Skripta - Ustavno pravo, Rezime od Ustavno pravo

Preuzmite Skripta - Ustavno pravo i više Rezime u PDF od Ustavno pravo samo na Docsity!

USTAVNO PRAVO

- S K R I P T A – 2014 -

1. Унитарна држава и унија држава

Посматрано са аспекта повезивања једне или више државнијх творевина, може се разликовати више државних типова:  Државни савез – савез држава  Савезна држава  Јединствена или унитарна држава Јединствена (унитарна) држава је држава у којој је сувереност сконцентрисана код централних државних органа тј. постоји један центар политичког одлучивања који чине одговарајући државни органи. Подељена је на државне управне округе или комунална тела, тј административне и самоуправне јединице, али није рашчлањена на државне чланице. Са становишта вршења власти, унитарна држава може бити: 1) Централизована унитарна држава , која се може организовати на принципу:

• Концетрације послова – централни органи врше све функицје државне власти, при чему локални органи само стриктно спроводе одлуке донете у центру
• Деконцентрација послова – локалним органима се преноси вршење извесних овлашћења и при томе остају непосредно подређени централној власти 2) Децентрализована унитарна држава је она у којој територијалне јединице располажу правом да у границама закона саме уређују своје послове и њима управљају. -Сједињена унија је посебан облик унитарне државе у којој постоји плурализам законодавства, али без плурализам законодавца. Законодавац може одредити да се неки закони примењују само на делу државне територије или да се од примене закона изузме одређена територија. -Двонационална или бинационална држава је специфичан модел унитарне државе. Њено становништво чине припадници две нације, што се пресудно одражава на организацију власти ове државе. Овај тип унитарне државе потенцијално клизи ка федерацији. Државни савез је форма повезивања суверених држава. -Реална унија је трајна заједница са одређеним политичким установама. Припадао јој је одређени значај код монархије, када је требало да с обезбеди заједничност једне династије. Теоријски је могућа реална унија и у републици (заједнички органи) -Персонална унија постоји ако више држава на основу случајно усклађеног исхода добије исту личност за носиоца највише државне службе, нпр круне. Правне везе између држава нема, једина последица је јединство спољне политике. -Конфедерација је савез држава који настаје међународним уговором или конфедералним пактом, зато се каже да је творевина међународног права. Државе које приступају конфедералном савезу усвајају овај пакт једногласно, али задржавају право на сецесију- иступања из савеза. Конфедерација нема властиту организацију власти, у њој постоји само конфедерална скупштина – диета у којој су све државе подједнако заступљене, располажући правом вета у поступку доношења одлука које извршавају органи држава чланица конфедерације. Државе располажу правом нулификације на основу кога саме одлучују да ли ће признати или поништити неку одлуку конфедерације. У надлежности конфедерације обично спадају спољни послови и међународни односи, послови одбране и безбедности. Конфедерација нема посебну територију и држављанство, јер њени чланови

-Регионална држава јемодификована унитарна држава која наликује федерацији. Од ње се разликује по томе што њене аутономне јединице, региони, покрајне исл, независно од велике самосталности, немају државноправни статус федералних јединица. -Унија Босне и херцеговине наликује на двочлану федерацију која се налази под војном контролом и цивилним надзором међународне заједнице. Због постојања 3 конститутивне нације, њена унутрашња структура је сложена и у њој се преплићу елементи раѕличитих форми повезивања држава. -Државна заједница СЦГ је била заправо реална унија која је ишла у правцу федерализације своје унутрашње структуре. -Бивша Југословенска Република Македонија је постала држава равноправних националних заједница, практично двонационална или бинационална држава Македонаца и Албанаца.

