Preuzmite Konstantin veliki i više Rezime u PDF od Uvod u istorijske studije samo na Docsity!
Мр Александра Смирнов-Бркић
Филозофски факултет у Новом Саду
Тема такмичења из историје
2012/2013. година
КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ
(306–337)
Део I
ЖИВОТ И ВЛАДАВИНА КОНСТАНТИНА ВЕЛИКОГ
Константиново порекло – Диоклецијан и прва тетрархија – Велики прогон хришћана – Константинов успон – Галеријев едикт о толеранцији – Битка на Мулвијском мосту – Милански едикт – Донатистички спор – Ратови са Лицинијем – Први васељенски сабор и аријанство – Константинопољ – Кон- стантинове реформе – Константинове последње године
Део II
ТЕРИТОРИЈА ДАНАШЊЕ СРБИЈЕ У ВРЕМЕ КОНСТАНТИНА ВЕЛИКОГ
Реформе римске провинцијске управе у доба тетрархије – Рано хришћанство на територији данашње Србије – Проблем аријан ства
Део III
ИЗВОДИ ИЗ ИЗВОРА
Страдање Иринеја Сирмијског – Опис битке код Мулвијског моста – Галери- јев едикт о толеранци ји – Милански едикт
КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ
Novator et turbator omnium rerum По речима цара Јулијана Отпадника (361–363) Константин Велики је био „иноватор и иницијатор свих преврата“.
Део I
ЖИВОТ И ВЛАДАВИНА
КОНСТАНТИНА ВЕЛИКОГ
Константиново порекло
Ф
лавије Константин рођен је вероватно у Медијани (данас Бр- зи Брод), раскошном предграђу римског града Наиса (данас Ниш) у провинци ји Горњој Мезији. Не колико античких натписа говоре да је Константин рођен 27. фебруара, али година рођења није назначена. На основу податка црквеног писца Еузебија (или Евсевија) Цезарејског да је Константин започео своју владавину са онолико година колико је Александар Велики (356–323. пре н. е.) имао када је умро, изводи се закључак да је Константин рођен око 273. године, у време владавине још једног у низу илирских војничких царева, Аурелијана (270–275). Од времена династије Севера (193–235) право на царски пре- сто није више било доступно само аристократији, већ су и људи скромног порекла могли да стекну висок положај у држави за- хваљујући војним успесима. Константинов отац био је један од тих људи. Флавије Констанци је са надимком Хлор (лат. = бледи) био је родом из Илирика .* Констанцијева мајка Клаудија навод- но је била братаница славног римског цара Клаудија II Готског (268–270). Констанције је почео као протектор (члан елитне цар- ске гарде), али је као успешан војник догурао до ранга управника провинци је Далмаци је. Константинова мајка Хелена била је ниског порекла, родом из малоазијског града Дрепанума (село Херсек у Турској). Ра- дила је као собарица или крчмарица у једном од стајалишта на римским путевима. Иако се у већини извора она представља као конкубина * Констанција Хлора, мањи број историчара сматра да је Константинов отац са њом ступио у легалан брак, те да му
Константин Велики
Илирик је област која је добила име по Илирима, старом народу који су Римљани упознали када су освајали области северног Балкана, између Јадрана и Саве и Дунава.
Конкубинат (лат. concubinatus), по- себан облик брачне везе у старом Риму са особама без пуних грађан- ских права. Конкубинат супружнике није обавезивао на верност и дељење имовине. Јачањем хришћан- ства конкубинат се изједначује са развратом, чак се против њега уводе и казнене мере.
