Preuzmite pedagogija opsta tkv i više Rezime u PDF od Opšta pedagogija samo na Docsity!
Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju PEDAGOŠKA PSIHOLOGIJA -SKRIPTA-
- UVOD U PSIHOLOGIJU OBRAZOVANJA
- ULOGA PSIHOLOGIJE OBRAZOVANJA U UČENJU I POUČAVANJU
Psihologija obrazovanja je grana psihooogije koja istražuje psihološku stranu procesa vaspitanja i obrazovanja. Celine psihologije obrazonja: · Prema uzrastu -Psihologija obrazovanja dece -Psihologija obrazovanja mladih -Psihologija obrazovanja odrasloh -Psihologija obrazovanja osoba trećeg doba · Prema mestu realizacije -Psihologija nastave -Psihologija vannastavnih aktivnosti Nastavnicima se u odejenju savetuje da budu: · Kritični – uvek imaju u vidu konkretne uslove u kojima rade i porede sa uslovima u kojima su dobijeni neki rezultati
· Prektični – vode računa koliko im se nešto uklapa u rad · Kreativni – na originalan i stvarlački nain koriste rezultate istraživanja kako bu unapredili sopstveni rad METODE ISTRAŽIVANJA U PSIHOLOGIJI OBRAZOVANJA U istraživanjima je bitno pridržavati se etičkih principa.
- Istraživanje ne sme da naškodi njegovim učesnicima
- Tajnost individualnih podataka – Ispitivanje može da bude anonimno, a ukoliko nije, ispitiavč je zadužen za tajnost podataka
- Istraživač ne sme da vara učesnike, ukoliko to uradi, dužan je da objasni ispitaniku svrhu obmane
- Ukoliko se ispituju deca, potrebna je saglasnost roditelja Osetljive grupe ispitanika su mala deca i deca sa posebnim potrebama. Etape istraživanja:
- Prepoznavanje i istraživanje problema istraživanja Strana 1 od 24 Problem istraživanja mora biti takav da se može ispitati naučnim metodama. Da bi se neki problem ispitao bitno je da ga na početku jasno i precizno formulišemo, ne sme biti uopšten. Važno je da postoji uporište problema, i da taj problem ne narušava etičke principe. Nakon utvrđivanja problema ispitivanja, ispituvač postavlja hipoteze tj pretpostavke. Hipoteze mogu da budu uobičlene kao nulte (ne postoji povezanost između ispitanih varijabli) ili afirmative (pretpostavlja se da postoji veza između varijabli). U istraživanju takođe postoje i varijable, tj promenljive pojave. Pre ispitivanja postavljamo hipoteze koje se uglavnom zasnivaju na prethodnim nalazima u literaturi.
- Testiranje postavljenih hipoteza Kada su hipoteze postavljene, treba ih proveriti. Za proveru hipoteza treba: -Utvrditi istraživački pristup i definisati nacrt istraživanja -Odrediti uzorak ispitanika -Definisati metode prikupljanja podataka Deskriptivno istraživanje – cilj je da se opiše ispitana pojava ili neki odnos među njima.
Kada je ispitivanje izvedeno, treba interpretirati dobijene rezultate. Dobijeni rezultati nekad nisu u skladu sa očekivanjima, to može biti posledica pogrešnih hipoteza. VRSTE ISTRAŽIVAČKIH NACRTA
- Deskriptivna istraživanja – Opisuje se neko stanje na osnovu primene ankete ili upitnika, tj stanje dobijeno istraživanjem. Naučne zakonitosti otkrivaju se tako što se opisuje zatečeno stanje i utvrđuju moguće veze medju varijablama.
- Pregledna ili anketna istraživanja – Ova istraživanja ne objašnjavaju odnose medju varijablama niti njihove uzročno-posledične veze.
- Korelaciona istraživanja – Ova istraživanja su pokušaj da se utvrdi veza izmedju posmatranih varijabli, bez ikakve namere da se na njih utiče. Rezultati mogu nam pokazati da li su varijable u pozitivnoj korelaciji, negativnoj korelaciji ili nisu uopste u korelaciji. Kod pozitivnih korelacija na ispitivanim varijablama postoji takvo stanje da viši rezultat u jednoj varijabli znači i viši rezultat u drugoj. Kod neaktivnih korelacija, viši rezultat u jednoj varijabli znači niži rezultat u drugoj. Takodje je kod ovih istraživanja bitna i veličina korelacije. Što je ona veća to je veza izmedju ispitivanih varijabli jača.
