to reme svi grofovi imaju i svoje vicecomes, pomoćnike za upravne poslove. Osnovna razlika izmedju grofa i drugih feudalaca tada je u tome što grofovi vrše i akte sa atributima javne vlasti (banus), dok su ovi drugi još uvek samo uživaoci feudalnih renti. Centena (vicaria) u Franačkoj Najniža teritorijalna jedinica je satnija centena koja se u romanskim delovima Franačke nazivala vicaria. Tu je najizraženija sudska funkcija. Skupština
22. OBIČAJNO PRAVO U FRANAČKOJ
Izvori prava(to može da se napomene) Svako pleme ima svoje običaje i pravila kojih se pridržava. (personalni princip primene prava). Franku se sudilo po franačkom, Alamanu po alamanskom, Burgundu po burgundskom, Rimljaninu po rimskom zakonu. U franačkoj državi je značilo koliko plemena, toliko običajno- pravnih sistema. Merovinzi žive po Salijskom, Karolinzi po Ripuarskom zakonu. Veza izmedju prava i države u početku je slaba. Mada vremenom biva sve jača, ipak u Franačkoj, država nikada nije postala jedini tvorac i jedini primenitelj prava. Osnovni pravni izvori su zbirke običajnog prava plemena koja su ulazila u sastav Franačke, leges barbarorum i državni propisi koje su izdavali franački vladari , Karolinzi su ih nazivali capitularia. Za galorimsko stanovništvo važilo je i vulgarizovano rimsko pravo sadržano u varvarskim kodifikacijama rimskog prava. Kao izvor prava u širem smislu reči mogu se označiti i javne i privatne isprave. Crkveno pravo dobija sve veći značaj. Zapisivanje plemenskih običaja bilo je motivisano najpre saznanjima o različitosti sopstvenog prava od rimskog, a zatim i željom da se sopstveni običaji zaštite od uticaja rimskog prava. Najstariji medju varvarskim zakonima je Vizigotski sastavljen 475, za kraj V i početak VI veka vezuju se Burgundski i Salijski zakon , Ripuarski za početak VI veka, Švapski ili Alamanski i Edictus Langobardorum (643.) u VII veku, 802. doneti Frizijski, Saksonski i Hamavski zakon. Zakon Angla i Verina u Tiringiji se vezuje za početak IX veka. Svi ovi zakoni napisani su na latinskom jeziku. Najmanji je uticaj rimskog prava u Salijskom zakonu, zborniku običajnog prava Salijskih Franaka.
23. VLADARSKE UREDBE, JAVNE I PRIVATNE ISPRAVE U FRANAČKOJ Vladarske uredbe nisu smele biti u suprotnosti ni sa pravom pokorenih plemena a važile su samo za života onoga kralja koji ih je doneo. Dok su leges primenjivani u narodnim sudovima, kapitularije su primenjivali i sprovodili državni činovnici. Kapitularije se dele prema njihovom odnosu prema zakonima, tj. plemenskom pravu na capitularia legibus addenda koju vladar ne može da izda samostalno, već ih samo predlaže odgovarajućim plemenskim skupštinama. Postoji capitularia per se scribenda koja je samostalna pa je vladar može donositi sam, njima su uglavnom uredjivana pitanja državne uprave. Kapitularije su uglavnom donošene za uža područja nastanjena odredjenim plemenima. Sadržinski mogle su biti capitularia ecclesiastica (crkvene), capitularia mundana (svetovne) i capitularia mixta (mešovite).Do našeg vremena je dospelo 159 kapitularija. Iz javnih i privatnih isprava se saznaje ono što je uglavnom bilo regulisano nepisanim običajnim pravom, što je ostajalo izvan zapisivanja. Status javne isprave sa nespornom dokaznom snagom imale su jedino kraljeve isprave, tu spadaju diplomata (uspostavljanje nekog pravnog odnosa), placita (zapisnik o raspravi pred kraljevskim sudom) i indiculi (akti državnih organa). Privatne isprave su mogle uvek da budu osporavane pred sudom. Carta(epistula) je potvrda o zaključenju nekog pravnog posla koji se pravno i perfektuira tek formalnom predajom karte drugoj strani ugovornici. Notitia brevia(commematoria) je zabeleška o već postojećem pravnom poslu i izdaje se bez posebnih formalnosti. Isprave su najčešće sastavljene na osnovu tipskih formulara, obrazaca sakupljenih u zbornicima formula koji su čuvani u kancelarijama svetovnih i crkvenih ustanova. Najpoznatiji je zbornik koji je krajem VII veka sačinio monarh Markulf pa je nazvan Formulae Marculfi. 24. BRAČNO, PORODIČNO I NASLEDNO PRAVO U FRANAČKOJ Brak se zaključuje svečanim dogovorom nevestinog oca i mladoženje a perfektuira prelaskom devojke u mladoženjinu kuću. Nevestinom ocu mladoženja daje ženidbeni dar , što je simbolična kupovina žene. Devojka u mladoženjinu kuću donosi miraz. Drugog dana po zaključenju braka dobijala je od muža tzv. jutarnji dar. U brakovima izmedju slobodnih i robova, slobodan
supružnik bi postajao rob. Razvod je dopušten samo na inicijativu muža i sastojao se u otpuštanju žene. Ukoliko je brak raskinut bez opravdanih razloga, žena je zadržavala poklone koje je dobila od muža, a po Ripuarskom zakonu sledovala joj je i trećina imovine stečene u braku. Pod pritiskom crkve, Kapitularijom iz 744. propisana je neraskidivost braka. Porodično pravo je pretežno običajno. Prema Salijskom zakonu, porodica je prirodna zajednica na čelu sa glavom porodice. Imao je starateljstvo nad ženom, nepunoletnom decom i slugama. Mundium podrazumeva da glava porodice u pravnim odnosima zastupa njene članove, odgovara za njihove postupke i odlučuje o udaji kćeri. Nad sinovima je starateljstvo prestajalo kada napune 12 godina, a nad ženom i kćerima doživotno. Udajom, kćeri prelaze pod mundium muža. U slučaju muževljeve smrti, udovica dolazi pod starateljstvo svojih punoletnih sinova, a ako njih nema pod starateljstvo ostalih naslednika umrlog. Nasledno pravo Prema odredbama Salijskog zakona umrloga nasledjuju deca, ako nema dece nasledjuje ga majka, a ako majka nije nadživela- braća i sestre, zatim tetka, a ako nema ni nje, onda najbliži potomci iz spomenutih loza. Kod salijskih Franaka kao naslednici se javljaju srodnici do štestog kolena, a kod ripuarskih do petog. Sve to se tiče nasledjivanja pokretnih stvari. Kada je reč o zemlji nju ni u kom slučaju ne može da nasledi ženska osoba. Nije se mogla nasledjivati zemlja koju je neko dobio uz uslov da obavlja odredjenu službu. Pravo salijskih Franaka ne poznaje nasledjivanje putem testamenta, ali postoji mogućnost posrednog unošenja izmena u zakonski red nasledjivanja. Ustanova afatomije je imala tu ulogu. Ostavilac je za života prenosio svoju imovinu na lice s kojim nije bio u srodstvu, a ovaj je preuzimao obavezu da posle smrti ostavioca, najkasnije u roku od 12 meseci, tu imovinu preda onome kome ju je ostavilac stvarno namenio. Afatomija se sprovodila javno i u svečanoj formi. Odredjivanje prenosioca imovine obavljano je pred narodnim sudom satnije i tunginom, a njena konačna predaja-pred samim kraljem ili kraljevskim sudom. Pojedini autori smatraju da se na ovaj način moglo raspolagati imovinom samo u slučaju kada ostavilac nije imao dece. Tek kasnije može se govoriti o nasledjivanju putem zaveštanja, ali je i tada reč o ostavljanju imovine crkvi ili o legatu za odredjene pobožne ciljeve. 