3. Природа и односи у федерацији

У основи федерације налази се тежња за удруживањем чланица које добровољно пристају на јавни поредак федералне државе. Основ настанка федерације је такође нека врста уговора или споразума о унији. Уласком у федерацију, односно њеним стварањем, ствара се таква заједница где удружени делови задржавају високи степен самосталности и посебности. Зато се функције органа федерације и органа федералних јединица допуњавају, тако да су комплементарне и координарне. У природи федерације је сарадња њених чланица која је неопходан услов за функционисање и опстанак федерације. Класична уставна теорија је повезивала природу федерализма са проблемом суверености, као кључним обележјем државе. Сувереност може бити подељена или јединствена, тј да припада федералној власти или власти федералних јединица. Према једном мишљењу сувереност је јединствене и припада федералној држави која располаже пуном влашћу и држава је у правом смислу речи. Закони и друге одлуке федералне власти непосредно обавезују грађане, а не преко федеративних јединица. Друго мишљење је да је сувереност такође јединствена и припада федералним јединицама. Државе су основале федерацију, али су ипак задржале суверенст. Према теорији о подељеној суверености сматра се да су суверене како федерација тако и федералне јединице и да су потпуно независне у сферама надлежнопсти које им припадају. Сувереност се може разумети као надлежност за одређивање надлежности. Као највиша власт, природно је да сувереност мора бити једна и недељива, па се теорија о подељеној суверености показује неодрживом. Питање суверености и поделу надлежности у федерацији треба посматрати као два одвојена проблемска круга. Сувереност је правни проблем, а обим надлежности је политичка одлука. Федералне јединице могу имати уже и шире надлежности, али никада саме не одлучују о томе које ће надлежности њима припадати. Остаје као једино исправно мишљење по коме сувереност припада федерацији. У одређивању природе федерације постоји мишљење да се у федерацији заправо не може пронаћи никакав суверен, јер се аутономија и сувереност у сваком политичком поретку међусобно искључују. Ако је федерација суверена, онда ужива државно правни субјективитет.

4. Расподела надлежности у федерацијуи

Федерација подразумева постојање два система власти, два степена државне организације. Једна власт је општа или централна, федерална власт, која обавља заједничке послове. Друга власт је посебна, државна власт, односно власт федералних јединица, која обавља посебне послове тих јединица. Оба нивоа власти имају своју посебну дрђавну организацију. Закони и други прописи федералних органа примењује се на целој територију федерације, важе за све њене грађане, док закони и прописи држава чланица важе само на њиховој територији и само за њихове држављане. У свакој федерацији, тежња да се уставом прецизирају односи између централних савезних органа и земаљских власти наилази на мноштво тешких правних проблема које треба разрешити. Став Алберта Вен Дијаса да све што се тиче народа или нације као целине треба да буде стављено под контролу централних органа, а све материје које нису од битно општег интереса треба да остану у домену федералих јединица. За модерне федерације је карактеристично да се расподела функција између савезне власти и власти федералних јединица врши федералним уставом, па је зато за промену федералног устава потребна изричита сагласност одређеног броја федералних јединица. Право федералне државе на Kompetenz-kompetenz, тј право федералне државе да уставом мења како своју тако и надлежност федералних јединица, није у правном смислу апсолутно право. Уколико је федерација настала из конфедерације или оригинерним удруживањем до тада независних држава, онда је извесно да ће у државама чланицама постојати јака тежња да се задржи шири круг изворних надлежности. У обрнутом случају, ако се унитарна држава трансформише у федерацију, природно је да ће нова централна власт полагати право на шире надлежности. У неким случајевима одлука уставорворца је олакшана самим карактером надлежности који упућује на њихово додељивање. За неку надлежност је ''природно'' да буду предате савезној власти, јер је њихово вршење један од главних разлога удруживања у федерацију. Те надлежности су ratio федералног повезивања. Постоје и надлежности животне области које логично спадају у надлежност држава чланица. Могуће је да се уставом таксативно наброје надлежности и федерације и чланица федерације. Недостатак је у томе што је веома тешко утврдити једну потпуну листу надлежности без празнина и не води рачуна о промењеним околностима. Чешће се примењује метод утврђивања иск ључиве надлежности федерације за које важи правило да изван надлежности које су додељене постоји претпоставка надлежности у корист федералних јединица. Могуће је да се уставом утврди искључива надлежност федералних јединица док је у осталим стварима претпоставка надлежности у корист федералних органа. Овде је надлежност федералних јединица позитивно, а надлежност федерације негативно одређена. Уставна претпоставка надлежности у корист федералних јединица не мора да значи да федерације добијају мање значајне надлежности. Поред искључиве надлежности федерације или федералних јединица постоји у области законодавства мешовита надлежност, која може бити конкурентска и паралелна.