раскинуто са принци патом, у коме је рим ска држава барем фор- мално тежила очувању републиканских начела, те је римски цар сматран најбољим изабраним, коме је додељена част да први го- вори у Сенату (princeps senatus). Са Диоклецијаном је отпочео нови државни поредак у истори ји означен као ДО МИНАТ. Отприлике у време када је Диоклецијан увео систем двојне владе, Констанције Хлор је унапређен у генерала на Рајни под врховном командом цара Максимијана. Диоклецијан се пову- као у Сирмијум где се посветио административним реформама Царства. Ради боље контроле над про винци јама и посеб но због спречавања побуна и узурпација одвојена је цивилна од војне вла- сти, те управник провинције није више био и врховни командант њених леги ја. Извр шена је и реформа војске како би се повећао њен учинак с обзиром на све чешће нападе на границе. Војска на границама је постала стајаћа (ГРАНИЧАРИ – лат. limitanei), а од најбољих војника створене су покретне јединице које су се могле пребацивати на ратишта по потреби. Одбрана граница постала је гушћа, а саграђена су и нова утврђења са предутврђењима на супротној страни лимеса. Административно, Диоклецијан је започео реорганизацију Царства уситњавањем провинци ја, које су груписане у 12 већих управних јединица ДИЈАЦЕЗА. Такође, побољшао је чистоћу нов- ца. Мање ковнице су затворене, а признате су само царске ковни- це новца. На тај начин је контролисан квалитет нов ца. Порез за одржавање војске није више теретио само пограничне области, већ је проширен на цело Царство. Порез се могао плаћати у роби уместо у нов цу, чиме је обезбеђе но редовно издржавање војске. Савременицима је изгледало као да се ситуација у држави по- правља. Цареви су били пријатељи, успешно су ратовали и брани- ли границе. Ипак, Диоклецијан свестан да Персија јача, да Египат тоне у пропаст под налетима нубијских пљачкаша, да Британију још увек држи узурпатор и да Бербери пљачкају царске поседе у северној Африци, одлучио се на још једну поделу власти. Нови поредак објављен је 1. марта 293. ка да су Дио клеци јан у Сирми- јуму, а Максимијан у Милану крунисали двојицу својих илирских сабораца за своје синове и савладаре давши им титуле цезара. Титуле су припале Констанцију Хлору и Галерију. Систем двој- не владе претворен је у четворовлашће или ТЕТРАРХИЈУ (грч. тетра = четири; археин = владати), што је подразумевало да др- жавом владају четири цара, два старија по положају, са титулом августа, и два млађа, са титулом цезара. Диоклецијан је систем тетрархије замислио тако да старији августи владају 20 година, а потом добровољно предају власт млађим цезарима. Диоклеци- јан је владао Тракијом, Малом Азијом, Блиским истоком и Егип- том, са престоницом у Никомедији. Ње гов цезар Га лерије добио је управу над Илириком и дунавским лимесом, са престоницом
најпре у Сирмијуму. Максимијан је управљао Италијом са про- винцијама северне Африке (осим Египта), а столовао је у Милану. Његов цезар Констанције био је владар Галије, Шпаније и Брита- није са престоницом у Три јеру. Према замисли Диоклецијана требало је да се тетрарси по- вежу у царску породицу, те су ступили у политичке бракове. Га- лерије је морао да се разведе од своје жене и да се ожени Вале- ријом, Диоклецијановом ћерком, а Констанције Хлор напушта Кон стантинову мајку Хелену и ступа у брак са Максимијановом ћерком Теодором. Осим што су постали царски синови и зетови, прихватили су и царску идеологију. Како је Диоклецијан био син Јупитера, тако је Галерије постао Јупитеров унук, а Констанције потомак Херкула. У свим званичним документима величано је јединство тетрархије, што је лепо приказано на чувеној порфир- ној скулптури узиданој у зид Цркве Св. Марка у Венецији, која показује авгу сте како грле своје цезаре.
Систем тетрархије није предвиђао да се власт наслеђује у по- родици, већ да се најспособније личности уводе у поделу власти. Диоклецијан је саветовао или захтевао од Констанција и Мак- симијана да пошаљу своје синове на обуку, па је Константина отац послао на Диоклецијанов двор да се учи војним и државним посло вима. Према мишљењу историчара, Константиново слање Диоклецијану било је у ствари вид талаштва којим се осигура- вала очева лојалност. После тога отац и син неће се видети више од деценије. У том периоду одвојености порасла је слава и утицај обоји це.