25.KRIVIČNO PRAVO U FRANAČKOJ Sudeći po odredbama Salijskog zakona jedno protivpravno delo je poprimalo različite kvalifikacije s obzirom na izvršioca, napadnuti ili ugroženi objekat, kao i na okolnosti konkretnog slučaja. Ukoliko je stepen ispoljavanja zle namere viši, veća je i odgovornost. Suprotno ovome, kada je neka protivpravna posledica prouzrokovana slučajno ili iz nehata, odgovornost je manja, pa predvidjena kazna više ima obeležja naknade štete nego krivične sankcije. Bitno obeležje krivičnog prava je da je najčešća kazna otkup i da je retko u Salijskom zakonu predvidjena smrtna kazna. Ali, i otkup se pretvara u smrtnu kaznu onda kada ni krivac ni njegovi najbliži srodnici nisu u stanju da je isplate. Po kraljevskim propisima postoje strože kazne nego u običajnom pravu, za veleizdaju, dezerterstvo, lažno svedočenje, razbojništvo i kradju u crkvi kažnjavaju se smrću ili sakaćenjem. Maloletni učinioci krivičnih dela, do 12 godina, po Salijskom zakonu ne podležu krivičnoj odgovornosti. Robovi su lično odgovorni za svoja dela, za ubistvo, silovanje ili kradju i mogu biti kažnjeni šibanjem, uškopljenjem i smrtnom kaznom. Krivična dela i kazneni sistem Franačko pravo najviše poznaje dela protiv ličnosti (ubistvo, telesne povrede, uvreda, kleveta, otmica, silovanje) i protiv imovine( kradja, paljevina, oštećenje tudje stvari). Malobrojna su dela protiv pravosudja (lažno optuženje, lažno svedočenje) i protiv morala. Zanimljive su odredbe Salijskog zakona o kradji. Kradja je kažnjavana novčanom kaznom koja je zavisila od raznih okolnosti, kradja u kući strože se kažnjava od kradje van kuće, provalna kradja se smatra opasnijom od proste kradje. Lopov uhvaćen na licu mesta, kao i njegov jatak mogli su biti ubijeni na licu mesta. Krivična dela ubistva i teške telesne povrede u vezi su sa plaćanjem krvnine. I Franci su poznavali krvnu osvetu i odmazdu.Salijski zakon, kao i ostali varvarski zakoni sadrži kazne, odnosno naknade koje izriče i odredjuje sud, dok je u slučajevima izvan suda to prepušteno volji suprotstavljenih strana.
27. ZAKLETVE, SVEDOCI I ORDALIJE U FRANAČKOM SUDSKOM POSTUPKU
Zakletva. Tuženi je morao da dokazuje sopstvenu nevinost, dok tužilac nije dužan da dokazuje njegovu krivicu. Sud ne prikuplja dokaze ni u krivičnim stvarima, već jedino nadgleda radnje stranaka i na kraju presudjuje ko je dobio spor. Ako je tuženi u celini poricao tužbu to je dokazivao purgatornom zakletvom , u tome su mu pomagali sakletvenici. Nekada je dovoljno imati jednog, ali je bilo uobičajeno 12 sakletvenika. Oni nisu svedoci, već se oni svojom zakletvom samo pridružuju okrivljenom, garantuju valjanost njegove purgatorne zakletve, podupiru je sopstvenom, tako da i oni preuzimaju odgovornost ako se pokaže da je bila lažna. U početku je zakletva polagana dodirivanjem oružja i izgovaranjem sakralne formule, a od VIII veka polaganjem ruke na Sveto Pismo, krst ili oltar. Svedoci Svedok se razlikuje od sakletvenika jer on potvrdjuje ono što je video , bilo da je neku činjenicu slučajno saznao, bilo da je kao svedok prisustvovao zaključenju pravnog posla u vezi sa kojim se izrodio spor. Nije postojalo saslušavanje svedoka, već su oni ili svojom zakletvom potvrdjivali navode stranke ili su uskraćivali zakletvu kada bi se tvrdilo nešto drugačije od onoga što je njima poznato. Njihova uloga je značajna, a odbijanje svedočenja je povlačilo odredjene kazne. Po salijskom, ripuarskom i burgundskom pravu, tvrdnje stranke dokazuju najmanje tri prizvana svedoka ili sedam onih koji kao susedi okrivljenog svedoče o nečemu što je u njihovoj zajednici opštepoznato. Žene, maloletni muškarci i lica koja su nekada ranije polagala lažnu zakletvu ne mogu biti svedoci. Razlika izmedju sakletvenika i svedoka se pokazuje u tome: odbijanje sakletvenika upereno je protiv stranke, a odbijanje svedoka je gest protiv njega samoga kao ličnosti. Zato je prigovor protiv svedoka dovodio do dvoboja izmedju svedoka i tužioca. Ordalije Ukoliko sud nije mogao da donese odluku zato što nema sakletvenika ni svedoka, zato što je na sve ponudjene svedoke tužilac uložio prigovor pristupalo se dokaznom sredstvu poznatom kao božji sud. Ordalija je stara ustanova indoevropskih naroda zasnovana na verovanju da će Bog nekakvim nevidljivim znakom intervenisati u korist nevinog. Jednostrane ordalije su one u kojima se koristi vrela voda, usijano gvoždje i potapanje. Za njih se pretpostavljalo da će onaj ko je nevin biti subjektivno spremniji da se podvrgne nošenju usijanog gvoždja ili potapanju u vodu, nego li stvarni krivac i oni bi uglavnom bežali iz svoje sredine. Sud pred krstom je dvostrana ordalija. Obe stranke su stajale pred Raspećem sa podignutim i raširenim rukama, smatralo se da je svoju tvrdnju dokazao onaj ko je u tom položaju izdržao duže. Sudski dvoboj odredjivan je uvek kada bi tužilac namerno lagao ili onda kada bi jedna od strana u postupku smatrala da je presuda nepravedna i predložila drugačiju. Ripuarski zakon izričito predvidja dvoboj, Salijski zakon nije bio baš za dvoboj. Kao strane u dvoboju mogu se pojaviti tužilac i svedok, tužilac i tuženi, odn.okrivljeni, ili jedan od ove dvojice nasuprot rahinburgu. Smatralo se da je u pravu ona strana koja je pobedila u dvoboju. Plemići su se borili na konjima sa kopljem i mačem, a seljaci motkama. Izvršenje presude u Franačkoj prepuštano je strankama. Ukoliko osudjeni ne postupi po presudi dobrovoljno suprotna strana se za izvršenje obraćala grofu. Predmet prinudnog izvršenja su samo pokretne stvari, jedino kralj je mogao da naredi plenidbu nekretnina. Plenidba celokupne imovine sprovodjena je kod onoga ko se neodazivanjem na sud sam stavio van zakona. Taj status je imao zločinac zatečen na mestu zločina ili uhvaćen u bekstvu, u početku on je mogao da bude odmah ubijen, a kasnije, ako je pri hvatanju pružao otpor. Postupak protiv njega je imao obeležja skraćenog, sumarnog postupka, jer je za osudu na smrt bila dovoljna zakletva dvanaest svedoka da je uhvaćen na mestu zločina.