У најмањем броју федерација примењено је начело ширих овлашћења и функција федералног дома у односу на овлашћења и функције опште представничког тј. дома грађана. Бројније су федерације у којима први, опште представнички дом има превагу у односу на федерални дом. Најзад, постоје федерације у којима домови имају потпуно једнака овлашћења приликом доношења одлука савезног парламента

• Учешћеу федералној егзекутиви и судству – Учешће федералних јединица у избору, а потом функционисању органа извршне власти федерације остварује се углавном посредним начином, преко федералног дома. То је редован случај са владом, као главним носиоцем извршне функције. Ретки су устави федерација који садрже неке норме о заступљености федералних јединица у федералној влади. Федерална влада формира се према политичким критеријумима, према демократском, а не према федералном начелу. То не значи да се у пракси не води рачуна о представљању држава у федералној влади. Шефа државе бира федерални парламент, онда федералне јединице учествују у његовом избору преко федералног дома. У случају да шефа државе непосредно бирају грађани, учешће федералних јединица је посредно, али са очигледно снажнијим утицајем федералних јединица које имају већи број становништва. У неким вишенационалним федерацијама, које су имале колегијалног шефа државе, била је гарантована паритетна заступљеност чланица федерације у том колективном органу У погледу извршавања федералних закона, могуће је више решења. По једном моделу, федералне јединице преко својих органа управе могу да учествују у извршавању федералних закона. Други модел извршавања федералних закона значи да се њихово извршење организује искључиво преко федералних органа управе. Федерална управа извршава федералне законе на целој територији федерација, под контролом федералне владе. То је парламентарни систем управе, где федерална управа и управа федералних јединица извршавају своје законодавство. Слично управној функцији, судска функција у федерацији може бити организована на принципу парламентаризма. То значи да постоје федерална судска власт и судска власт у федералним јединицама. Федерално судство решава спорове о примени федералног права тј. федералног устава, федералних закона и међународних уговора, а судство федералних јединица углавном спорове о примени права федералних јединица. Федерално судство решава и сукобе надлежности федералне власти и власти федералних јединица, тако да је гарант федералног начела и опстанка федерације. На одлуке највишег суда федералне јединице, има места призивању федералног судства само ако су засноване на примени федералног законодавства. Судство у федералним јединицама је организована на принципу вишестепености, па је могуће да у федерацији постоји само један федерални суд или више степена федералног судства. Уставима се, по правилу, не утврђује директан утицај федералних јединица на састав федералних судова, нити има изрипитих уставних норми којима би се гарантовала партиципација федералних јединица у саставу федералног уставног суда. Могуће је да се неодређеном уставном нормом индиректно признаје федералним јединицама право на заступљеност федералном правосуђу.
• Учешће у уставорворној и законодавној власти –

Најважнији облик учешћа федералних јединица у вршењу федералне власти је њихово учествовање у вршењу уставотворне власти. Централно питање односа у федерацији је подела надлежности између савезне власти и власти федералних јединица. Механизам промене федералног устава може да има 3 облика:  Федералне јединице учествују у промени федералног устава једино преко федералног дома  Федералне јединице непосредно одлучују о промени савезног устава, тиме што ће дати сагласност на предложену промену, ратификовати одлуку савезног парламента о мењању устава.  Федерални устав се мења путем референдума грађана. Учешће федералних јединица у вршењу федералне законодавне власти претежно се остварује преко федералног дома. Због тога степен овог учешћа зависи од начина представљања у том дому, паритетна или неједнака представљеност, а потом од односа федералног и опште политичког дома у поступку доношења федералних закона. Мањи број федерација се определило за потпуну равноправност домова у поступку доношења федералних закона. Тиме је у законодавном процесу доследно остварена равнотежа два елемената федерације, грађана и федералних јединица. У већини федерација, предност има опште општи представнички дом у законодавном поступку.

6. Основни принципи уставног уређења Републике Србије

Унутрашње државно уређење РС засновано је на темељним правно-политичким принципима који мање-више обликују све модерне демократске државе. Основни принципи на којима је засновано самоодређење државе Србије, утврђени су самим Уставом. Ти принципи су издвојени због свог значаја, у посебна уставна начела из чега произилазе суштинска обележја и атрибути РС као државе. Укупност тих основних или водећих принципа образује уставно-правни основни поредак који заузима највиши степен у целовитој изградњи државноправног поретка. Уставом је РС квалификована као држава српског народа и свих грађана који у њој живе , заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима.