- Komparativna istraživanja – Uporedjuju rezultate dve grupe ispitanika. Bave se već postojećim razlikama, a kroz istraživanja pokusavaju da utvrde uzrok tih razlika (npr. istraživanje razlika medju polovima).
- Kauzalna (eksperimentalna) istraživanja – U ovim istraživanjima eksperimentator namerno menja jednu varijablu da bi proverio kakav je uticaj te varijable na drugu, tj. posmatra delovanje nezavisne varijable na zavisnu. Zavisna varijabla je ona varijabla koju u eksperimentu merimo i opažamo, a nezavisna je ona koju eksperimentator zadaje tokom eksperimenta, nezavisno od drugih faktora, na nju namerno utičemo i menjamo je. Eksperiment može biti laboratorijski i prirodni. Kod faktorialnih eksperimenata posmatra se kako prisustvo ili odsustvo nezavisne varijable utiče na zavisnu. U funkcionalnom eksperimentu posmatramo kako različiti nivoi nezavisne varijable utiču na zavisnu. S obzirom na uslove u kojima se izvode eksperimenti mogu biti laboratorijski i prirodni, laboratorijski su u strogo kontrolisanim uslovima, u prirodnim uslovima eksperimentator nema kontrolu nad svim uslovima i promenama. Treba napomenuti da u eksperimentu postoje i eksperimentalna i kontrolna grupa, a može se uvesti i paralelna grupa. Na kraju istraživanja porede se rezultati ovih grupa ispitanika.
- Razvojna istraživanja – U ovim istraživanjima postoje dva pristupa, longitudinalni i transverzalni. Kod longitudinalnih se isti ispitanici prate u nekom odredjenom vremenskom razdoblju. Rezultati daju dobre informacije i metodološki su korektni, ali istraživanje nije ekonomično. Transverzalna istraživaja su kraća, ali su metodološki problemi veći.
- Kvalitativna istraživanja – Podaci u ovim istraživanjima imaju najčešće narativan oblik, a prikupljaju se posmatranjem, intervjuisanjem ili analizom dokumenata. Hipoteze se ne
postavljaju unapred, već se tokom istraživanja stvaraju novi uvidi i otkrivaju moguće hipoteze. Istraživačima je važan lični kontakt s ljudima i situacijama koje proučavaju. Strana 3 od 24 METODE PRIKUPLJANJA PODATAKA Dva osnovna postupka : samoposmatranje (introspekcija) i spoljašnje posmatranje. · Samoposmatranje – ispitanik simultano ili rtrogradno opaža sopstvene doživljaje. Postoje zamerke ovom pristupu, a to su da kod simultanog, samoposmatranje se odvija istovremeno kad i samodoživljavanje, pa može doći do međudelovanja opažanja i doživljavanja; kod retrogradnog može da postoji uticaj pogrešno upamćenog doživljaja ili njegove naknadne reinterpretacije. · Spoljašnje posmatranje se odnosi na opažanje i merenje vidljivog ponašanja. Možemo posmatrati sopstvene ili tuđe reakcije na osnovu kojih onda zaključujemo o psihičim procesima u njihovoj osnovi. Podela prikupljanja podataka prema izvoru: · Spoljašnji posmatrač – Definisani su cilj i plan posmatranja. Zadatak posmatrača je da beleži stvarno · Ispitanik o kome prikupljamo podatke – Zavisno od toga šta se u istraživanju želi meriti, primeniće se različiti testovi, skale procena, projektivni ili sociometrijski (primenjuju se kada ispitivač želi da upozna socijalne odnose unutar neke grupe ispitanika) upitnici. · Drugi učesnici koji daju svoje procene o subjektu ispitivanja – Često se koriste sociometrija i skale procene. Moguće je i koristiti tehniku ček-list. · Pisani materijal 2. RAZVOJ INDIVIDUALNE RAZLIKE
trenutnu situaciju), transduktivno rasuđivanje (nemogućnost povezivanja i upoređivanja poznatih pojava). · Stadijum konkretnih operacija (7-11 godina) – Deca još uvek ne razmišljaju kao odrasle osobe. Karakteristike: konkretna operacija (mogućnost logičkog razmišljanja i konzervacije na poznatim i konkretnim sadržajima); stvaranje pojmova, uviđa odnose i rešava probleme samo u radu sa poznatim predmetima ili kad ih može konkretno predstaviti), serijacija (sposobnost nizanja predmeta prema redosledu, npr od najmanjeg do najvećeg), tranzitivnost (sposobnost zaključivanja o odnosu između dva predmeta na osnovu znanja o njihovom odnosu sa trećim), dete može rešiti zadatke klasifikacije, reverzibilnost mišljenja ( npr, ako ima brata, znaće da odgovori da ima