R U S I J A
28.OPŠTE ODLIKE KIJEVSKE RUSIJE KAO RANOFEUDALNE DRŽAVE
U Kijevskoj Rusiji najveća pažnja posvećena je samom drevnoruskom pravu. Svi osnovni instituti privatnog, krivičnog i procesnog prava objašnjeni su uglavnom na osnovu tekstova Ruske pravde i ugovora Olega i Igora sa Vizantijom. Istaknute su sličnosti izmedju ranogermanskog i ranoslovenskog prava. I u Kijevskoj Rusiji se za ubistvo plaćala krvnina , i Ruska pravda , poput Salijskog zakona, za sva krivična dela propisuje uglavnom novčane kazne , oba zbornika poznaju slična imaginarna dokazna sredstva. Pojedini instituti mnogo su stariji nego pravni spomenici u kojima ih prvi put nalazimo. Kao što se pretpostavlja da je nekada postojao opšteslovenski, praslovenski jezik, tako se može razmišljati i o postojanju nekada jedinstvenog praslovenskog običajnog prava ili makar pojedinih pravnih instituta zajedničkih svim Slovenima u njihovoj prapostojbini. Kijevska Rusija do kneza Vladimira(ne znam da li treba) Počeci državnosti drevne Rusije vezani su za dva državnotvorna žarišta, jedno na severu sa središtem u Novgorodu, drugo na jugu, sa centrom u Kijevu. Objedinjavanjem ova dva prostora pod jedinstvenu vladarsku vlast kneza Olega 882, nastaje jedinstvena ruska ranofeudalna država. Oko Kijeva će se tada objediniti brojna plemena Istočnih Slovena. Kod onih koji su nastanjivali obale Dnjepra i Dnjestra, te kod onih na krajnjem severu, rodovsko uredjenje brže se raspadalo, tome je doprinelo i usavršavanje zemljoradnje, razvoj kovačkog, grnčarskog, tkačkog i drugih zanata. Zatim veze sa mnogo razvijenijim oblastima severnih obala Crnog mora. Zanatstvo doprinosi i nastajanju većih naselja, koja su prerastala u gradove. Povoljan geografski položaj doprineo je razvoju trgovine. Velike reke postale su značajni trgovački putevi. Značajan je put od Varjaga do Grka koji je povezivao Baltičko i Crno more. U procesu izgradjivanja prvih državnih tvorevina na ovim prostorima veliki značaj ima nastajanje jakih vojno-plemenskih saveza koji su pod vlašću jednog starešine objedinjavali po nekoliko plemena. Taj proces ubrzavali su napadi Hazara, Pečenjega, a naročito Varjaga, kako su Slovenci nazivali Normane, Skandinavce. Varjazi su često napadali ove teritorije i nastojali da lokalnom stanovništvu nametnu tribut. Sredinom IX veka, deo Istočnih Slovena u stepskim oblastima izmedju Kijeva i Voronježa bio je ujedinjen u jak plemenski savez koji je predstavljao ozbiljnu pretnju i za samo Vizantijsko carstvo. Objedinjavanje Novgoroda i Kijeva takodje se vezuje za delatnost nekoliko varjaških vodja koji su u njima vladali. Prvi medju njima je Rjurik, koji je izmedju 862. i 879. vladao Novgorodom. Po njemu se i dinastija prvih kneževa drevne Rusije naziva Rjurikova. Njegov naslednik Oleg preduzima pohod na Kijev i 882. tamo zasniva svoju vlast, zbacivanjem i ubistvom kneza Askolda. Predvodjeni knezom Olegom, Rusi tokom 907. preduzimaju pohod na Konstantinopolis, a
911. zaključuju i prvi zvaničan mirovni ugovor sa Vizantijom , ruski trgovci dobijaju pravo da slobodno dolaze na teritoriju Carstva i da trguju bez plaćanja carina. **U vreme kneza Igora (912-
- sa Vizantijom je 944. zaključen i drugi mirovni ugovor. Posle Igora na čelu države kao regentkinja maloletnog sina Svjatoslava biće njegova udovica Olga(945-964), pa zatim njihov sin Svjatoslav(964-972) koji uvećava teritoriju države. Jaroslav Mudri i njegovi naslednici** Posle smrti kneza Vladimira 1015., došlo je do borbe izmedju njegovih sinova. Okončaće se pobedom Jaroslava , koji će biti kijevski knez od 1019. do 1054. Pečenjezi 1036. napadaju Kijev, ali trpe poraz. Kasnije se pojavljuju Kumani (Polovci) koji će otpočeti napade na ruske zemlje. U vreme Jaroslava donet je prvi pisani pravni zbornik Ruska pravda, u čemu je i on učestvovao. Zbog ljubavi prema učenosti i knjigama, savremenici su mu dali naziv Mudri.
svojini. Pokoravanje i prisajedinjavanje plemenskih zemljišta praćeno je nametanjem danka. Vreme pojave privatne svojine na zemlji ne može se tačno odrediti, ali nesumnjivo da u periodu od VII do IX veka već postoji u basenu Volhov-Dnjepar. Kneževski, bojarski i crkveni posedi su organizovani kao seoska gazdinstva zasnovana na radu robova i zavisnih seljaka. U X i XI veku relikti kolektivne svojine veoma su prisutni. U Ruskoj pravdi u velikom broju slučajeva uglavnom se ima u vidu individualna svojina. Titular prava svojine može biti samo čovek slobodan , ne ropskog položaja. Vlasnik je imao pravo da rapolaže imovinom, zaključuje ugovore, ubira prinose sa poseda, traži njegovu zaštitu od ugrožavanja. Kao objekt prava svojine pojavljuje se širok krug pokretnih stvari- konji i druge životinje, oružje, odeća, robovi, proizvodi namenjeni trgovini, čamci... Uočljivo je da zakonodavac razlikuje pravo svojine od držanja. Vlasnik ima pravo na povraćaj svoje stvari iz tudje, neovlaščene državine, ali ga ostvaruje u strogo propisanoj proceduri. Za oduzimanje tudje stvari u Pravdi je propisana kazna, dok se za njen povraćaj zahteva svedočenje i podnošenje odgovarajućih dokaza. Opšte načelo zaštite svojine na nepokretnostima sastojalo se u tome da se one vrate zakonitom vlasniku i da mu se isplati naknada za pretrpljenu štetu. Zemljišna svojina u drevnoruskom pravu( ne znam da li treba). Najstariji vid svojine na zemlji jeste kolektivna svojina gradskih i seoskih opština. Član opštine nije mogao ni da proda ni da založi zemljišnu deonicu koju je koristio. Postoji i individualna privatna svojina. Ovim oblicima dodaju se i kneževski zemljišni posedi , a od doba kneževanja Vladimira I i pomestja (posedi koje knez daje svojim družinicima ili doživotno ili dok im trjae služba. Nesporno je postojanje kazne za narušavanje zemljišnih ili šumskih medja kojima je označavana svojina na obradivoj zemlji i šumskim pčelinjacima. Drugi istorjski izvori ukazuju na postojanje individualnog seoskog gazdinstva još u najstarijem periodu. Ali oni ukazuju i na postojanje sela, ogradjenih crkvenih dvorišta, te kolektivnih formi svojine seoskih naseobina. Pored porodično- individualnih i opštinskih, postojali su i drugi oblici svojine- kneževska, državna, feudalna, crkvena. Kneževski domeni bili su sastavljeni od konglomerata zemljišta koja su pripadala lično knezu. Nastajali su na dva načina. Jedan je kada bi starosedelačko stanovništvo ustupalo knezu odredjene zemlje, sela i gradove, a drugi je kada bi sam knez kupio neki posed od privatnog vlasnika ili bi se neko zemljište raskrčilo za knežev račun. Ovaj drugi vid je prava privatna svojina kneza i ona nije vezana za obavljanje kneževske funkcije. Veći značaj imale se državne zemlje, fond državnih zemljišta opterećenih porezom. Formirane su putem okneživanja, tj. vojnim zauzimanjem. Jedni ih smatraju neposrednom državnom svojinom, drugi – svojinom seljaka ili seoskih opština. Svojina feudalaca iznikla je kao privatna, a zasnivala se u priličnoj meri na kneževskim darivanjima. Votčine, baštine bojara, bile su nesumnjivo privatna svojina. Kneževi su bojarima dodeljivali zemlju uz uslov vršenja odredjene službe, pa su ti posedi podsećali i na zapadnoevropske beneficijume. Mogli su biti privremeni ili doživotni. Zemljišna svojina crkve nastajala je na osnovu državnog darivanja u vidu desetka, a kasnije i na osnovu privatnih poklona i legata za pokoj duše.