• Принцип територијалног интегритета – Устав проглашава територију РС јединственом и недељивом. Њена граница је неповредива, а мења се по поступку који је предвиђен за промену Устава. Главни град РС је Београд. Принцип територијалног интегритета има посебно знаење, јер се аутономна покрајина Косово и Метохија налази под међународном управом и јер су преговори под окриљем међународне заједнице о њеном статусу нису ни близу коначном решењу. Принцип територијалног интегритета РС категорично је потврђен и уставном преамбулом где се наводи да је Покрајина КиМ саставни део територије Србије и да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије. Она прописује да из таквог положаја Покрајине КиМ следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на КиМ у свим унутрашњим и спољним политичким

представништву за обављање функције владе) и парламентарне форме владе (влада самим постављањем зависи од поверења парламента и њему је трајно политички одговорна)

• Принцип владавине права – Начело владавине права или правне државе је неполитички формални принцип. РС је по Уставу, заснована на владавини права, тј. Она је уставна и правна држава. Полазећи од примарне функције овог принципа, да се објективним правом гарантује слобода човека и спречава самовоља власти, Устав узима владавину права за своју основну претпоставку, потврђујући да она почива на неотуђивим људским правима. По уставу, владавина права се остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону. Посебан значај за остваривање принципа владавине права, уставне и правне државе, има уставно судство, нарочито својом функцијом контроле уставности закона. У модерној уставној држави кадкад и само начело демократије мора, у случају колизије са принципом владвине права, па овоме уступи предност.
• Принцип поделе власти – Полазећи од јединствености правног поретка, Устав заснива уређење власти по принципу поделе власти на законодавну, извршну и судску. Систем државне власти је начин на који је организовано вршење основних државних функција и установнљен механизам односа између носилаца законодавне, извршне и судске власти. Устав захтева да се односи 3 власти морају заснивати на равнотежи и међусобној контроли, то значи да је облик државне власти у РС парламентарни систем.
• Принцип примата међународног права – Устав изричито потврђује принцип примата међународног права над унутрашњим правом, као и начело да спољна политика РС почива на општепризнатим принципима и правилима међународног права. Устав захтева да сви закони и други општи акти буду у складу са Уставом и са општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима. Примат међународног права је искључено једино у погледу оног дела унутрашњег права који се сматра уставним тј. највише рангираним правом. Уставни суд је институционални механизам који усклађује правила унутрашњег права са општеприхаћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима, али и оцењује сагласност потврђених међународних уговора са Уставом. Устав не садржи интегративну клаузулу.

8. Институције непосредне демократије Постоји неколико начина непосредног или директног одлучивања народа или грађана, тако да се ти облици могу сматрати институцијама непосредне демократије. То су пре свега референдум и народна иницијатива, мада у неким државама још увек постоји и институција скупштине грађана (Швајцарска) Референдум је непосредно гласање читавог народа, свих грађана који имају бирачко право и на овај начин се одлучује о прихватању или одбацивању устава, закона неког или о политичком питању од посебног значаја. Тако референдум испуњава функцију appelatio ad populum.

Доношење закона и других аката путем референдума, законодавно тело је само пуномоћник бирачког тела, па не може имати коначну реч у доношењу зкона и доноси законе само ad referendum под условом да буду потврђени од бирачког тела. Гласање је увек тако и врши се путем гласачких листића на коме се заокружују да или не/за или против. Референдум се расписује за целу територију. Постоје различите врсте референдума. Зависно од предмета о коме народ одлучује постоје уставотворни, међународноправни, законодавни... Референдум може бити:

1. Обавезан или облигаторан је референдум о неком питању или о одређеном правном пропису, да би одлука била донета.
2. Факултативан референдум - значи да постоји само могућност да се од надлежног органа захтева расписивање референдума. Спровешће се ако парламент или шеф државе донесе одлуку о томе или ако спровођење захтева одређени број бирача. Зависно од тога у којој фази поступка доношења акта се расписује: 1. Претходни / саветодавни / ante leдem - изјашњавање грађана о једном правном пропису пре њеовог усвајања. То је више констатација грађана и више личи на анкету, јер правно није обавезно. 2. Накнадни / обавезујући / post leдem / аброгативни - гласање грађана после усвајања правног прописа и има значење "правог" референдума, јер значи коначно потврђивање, ратификацију неког акта од стране грађана, или одбацивање тог акта. Има аброгативно дејство. Арбитражни референдум - бирачи треба да реше политички спор који настане између политичких државних органа. Закон донет на референдуму може се променити или укинути само на начин на који је и донет - непосредном одлуком грађана. Плебисцит је доста сличан референдуму. Код референдума се гласа за једно или друго правно решење, док се код плебисцита гласа за или против једне личности , одређене политике или политичке опције. У пракси се често ова разлика губи, јер се под видом гласања о једном тексту недвосмислено тражи неограничена подршка једној личности. Народни вето је једна врста законодавног референдума којим се одбацује регуларно усвојен закон у парламенту. У предвиђеном року од дана усвајања одређеног закона, на основу петиције одређеног броја бирача, може да се спроведе гласање народа о том закону. Народни вето је комбинован са народном иницијативом. Ако дође до народног гласања о закону и на њему се зкон одбаци, сматра се да тај закон није био никада ни донет. Народни вето има снагу касације тј. поништавања закона. Од накнадног референдума, разликује се у томе што у случају вета закон постоји, док је код накнадног референдума закон још увек само предлог, који је само прошао једну процедуралну етапу тиме што је усвојен у парламенту. Затим, код народног референдума народ има креативну власт или власт стварања права, а код законодавног вета његова власт је негативна, спречава ступање на снагу акта који је донео орган законодавне власти. Народна иницијатива је право грађана да представничком телу предлажу промену или доношење устава и закона, а он је обавезан да води претес о томе и да гласа о његовом усвајању. Референдум је учешће грађана у завршном поступку стварања права, а народна иницијатива у почетном поступку тј. предлагању права.