brata), decentracija, nezavisnost od percepcije ( gubi se egocentričnost), logičko rasuđivanje je sve češće. · Stadijum formalnih operacija (12- odraslog doba) – Vidi se veliki pomak u razmišljanju, sve više je apstraktnije (zamišlja predmet i situaciju i ako je odvojen od toga). Dete može rešavati probleme koji uključuju proporcionalno i analoško mišljenje. Na osnovu uvida u određenu situaciju zaključitiću o tome šta će se dogoditi u sličnoj situaciji. Javlja se sposobnost uopštavanja. Teorija kognitivnog razvoja Vigotskog Za razvoj viših kognitivnih funkcija bitna je socijalna sredina u kojoj dete stiče iskustva. Vigotski smatra da učenje prethodi razvoju. Prva pretpostavka – Kognitivni razvoj može se shvatiti u okviru istorijskog i kulturnog konteksta, zavisi od savladavanja znakova ( mišljenje, komunikacija, rešavanje problema). Druga pretpostavka – učenje simboličkog sistema odvija se postepnim redom koji je jednak za svu decu, što je dodirna tačka sa Pijažovom teorijom. Prvi korak u razvoju samostalnoh razmišljanja je prepoznavanje značenja. Deca stiču znanja o svetu putem komunikacije sa odraslima, a kasnije ih povezuju sa već usvojenim saznanjima. Drugi stadijum – misaone strukture i pokušaj upravljanja sredinom (pružanje ruke ka igrački, znak da hoće da mu se doda). Treći stadijum – samostalno upotrebljavanje simbola pri rasuđivanju zaključivanju i rešavanju problema. Unutrašnji govor je mehanizamkoj zajedničko znanje pretvara u sopstveno. Deca koja koriste unutrašnji govor bolje rešavaju zadatke od dece koja ne koriste. Zona narednog razvoja je bitan termin u Vigotskovoj teoriji. Ona pokriva raspon između dva nivoa funkcionisanja: onog na kojem učenik samostalno izvodi zadatke (donja granica) i onog na kojem još ne Strana 5 od 24 može samostalno savladati zadatak, ali ga može rešiti uz pomoć odraslih (gornja granica). Između donje i gornje granice je zona narednog razvoja. Znanja i veštine koje se nalaze ispod nivoa narednog razvoja
dete već ima ili može lako naučiti, dok znanja i veštine koje se nalaze iznad dete ne može naučiti ni uz tuđu pomoć. Deca različitih uzrasta razlikuju se u širini zone narednog razvoja, tj. U potencijalima za učenje. INDIVIDUALNE RAZLIKE U KOGNITIVNIM OSOBINAMA · Inteligencija Psihometrijski pristup je pragmatičniji i u njegovom središtu interesovanja su individualne razlike u kognitivnim osobinama, prvenstveno u inteligenciji. U okviru psihometrijskog pristupa razvijene su brojne teorije o strukturi inteligencije. Jedna od važnijih je Spirmanova, koji je smatrao da je inteligencija jedinstvena, opšta sposobnost koja se pokazuje u svim domenima. On je pretpostavljao da svaki test u generalnu sposobnost ili G faktor zahteva i neke specifične sposobnosti ili S faktor. Ovaj model odgovara opštoj inteligenciji. Kritikujući Spirmanov pristup, neki naučnici su smatrali da postoji više primarnih mentalnih sposobnosti. Terston u te sposobnosti navodi: pamćenje, verbalno razumevanje, verbalnu fluentnost, rezonovanje, numeričku, perceptivnu i vizuelno-spacijalnu sposobnost. Gilfordova teorija takođe pretpostavlja da je struktura inteligencije složena i da postoje mentalne operacije(pocesi mišljenja, ono o čemu mislimo) i produkti(rezultati mišljenja). U ovoj verziji modela je postojalo 120 kombinacija operacija, sadržaja i produkata koji su predstavljali različite sposobnosti, odnosno faktore. Gilford je naknadno proširio model na 150 kombinacija. Prema Katelovoj teoriji postoje dva široka faktora koji predstavljaju fluidnu i kristalizovanu inteligenciju. Fluidna je pod uticajem nasledja i kulturološki je nepristrasna. Kristalizovana se razvija pod uticajem kulture i iskustva. Gardner smatra da postoji 7 nezavisnih multiplih inteligencija: logičko-matematička, lingvističko-verbala, vizuelno-spacijalna, telesno-kinestetička, muzicka, interpersonalna, intrapersonalna. Svaka osoba ima jedinstvenu kombinaciju ovih inteligencija. Trijarhijska teorija inteligencije Sternberga govori o tri aspekta:
- Presudjujućem komponentnom – Ovaj deo modela ljudi koriste da ni rešili neki problem.