31. OBLIGACIJE U DREVNORUSKOM PRAVU Delikti su radjali obligacije u vidu obaveze naknade štete, praćene ponekad i novčanim kaznama. O ugovornim obligacijama se izričito ne govori, ali je nesumnjivo da ih drevnorusko pravo poznaje. Strane ugovornice morale se da ispunjavaju uslove u pogledu poslovne sposobnosti, uzrasta i statusa, da pripadaju kategoriji slobodnih. U Ruskoj pravdi, žena se pojavljuje kao titular svojine pa se pretpostavlja da je imala pravo i da zaključuje neke pravne poslove.Rob-holop nije mogao biti subjekt pravnih odnosa i nije mogao da odgovara za obaveze, celokupnu imovinsku odgovornost za njega snosio je njegov vlasnik. Drevnorusko pravo poznaje dva vida o dgovornosti iz ugovora- ličnu i imovinsku. Kod lične odgovornosti, posledice neizvršenog ugovora pogadjaju samog dužnika, u smislu pogoršanja njegovog ličnog statusa. Kod imovinske odgovornosti, posledice pogadjaju imovinu dužnika u vidu
naknade štete uz plaćanje novčane kazne, ili u vidu konfiskacije. U Pravdi dominira imovinska, ali postoji i lična odgovornost. U periodu od IX do XII veka pismenost još nije bila razvijena, tako da su ugovori zaključivani samo usmeno i u prisustvu svedoka. Ugovor o kupoprodaji je bio najzastupljeniji. Predmet su pokretne i nepokretne stvari, ali i robovi. Strane ugovornice mogu da raspolažu samo sopstvenom imovinom, dok je prodaja ukradene ili stvari neizvesnog porekla mogla biti osporavana ukoliko je kupopradaja obavljena u prisustvu činovnika državne administracije. Ako se ne bi dokazala valjanost pravnog osnova sticanja svojine na stvari, ugovor se raskidao i imovina vraćala licu koje je ugovor osporilo. Zato se ugovor o kupoprodaji vrednijih stvari zaključivao javno na trgu, kasnije je prodaja nepokretnosti počela da se obavlja putem pisanih ugovora. Postojao je i ugovor o samoprodaji u ropstvo u prisustvu svedoka. Ugovor o zajmu. Predmet ugovora su ne samo novac, već i žito, med i drugi proizvodi. Izgleda da je bila obavezna kamata. Zajmodavac i zajmoprimac su ekonomski slobodni, njihov odnos je privatnopravnog karaktera te se država u početku nije mešala. Ali kada je procvetao sloj zelenaša uključila se u regulisanje pojedinih opštih načela ugovora o zajmu. Olakšan je položaj dužnika kod dugoročnih zajmova tako što je propisano da onaj poverilac koji je naplatio kamate u iznosu od jedne i po glavnice, gubi pravo na povraćaj glavnice i dug se tada smatra ugašenim. Pravda pominje još i ugovor o ostavi i ugovor o najmu. Savesnom ostavoprimcu stvari na čuvanje, zakonodavac pruža olakšicu u sporu sa nesavesnim ostavodavcem, tako što je dovoljno da ostavoprimac samo položi zakletvu o količini ostavljenog. Oko ugovora o najmu postoje brojne nejasnoće. Ako se izuzmu radnici najmljeni za gradjenje i popravku mostova, ostale kategorije najamnih radnika su nejasne, a to se najpre odnosi na kategoriju zakupa, ali nisu mnogo jasniji ni pojmovi rjadoviči ni najmiti.
32. BRAK I PORODICA U DREVNORUSKOM PRAVU Forma zaključenja braka bila je otmica devojke, a kasnije izgradio običaj kupovine neveste plaćanjem njenim roditeljima iznosa koji se zvao veno. Patrijarhalne porodice sa nekoliko pokolenja srodnika koji su živeli u monogamnim brakovima, bile su postojane. Mada postoje dosta svedočanstava o poligamiji. Starešinstvo muškarca u paganskoj porodici bilo je nesumnjivo. Deca su bila pod vlašću roditelja. Iz vremena Ruske pravde ne postoje dokazi o potčinjenom položaju žene, već naprotiv, ona je imala izuzetno povoljan položaj. Porodica patrijarhalnog tipa kakvu poznaje Ruska pravda u okviru zajednice verv jeste kolektiv srodnika, povezan zajedničkom odgovornošću za plaćanje krvnine, vire. Po drugoj hipotezi, verv drevne Rusije jeste patronomija, prelazna forma od patrijarhalne ka individualnoj porodici, uz očuvanje kolektivnog režima življenja. U Rusiji XI veka već dominira individualna porodica sa sopstvenim gazdinstvom, domaćinstvom. Crkva je afirmisala individualnu porodicu i porodični moral. Ona počinje da uredjuje brak, razvod i nematerijalne, moralne odnose u porodici. Medju krštenim Rusima, brak bez crkvenog venčanja sve više počinje da se doživljava kao greh koji može loše da se odrazi čak i na dalje potomke. Hrišćanska ruska porodica toga doba potčinjena je strogim moralnim pravilima, osnovne osobine su trudoljubivost, smirenje, trpeljivost, odgovornost pred Bogom. Izgradjivanje porodice hrišćanskog tipa u drevnoj Rusiji teklo je postepeno. U XI veku brak skoro sasvim postaje ustanova u crkvenoj nadležnosti.. U sporu oko nasledja, licima bez odgovarajućih crkvenih isprava, sud je mogao da uskrati sudjenje. Svi detalji vezani za zaključenje, trajanje i prestanak braka uredjuju se po crkvenom pravu. Ruska pravda govori o individualnoj porodici koju čine muž, žena i deca, a koja ima sopstveno domaćinstvo, gazdinstvo.