Приказ тетрархије из Венеције Схема Тетрархија
Персијанаца. Када су Дио клеци јан и Галери је хтели да прославе победу, приредили су харуспиције. То је био прастари начин про- рицања који су Римљани преузели од Етрураца у далекој прошло- сти, а по ком је врач прегледао изнутрице жртвованих животиња како би видео будућност. Знакова није било. Врач је изјавио да не може да добије пророчанство од богова, јер га ометају присут- ни хришћани. Диоклецијан је наредио да ови хришћани принесу жртве или буду јавно бичевани. Уједно је наредио да се у војсци отпусте сви који одбију приношење жртава. Помињу се и други случајеви када су војници хришћани одбијали да служе у римској војсци, јер се то коси ло са њихо вим верским увере њима. За све поменуте догађаје извори су нам црквени писци, па се не може са сигурношћу утврдити њихова основаност, али сигур- но је да су неки хришћански поступци утицали на Дио кле ци јана да изгради мишљење о хришћанима као претњи стабилности и јединству Царства. После консултаци ја са својим са владари ма и саветници ма, Дио клеци јан фебруара 303. из даје први од четири едикта против хришћана. По свом обиму и суровости то је било најжешће гоњење у коме је римска држава покренула све своје институци је да би искоренила и уништила ову веру. Зато је овај прогон хришћана познат под називом Велики прогон. Треба на- гласити да нису само хришћани били на удару. У Царству је било распрострањено и манихејство * против ког је још 302. године Диокле цијан издао проглас којим се наређује да се њи хо ве во ђе живе спале са светим списима, а верници да се или погубе или пошаљу на рад у каменоломе, а сва њихова имовина да се заплени. Диоклецијанови едикти против хришћана налагали су да се поруше хришћанске цркве, униште хришћански списи и забране окупљања верника. Такође, хришћанима је одузето право да се жале суду, што је значило да се су стављени ван закона. Четврти едикт издат почетком 304. године наређивао је да сви римски гра- ђани на јавном месту принесу жртву римским боговима за шта би добили потврду од државних чиновника. Многи су одбијали да се покоре, али било је и тзв. „палих“ који су се одрекли вере да би спасли живот. Казне су биле различите, од одсецања гла- ве, печења на металној решетки, бацања зверима, изглађивања, спаљивања живих до черечења. По неким изворима Диоклецијан је захтевао да се наредбе едикта спроводе без крвопролића, али су локалне судије занемаривале ово наре ђење и често изрицале смртну казну. Према хришћанској традицији наводе се десети- не имена и исто толико безимених хришћана који су страдали у Диоклецијановом прогону. Познатији мученици овог прогона, проглашени касније за свеце, били су заповедник тебанске легије Маврикије, војник царске гарде Георгије (у српској цркви пошто- ван као Св. Ђорђе), начелник царске гарде Себастијан, епископ Климент Анкирски, Димитрије Солунски и мно ги други.
Манихејство – следбеници пер- сијског пророка Манија, који је на- стојао да учења Заратустре, Буде и Христа укључи у јединствен верски систем.
На Западу је ситуа ци ја била другачија. У домену Кон стан ци ја и Макси мијана нису забележена мучења, углав ном је уништава- на хришћанска имо вина. Највише су страдале области под Гале- ријевом и Диоклецијановом контролом, где је и било највише хришћана.
Константинов успон
Н
а 20-годишњицу своје владавине Диоклецијан је донео од- луку да се старији цареви повуку са власти и да их наследе њихови цезари. Тако је 1. маја 305. свечано објављено да Диокле- цијан и Максимијан абдицирају и предају титуле августа Кон- станцију и Галерију. Такође је требало изабрати нове цезаре. Како наводи савременик, хришћански писац Лактанци је: „Сви су гле- дали Константина… Остарели Дио кле ци јан са сузама се обрати војници ма: он је слаб, тражи одмор после напора, предаје власт снажнијима, предлаже нове цезаре… Тада наједном прогласе за цезаре Севера и Максимина. Сви занемели“. Галерије је прет- ходно убедио августе да признају његове земљаке и ратне друго- ве за нове цезаре. Овом одлуком су из наследства изостављени Констан цијев син Константин и Макси мијанов син Максенци је. Немоћан против Галеријевих источних снага, Констанције до- пушта да му син буде изостављен из друге тетрархије и да остане у надлежности Галери ја на никомедијском двору. Константинов боравак на Галеријевом двору био је нека врста заточеништва. Он није могао да напусти град без дозволе цара, а Галерије је избега- вао да Константину допусти да оде, иако је његов отац неколико пута тражио да му по шаље сина. Ипак, једне вечери, после дуже пијанке, Константин је успео да наговори Галерија да му дозво- ли да оде код оца и не чекају ћи да се Галери је