Покрајински референдум – Устав предвиђа да предлог за оснивање нових или укидање , односно спајање постојећих аутономних покрајина утврђују грађани на референдуму у складу са законом. Такође, до промене територије аутономне покрајине не може доћи без сагласности њених грађана изражених на референдуму, у складу са законом. Из општег права на аутономно одлучивање произилази овлашћење скупштине аутономне покрајине да распише покрајински референдум о питању из своје надлежности, тада долази до факултативног покрајинског референдума. Општински или градски референдум – У општинама овај референдум расписује скупштина општине о питању из своје надлежности. Обавезан референдум је у случају статусних промена јединице локалне самоуправе – оснивање, укидање или промена територије јединице локалне самоуправе.

10. Појам и суштина представничког система У свим расправама о представничком систему је полазна тачка идеја народне или националне суверености. Каре де Малбер је тврдио да представнички режим полази од система националне суверености, и обрнуто. Овом мишљењу се прикључују и други француски теоретичари Жак Кадар и Жан Жизел , па према томе, опште мишљење је да представнички систем у основи води остваривању народне или националне суверености. Малбер појам представничког система везује за идеју да се чланови законодавног тела сматрају представницима нације, пошто их нација или бар велика већина бирача изабрала. За њега је национална сувереност неспојива са непосредном демократијом, јер суверена власт мора да буде независна од појединих чанова народне заједнице. У прилог представничког система се као предност наводи оно што је основни недостатак непосредне демократије – немогуће је да грађани непосредно одлучују о свим питањима власти и управљања државом, да сви грађани суверено доносе одлуке увек и о свему, а са дргуе стране народ није способан да увек делује у непосредно сувереним формама, посевно о стручним питањима, већина грађана нема одређено мишљење нити је заинтересована да га има. Монтескије је сматрао да је народ потпуно неспособан да доноси активне резолуције, али да је изврстан за избор оних којима треба да повери један део своје власти. Емануел Сјејес је први развио идеју целовите репрезентације, тоталног представљања народа. Сматрао је да не треба сви у држави да учествују у управљању јавних послова због битне идентичности свих друштвених интереса и из ње изведеног представљања свих друштвених функција. Карл Левенштајн је закључио да у законодавству сви признају народу право на образовање државне воље, али да се увек вршење овог права јавља делегираним, и то најчешће због практичних разлога – нпр. читав народ не може да се увек окупи да би доносио акте образовања државне воље. Представнички систем је механизам у којем народ врши власт посредством својих представника које је сам изабрао. Представницима народ поверава вршење законодавне власти коју они врше у његово име. Народ, као оригинерни носилац власти, је потпуно одвојен од представника који ту власт непосредно врше. Џон Стјуарт Мил је представнички систем сматрао ''идеално најбољим обликом владе'', јер то за њега значи да цела нација или бар један бројни део нације врши, посредством посланика које периодично именује, власт врховне контроле, власт која у сваком уставу

мора негде да почива. За њега је главни задатак представничког система контрола носилаца власти. Русо је заговарао идеал непосредног законодавства тј. образовање државне воље неком врстом плебисцита. За њега је општа воља незаменљива, јер ''целовит народ слуша једино себе сама'' као један од аргумената. Други аргумент који уводи Русо је принцип народне суверености. Неподношљива би била недоследност, ако би се на место опште воље ставила воља органа, тј. представника који би били снабдевени снагом законодавства. То би била друга воља, суверен би био други орган.