ubistvo, nisu plaćali viru, već su predavani knezu na milost i nemilost- patok i razgrabljenije (proterivanje krivca iz opštine i konfiskacija njegove imovine). Nanošenje povreda pojedinim delovima tela, udarac motkom, čupanje brade, pretnja oružjem i uvrede, kažnjavaju se novčano. Dela protiv imovine Pravda najveću pažnju posvećuje kradji. Propisuje se koliku kaznu ima da plati kradljivac konja, krave, guske, sena, holopa, lovačkih pasa, pčelinjaka itd. Opšti princip je da onome ko je pretrpeo štetu, kradljivac treba da materijalni gubitak nadoknadi u potpunosti, i zato on plaća vrednost ukradenog, a uz to i novčanu kaznu. Veće su kazne za kradju kneževog konja, nego za kradju smerdovog konja. U Široj redakciji Pravde, onaj koji ukrade konja kao osnovnu radnu i transportnu snagu poljoprivrednog gazdinstva, kažnjava se najstrožom kaznom, patokom i razgrabljenijem. Svi drugi vidovi napada na tudju imovinu , kao što su povreda medja, spaljivanje pčelinjaka, neovlašćeno korišćenje tudjeg konja i oštećenje tudjih stvari, kažnjavani su novčano.
35. KAZNENI SISTEM U KIJEVSKOJ RUSIJI U Ruskoj pravdi apsolutno dominiraju novčane kazne. Drevnorusko i staroslovensko kazneno pravo, u poredjenju sa vizantijskim pravom toga doba, bilo je zaista blago. Ruska pravda je izradjena kao izrazito svetovni zakonik, dok su krivična dela protiv crkve i hrišćanstva, kao i kazne za njih bili prepušteni crkvenom pravu, kneževskim crkvenim ustavima i crkvenim sudovima. Crkveni ustav Jaroslava prilično je dogradio, uobličio pojmove o prekršaju, materijalnoj šteti, grehu, moralnoj šteti i moralnoj nepravdi. Podvrgao je kažnjavanju otimicu devojke ili verbalnu uvredu. Sistem kazni obogatio je epitimijama, moralno-popravnim kaznama i zatvaranjem u crkvenu kuću uz prinudni rad u korist crkve. Ubistvo člana roda obavezivalo je srodnike da ga osvete, a osveta na licu mesta pominje se u ugovorima Rusije sa Vizantijom, ali se kasnije krvna osveta zamenjuje otkupom. Primanjem hrišćanstva krvna osveta je ukinuta. Ubistvo se smatralo za težak greh, tako da je država, a ne pojedinac mogla da na sebe preuzme breme kažnjavanja. Sa gledišta crkve i hrišćanstva, sama krvna osveta je i greh i krivično delo po težini ništa manje od ubistva koje se osvećuje. Pravda Jaroslava ostavlja alternativu ili krvna osveta ili novčana naknada, vira. Jedni krvnu osvetu smatraju za vansudsku ustanovu, drugi kao ustanovu kojoj prethodi sudska odluka, odnosno dozvola da se osveta izvrši. Njena zamena novcem, otkupom, logično i prirodno je više odgovarala imovinski jačim slojevima stanovništva i bojarima. Vrste kazni. Patok i razgrabljenije je propisana u tri slučaja: za kradju konja, paljevinu kuće i gumna i za teško razbojništvo. Pretpostavlja se da su krivca proterivali iz njegove opštine, zajedno sa ženom i decom, a njegovu imovinu razgrabljivali, konfiskovali njegovi susedi. Postoje hipoteze da je u vreme Ruske pravde imovina konfiskovana u korist kneza kao naknada štete i kazna ujedno, a prestupnik prevodjen u status holopa, blizak ropskom. Smrtnu kaznu Ruska pravda ne poznaje, ali ipak postoje svedočanstva o njenoj primeni u tadašnjoj drevnoj Rusiji. Negde pred kraj X veka, smrtna kazna kao da potpuno ustupa mesto novčanoj. Posle primanja hrišćanstva, knez Vladimir je uveo smrtnu kaznu za ubistvo u poslednjoj deceniji X veka, ali ju je i ubrzo ukinuo. Novčana kazna vira plaćala se za ubistvo slobodnog čoveka. U Pravdi Jaroslava jednaka je za sve ubijene, a u Pravdi njegovih sinova, za pripadnike višeg sloja, ona je dvostruka. Za ubistvo roba i holopa ne plaća se vira, već samo naknada njihove cene. Vire su bile izuzetno visoke, pa postoji institut dikaja vira. To su uplate članova opštine kojima se podmiruje otkup za ubistvo izvršeno od člana konkretne opštine, ili kada krivac nije pronadjen. Prodaža je najzastupljeniji vid novčane kazne , a ujedno i kazna koja svedoči da je krivac pripadnik sloja slobodnog stanovništva. Robovi i holopi nisu kažnjavani prodažom, zato što po rečima Pravde, nisu slobodni.
36. SUDSKI POSTUPAK I DOKAZNA SREDSTVA U KIJEVSKOJ RUSIJI
Pretpostavlja se da je najstariji sudski postupak u drevnoj Rusiji bio oblikovan preko sudske funkcije seoske opštine, čiji su članovi ravnopravno učestvovali u sudjenju. Dugo se očuvao postupak u formi rasprave stranaka, poznat kao akuzatorni. Karakterišu ga relativna ravnopravnost stranaka, njihova aktivnost u prikupljanju i predstavljanju dokaza, kao i visok stepen njihove inicijative na sudjenju. Tokom X i XI veka se izgradjuje postupak u kojem vodeću ulogu imaju knez i njegov upravno-sudski aparat. Oni su pokretali postupak, prikupljali potrebna obaveštenja i donosili presude. U najstarijem periodu postupak se pokretao prijavom, odnosno tužbom privatnog tužioca, a često i hvatanjem prestupnika na licu mesta i njegovim privodjenjem. Jedan od načina započinjanja postupka bio je i tzv. zaklič - javna objava na trgu o nestanku neke stvari i početku traganja za kradljivcem. U tim slučajevima obično je ostavljan trodnevni rok za vraćanje nestale stvari, a po isteku roka, onaj kod koga bi se našla, smatran je krivim ukoliko ne bi uspeo da dokaže pravni osnov držanja sporne stvari. Racionalna dokazna sredstva. Očevici dogadjaja nazivani su vidoci ,a postojali su i posluhi koje neki smatraju da su svedoci po čuvenju, a drugi da su sakletvenici, pomagači u zakletvi, odnosno oni koji potvrdjuju dobru reputaciju okrivljenog. Kao posluh mogao se pred sudom pojaviti samo slobodan čovek, tako da to ne može biti rob, holop. U Ruskoj pravdi se pored izjava svedoka cene još dva racionalna dokazna sredstva- svod i praćenje tragova. Procesno sredstvo svod je način pronalaženja nesavesnog držaoca tudje stvari. Sastoji se u tome da onaj kod koga je otkrivena stvar za koju neko tvrdi da mu je nestala, treba da ukaže na lice od koga je stvar pribavio, a ovaj dalje dokazuje od koga je on pribavio tu stvar. Dokazni postupak se tako produžava sve dok se ne dodje do osobe koja ne može da ukaže na sopstveni pravni osnov držanja stvari, odnosno da imenuje onoga od koga ju je pribavio. Tada se smatra da ju je ukrao i odgovoran je za kradju. Praćenje tragova prilično asocira na svod , a tesno je vezano za ustanovu kolektivne odgovornosti opštine kod plaćanja vire. Primenjuje se u slučajevima sumnje o odbeglom nepoznatom lopovu. Stanovnici sela ili trgovišta do kojih vodi trag lopova, dužni su da pokažu kako trag ide dalje od njih, te da se priključe njegovom daljem praćenju. Ukoliko to ne dokažu, ili odbiju učešće u poteri, kolektivno će platiti i novčanu kaznu prodažu i naknadu štete pokradenom. Takvu obavezu nemaju ukoliko se trag gubi na velikom drumu ili na nenaseljenom području. Imaginarna dokazna sredstva. Pravdanje usijanim gvoždjem nalaže se optuženom za ubistvo, ukoliko ne postoje racionalni dokazi, a on ne može da obezbedi sakletvenike. Optuženi će se pravdati železom i u slučaju optužbe za kradju vrednosti iznad pola grivne zlata. Pravdanje vodom je drugo imaginarno dokazno sredstvo propisano u Široj pravdi. Nalaže se osumnjičenom za kradju vrednosti od dve do četrdeset grivni kuna. Ni pravdanje vodom zakonodavac nije detaljnije opisao. Gradsko pravo Pskova poznaje i jedno imaginarno dokazno sredstvo koje se u Pravdi ne pominje, ali je poznato medju slovenskim narodima. To je sudski dvoboj izmedju tužioca i tuženog. On se prema odredbama pskovske Sudne gramote uvek odvijao u prisustvu dvojice izaslanika- jednog kneževog i jednog gradskog. Pobedniku u ovoj tuči toljagama priznavano je da je u konkretnom slučaju on bio u pravu, a ne suprotna, u dvoboju pobedjena strana. Ako su suprotstavljene strane žene, nijedna nije mogla da za sudski dvoboj uzme zamenika, već su morale da se lično bore. Pravo da se umesto njih bore njihovi zamenici imali su sveštenici, monasi, maloletni, bolesni i invalidi.