отрезни оседлао је коња и избегавајући главне путеве, прејахао Малу Азију и Бал- кан да би стигао до очевих поседа. Отац му се управо спремао у рат против племена Пикта, који су нападали римску границу у Британији. После успешног похода Констанције Хлор подлеже болести и 25. јула 306. умире у Еборакуму (да нас Јорк). Војно руководство очевих легија једногласно проглашава Кон- стантина за августа. Констанције је из брака са Теодором имао шесторо деце: синове Флавија Далмација, Јулија Констанција и Ханибалијана и три ћерке Констанци ју, Анастазију и Еутропију. Синови из овог брака били су сви малолетни, тако да је Констан- тин био логи чан избор. Али, иако му је оденут пурпур, Констан- тин се одлучио за стрпљиву и мудру политику према Галерију, који је требало да га призна за савладара. Константин шаље Га- лерију преко гласника, како је то било уобичајено, свој портрет у пурпурној тоги и скромно тражи признање. Према изворима
Галеријева глава из Гамзиграда
Запада заузме Галеријев земљак, ратни друг и угледан војсковођа
- Лициније, иако он претходно није био цезар. Тако је ство ре на трећа тетрархија, коју су чинили августи Галерије и Лициније и цезари Константин и Макси мин Даја. Максенци је није признат. Састанак у Карнунтуму је само продубио незадовољство на више страна. Константин је уназађен, Максенције је проглашен за узурпатора, а Даја је као постојећи цезар заобиђен у унапређе- њу у августа. Константин је одбио да се повинује Карнунтумском споразуму, а Даја ће се 310. самостално прогласити за августа. Тако је у једном тренутку Римско царство истовремено имало петорицу царева са титулом августа: Галерија, Лицинија, Дају, Константина и Максенција. Иако се после Карнунтума Максимијан поново повукао са вла- сти, он то није искрено желео, те ће тражити начина да заузме Константиново место. Прилику је угледао када је Константин морао да оде у одбрану северне границе. Тада је Макси мијан ра- ширио причу да је Константин поги нуо у походу и припремао је своје поновно проглашење за августа подмићујући војнике ве- ликим сумама новца. Када је чуо шта се догодило, Константин је одмах прекинуо поход и кренуо назад. Макси мијан је побегао у луку Маси лију (данас Марсеј) планирају ћи да се удаљи морем. Међутим, Константин је опсео луку и Максимијан је испоручен. Према неким изворима Константин га је натерао на самоуби- ство, а према другим он га је најпре поштедео, али је Максимијан ускоро почео да кује заверу против Константина у коју је уву- као и своју ћерку, Константинову жену. Тражио је од Фаусте да уреди да Константин остане сам у спаваоници без страже. Она је рекла оцу да ће то учинити, али је мужа обавестила о свему. Максимијан је ухваћен на делу у покушају убиства зета. Та да му је Константин дозволио да изабере смрт какву жели. Изненађујуће, после убиства Макси мијана Мак сенци је преу- зима улогу брижног сина и иако је лично оца протерао из Ита- лије, проглашава Константина за непријатеља римског народа и руши споменике са Константиновим именом по Италији. Кон- стантин је знао да је рат са Максенци јем не избежан.
Галеријев едикт о толеранцији 311. године
Х
ришћански писци представљају Галерија као највећег непри- јатеља хришћанства, који је стајао иза свих прогона из до- ба тетрархије, а Дио клеци јана као „бедног и изнемоглог старца“ којим манипулише његов зет. Познато је да је Галеријева мајка Ромула била паганска свештеница у Дакији, те је могуће да је она утицала на сина да прогони хришћане. Црквени писац Лактанције у свом делу О смрти прогонитеља тврди да је Галерија као и све
Лициније
друге прогонитеље хришћана стигла Божја казна, те да је умро од страшне болести која га је споро и мучно убијала и да је због тога издао едикт којим се признаје хришћанство. Дана 30. апри- ла 311. у Сердики (данашњој Софији), неколико дана уочи своје смрти, Галерије је издао едикт о верској толеранцији намењен првенствено хришћанима које и том приликом критикује да су се одметнули од вере својих предака. Неки сматрају да је то урадио из сујеверја како му се хришћански Бог не би осветио за злодела против хришћана, јер на крају едикта он тражи од хришћана да се моле за њега. Овај едикт су потписали Константин, Лици није и Макси мин Даја. Разлози ове промене Галеријеве верске политике различито се тумаче. Јасно је да је прича о Божјој казни требало да буде опо- мена свима који су били против хришћана. Други пак сматрају Галеријеву промену последицом политичких фактора, јер су хри- шћани постали важан политички чинилац у Царству. Галеријев едикт је документ од историјског значаја, јер се њиме опозива вековна римска верска политика према хришћанима и признаје неуспех Великог прогона.