- Vezi inteligencije i sredine– Ljudi koriste inteligenciju da bi za sebe odabrali povoljnu sredinu, promenili je ili joj se prilagodili.
- Mehanizmu modifikovanja inteligencije kroz iskustvo – Dve važne karakteristike ponašanja: uspešno snalaženje u novim situacijama i sposobnost efikasnog i automatskog rešavanja
· Predškolski uzrast (do 6 godina) Igra sa vršnjacima detetu u ovom uzrastu omogućava odnose sa drugom decom čiji je stadijum razvoja sličan njegovom. Sukobi sa vršnjacima detetu omogućuju da uvidi kako drugi mogu da imaju razmišljanja, osećanja i gledišta različita od njegovih. Deca koja su u ovom uzrastu odbačena od svojih vršnjaka najčešće se karakterišu nedostatkom prosocijalnog ponašanja (prosocijalno ponašanje uključuje brigu, utehu i saradnju) prema drugima. · Srednje detinjstvo (od 6 do 12 godina) Uticaj porodice je veoma bitan u ovom razvojnom periodu, jer oni predstavljaju model, kako za ponašanje, tako i za stavove, ali i uticaj vršnjaka sve više dobija na važnosti. U predškolskom uzrastu deca na prijatelje gledaju kao na prolaznu stvar i kao na partnera za igru, dok u školi o prijateljstvu postaju stabilnija. Kategorije prihvaćenosti dece: popularno dete (druga deca ga navode kao nekoga ko im se sviđa), odbačeno dete (druga deca ga navode kao nekoga ko im se ne sviđa), zanemareno dete (druga deca ga ne navode kao nekoga ko im se bilo sviđa bilo ne sviđa), kontraverzno dete (navode ga kao nekoga ko im se sviđa, ali i ko im se ne sviđa), prosečno dete (umereno ga navode kao nekoga ko im se bilo sviđa bilo ne sviđa). Bitno područje ličnog i socijalnog razvoja je samopoimanje, tj slika o sebi. Ona ima tri dimenzije:
- Znanje o sebi – Osobine vezane za društvo ( pol, rasam naacionalnost, religija, zanimanje...) i lični podaci (telesni izgled, ponašanje prema ljudima, moralne osobine...)
- Očekivanja od sebe – Mogu se pojaviti u obliku idealnog ja i očekivanog ja. Stvarno ja odnosi se na osobine za koje osoba ili ljudi oko nje veruju da ih poseduje. Idealno ja odnosi se na osobine koje bi Strana 7 od 24 osoba htela imati. Očekivano ja su osobine koje osoba ili ljudi oko nje smatraju da ona treba da poseduje.
- Vrednovanje sebe – Vrednovanje sebe u pozitivnim i negativnim terminima. Rezultat tih procena je samopoštovanje (ako su procene negativne, samopoštovanje je nisko, i obrnuto). Akademsko samopoimanje (školsko) – mišljenje o sebi kao o učeniku Socijalno samopoimanje – mišljenje o sebi u odnosu sa drugim ljudima Emocionalno samopoimanje – opažanje sopstvenih emocija Fizičko samopoimanje – odnosi se na fizički izgled i sposobnosti
· Adolescencija ( od 13 do 22 godine) Adolescenti više vremena provode sa prijateljima nego sa porodicom ili sami. Dolazi do promena u emocionalnom i socijalnom životu. Četiri glavna zadatka u vezi sa identitetom u adolescenciji: nezavisnost (kako prekinuti inenzivnu vezu sa porodicom, a ipak održati blizak odnos), izbor zanimanja (odabir odgovarajućeg posla), seksualno prilagođavanje (razvijanje bliskih odnosa sa osobom suprotnog pola unutar granica koje mu postavlja porodica, religija i društvene norme), odnosi s vršnjacima. Krize identiteta: -Difuzija identiteta –Pojedinci nemaju određen profesionalni niti ideološki pravac u svom životu. -Zaključenje identiteta – Prerano formiran identitet na osnovu izbora roditelja. -Mirovanje identiteta – Razmatranje izbora, ali nisu doneli konačnu odluku. -Ostvarenje identiteta – Osoba je donela sopstvene, svesne i jasne odluke. · Eriksonova teorija psiho socijalnog razvoja Njegov rad zasnovan je na 5 ideja:
- Svi ljudi imaju iste osnovne potrebe
- Razvoj ega ili ja, odvija se kao odgovor na te potrebe
- Razvoj se odvija u fazama koje su međusobno povezane
- Različite faze odražavaju razlike u motivaciji pojedinca