37. NOVGORODSKA REPUBLIKA I OGRANIČENJA KNEŽEVSKE VLASTI Istorijski put Novgoroda kao da je bio nagovešten još Olegovim prelaskom u Kijev 882. Novgorod je bio jak i bogat zanatski, trgovački i kulturni centar sa izvanrednim geografskim položajem, imao je sve preduslove da svoj razvoj dovede do potpune samostalnosti. To je oličeno u feudalnoj republici Gospodin Veliki Novgorod koja će trajati tri i po veka, praktično od smrti
F R A N C U S K A
38. KRALJEVSKA VLAST U FRANCUSKOJ
Francuski kraljevi su od X do XVII veka prevalili put od vladara nevelike oblasti izmedju Sene i Loare sa gradovima Parizom i Orleanom (Hugo Kapet), do apsolutnog gospodara Francuske i najmoćnijeg vladara Evrope( Luj XIV ). Dugo vremena francuski kralj je samo jedan od vladara u Francuskoj, iako je bio priznavan za vrhovnog sizerena, bilo je i onih koji su bili i vojno i ekonomsko jači od njega. Položaj kralja se menja od kraja XII veka. Vladavina dinastije Kapeta sve do Filipa II Avgusta (1180-1223) je u znaku borbe protiv moćnih vojvodstava- Normandije, Bretanje, Akvitanije, Burgundije i grofovija- Anžu, Šampanje, Flandrije, Tuluze. Filip II upetostručio je kraljevske domene, priključujući prostrane oblasti koje su do tada bile svojina engleske krune. Reformama Luja IX Svetog (1226-1270) kraljevska vlast je još više ojačala da bi u vreme Filipa IV Lepog (1285-1314) imala dovoljno snage za suprotstavljanje i samom papi Bonifaciju VIII. Iz tog sukoba, kralj izlazi kao pobednik. Čak je i papsko sedište 1309. preneto u Avinjon, a pape se biraju iz redova Francuza. Stogodišnji rat s Engleskom(1337-1453) zbog njenih poseda u Francuskoj, ali i zbog pretenzija engleskih kraljeva na francuski presto i suprotstavljenih interesa u Flandriji, usporava dinamiku razvitka države pod prvim kraljevima dinastije Valoa (1328-1589). Koristeći zatišje u ratovanju, kralj Šarl V (1364-1380) sprovodi reorganizaciju državne uprave, vojske i poreskog sistema. Time su donekle sanirani unutrašnji potresi koje je Francuska proživela 1358. usled pobune gradjana Pariza i čitavog lanca seljačkih ustanaka. Kada je zauzimanjem Bordoa 1453. okončan Stogodišnji rat, Luj XI nastavlja učvršćivanje kraljevske vlasti. Tokom njegove vladavine (1461-1483) ona se proširuje i na Bugundiju, Provansu, Pikardiju i Artoa. Francuskoj je priključena i Bretanja. Šarl VIII čak započinje ratove za osvajanje Italije (1494.) ali će se oni okončati 1559. povlačenjem Francuske. Kralj Fransoa I (1515-1547) još više jača kraljevsku vlast i 1516. uredjuje odnose sa Svetom stolicom. Od 1562. do 1598. kraljevska vlast će povratiti autoritet tokom vladavine Anrija IV (1589- 1610), rodonačelnika dinastije Burbona. Sva obeležja apsolutne vlasti kralja ispoljiće se tokom vladavine Luja XIII (1610-1643) i njegovog prvog ministra kardinala Rišeljea. Tada se, 1614. poslednji put pre Revolucije, sastaje skupština državnih staleža. Apsolutistički sistem vladavine biće na vrhuncu pod Lujem XIV, od 1661. do 1715. Prvi značajniji znaci finansijske krize u Francuskoj osetiće se u vrme Luja XV (1715-1774), da bi doba Luja XVI (1774-1792) bilo obeleženo teškom ekonomskom, političkom i uopšte napetom društvenom klimom. Sve ovo dovešće do Revolucije i pada tzv. Starog režima. Kao osnovni pojedinačni momenti na putu jačanja kraljevske vlasti u Francuskoj mogu se označiti reforme Luja IX, formiranje skupštine državnih staleža i njeno izjašnjavanje u prilog Kralju prilikom njegovog sukoba sa Papom, kao i reforme kardinala Rišeljea koje će konačno oblikovati apsolutizam.
39. SKUPŠTINA DRŽAVNIH STALEŽA Prvi put se sastaje 1302. Do tada, vladari su redovno sazivali samo skupštine krupnih svetovnih i crkvenih feudalaca, izuzetno i predstavnike pojedinih gradova, ti skupovi su se zvali curia regis. U jeku žestoke borbe kralja Filipa IV i pape Bonifacija VIII u Pariz su pozvane vojvode, grofovi, baroni, crkveni velikodostojnici i predstavnici gradova. Papa se usprotivio naredbi Filipa IV da se sav novac namenjen papskoj kuriji uplati u državnu kasu. Posle izvesnog kolebanja i sveštenstvo se pridružuje plemstvu i gradjanstvu u podršci Kralju, da je volja vladaoca zakon. Tokom Stogodišnjeg rata (1337-1453) državni staleži su veoma aktivni u sredjivanju državne uprave, sudstva i finansija. Pod pritiskom staleža 1357. doneta je tzv. Velika martovska
ordonansa , koja je predvidjala u svojih 67 članova da se skupština državnih staleža sastaje redovno dva puta godišnje, da staleži imenuju kraljeve savetnike, razrezuju ili ukidaju poreze i kontrolišu državne rashode, da se pristupi dubljim reformama u sudstvu, finansijama i vojsci. Kasnije skupštine staleža, 1412, 1439 i 1484. zahtevaće odredjene promene u organizaciji i funkcionisanju države. Od kraja XIV veka vladari povremeno sazvaju i skupštinu notabla iz redova sveštenstva, plemstva i trećeg staleža. Po završetku Stogodišnjeg rata uloga državnih staleža primetno opada. Jačanjem kraljevske vlasti oni se sve redje sazivaju. Od 1614. kraljevi ih više neće ni sazivati u narednih 175 godina- do 1789.