11. Природа бирачког права или права гласа Бирачко право је правно овлашћење грађанина да бира или буде биран за централна и локална представничка тела или инокосне изборне јавне функције, да номиноје кандидате за ова тела и функције, а изузетно да врши опозив изабраних представника. Оно укључује и право гласа на референдуму и другим облицима непосредног изјашњавања грађана. Развиле су се две теорије о природи и значењу бирачког права. Прва теорија је полазила од схватања народне суверености по којем сваки појединац располаже делићем суверености. Сходно томе, бирачко право је лично право које припада сваком појединцу. Због тога мора да буде признато за опште право гласа. То се право законом не може одузети или ограничити, јер законом није ни установљено. Бирачко право претходи закону који га једино признаје и потврђује. Према доктрини народне суверености , идеални узор је непосредна демократија, где грађани непосредно врше државну власт. Собзиром да је то неизводљиво, грађани непосредно вршење власти преносе на на своје представнике који је врше у њихово име. Ту је репрезентација нека врста продужене демократије, народ не влада директно, већ преко својих представника. Концепт народне суверености подразумева да се однос бирача према њиховом представнику не исцрпљује актом избора, већ мора да постоји за све време деловања репрезентанта. Друга теорија је полазила од схватања националне суверености где народ сам не врши државну власт, већ ово препушта својим репрезентантима, ограничавајући се једино на то да их изабере из својих редова. Власт полази од народа, али је народ не врши већ представници који одлучују за народ, који сам не може да се изрази. Народ заправо не може ни да бира и уколико избори постоје, они само представљају техничку операцију, а после избора не постоји никаква зависност, па ни веза између бирача и њихових репрезентаната. Избором и вршењем јавне функције престаје сваки однос између бирача и изабраних представника. Према доктрини народне суверености бирачко право или гласање је схваћено као јавна функција или служба. Отуда овај концепт не захтева да бирачко прабо буде опште. Нација може признати бирачко право једино онима који су способни и достојни да обављају ову јавну функцију. Зато се и ово право назива јавна служба или бирачка дужност. Расправа о карактеру бирачког права, да ли је оно лично право или грађанска дужност, повлачило је расправу о томе да ли право гласа треба да буде опште или ограничено. Ако је бирачко право лично право , логично је да мора да буде опште право. Сдруге стране, уколико је бирачко право схваћено као јавна служба , оно може али не мора да буде опште.

посланичког мандата биле су инстанце комунистичке партије, које су суверено одлучивале о томе ко ће и колико дуго имати представнички мандат. Уместо опозива од стране бирача, мандат је најчешће престајао оставком посланика из ''здравствених разлога''. Неки сматрају да одбацивање опозива представља ограничење демократичности изборног система и сужавање бирачког права, те га сматрају нужном и ефикасном санкцијом за одговорност изабраног представника. Други сматрају да је опозив супротан изричитој уставној норми у готово свим државама о слободном посланичком мандату. Такође, може довести у пракси до широке примене принципа ротације чланова парламента и стања континуираног бирања и опозивања представника. Треба имати у виду да су политичке партије чинилац који пресудно утиче на избор представника, па је логичније да представник одговара ''својој'' политичкој партији, а не апстрактном бирачком телу. Та одговорност мора да остане чисто политичка одговорност, не би смела да угрози правни положај представника. Мада је у стварности посланички мандат de facto императивни мандат у корист политичке партије, на њега ипак не би требало надовезивати партијски опозив.

14. Принцип изборног система У изборном систему се налазе низ поступака, правно-техничких радњи и мера усмерених ка истом циљу – избору народних представника. Основна начела на којима почива овај принцип утврђена су, по правилу, уставима држава. Ови принципи се углавном односе на бирачко право и начин његовог остваривања. Општа борачка и посланичка способност Грађани којима је призната способност бирања народних представника чине бирачко тело. Бирачка способност је уставом или законом гарантовано право грађана да бирају своје представнике. Данас је активно бирачко право или право гласа , у свим државама опште право које имају сви грађани, односно држављани, под условом да су навршили одређени број година живота, а у неким земљама се захтева да грађанин одређено време има пребивалиште или уобичајено боравиште у земљи и да није према одредбама изборног законодавства искључен од бирачког права. Искључење од бирачког права могуће је једино као последица судске одлуке. Искључени од бирачког права су лица која се налазе под старатељством или су применом одредби кривичног закона смештена у психијатријске установе. Та лица се привремено бришу из евиденције грађана који располажу бирачким правом. Представничку (посланичку) способност се разликује од бирачке способности, јер је то право да се буде изабран за члана представничког тела и да се тако добијени мандат не само задржи него и да се несметано врши. Она се још назива пасивно бирачко право или право да се буде представник. Услови за посланичку способност могу бити исти као за право гласа, али обично иду даље од тога. Лица која немају посланичку способност су апсолутно неизборна и не могу се бирати ни у једној изборној јединици, а и њихов евентуални избор је незаконит, те мора бити поништен. Релативно неизборна лица су обично државни службеници и функционери, који се могу кандидовати само изван територијалног подручја на којем су вршили функцију или службу, јер од њиховог избора постоји ризик од злоупотребе власти.