- Različite faze se karakterišu se krizom Središnji pojam u teoriji je KRIZA, vreme psihološkog izazova koji je usko povezan sa socijalnim odnosima čije rešenje vodi daljem pozitivnom ili negativnom razvoju (vraćanje na prethodnu fazu). -Poverenje – nepoverenje – Period prv godine života, dete treba da razvija poverenje u druge i sve oko sebe. -Autonomija – stid i sumnja – Prelazak iz perioda bespomoćnosti u period samostalnosti. Rezultat zavisi od iskustva iz prve faze i očekivanja roditelja. Potreba za samostalnošću i očekivanja od odraslih. Od 1- godine. -Inicijativa – krivica – Dete razvija interesovanje za dalje istraživanje svojih sposobnosti i novih iskustava. Roditeljska podrška, podsticanje inicijative rezultira samopouzdanjem, ukoliko detetove inicijative
- Autoritarni – Distancirani, ne objašnjavaju pravila, ne podstiču obostranu komunikaciju s detetom. Dete je nezadovoljno, povučeno, brine kako će udovoljiti roditelju, a ne kako će rešiti problem.
- Permisivni – Daju deci potpunu slobodu, imaju mala očekivanja i zahteve, pa dete nezrelo, ima slabu samokontrolu, zabrinuto i nesigurno.
- Autoritativni – Čvrsti, ali brižni, objašnjavaju razloge postavljanja pravila, dosledni, imaju visoka očekivanja od dece. Dete je samopouzdano, ima visoko samopoštovanje, sigurno u sebe i spremno da prihvati rizik. INDIVIDUALNE RAZLIKE U NEKIM OSOBINAMA LIČNOSTI Za učenje, pored kognitivnih osobina, važne su i osobine ličnosti (anksioznost, ekstravertnost, introvertnost, strategije, suočavanje sa stresom). Strana 9 od 24 · Anksioznost Zavisno od nivoa, može biti koristan, ali i ometajući faktor kod učenja, ali zavisi i od težine zadatka i ličnosti deteta. Najveći izvor anksioznosti kod deteta je strah od neuspeha. Ispitna anksioznost – stanje uzbuđenosti, napetosti, osećanje nelagode i zabrinutosti koje se javlja u ispitnim situacijama usmeno najviše i pri njihovom zamišljanju i očekivanju. Anksiozne osobe postižu lošiji rezultat kada im je stalo da postignu dobar; što su zadaci teži i složeniji, njihov rezultat je lošiji; teško se opredeljuju za odgovor kada je ponuđen više odgovora; najbolji rezultat su im na usmenom ispitivanju. · Ekstraverznost – introverznost Ektrovertna osoba voli promene, raznolikost, usmerena je prema ljudima i događajima oko sebe, bolji je učenik u osnovnoj školi i više voli učenje u grupi kroz aktivnosti. Introvertna osoba – važniji su joj sopstveni i njen unutrašnji svet osećanja i razmišljanja, bolji su učenici u srednjoj školi i na fakultetu, vole učenje u miru i jasno određene zadatke. UČENICI SA POSEBNIM POTREBAMA Deca sa posebnim potrebama su deca koja se razlikuju od prosečnih u određenoj društvenoj zajednici, i to u:
- Senzornim sposobnostima (vid, sluh)
- Komunikacijskim (+teškoće u učenju, govorne smetnje)
- Intelektualnim sposobnostima (pažnja, pamćenje, zaključivanje, opažanje, rešavanje problema)
- Socijalnom ponašanju i emocionalnom doživljavanju
- Telesnim sposobnostima U ovu grupu ne ubrajaju se samo ispodprosečna deca, već i nadprosečna, darovita deca. Izraz učenik sa posebnim potrebama odnosi se na osobu čija telesna, misaona ili postignuća u ponašanju bitno odudaraju od društvene norme tako da zadovoljenje njenih obrazovnih potreba je potreban poseban pristup. Ukoliko uslovi nisu osigurani, takvi učenici su osuđeni na školski neuspeh i slabije prilagođavanje u školi. Nadarena deca čine 4-6% ukupne populacije, a deca sa posebnim potrebama 10-15% ukupne populacije. · Promene u pristupima obrazovanju dece sa posebnim potrebama Problem obrazovanja ove dece rešavao se smeštanjem u posebne ustanove ili u posebna odeljenja, ako je reč bila o blažim stanjima, sa idejom da će deci biti bolje obrazovanje primenom prilagođenih programa. Međutim to u praksi nije dalo željenih rezultata. Zanemarivane su sposobnosti deteta IOPIOM