40. IZVORI PRAVA U FRANCUSKOJ Osmovekovna pravna istorija dorevolucionarne Francuske poznaje sledeće izvore prava: običaje (nepisane i one kodifikovane u zbornicima), kraljeve ukaze, odluke krupnih feudalaca(asize), rimsko pravo, kanonsko pravo i kraljevske ordonanse. Kao izvor prava primenjivani su i zbornici feudalnog prava sastavljeni van Francuske , najvažniji medju njima jesu lombardijski zbornik Libri feudorum i Jerusalimske asize. Od kraja XVI veka, u izvore prava može da se pribroji i sudska praksa. Običajno pravo preovladavalo je na severu Francuske. Još u X veku, princip personalnog važenja običajnog prava i na severu biva potisnut u korist teritorijalnog načela. Pošto je Francuska bila podeljena na mnogo malih vlastelinstava koja su priznavala više svoju feudalnu nego političku zavisnost, po mišljenju Monteskjea teško da je na snazi mogao da bude samo jedan zakon. Sve do XIII veka običajno pravo uglavnom je nepisano i živi u usmenoj tradiciji. Ukoliko je opštepoznato u sudovima se primenjivalo bez potrebe da se dokazuje. Ukoliko je pak postojanje nekog običajnog prava manje poznato ili nepoznato, pred sud je o tom pitanju pozivana grupa od najmanje deset ljudi iz okoline, a od kraja XV veka, bilo je potrebno najmanje 20 svedoka- meštana. Zbog nepostojanja pisanih izvora prava, sudski postupak je spor, komplikovan, pa se već od početka XIII veka običajno pravo zapisuje u zbornicima. Veliki zbornik običajnog prava Normandije nastao je oko 1255. a Ustanove Svetog Luja sa običajnim pravom Orleana, Overnja i Anžua, još 1237. Veoma je značajan zbornik običajnog prava Bovezija koji je 1282. sastavio najčuveniji legista toga doba Bomanoar. 1389. se kao privatna neslužbena zbirka, pojavio Veliki zbornik običajnog prava Francuske. Rad na zvaničnim kodifikacijama običajnog prava naročito je inteziviran od 1453. Tada je kralj Šarl VII naredio da se zapisuje običajno pravo u svakoj provinciji. Pojavljuje se zbornik običajnog prava Pariza. Sve ove zbirke su imale ograničenu, lokalnu primenu. I u neslužbenim, i u službenim zbornicima, uglavnom je kodifikovano gradjansko pravo. Rimsko pravo. Jug Francuske je bio pod uticajem rimskog prava koje je i severno od Loare imalo veliki autoritet, ali samo kao dopuna običajnog prava, ili kod regulisanja odnosa kojih se običajno pravo nije doticalo. Slično kao i kod običajnog prava, kralj kao vrhovni sudija procenjivao je vrednost rimskog prava u konkretnim slučajevima, a intervenisao je i kada bi viši sudovi različito tumačili rimsko pravo. U početku, jug koristi rimsko pravo iz Alarikovog brevijara, ali sa širenjem uticaja Bolonjske škole, u praksi je primenjivano Justinijanovo rimsko pravo, naročito Digesta. U XVI veku oživljava interes za rimsko pravo, veći je uticaj rimskog prava na pravnu nauku, nego na sudsku praksu. Crkveno pravo uz rimsko takodje je doprinelo unošenju opštih i ujednačavajućih elemenata u različita običajna prava pojedinih oblasti. Pored regulisanja organizacije i delatnosti Rimokatoličke crkve, ono sadrži niz principa koji su uticali naročito na gradjansko pravo. Njegova prednost je u tome što je crkveno pravo pisano pravo, i od XI veka je objavljivano u zbirkama. Sa jačanjem kraljevske vlasti u Francuskoj počinje da opada značaj crkvenog prava. Svetovni sudovi čak počinju da se prepiru i bore sa crkvenim sudovima oko nadležnosti. Kanoni nisu više automatski imali karakter obaveznog izvora prava, već su mogli da se primenjuju tek kada ih francuski kralj zvanično proglasi za državne zakone.
uključivana klauzula da u slučaju neisplate duga poverilac ima pravo da uzapti i proda založenu imovinu dužnika.
42. BRAČNO, PORODIČNO I NASLEDNO PRAVO U FRANCUSKOJ Bračno i porodično pravo svoje izvore je imalo u crkvenom, običajnom i rimskom pravu. Minimalan uzrast za stupanje u brak je 14 godina za muškarce i 12 za devojke. Nisu priznavani kao punovažni brakovi izmedju lica svešteničkog i monaškog reda, nekrštenih lica, srodnika do sedmog stepena pobočnog srodstva, brakovi zaključeni pod prinudom ili u zabludi, u vreme posta, posle veridbe s drugim licima ili bez prethodnog javnog oglašavanja. Tek od Tridentskog koncila 1545. za nepunovažne su proglašavani brakovi zaključeni bez crkvenog blagoslova. Zakonit brak prestaje samo smrću muža ili žene, razvod nije bio dopušten. Muž je glava porodice i žena je dužna da mu se pokorava. Preljuba je tretirana kao krivično delo koje je uvredjenoj strani davalo pravo na odvojen život. Postojala je zajednica imovine supružnika kojom je upravljao i raspolagao muž(na područjima običajnog prava). U slučaju smrti jednog supružnika, onaj drugi je dobijao polovinu preostale imovine, dok se ostali naslednici namiruju iz druge polovine. Dok u južnim krajevima zajednica imovine supružnika nije postojala. Muž je ovde dobijao miraz. Ukoliko muž umre prvi, miraz prelazi na ženu, a ako prvo umre žena, na njene naslednike. Običajna prava severnih pokrajina roditeljsku vlast smatraju kao svojevrsno starateljstvo nad decom. Ona je prestajala odlaskom iz kuće, punoletstvom i stupanjem dece u brak. U južnim oblastima , koje su bile pod uticajem rimskog prava, ovde je kućni starešina roditeljsku vlast imao doživotno , nezavisno od uzrasta i bračnog statusa dece, a to se prostiralo i na unuke. Nasledno pravo severa i juga Francuske je različito, mada se od XII veka zapaža težnja da i feud i cenziva postanu nasledni. Pokretne stvari nasledjuju potomci u jednakim delovima, nezavisno od uzrasta ili pola. Ako potomaka nema, nasledjuju preci, a ako nema ni njih, pobočni srodnici. Feud je nasledjivao prvorodjeni sin. A od XIII veka običajna prava severnih oblasti dopuštaju da kada nema muških potomaka, feud nasledi i žena, odnosno kći umrlog držaoca feuda. U tom slučaju njen muž preuzima vojnu službu koju vazal po feudalnom ugovoru duguje senioru. Punu slobodu raspolaganja imovinom poznaje samo jug Francuske. Na severu je testamentalno nasledjivanje imalo mnogo uže domete i primenu. Zaveštalac je ovde mogao da zakonskim naslednicima ostavi nalog da kod preuzimanja nasledja izvrše odredjene isplate ili učine neke poklone. Običajno pravo severa Francuske, kada je reč o nekretninama, ne dopušta da zaveštalac testamentom sasvim isključi iz nasledjivanja zakonske naslednike. 