Битка на Мулвијском мосту
П
осле Галеријеве смрти Лициније је, као најстарији август, поделио власт над источним делом Царства са цезаром Да- јом коме су припали Египат, Левант и Мала Азија. Даја није хтео да објави текст едикта на својим те ритори јама и само неколико месеци после Галеријеве смрти започео је прогоне хришћана. Ли- циније је задржао управу над Илириком, Тракијом и Панонијом и он је са Константином као знатно озбиљнијим супарником наме- равао да остане у добрим односима. Дошло је до склапања савеза између Лицинија и Константина 311. године, који је требало да буде утврђен браком са Константиновом полусестром Кон стан- цијом. Ово је био сигуран знак Даји да ће ускоро бити изазван на борбу за опстанак на престолу. Кон стантин је са своје стране пажњу усмерио ка Италији. Још од уклањања Максимијана дошло је до затезања односа између Константина и Максенција. Константин је као добар так- тичар знао да Максенци јева војна сила, иако бројнија од његове, не представља реалну опасност за његове искусне трупе. Затим је, наводно, на позив у помоћ који му је упутило посланство из Рима, пошао да ослободи стару престоницу Царства од тираније Максенци ја. Када је Максенци је чуо да је Константин кре нуо на Италију, припремио је Рим за одбрану. Пошто је претходно скло- пио договор о сарадњи са Лицинијем, Константин је у пролеће
- године са својом оклопном коњицом прешао Алпе и ушао
Када је дошао под бедеме Рима, Константин је зау зео град- ске луке како би онемогућио снабдевање града и улогорио се на пољу испред града, које је било широко и стога повољно за коњицу. Као неискусан војсковођа Максенције је превео војску преко Тибра на отворено поље, само са Мулвијским мостом као изла зом у слу чају повлачења. Према сведочењу свих хришћан- ских писаца уочи битке догодило се чудо које ће променити ток историје. Најопширније о томе говори Еузебије Цезарејски, који је и најзаслужнији за стварање хришћанског лика Константина. По његовој причи цар и његова војска су дан уочи битке пред Римом на не бу, поред сунца, угледали све тлосни крст са нат- писом „Овим по беђуј“ (на грчком Touto nika, а на латинском IN HOC SIGNO VINCES „У овом знаку ћеш победити“). Затим је те ноћи у сну цара посетио сам Христ и наредио му да направи војни барјак са виђеним знаком и да га пронесе у предстојећој бици. Међутим, црквени писац Лактанције, који је своје дело на- писао пре Еузебија и био дворски учитељ Константиновог сина Криспа, тврди да је Константину у сну наложено да на штитове својих војника стави христограм .*
Визија крста
IN HOC SIGNO VINCES
Христов монограм , или христо- грам састоји се од прва два грчка слова у речи Христ (грч. Χριστός), слова Х (Хи) и Р (Ро).