У РС право да бира и да буде биран за посланика има сваки пунолетан, пословно способан држављанин РС са пребивалиштем у РС. Принцип једнаког бирачког права Овај принцип значи да сви бирачи располажу истим бројем гласова, према начелу ''један човек, један глас'' и тако су сви у истој правној позицији и на исти начин утичу на изборни резултат. Није повређено начело један бирач један глас, ако сви бирачи располажу са два или више гласова којим могу располагати по свом нахођењу. Нпр. Код гласања доделом бодова бирач има више бодова него што има расположивих мандата. Он може да поређа кандидате на скали преференција дајући свакоме од њих различити број бодова. Постоје прикривени облици неједнаког бирачког права и фактичке неједнакости грађана. До њих се долази на посредан начин, било да изборне јединице са неједнаким бројем бирача дају једнаки број представника, било да изборне јединице са приближно истим бројем бирача добијају различит број представника. Суптилнији облик неједнаког бирачког права је вештачко кројење изборних јединица које се назива изборна геометрија или изборна географија.

Принцип непосредног гласања Принцип непосредног гласања и непосредног добијања мандата значи да бирачи сами бирају представнике без било каквог посредовања. Мандат се добија непосредно од бирача. Код посредних избора бирачи бирају нарочита лица, изборнике или одређено тело које ће касније изабрати њихове представнике. Изборници или повереници могу бити бирани једино да би извршили избор представника. Посредни избори могу бити једностепени и вишестепени тј двостепени, тростепени итд. Једностепени посредни избори постоје кад бирачи бирају изборнике, другостепене бираче који врше избор представника. Вишестепени посредни избори постоје кад другостепени бирачи опет бирају изборнике, тј. трећестепене бираче, који онда бирају представнике. Непосредни избори обезбеђују тешњу везу између грађана и њихових представника, а тиме већу одговорност, бар у моралном погледу. Изборно право у Србији је опште и једнако , избори су слободни и непосредни , а гласање је тајно и лично. Грађани бирају народне посланике за НС непосредно тајним гласањем. Такође, непосредан избор је и председника Републике, чланова представничког тела аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, тј. посланике и одборнике. Принцип слободног и тајног гласања Избори се обављају гласањем бирача. Чином давања гласа одређеном кандидату или некој изборној листи бирачи манифестују своју изборну вољу. Да би гласање било искрено, мора бити слободно и зато су неприхватљиви било какви притисци на вољу бирача и они су санкционисани изборним законодавством. Уколико су битније утицали на резултат избора, недозвољени утицаји на вољу бирача могу бити основ за поништавање избора и њихово понављање. Бирачи гласају под таквим условима и на начин да се не зна како су гласали. Разликује се тајно гласање путем гласачких листића или куглица и јавно гласање које је готово свуда одбачено. Изборно законодавство Србије примењује тајно гласање. Забрањени су сви облици директног или индиректног утицаја на вољу бирача. Нико нема право да спречава или

Бројбирача у изборној једининци Заједнички делитељ

2)Уставом

Заједнички делитељ ₌

Укупанброј бирача Укупанброј представника

Величина и број изборних јединица зависи од тога да ли се у њима бира један или више представника. Ако се бира један представник постоји велики број мањих изборних јединица. То су једномандатне или униноминалне јединице. Колико посланика има парламент толико ће бити једномандатних изборних јединица. Једномандатни систем назива се и систем појединачног гласања или униноминални избор. Када се у изборној јединици бира више кандидата применом система листи, онда постоји мањи број великих изборних јединица. Величина и број изборних јединица првенствено зависе од начина добијања мандата, да ли су у питању већински униноминални или пропорционални избори. Велике изборне јединице више одговарају политичким странкама, јер омогућавају вођству странке кључну улогу при постављању кандидатске листе. Мале изборне јединице, у погледу режима кандидовања, више одговарају бирачима и независним кандидатурама. Посебан случај тендециозног кројења изборних јединица је изборна геометрија. То је један лажан изборни систем, који је гори од ограниченог права гласа, јер се ово заснива бар на једном начелу, а не на превари. Законом о избору народних посланика предвиђено је да се народни посланици бирају у РС као једној изборној јединици. На основу Закона о локалним изборима избор одборника се обавља у општини као јединственој изборној јединици.