nižeg stepena i takođe ovaj pristup je otežavao kasniju integraciju deteta u društveni život. Savremeni pristupi polaze od tri shvatanja: normalizacija (oajguravanje što normalnijih uslova učenja i socijalnog okruženja osobama sa posebnim potrebama), deinstitucionalizacija (proces kojim se što veći broj dece izdvaja iz posebnih ustanova), integracija (uključivanje dece sa razvojnim smetnjama u redovne ustanove). Strana 10 od 24 Vrste razvojnih smetnji Senzorne smetnje – pri primanju informacija iz spoljašnjeg sveta u oblasti vida i sluha. Vidne smetnje – Teškoće koje se ne mogu ispraviti odgovarajućim pomagalima poput naočara ili sočiva. Postoje dve grupe, slepi i slabovidi. Znaci koji ukazuju da učenik ima probleme sa vidom: suzne i upaljene oči, teško čitanje sitnih slova i teško razlikovanje slova, često trljanje očiju i česte glavobolje, zatvaranje jednog oka pri čitanju i pisanju. Smetnje sluha – potpuna gluvoća ili nagluvost, odnosno teškoće sa sluhom koje se mogu ublažiti pomoću slušnih aparata. Razlikujemo predučiju gluvoću koja nastaje odmah s rođenjem i posleučujuću koja može nastati 6-12 meseci nakon rođenja. Znaci koji upućuju da učenik ima smetnje sluha: teškoće u upotrebi
Strana 11 od 24 Oblici akceleracije koji postoje u našem školskom sistemu: -Akceleracija predmetu – slušanje jednog ili više predmeta u višem razredu -Sažimanje predmeta – savladavanje programa u kraćem vremenskom periodu -Van školsko obrazovanje – letnji programi škola i univerziteta. Obogaćivanje programa – uobičajeni sadržaj školskih predmeta ograničen je i suviše jednostavan za darovitu decu, zanemaruju veliki broj zanimljivih i vrednih sadržaja, te treba biti obogaćen mogućnostima za primenu i izgradnju znanja. Osim programa treba prilagoditi i način podučavanja.Pri obogaćivanju moraju se uvažiti dečiji interesi, potrebe i jedinstvena priroda svakog deteta. Ukoliko ponuđeni program zanemaruje interesovanje i želje deteta reč je o irelevantnom obogaćivanju. 3.TEORIJSKI PRISTUPI U UČENJU I NJIHOVA PRIMENA BIHEJVIORISTIČKI PRISTUP UČENJU · Klasično uslovljavanje Pavlov je vršio eksperiment na psima. Psi pri hranjenju luče pljuvačku. Gde je lučenje pljuvačke bezuslovna reakcija, a hrana bezuslovna draž. Uvedena je nova draž, zvuk zvona koja nema uticaja na lučenje pljuvačke – neutralna draž. Psu su zadavane neutralna draž, pa bezuslovna, i to se ponavljalo više puta, dok pas nije počeo da luči pljuvačku na zvuk zvona, tada ono postaje uslovna draž, a lučenje pljuvačke uslovna reakcija. Postupak klasičnog uslovljavanja ne mora se završiti javljanjem uslovne reakcije, moguće je i uspostavljanje višeg reda. Učenjem nove uslovne reakcije draži sa uslovnom draži. Zvuk zvona je uslovna draž, lučenje pljuvačke uslovna reakcija, i uvedena je nova draž taj jako svetlo koje nema uticaj na lučenje pljuvačke, te ona neutralna draž. Više puta upareno je jako svetlo (neutralna draž) sa zvukom zvona (uslovna draž). Nakon nekoliko uparivanja, pas počinje da luči pljuvačku na jako svetlo i to postaje uslovna draž drugog reda, a lučenje pljuvačke reakcija drugog reda. Votson je istraživao emocionalno uslovljavanje, vršio je eksperiment na malom Albertu (razvio je kod njega strah od belih miševa). Došao je do zaključka da se emocionalne reakcije mogu naučiti samo uslovljavanjem. Generalizacija – Ispoljavanje reakcija na slične draži ( lekar – svi ljudi u belom). Diskriminacija – ispoljavanje reakcije samo na konkretne draži, dok se slično uočava razliku i drugačije reaguje. Gašenje – Ukoliko se uslovna draž zadaje tako da nakon nje sledi bezuslovna, vremenom će doći do slabljenja i gašenja uslovne reakcije. Gašenje će se javiti brže ukoliko se uslovna i bezuslovna draž uvek zajedno zadavaju, a sporije ukoliko se uz uslovnu povremeno nije zadavala bezuslovna.