Константин је први римски цар који је увео овај симбол на велики војни стег. Такође, на новцу се поред старих римских бо- жанстава уводи христограм, па видимо како богиња Викторија (Победа) крунише цара са христограмом на стегу у руци. Још више се од Еузебијеве и Лактанцијеве приче удаљавају нехришћански писци, који потпуно изостављају Константиново мистично искуство. Помиње се да се још 310. године пред бит- ку Константину у светилишту у Галији указао Аполон који му је прорекао да ће владати 30 година. Сличан доживљај имао је и цар Аурелијан пред борбу са Готима, када му се указао бог Сунца. Стога се може рећи да је било уобичајено да се после значајних битака распредају легенде које би увећале њихов значај. На дан 28. октобра 312. ближио се одсудан час битке. При- тиснута снажним ударом Константинове коњице и без стварне надахнутости за бој, Мак сенци јева војска је натерана у безглаво повлачење и мост је попустио под њеним теретом. Максенције се удавио, а тело му је нађено сутрадан. Константин је са Максенци- јевом гла вом набијеном на копље свеча но ушао у Рим. Према Константиновој жељи у Риму је подигнута његова ко- лосална статуа која у десној руци држи копље у облику крста са следећим натписом: „Снагом овог спасоносног знака, који је прави симбол храбрости, ја сам очувао и ослободио ваш град од јарма тираније, а такође сам ослободио Сенат и римски народ и повратио им њихову стару величину и сјај.” Један од најпознати- јих Константинових споменика – Константинов славолук, који и данас краси стари римски трг, подигли су Сенат и римски народ у знак захвалности. Натпис на луку приписује победу ко ју је из- војевао „божанској надахнутости“, која се могла односити како на хришћанског бога, тако и на римске богове. Константин се пред римским грађанима показао као још гори тиранин од Максенци ја, јер осим што им је укинуо војну зашти- ту, претори јанску гарду, увео је и огромне порезе које су морали да плаћају двору. Својој мајци Хелени поклонио је посед у Риму, познат као Латеран, који је данас место папске палате. На том имању подигнута је црква посвећена мученицима Св. Марцелину и Петру страдалим у Диокле ци јановим прогонима.
Милански едикт
П
осле Константинове победе код Мулвијског моста у Рим- ском царству остала су троји ца царе ва: Константин, Лици- није и Макси мин Даја. Константин је послао писмо Даји у коме захтева престанак прогона хришћана у источним областима Цар- ства. Почетком 313. године састали су се Константин и Лициније у Милану, при чему је уз велику свечаност прослављена свадба
СУНЧЕВ ХАЛО
Модерна астрономија нуди још једно објашњење Константинове визије крста. Један природни феномен по- знат као соларни хало настаје услед необичног преламања сунчеве свет- лости.
Новац Констанција II кован у Сирмијуму
У додат ку је ипак уоч љи во да је пре свега намењен хришћанима, јер се тражи да им се одмах врати сва имовина. О разлозима доношења новог едикта о толеранцији истражи- вачи нису сагласни. Очигледан мотив био је враћање имовине хришћанима што Галеријевим едиктом није било предвиђено. Осим тога, Даја није признао Галеријев едикт и мисли се да је он издао свој едикт о прогону хришћана, те је било неопходно новим едиктом поништити Дајине одлуке. Исте 313. године Даја је упао на Лицинијеве балканске поседе. Лици није га је спремно дочекао и победио код Хадријанопоља (данас Једрене). Док се повлачио кроз Малу Азију и сам је признао едикт о верској то- леранцији, али прекасно. Без излаза, у тврђави Тарс у Малој Ази- ји извршио је самоубиство како би избегао Лицинијеву освету. Лициније постаје једини цар на Истоку. Пошто је поразио Дају и ушао у Никомедију, обуста вио је прогон хришћана и наложио да се црква и појединци обештете из царске ризнице. По некима тај Лицинијев едикт је у ствари Милански едикт који је Еузебије видео и превео.
Донатистички спор
И
сте године када је донет Милански едикт Константин је први пут био приморан да се умеша у црквене прилике. У питању је био спор око донатиста. То је била црквена расправа која је већ дуже време тра јала у северној Африци. Дошло је до сукоба око постављања свештеника Цецилијана на упражњено место картагинског епископа. Избор су спровели народ и све- штеници, али је то увредило епископа Нумидије, који је сматрао да он мора бити укључен у тај избор, јер је било уобичајено да се при избору новог епископа стекне сагласност суседних хришћан- ских општина. Пошто се Цецилијан није обазирао на тај протест, нумидијски епископ на челу десетине северноафричких насеља поставља Мајорина на место картагинског епископа и поништа- ва Цецилијанов избор. То је довело до раскола међу верницима на присталице Цецилијана и присталице Мајорина. Мајорин је сматрао да свештеници који су за време прогона римских власти „пали” и предавали свете списе властима или проказивали друге хришћане морају бити избачени из цркве, као и да су сва крште- ња која су они спровели неважећа. Зато су присталице Мајорина оспоравале избор Цецилијана за картагинског епископа, јер га је рукоположио један такав издајник цркве. Проконзул Афри- ке обратио се Константину за помоћ у решавању спора. Цар је сматрао да спор треба да буде препуштен римском епископу и пише му писмо у ком тражи да он пресуди у спору. Странке су се састале у Риму 313. године и одлучено је да се подржи Цецилијан.