43. KRIVIČNO PRAVO U FRANCUSKOJ Sve do XIV veka krivično pravo Francuske svoj osnovni izvor ima u običajnom pravu. Tek kasnije će se sve više pojavljivati u kraljevskom zakonodavstvu, naročito u ordonansama. Značaj sudske prakse kao izvora bilo je veliki. Kroz sudsku praksu je izgradjeno načelo subjektivne i individualne odgovornosti. Mada je vodjeno računa o vinosti, još nije bio razvijen pojam uračunljivosti - krivično su odgovarala i deca i neuračunljiva odrasla lica, a za krivično delo uvrede veličanstva, odgovaraju i potomci krivca. Tragovi objektivne odgovornosti još uvek nisu sasvim iščezli. Cilj kazne, uz odmazdu, sve više postaje i zastrašivanje okoline. Bomanoar 1282. sva krivična dela klasifikuje u tri grupe- teška, srednja i laka. Teška dela poput jeresi, izdaje, ubistva, silovanja, paljevine, kradje ili neovlašćenjog kovanja novca, kažnjavana su po običajnom pravu Bovezija, smrću ili sakaćenjem. Za srednja je predvidjena globa, a za laka izbor kazne prepušten je sudiji tako što će odabrati neku od onih kazni koju poznaje običajno pravo ili kraljevsko zakonodavstvo. Ni tokom trajanja apsolutne monarhije francusko krivično pravo neće biti kodifikovano. Kroz sudsku praksu uglavnom se izdvajaju tri grupe krivičnih dela- protiv religije (bogohuljenje,
ateizam, jeres, vradzbine), protiv države (napad na kralja ili članove kraljevske porodice, napad na bezbednost države) i krivična dela protiv privatnih lica. Kazne se dele na teške (smrtna, doživotan prinudni rad), telesne (odsecanje jezika, bičevanje), beščasteće ( javni ukor, globa ) i one koje nisu povlačile lišenje časti (običan ukor, novčana kazna). Apsolutna monarhija poznaje i podelu kazni na redovne, propisane u zakonima ili običajnom pravu i vanredne, koje su zavisile od nahodjenja suda.
44. ORGANIZACIJA SUDSTVA I SUDSKI POSTUPAK U FRANCUSKOJ Organizacija sudstva se može podeliti na kraljevsko pravosudje, odnosno državno sudstvo u užem smislu reči, senjorijalno odnosno feudalno pravosudje, gradsko i crkveno sudstvo. Do sredine XIII veka najviša sudska instanca bila je kraljevska kurija koju su uz feudalce činila i lica koja je kralj pozivao. Medju tim licima sve češće se pojavljuju legisti , oni će preuzeti glavnu ulogu u kraljevskom pravosudju kada se iz kurije izdvoji vrhovni sud parlament. Uspostaviće se i lokalni parlamenti. Pored sudjenja, oni imaju pravo da izdaju i naročite odluke koje su obavezne za niže sudove. One su popunjavale praznine u zakonodavstvu i u običajnom pravu. Kraljevom pravosudju pripadaju i prokurori koji su pri parlamentu obavljali funkciju zaštite interesa fiska, korporacija, maloletnika i poslovno nesposobnih lica, vremenom im je dat i nadzor nad krivičnim gonjenjem. Postojale su računske uprave i uprave blagajne. I kraljevski savet, telo koje je nastalo posle izdvajanja parlamenta iz kraljevske kurije, zadržava sudsku funkciju koju će kasnije imati kasacioni sudovi. U provincijama sudsku vlast u ime kralja vrše prevoi, baiji, a kasnije i senešali. Senjorijalnu jurisdikciju obavljaju sudovi viših i nižih feudalaca. Feudalci su nadležni za sudjenje onih stvari u kojima se kao stranka u sporu ili kao optuženi u krivičnom postupku pojavljuje neki njihov vazal ili vilen sa njihovih domena. Sporove izmedju dvojice vazala jednog istog seniora razmatrao je tzv. sud jednakih sastavljen od ostalih vazala toga seniora. Sporovi izmedju samih vilena, u praksi ih najčešće rešava sam prevo ili baji. Komune i samoupravni gradovi imali su samostalnu jurisdikciju. U ostalim gradovima sudjenje je obavljano preko kralja i senjera. U pojedinim gradovima pravosudje je podeljeno izmedju kraljevih i senjerovih činovnika i predstavnika gradjana. Sudski postupak je u osnovnim crtama bio isti i u gradjanskim i krivičnim stvarima, a odlikovao ga je veliki formalizam. Dokazna sredstva su priznanje, svedoci, isprave, zakletve, ordalije i sudski dvoboj. Ordonansama iz 1498. i 1539. krivični postupak se sve više oblikuje kao inkvizitorni, istražni, a sve manje je akuzatorni, optužni, tj. onaj koji se pokretao krivičnom tužbom oštećenog i odvijao pred sudom u formi sličnoj gradjanskoj parnici. Taj novi krivični postupak karakteriše široka inicijativa pravosudnih organa u pokretanju krivičnog gonjenja i razmatranju dela, načelo tajnosti, načelo pismenosti i ograničenosti procesualnih prava okrivljenog. U sudski postupak sve više prodire formalna teorija dokaza, a medju dokaznim sredstvima sve veći značaj pridaje se pisanim ispravama. Žalba se javlja tek od XII veka. Izjavljivana je hijerarhijski višem feudalcu. Kod neosnovanog odugovlačenja postupka ili izbegavanja donošenja presude nezadovoljna strana bila je ovlašćena da se sukcesivno žali višim feudalcima- sve do samoga kralja. Inkvizitorni postupak je konačno oblikovan u Ordonansi Luja XIV iz 1670. Isledjivanje je podeljeno na dva stadijuma. U prvom se utvrdjivalo samo krivično delo kao fakat, u drugom se islednik bavio samim osumnjičenim licem. Tajna su istražne radnje i glavna rasprava. Islednik izveštava sud o krivičnom delu, a državni tužilac (prokurator) podnosi i pismeni zaključak koji je mogao biti prilično nezavisan od stvarnih rezultata dobijenih u istrazi. Svedočenja nisu proveravana, već ih je sud samo ocenjivao. Okrivljeni, ponovo je ispitivan na sudu. Ordonansa je predvidjala dve vrste mučenja, prethodnu i završnu torturu. Prva je primenjivana u istrazi, druga posle izricanja okrivljujuće presude i ima za cilj otkrivanje eventualnih saučesnika. Ukoliko se ne bi našlo dovoljno osnova za podizanje optužnice, sud je mogao da donese odluku o nastavku nadzora nad odredjenim licem. Nadzor je vremenski ograničen, ali i doživotan. Ovaj drugi