· Instrumentalno uslovljavanje Trndajk je vršio eksperiment sa gladnom mačkom u kavezu (učenje putem pokušaja i pogreški). Na osnovu istraživanja postavio je zakone učenja poznate kao zakon vežbe (ponavljanjem se zaključuje veza između draži i odgovora) i zakon efekta (ponašanje praćeno nagradom će se učvrstiti, ustaliti; ponašanje praćeno kaznom će se smanjiti, oslabiti). Neke zakonitosti učenja: Strana 12 od 24
- Potpuno savladane veštine se trajno zadržavaju i lako ih obnavljamo, a površno ili delimično savladane zaboravljamo
- Učenje ne zavisi samo od broja ponavljanja već i od toga kako su ponavljanja raspoređena i vremenu
- Za učenje je neophodna vežba. Skiner je menjao sredinu, s ciljem da na željeni način menja ponašanje životinja. Istraživao je kako posledice ponašanja (potkrepljenja i kazne) deluju na buduće ponašanje. Posledice koje utiču na povećanje verovatnoće pojave nekog ponašanja nazivamo potkrepljenja. Potkrepljenja mogu biti primarna (zadovoljavaju naše osnovne potrebe; npr glad, žeđ...) i sekundarna (učimo uparivanjem sa primarnim ili nekim drugim već usvojenim, sekundarnim). Postoje 3 vrste: socijalna (osmeh, zagrljaj, pažnja), potkrepljivačke aktivnosti (pristup omiljenim igračkama), simbolička potkrepljenja (novac). Potkrepljenja kao posledice koje povećavaju verovatnoću pojave nekog ponašanja mogu da budu pozitivna i negativna. Pozitivna potkrepljenja povećavaju učestalost ponašanja jer dovode do željenih prijatnih posledica. Kod negativnih potkrepljenja povećava se učestalost zbog uklanjanja neke neprijatne draži. Kazne za razliku od negativnih potkrepljenja smanjuju verovatnoću javljanja ponašanja. U sličnim situacijama nećemo ponoviti ponašanje za koje smo kažnjavani. Postoje dva oblika kažnjavanja:
- Zadavanje neugodnih draži
- Uskraćivanje prijatnih i željenih draži · KOGNITIVISTIČKI PRISTUPI UČENJU I PAMĆENJU
pažnje (povezuje senzorno i kratkoročno pamćenje), procesi pohranjivanja (povezuje kratkoročnu i dugoročnu memoriju), kontrolni procesi (nadziru celokupan protok informacija. Pažnja ima ključnu ulogu u izboru informacija koje ćemo zadržati u dugoročnom pamćenju (proces izbora). Teorija filtera – ispitivalo se šta se događa sa dražima koje postanu da prolaze, na koje ne obraćamo pažnju. Predpažnja, za razliku od pažnje koja je svesna i namerna aktivnost, je stanje opuštenosti nervnog sistema, odvija se automatski. Kod pažnje razlikujemo dva aspekta: usmeravanje i zadržavanje. Činioci koji deluju nepovoljno na zadržavanje i usmeravanje pažnje su lični (individualni) i situacioni. Lični činioci su: zdravstveni problemi, umor, motivacija, interesovanje i shvatanje cilja. Situacioni činioci su: uslovi rada, ponašanje nastavnika, težina gradiva, količina informacija koju učenik istovremeno dobija. Senzorni registar – Informacije nastale draženjem čula, zadržavaju se kratko, oko 2 sekunde i u zavisnosti od pažnje šalju u drugi podsistem ili se gube. Radno kratkoročno pamćenje – Odvijaju se procesi obrade svesnih informacija u svrhu pohranjivanja, dugoročnog pamćenja. Informacije dolaze iz senzornog, ali mogu i iz dugoročnog pamćenja u svrhu upoređivanja sa informacijama iz senzornog registra kako bi smo ih integrisali u složene kognitivne sheme. Informacija se zadržava oko 20s. Kapacitet kratkoročnog pamćenja je oko 7 jedinčnih informacija koje ne moraju biti pojedinačni brojevi ili reči, već mogu biti nizovi brojeva koje pamtimo kao celinu ili cele rečenice. To su zapravo čankovi, omogućuju proširenja kapaciteta. Dugoročno pamćenje – Pohranjivanje