Шлем из Беркасова са натписом „Лициније увек побеђуј!“
Мајорин је у међувремену умро и за његовог наследника је поста- вљен Донат који није хтео да прихвати одлуку римског сабора, те ће следеће године бити сазван нови сабор који ће расправљати о том питању. Константин је овог пута разаслао још више посла- ница црквеним властима и одобрио да им се сви путни трошкови плате и обезбеде царске кочије. Велики сабор састао се 1. августа
- у Арелату (данашњем Арлу) и опет је подржан Цецилијан. Сабор је осудио и Мајориновог наследника Доната. Епископат Нумидије сада шаље жалбу цару лично, који је тиме умешан у одлучивање и постављен у улогу врховног судије црквеног спо- ра. Цар је дошао у Милано 316. године да надгледа разрешење спора, очекујући да ће његова воља бити коначна. Међутим, сва- ђа је постала још огорченија и чак су биле упућене неке увреде на рачун цара и његовог мешања. Изнервиран Константин мења лице благог и очинског заштитника цркве и издаје наредбу да се прогнају непослушни епископи. Царева одлука довела је до ре волта у Африци, где су избиле побуне и крвопролиће, чиме је створен верски покрет познат као донатизам. Сам Донат је био изопштен, а донатисти проглашени јеретицима и њихове цркве затворене. Међутим, они су наставили да постоје, сматрајући се- бе истинском и неокаљаном цр квом. Донатистички спор захватио је и Египат, где се иста распра- ва око прихватања поклеклих верника у заједницу распламсала између епископа Петра из Александрије и Мелитија из Ликопо- ља. Такође је дошло до расцепа, те су се Мелитијеве присталице одвоји ле и од тада их називају мелитијанима. Из сукоба са донатисти ма почиње да се формира однос рим- ског цара и хришћанске цркве. Константин је схватио овај однос као и са свим ранијим религијским институцијама – свештенство је требало да ритуа лима обезбеђује милост богова и негује култ цара, а он би заузврат обнављао и дизао храмове и увећавао цр- квено богатство.
Константин и Лициније
П
осле Дајине смрти титулу августа носила су само двојица царева: на Западу Константин, а на Истоку Лициније. Међу- тим, то није била хармонична владарска породица коју је зами- слио Диоклецијан. Пријатељство између Константина и Лицини- ја никада није било искрено. Обојица су гајили највише амбиције и сматрали се супарницима. О Лицинијевим верским погледима може се само нагађати. Он је потписао два хришћанска едикта, Галеријев и Милански, међутим, Еузебије тврди да је Лициније своју наклоност ка паганству открио недуго после објаве Милан ског едикта, када је повукао свој потпис и на својој територији
- у Сердики, по коме су Константину припали сви Лицинијеви европски поседи осим Тракије, која је прикључена Азији. Један од услова мира била је и ликвидација Валенса. Убрзо потом обо- јица су прогласили своје синове за цезаре, Константин двојицу Криспа и тек рођеног Константина II, сина Фаусте, а Лициније је сина Лицинијана именовао као Лицинија II који је тада био још у колевци. Привидна слога између два августа одржала се до 321. године када се цареви нису могли сложити око избора конзула. Обоји- ца су припремали војску за предстојећи рат. Повлачење римске војске са доњег Дунава искористили су Готи и Сармати да упадну у дијацезу Тракију. Искористивши један поход на Сармате, Кон- стантин је упао на Лицинијеве територије чиме је прекршен уго- вор из 317. године. Дошло је до битке код Хадријанопоља (данас Једрене) 3. јула 324, у којој је Лицинијева војска поражена, али је он успео да пребаци преостале трупе у Малу Азију и заузме град Византиј (данас Истанбул) на обали Босфорског мореуза. То је значило да Константин мора да га нападне морским путем. Тако се одлучујућа битка догодила на мору, где је захваљујући снажном ветру пред Константиновим очима Лици нијева флота слупана о обале Мале Азије. Лициније и даље није одустајао, па је дошло до још једне битке код Хрисо поља у Малој Азији 18. септем бра 324. али је поражени Лици није побегао у Никомедију. Схвативши да нема избора, понудио је преговоре, рачунајући на подршку своје супруге, Константинове сестре. На молбе Констанције, Констан- тин се заклео да ће поштедети зета. Лициније је дојахао у Кон- стантинов војни логор и клекнувши пред његове ноге скинуо је пурпур. Заједно са сином стављен је у кућно заробљеништво у Со- луну. Ипак, убрзо под оптужбом да је покушао да дигне устанак, Сенат га је осудио на смрт. Ускоро је убијен и његов малолетни син. Пагански писци тог времена нису позитивно оценили овај Константинов чин и сматрали су нечасним то што је прекршио дато обећање, док хришћански писци обично прећуткују нега- тивна дела свог заштитника.