16. Евидентирање бирача Број грађана који располажу бирачким правом мора бити познат пре одржавања избора, зато постоји евиденција грађана који уживају бирачко право. Пописивање свих носиоца бирачког права најчешће се врши путем посебних јавних докумената, бирачких спискова, који имају снагу јавне исправе. Оборива је претпоставка да лице које није евидентирано у бирачки списак нема или да лице уписано у бирачки списак има бирачко право. Доказ да једно лице има бирачко право је сама околност да је уписано у бирачки списак. Изборно законодавство Србије предвиђа више правила за упис у бирачки списак:

1. Бирач може бити уписан само на једном месту у бирачки списак
2. У бирачки списак уписују се према месту пребивалишта
3. У бирачки списак уписују се бирачи и лица која ће у току важења бирачког списка постати пунолетна, уз пиримедбу о датуму стицања пунолетства тј бирачког права.
4. Лица привремено одсељена из сталног места боравка, интерно расељена лица, уписују се у бирачки списак у месту у коме су пријављена са тим статусом
5. Бирачи који имају боравиште у иностранству, уписују се у бирачки списак према последњем пребивалишту пре одласка у иностранство или последњем пребивалишту једног од њихових родитеља
6. Грађани на одслужењу војног рока или на војној вежби уписују се у бирачки списак према последњем пребивалишту

7. У бирачки списак се не могу уписати лица која су правоснажном судском одлуком лишена пословне способности. Бирачки списак је јавна исправа и води се по службеној дужности. У Србији се компјутерски води општи бирачки списак по општинама, као део јединственог система. Посебну евиденцију бирача у иностранству, одвојено по државама води и ажурира министарство надлежно за послове управе. Измене бирачког списка на подручју општине води општинска управа. Грађанин има право увида у вирачки списак и право да захтевањегове исправке. Од проглашења изборне листе право на увид и на подношење захтева за измену бирачког списка има и подносилац изборне листе. Бирачки списак је сталан и јединствен. Ажурира се сваке календарске године, најкасније до 31. марта и сталан је, то значи да се континуирано уписују сви грађани који су стекли бирачко право, тј бришу се лица која су изгубила бирачко право. Јединственост бирачких спискова значи да ови спискови важе за све изборе: локалне, парламентарне и председничке. Бирачки списак води се по свескама за свако насељено место и садржи:
8. Редни број
9. Лично име
10. Лични број
11. Пол
12. Годину рођења
13. Место пребивалишта
14. Простор за својеручни потпис бирача
15. Простор за примедбу Посебна евиденција бирача је у иностранству, где поред наведених података наводи се и место последњег пребивалишта бирача или једног од његових родитеља у земљи и место боравишта бирача у иностранству. Упис и брисање из бирачког списка врши се по службеној дужности, на захтев бирача и поводом других веродостојних доказа. Измене се врше на основу података из матичних књига, других службених евиденција, јавних исправа и непосредног проверавања. Бирачки списак се јавно објављује после расписивања избора и све до 15 дана пре избора дана, могу се тражити његове промене и тада се бирачки списак закључује. Решење о закључењу бирачког списка којим се утврђује укупан број бирача доставља се РИК. По закључењу бирачког списа се могу захтевати његове измене од надлежног основног суда у ванпарничном поступку. Судску одлуку о измени у бирачком списку извршава РИК, узимајући у обзир само одлуке судова које прими најкасније 48 часова пре дана одржавања избора. После тога, Комисија утврђује тачан број бирача и објављује га.

17. Кандидовање представника Сви грађани који бирају представнике имају право да предлажу кандидате. Да би неко могао да буде изабран за народног представника, захтева се да га известан број бирача прихвати за свог кандидата. У модерним државама ову улогу су преузеле политичке партије. Уколико бирачи ни на који начин не могу да утичу на постављање кандидата, онда избори губе демократски карактер и једино значе потврђивање оних лица која су већ изабрана.