informacija u dugoročnu memoriju je složen i dugotrajan proces. Pri pohranjivanju služimo se strategijama učenja, a to uključuje: ponavljanje, organizaciju, elaboraciju i imaginaciju. Elaboracija je proces povezivanja novih informacija sa već usvojenim znanjem da bi se što više znamo (uspostavljaju veze između novih i već postojećih informacija). Organizacija memorijskog materijala omogućava da se informacije grupišu u logičke celine, a imaginacija je zamišljanje i osmišljavanje novih i zanimljivih ideja. Znanje možemo podeliti na deklarativno i proceduralno. Deklarativno znanje se deli na epizodičko i semantičko. Proceduralno znanje se deli na veštine i navike. Tulving je predložio hijerarhijsku klasifikaciju pamćenja u dugoročnom pamćenju s obzirom na lično značenje: epizodičko znanje, semantičko, proceduralno. Pavio razlikuje dve vrste pohranjivanje znanja s obzirom na oblik pohranjivanja: vizuelno i verbalno. Vebalno pohranjivanje se deli na deklarativno, proceduralno i metakognitivno. Deklarativno znanje je znanje o sebi, drugima i svetu, a meri se prisećanjem određenih informacija, pohranjuje se u obliku pojmova. Proceduralno znanje- poznavanje izvođenja određenog misaonog postupka ili aktivnosti.
Strana 14 od 24 Razlike između deklarativnog i proceduralnog znanja: -Deklarativno je preduslov da bi se neka procedura mogla primenitI -Deklarativno je nepromenljivo u obliku izjava, ali time se ništa ne menja u našim kognitivnim procesima, s druge dtrane primena proceduralnog znanja dovodi do promena u izvođenju. -Razlika u brzini procesiranja. Deklerativno - prisećanje činjenica je relativno sporo, dok je kod proceduralnog brzo dostupno i ako je dobro naučeno obrađuje se automatski. Metakognitivno znanje je saznanje o mogućnostima sopstvenog saznanja. Uključuje kondicionalno znanje kao i sposobnost samoposmatranja sopstvenih misaonih aktivnosti. Prvi znkovi metakognicije su na uzrastu od oko pete godine. Metakognicija ima nekoliko nivoa: 1) Svest o razlikovanju opažanja i učenja 2) svest o dostupnosti pojedinih strategija učenja 3) Kondicionalno znanje, sposobnost procene kad i zašto treba primeniti neku strategiju u učenju 4) sposobnost praćenja sopstvenog napredovanja u učenju, što uključuje i sposobnost planiranja učenja. Model dubine obrade informacija je usmeren na kvalitet obrade informacija u radnom pamćenju, reči ili pojmovi mogu se obrađivati na nekoliko nivoa od površinskog, akustičkog, do vizuelnog, semantičkog značenja (učenici će se bolje setiti lektire ako se od njih traži da razmisle o situaciji ili urede situaciji). SOCIJALNE TEORIJE UČENJA · Opservaciono učenje Predstavnik je Bandura. Opservaciono učenje je ponašanje na koje medjusobno utiču unutrašnje kognitivne strukture i sredina , ljudi su u određenoj meri proizvod sredine, ali mogu uticati na nju. Opservaciono učenje odvija se u dva oblika: modelovanjem i vikarijskim učenjem. Modelovanje je promena u ponašanju pojedinca koje su rezultat posmatranja ponašanja drugih. Postoje 4 tipa modelovanja (zajedničko im je to što pojedinac uči posmatranjem ponašanja drugih):
- Direktno — učenik jednostavno pokušava oponašati ponašanje modela (učenik piše slova na isti način kao učitelj)
- Simboličko modelovanje —oponašanje ponašanja koje je prikazano u knjigama, filmovima, na televiziji (učenici se oblače kao junaci iz tv serije)
- Sintetizovano — razvijanje ponašanja kombinovanjem opaženih akcija (dete je videlo brata da koristi stolicu da dohvati nešto, a od majke kako otvara ormarić pa kombinuje ta ponašanja)