Први васељенски сабор и аријанство
К
онстантинова самостална владавина почела је 324. и трајала је до његове смрти. У то време хришћанска црква и сама је запала у кризу. Није постојао јединствен симбол вере, па су се хришћанске заједнице почеле разликовати у тумачењима светих списа. Тако је дошло до жестоких верских расправа и стварања група које подржавају одређена веровања и настоје да их при- кажу као једино исправна. Самим тим, група која изгуби бива проглашена за је ретич ку * и приморана је да напусти заједницу.
Јерес (од грч. haireomai = изабрати) у х р и шћ а н с тву о з н ач а в а с в а мишљења о црквеним учењима која се разликују од званичног учења цркве.
Никејски сабор
Термин „католичка црква“ јавља се први пут у 2. веку у значењу „правоверна“ цр ква наспрам неис правних и не признатих учења. Још једна новина били су сабори (синоди или концили), којих је у време ране цркве било мало. На њима се рас правља ло о интере- си ма цркве и доносиле одлуке (канони) обавезне за све припад- нике хришћанске цркве. Провинцијски сабори почињу редовно да се одржавају, обично у пролеће и јесен. Самим тим и главни градови провинције добијају на значају, јер постају синодски цен- три, а градски епископ постаје веза ме ђу сеоским епископима. Још у време спора са донатистима настао је још један црквени спор који је по Арију, свештенику из Александрије, назван ари- јанство. Арије је био поборник учења да Бог и Исус Христ нису исте суштине, јер је Син касније створен од Оца. Његовом уче- њу супротставио се алексан дријски епископ Александар, ко ји је тврдио да Аријево учење води многобоштву ако Отац и Син нису пот пуно једнаки. Александар је сазвао сабор епископа Египта и Либије 320/321. године у Александрији, на ком је одлучено да се Арију одузме титула свештеника и да се он и његове присталице избаце из цркве. Одлуку сабора Арије је сматрао неправедном, те са присталицама одлази у Палестину, где су му заштиту пружили Еузебије, епископ Цезареје и касније Константинов биограф, и Еузебије, епи скоп Никомедије. Они су сазвали два аријан ска са- бора у провинци јама Битинији и Палести ни са захтевом за уки- дање одред би Алексан дријског сабора. Лици није није учествовао у решавању црквених спорова, али када је Константин постао самосталан владар упутио је пи смо и Арију и Александру позивајући их на мирно решење. А када је цар видео да ни питање донатиста ни мелитијана ни аријана ни- је решено на локалним саборима доноси одлуку од историјског значаја за историју хришћанске цркве. Он сазива први свеопшти сабор Цркве познат као Први ва сељенски сабор. Сабор је сазван у граду Никеји (данас турски град Изник) бли- зу Константинове резиденције у Никомедији. Разаслати су по- зиви широм Царства и отварање је заказано за мај 325. године. Трошкове доласка плаћала је држава. Сабору је присуствовало око 300 епископа махом са Истока, пошто су поменути спорови поникли у источним провинци јама. Епископ Рима Силвестер је био веома стар, те је послао двојицу својих легата. Цар је због великог броја учесника сабора уступио своју палату за заседање. Константин је поново наступио као посредник и пре заседања обратио се сабору апелујући на слогу. Међутим, одмах на почетку сабо ра Константину су почела да пристижу писма оптужбе и са једне и са друге стране, а он је одбио да их чита и представио их као нечастан начин решавања спора. Расправе су трајале месеци- ма. На Ари јевој страни била је мања група епископа, од којих су најутицајнији били двоји ца Еузебија, из Никомедије и Цезареје.
